Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој.
          http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
       
    • Од JESSY,
      Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом...
      У навечерје Богојављења и на сам празник Богојављења савршава се велико водоосвећење. У додиру са пречистим Телом Христа Спаситеља и очишћена од сваке нечистоте, водена стихија је добила способност да буде сместилиште Божанствене енергије. У Цркви се то освећење продужава у времену. Сваки верујући има код куће тзв. “богојављењску водицу”, свету водицу. Током године, она се не квари, свежа је, чиста и пријатна, и то је чудо благодати Божије, у које се може свако осведочити. Крштењска света вода поседује велику целебну силу, али њено деловање зависи од човекове вере.
    • Од Логос,
      У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју.   Звучни запис беседе   Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови.   Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.   „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије.   Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио.   „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке.   Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу.   „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“.   „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући:   „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“.   Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком.   „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“   „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић.   Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње.   Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих.   „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Благовесник,
      Сваке две-три године различите новине објаве  "истраживање", и то као своје, на ову тако важну тему 
      Па колико, дакле,  и када сме   , има ли оваквих правила заиста, решимо им напокон ову мистерију:
      (јануар 2020. наслов у новинама):
      SAMO PONEDELJKOM SMEJU DA IMAJU SE*S Istražujemo (pravila koja važe za crkvena lica)
       
      SAMO PONEDELJKOM SMEJU DA IMAJU SE*S Istražujemo koja još oštra pravila važe za crkvena lica - jedan sveštenik s Novog Beograda priča za medije - Kuckaj
      KUCKAJ.COM Postoji mnogo odredbi u pravoslavnom svetu za koje nikada verovatno niste čuli, poput one da pravoslavni sveštenik može da ima seks jednom...  
       
      Istražujemo koja još oštra pravila važe za crkvena lica - jedan sveštenik s Novog Beograda priča za medije - alo.rs
      WWW.ALO.RS Postoji mnogo odredbi u pravoslavnom svetu za koje nikada verovatno niste čuli, poput one da pravoslavni sveštenik može da ima seks jednom...  
      21/01/2020 - 11:57 "Pravila su jasna: sreda i petak su posni dani i tad nije dozvoljen seks, nedeljom je liturgija, a subota je priprema za liturgiju. Utorak i četvrtak su pripreme za post sredom i petkom." А ponedeljak je posvecen bestelesnim cinovima tj. svetim andjelima, i monasi tada jedu posnu hranu, a svestenici bi trebali barem da se suzdrze od telesno-seksualnog odnosa, to ako cemo se jasno drzati pravila. Seks je dozvoljen tokom trapavih sedmica!
       
       
      (август 2013.)
       
      Pravoslavni sveštenik može da ima seks samo ponedeljkom!
      WWW.TELEGRAF.RS Sreda i petak su posni dani, a utorkom i četvrtkom su pripreme za post i tad nije dozvoljen seks. Nedeljom je liturgija, a subotom priprema za liturgiju...  
       
