Jump to content

Раскиди - грех или слобода избора?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Поздрав свима,

Раскиди су једна од веома честих појава данашњице. Променом друштва и схватања односа између мушкараца и жена,  растанак и чешћа промена партнера се по многима доживљавају потпуно природно. Можда и нема већих проблема ако је споразуман, односно није било довољно љубави са обе стране али шта је са онима у којима један остаје без осећања и оставља оног другог који и даље воли? Душевна патња која настаје потом није нимало наивна ствар јер томе сведоче многи лоши примери самоповређивања, изгубљености, неспособност поновног везивања, туге и сијсет других поремећаја личности; и која, притом, код неких особа може трајати један веома дуги низ година. 

Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље. 

Каква су ваша мишљења о томе? 

Хвала. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 175
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе".  Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни

Jедном за цео живот и тачка.Што Бог састваи нико да не растави. Уосталом све  добро објасни Татјана Н. Зато добро размислите пре него што уђете у  брак. Могу да разумем  да људи одлазе због прељу

Наравно да је слобода избора. Свако ће о својим гресима кад оде Богу на исповест, нема упирања прстом и нико ником не дугује везу. Опасно је манипулисати људима на конто сажаљења, а тек - не дај

Снијег пада на бехар, на воће
нека љуби ко год кога хоће

Ако неће, нек се не намеће
од намета нема селамета

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Снијег пада на бехар, на воће
нека љуби ко год кога хоће

Ако неће, нек се не намеће
од намета нема селамета

 
Како тумачите последњи стих Марина?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Претпоследњи, пардон.

Како тумачите последњи стих Марина?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију



Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sta znam,  ... ako govorimo sa strane vere i pravoslavlja koje od nas zahtevaju malo vise odgovornosti i savesti prema drugome, ..... trebalo bi da postoji medjusobno postovanje i ljubav i vera kako bi veza i eventualni bracni zivot  imali nadu na duhovni i svaki drugi uspeh...... ako nema toga kod jednog partnera, ne znam kako se moze ocekivati dobra i plodna veza i brak....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Ako neku ljubis/volis, a ta neka odlazi od tebe - pusti je neka ide. Ako ti se vrati, dobio si je zauvek. Ako ti se ne vrati - nikad je u stvari nisi ni imao."
(Halil Dzubran, "Prorok")

I sve to isto u suprotnom rodu, razume se.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе". 

Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни да тај партнерски однос доживе суштински исправно. 

Преширока је то тема.

И тај синдром "угасиле се емоције" је синдром заправо "угасила се страст", љуваби никад није ни било јер нисмо стигли до ње...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Sapientia рече

Поздрав свима,

Раскиди су једна од веома честих појава данашњице. Променом друштва и схватања односа између мушкараца и жена,  растанак и чешћа промена партнера се по многима доживљавају потпуно природно. Можда и нема већих проблема ако је споразуман, односно није било довољно љубави са обе стране али шта је са онима у којима један остаје без осећања и оставља оног другог који и даље воли? Душевна патња која настаје потом није нимало наивна ствар јер томе сведоче многи лоши примери самоповређивања, изгубљености, неспособност поновног везивања, туге и сијсет других поремећаја личности; и која, притом, код неких особа може трајати један веома дуги низ година. 

Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље. 

Каква су ваша мишљења о томе? 

Хвала. 

Jедном за цео живот и тачка.Што Бог састваи нико да не растави. Уосталом све  добро објасни Татјана Н.

Зато добро размислите пре него што уђете у  брак. Могу да разумем  да људи одлазе због прељубе једно од другог или жена мужа напушта због  батина, сваки други разлог ми је неприхватљив, шта бре нема више осећања и љубави  или није било довољно љубави....ми смо ти који доливамо уље у кандило брака да се не угаси.    

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Рапсоди рече

Jедном за цео живот и тачка.Што Бог састваи нико да не растави. Уосталом све  добро објасни Татјана Н.

Зато добро размислите пре него што уђете у  брак. Могу да разумем  да људи одлазе због прељубе једно од другог или жена мужа напушта због  батина, сваки други разлог ми је неприхватљив, шта бре нема више осећања и љубави  или није било довољно љубави....ми смо ти који доливамо уље у кандило брака да се не угаси.    

То је то! 

Сви остали растанци пре уласка у брак, напустио/ла вас је због овог или онога или сте ви напустили неког јер сте на време увидели да вам та особа није на спасење... Само се Богу захвалите! :slavaaa:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима



Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе". 
Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни да тај партнерски однос доживе суштински исправно. 
Преширока је то тема.
И тај синдром "угасиле се емоције" је синдром заправо "угасила се страст", љуваби никад није ни било јер нисмо стигли до ње...