       
    • Од Логос,
      О фундаменталној измени парадигми, односно контраверзи у вези с предлогом министра здравства Немачке о донацији органа. - Немачки Бундестаг (Парламент) одбацио план министра Шпана ан седници од 16.1.2020.     После дуге фазе неограниченог угледа и фасцинације техничким могућностима који је имала трансплантациона медицина у Немачкој, назире се све трезвенија клима критичке дистанцираности према њој. Разлози томе су вишеструки: високи трошкови које она (High Tech-медицина) проузрокује, могућност њене злоупотребе (скандалозна трговина органима или њихово свођење и манипулација на пуки објект експерименталног научног истраживања), и основана сумња у односу на плаузибилно установљење часа смрти пацијента, односно потенцијалног донатора органа.   Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства  у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, односно у сложено питање права и заштите живота.   Нови камен раздора чини предлог министра здравства Јенса Шпана (Хришћанско-демократска унија), који би да у Бубдестагу постулира једну новину у регулисању питања донације органа.   Министар здравља: „Свако мора бити донатор, уколико томе не противречи”. Убудуће би требало да сваки држављанин Немачке буде донатор људских органа, све док сам или чланови његове породице изричито томе не противрече („Widerspruchslösung”). Тако би донација органа била „нормалан случај”. Ова системска иновација, у јавности позната као „Widerspruchslösung”, без сумње је насиље државе над слободом сваке индивидуе. Тиме се људски организам тек након медицински утврђене смрти (дефинтивног престанка функције мозга) ставља на располагање трансплантационој медицини, што једни виде као „магацин резервних људских органа” у Франкенштајновој лабораторији.   Цркве у Немачкој су одмах реаговале: и Римокатоличка и Евангелистичка црква гледају скептички на министрове идеје за реформу закона о донацији органа.     Католичка реаговања   Католичка Бискупска конференција је изразила етичке резерве. Донација органа је једна посебна форма љубави према ближњима. Централни комитет католика истиче: „Донација органа се не сме декларасати као правна и морална обавеза!“.   Немачки Бундестаг (Парламент) је 16.1. 2020. заседао и расправљао о донацији органа и одбацио предлог министра здравља Јенса Шпана о новом регулисању донације органа. Тиме се поступак за донацију органа неће начелно мењати. Министар је желео да свако буде потенцијални донатор, уколико томе активно не противречи.   Бискупска конференција Немачке (Deutsche Bischofskonferenz) поздравља вотум од 16.1.2020. Немачког бундестага (парламента) о донацији органа.   Тим поводом је председавајући Бискупске конференције Немачке, кардинал Рајнхарт Маркс саопштио:“Немачки парламент се данас са јасном већином одлучио да јача спремност за донацију органа”.   Пре гласања у Немачком парламенту о донацији органа су заговорници и противници приницпа –Widerspruchslösung (а) (= „одлука путем опоруке/порицања”) појаснили своје аргументе и гледишта.   Експерт за питање здравља Карл Лаутербах из Социјалистичке партије Немачке је за  „Augsburger Allgemeinen" саопштио да је „неопходна измена парадигми с правним прописима за донацију органа”. Он је заједно са Јенсом Шпаном, садашњим министром здравља у кабинету Ангеле Меркел из Хришћанско-демократсе уније, и једном групом чланова Парламента за тзв. ”doppelte Widerspruchslösung”, по коме је сваки грађанин аутоматски донатор органа уколико томе активно не противречи. Шпанов претходник на челу Министарства за здравље Херман Грие противи се таквом решењу као погрешном путу. Он се, као и већина чланова Парламента, залаже за тзв. ”Решеност одлуком”, тј. при посети лекару, продужењу личне карте или посети комуналним институцијама декларативном одлуком за донацијом органа, као и њеном опоруком.   Представници Цркава у Немачкој у предвечерје овог вотума у Парламенту су критиковали предложено начело „Widerspruchslösung(а)”. Важно је при томе, истичу они, да је „увек добро да се један орган донира. Али то мора бити чин слободне воље, који човек као персона доноси”, истиче бискуп из Рурске области Франц-Јозеф Овербек у инетвјуу за један црквени портал у Келну.   „И даље мора да важи начело да је вађење органа могуће само са изричитом сагласношћу дотичне личности или везано са сагласношћу њених најужих сродника”, истиче председавајући Централног комитета католика (ZdK)Томас Штернберг и додаје: „само онда може бити речи о слободној донацији”.   Катихизис Римокатоличке Цркве назива донацију органа „плементитим и заслужним чином”, али и морално неприхвативим ако дотични или његови сродници нису дали изричиту сагласност (члан 2296). У европским земљама је пракса шарена у питањима донације органа. У Аустрији, Белгији, Бугарској, Естонији, Финској, Француској, Грчкој, Ирској, Италији, Хрватској, Латвији, Лихтенштајну, Луксембургу, Малти, Норвешкој, Пољској, Португалу, Шведској, Словачкој, Словенији, Шпанији, Чешкој, Турској, Велсу и Мађарској практиковано је начело „противречења”. Једна додатна сагласност породице се практикује у Данској, Исланду, Литванији, Румунији, Швајцарској, Енглеској, Северној Ирској и Шкотској. У Холандијије је такође Парламент донео закон о начелу сагласности које ће тек ступити на снагу.    Евангелистичка реаговања   Евангелистичка црква у Немачкој (Die Evangelische Kirche in Deutschland) је саопштила да жели и даље да мотивише на спремност за донацју органа, али да не постоји хришћанска обавеза за такав дар. Треба респектовати и одбијену спремност за донацију. Председавајући „Етичког савета” Петер Даброк одбацује начело тог принципа „Widerspruchslösung”(а). Сходно том начелу, сви бисмо ми били суочени са „обавезом за донацију” уместо „донације из слободне воље”. Ово би значило фундаменталну измену парадигми у пракси донације људских органа, законодавству и етичким постулатима.   