У потпуности се слажем са вама. Бол и разочарање у тој мери оштећују људе да најчешће утичу на саму њихову структуру личности. Познајем лично, и мушке и женске особе које су пропативши силно на тај начин постале поприлично охоле према будућим партнерима и тако разочаране, да не верују више ником и тешко дозвољавају себи да неког искрено воле. Већ живе у грчу и држе 'паметну' дистанцу.
Свако свој бол проживљава на свој начин а обзиром да је, како сте рекли, оштећење личности велико, интересује ме ко сноси и колику одговорност за то.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наравно да је слобода избора. Свако ће о својим гресима кад оде Богу на исповест, нема упирања прстом и нико ником не дугује везу.

Опасно је манипулисати људима на конто сажаљења, а тек - не дај Боже на конто - греота ти је да ме оставиш. 

Није да немам разумевања и милости према остављенима, из сопственог искуства тврдим да некад мораш дохватити дно да би имао одакле да се одгурнеш. Није то ни тако страшно, осим ако си у тинејџ годинама...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Sapientia рече


 

 


У потпуности се слажем са вама. Бол и разочарање у тој мери оштећују људе да најчешће утичу на саму њихову структуру личности. Познајем лично, и мушке и женске особе које су пропативши силно на тај начин постале поприлично охоле према будућим партнерима и тако разочаране, да не верују више ником и тешко дозвољавају себи да неког искрено воле. Већ живе у грчу и држе 'паметну' дистанцу.
Свако свој бол проживљава на свој начин а обзиром да је, како сте рекли, оштећење личности велико, интересује ме ко сноси и колику одговорност за то.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

 

Можда се нисам лепо изразила. Моје скромно мишљење је да људи пропате и оштете се мењањем партнера тако што постају робови страсти, а све удаљенији од суштинске љубави. То је постао тренд и тако се већ генерације васпитавају. 

Одговорност имамо првенствено према себи. Како себе да сачувамо од свега тога, да "не испрљамо ни душу ни тело".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Такође је тачно да се данас страст пречесто назива љубављу. Међутим ако је један имао страст, а други волео искрено, не може се тражити од њега да из свог срца избаци особу коју воли јер: то није ни сама природа љубави, у коју ваља и треба имати и за оне који нам зло чине - дакле и за партнера, шта год он урадио, ако је љубав искрена и права.
Можда је растанак добар за спасење али да ли то значи да треба престати да се воли с том чињеницом?
Као што рецимо мајка воли дете, без обзира на то је ли криминалац или добар човек.


Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Наравно да је слобода избора. Свако ће о својим гресима кад оде Богу на исповест, нема упирања прстом и нико ником не дугује везу.
Опасно је манипулисати људима на конто сажаљења, а тек - не дај Боже на конто - греота ти је да ме оставиш. 
Није да немам разумевања и милости према остављенима, из сопственог искуства тврдим да некад мораш дохватити дно да би имао одакле да се одгурнеш. Није то ни тако страшно, осим ако си у тинејџ годинама...
Нисмо се разумели. Растанак је неминован и нема присиле да партнер остане у вези ако не жели. Али повреда постоји и не тако занемарљива.
Питање је да ли има одговорности за проузроковану патњу.
Коментар горе каже једном за цео живот. Да ли има целог живота тада оне заљубљености као с почетка? Добро, сви знамо да не и свугде долази до засићења.
А такви парови се не одвајају и нема повређивања.
Може се наравно и испоставити касније, да је растанак био заправо и добар и користан али, да ли је добро зато уопште патити?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Milica Bajic рече

Наравно да је слобода избора. Свако ће о својим гресима кад оде Богу на исповест, нема упирања прстом и нико ником не дугује везу.

:skidamkapu:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уреднички уводник протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника "Православља" - новина Српске Патријаршије. Објављено у 1293. броју "Православља" од 1. Фебруара 2021. лета Господњег. 
       