Антрополошке недоумице у моралној дебати о можданој смрти    Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа.   После скандала око донације органа у трансплантационој медицини, јавност у Немачакој је постала скептична. Питање критеријума мождане смрти добија изнова у оштрини и бризантности.   Да би се у том погледу деловала упутно Бискупска конференција Немачке је издала 27. априла 2015.г. једaн тематски handout  = приручну информацију, односно сажети документ као оријентацију у овој густој шуми етичких опрека и недоумица, насловљену „Hirntod und Organspende“ – „Мождана смрт и донација органа” У њему се долази до закључка да је мождана смрт апсолутни критеријум за донацију органа, истичући да је слободна воља предуслов сваке донације.   Овај документ је издала „Комисија за веру” са председавајућим кардиналом Карлом Леманом и подкомисијом „Биоетика” са председавајућим бискупом Герхардом Фирстом из Ротенбурга-Штутгарта. Донација органа почива на једном постулату хришћанске етике, истиче Рајнхар кардинал Маркс, председавајући Бискупске конференције Немачке – из „љубави према ближњима својим”.     Етичка питања   Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи се смеју само од мртвих преузимати. Одлучујићи интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт.   Да ли је човек мртав када и мозак и срце закажу? Или је мождана смрт довољна као одлучујући критеријум? Ово питање је поделило саветодавни гремијум познат под именом „Немачки савет за етику” (Deutsche Ethikrat). У једном су, пак, сагласне и сучељене фракције овог саветодавног тела: ономе ко је доживео мождану смрт смеју су узети органи. Под можданом смрћу се разуме неповратни престанак свих можданих функција (укључујући несвесне активности које су неопходне за одржавање живота) услед потпуног одумирања нервних ћелија, чему претходи губитак притока кисеоника до мозга. Иза те дефиниције се налази идеја комплетног и неповратног (иреверзибилног) губитка можданих функција којим престаје целокупно људско функционисање.   Међутим, последњих година је конзенс о овој дефиницији почео да се нарушава. Разлог томе су сазнања америчког неуролога Алена Шјумена. Он описује многе случајеве у којима и пацијенти са можданом смрћу на интензивној медицинској нези могу још годинама да живе док не уследи и смрт срца.   Ова сазнања је Deutsche Ethikrat узео на знање још 2012.г., али је исход двогодишње дискусије о можданој смрти тек сада објавио. Мождана смрт је прецизан критеријум смрти, каже др Рајнхард Меркел, професор философије права на Универзитету у Хамбургу. Меркел заступа тиме мишљење већине у овом гремијуму. Мозак је - вели се у комуникеу овог „Савета за етичка питања” које је комуницирано 24.2. 2015. - централни орган координације човека и темељ његове психе. Ако се функције других људских органа могу техничким средствима одржавати или заменити, то није случај са функцијом људског мозга. Када закаже функција мозга, гаси се сваки чулни осећај, односно осећање.   У односу на случајеве које је Шјумен описао – да се дисање и крвоток могу још техничким средствима оджавати, овај гремијум аргументује да у том случају „људско тело није независно функционирајуће јединство”. Кроз коначни престанак свих можданих функција престају и све менталне функције, дакле било какава даља комуникација са светом није више могућа, и то стање се не може више назвати животом једног људског бића. Са овим ставом нису сагласни сви чланови овог гремијума. Неки од њих, као председница овог саветодавног гремијума, проф. др Кристијане Вопен је мишљења да мождана смрт није критеријум смрти једног човека. Она је мишљења да пацијенти са можданом смрћу могу уз помоћ интензивне медицине  показивати својства живих људи: даља функција јетре и бубрега, крвотока и хормона. Још један додатни аргумент се састоји у чињеници да има примера у историји медицине да мождано мртве пацијенткиње могу да изнесу своју трудноћу до порођаја.   Међутим, у једном су чланови овог гремијума сагласни: да се мождано мртвим пацијентима могу узимати органи, односно да је такав чин правно легитиман. Ово, разуме се, уколико је пацијент претходно био сагласан са оваквом донацијом органа и трансплантацијом. Фацит овог гремијума за отвореним дијалогом и укупном транспарентношћу у овом сложеном питању модерне медицине са дубоким етичким дилемама јесте евидентна нужност. Оваква отворена дебата је апсолутно неопходна за прихватљивост медицине трансплантације и донације (завештања) органа појмом и праксом над којом се већ дуже времена укрштају оштра копља.    Критичко сазерцавање:   Да ли је мождана смрт апсолутни критеријум смрти односно „смрт” пре смрти свих осталих органа? Како такву смрт сагледавају ближњи и родбина? О томе не може наука, као ни овај или онај саветодавни гремијум да доноси суд и пресуду. Потписник држи до етичке максиме да ничији живот не сме бити жртвован да би се спасао други. Ако је иреверзибилност можданих функција једнака губитку људске личности, онда бисмо и тешко дементним људима могли порећи право на живот. Ми не смемо доносити одлуке о праву на живот на основу критеријума о квалитету органа а које доносе здрави људи. Оваква пракса одлучивања из прагматичних разлога о животу и смрти веома је проблематична. Људи се не смеју без њихове изричите сагласности убијати да би се други животи спасли.   Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић  (Минхен – Рим)     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...