      „Тежко бреме грјеховно тако је нагнуло главу нашу што свакад, и у свако доби, о земли се бринемо и о овом садањем животу нашем, кратком, умудравамо се и мислимо. И докле год сам Господин Бог изпод тога товара не извади наша леђа, да подигне главе наше к њему, и о тамошњем свијету мислити се, дотле не можемо никакве користи својој души придобити.” (Гаврил Стефановић Венцловић, Беседа на 27. недељу по Сошаст. Сјат. Духа, 1736)
      Година 2020. остаће упамћена по пандемији вируса корона. За време пандемије научили смо много тога, између осталог, и то да не постоји издвојена линија фронта већ смо сада сви на фронту. Нико није био сигуран у то шта носи дан, а шта ноћ. Та чињеница снажно обележава протеклу календарску годину. Међутим, наша обазривост попустила је оног тренутка када су нам стручна лица саопштила да стега вируса попушта, и то управо крајем календарске године, када еуфорија новогодишњих празника снажно надолази, а нови вирус – конзумеризма и потрошње – немилосрдно стеже… Преко ноћи смо се вратили тренду нашег друштва, да дане испуњавамо уобичајеним пословима, бригама и суманутом куповином. Одавно смо капитулирали пред материјалним и, као такви, извлачимо сурови закључак да је све заправо само производ материје, у милости материје, све почиње и завршава материјом. Није ни чудо што свуда око нас влада немир и празнина. Сумњамо у себе и вољу Божју; опседнути смо генетским манипулацијама и теоријама завере... Историчар Арнолд Тонб у тексту „Живот после смрти”, између осталог, пише да „све већи број људи живи у духовном вакууму.
      Нелагода и узнемиреност, …иду далеко од објашњења кризе у коју свет срља.” Будући да живимо у цивилизацији опседнутој материјалним стварима, непрестано желимо боље и више (ствари). Педагози кажу да овакво стањеума почиње још од малих ногу, а покушај преношења концепта смисла дељења на мало дете није лак посао. Посесивност не мора да нестане са годинама. Са синдромом „моје и само моје” боримо се целога живота. Међутим, оно што не смемо дозволити јесте да наша опсесија материјалним стварима замрачи наш вид према Богу и Његовој присутности у нашим животима.
      Свети Григорије Палама каже да страсти, које се рађају из среброљубља, тек онда постају непобедиве када се изгуби вера у промисао Божји, јер онај који нема вере узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње да је лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у Царство небеско (Мт. 19,24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира на то што је у питању Царство небеско и вечно, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, упадају у искушење и ђаволску замку (1.Тим. 6,9).
      Није ствар у томе колико новца имамо, него у томе шта радимо са оним што нам је Бог дао. Док размишљам о самозадатој теми, прво што ми пада на памет, а при помисли о новцу, јесте „усхићеност, важност и сигурност”. Новац, заиста, може учинити много ствари, али не може да нам купи „срећу”, не може да нас учини „важнијим” у друштву (можда на кратко), и не може нам гарантовати овоземаљску „сигурност”. Последња тачка је критична, а када узмемо у обзир свет у коме живимо и пандемију вируса корона која ће, надам се, једном, ипак, бити иза нас, долазимо до сазнања наше немоћи и крхкости.
      Никада и нигде у свету нема трајне сигурности. Богатство није нужна препрека да бисмо били с Богом. Историја је испуњена примерима богатих хришћана који су мудро користили своје богатство и донели велику корист хришћанској цивилизацији. Новац није препрека нашем односу с Богом, али је, дефинитивно, тест за човека. Начин на који трошимо новац казује истину о нашим вредностима и нашим приоритетима. Сумњам да постоји Црква која није имала неку корист од материјално богатих верника. Покажите ми како трошите новац и сазнаћу истину о ономе у шта заиста верујете. Ако желите да знате истину, пратите пут новца. То је готово непогрешиво животно правило. Новац прича, а прича коју он казује, открива истину о нашем (не) идењу за Богом, порука је духовника. Касније или пре, сви ћемо стати пред Господа. Није битно колико ћемо новца имати на крају свога живота, битно је шта смо урадили са оним што смо имали. Оно што задржимо за себе, на крају из- губимо, а оно што поклонимо, то нам остаје вечно.
      Молимо се да Господ подржи наше племените намере да (п)останемо великодушни даваоци и тако уђемо у Царство Његово, које припада онима који се не боје да узму Бога за животног сапутника. У овом броју вашој пажњи препоручујемо текст игумана манастира Високи Дечани, архимандрита Саве Јањића под насловом Наша Црква је јединствена у ставу око Косова и Метохије; разговор са Епископом баришевским Виктором, представни- ком Украјинске Православне Цркве при европским међународним организацијама; разговор са Ми-трополитом Иларионом, председником Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије... Текст о обележавању 79-годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године; разговор са ђаконом Радомиром Маринковићем о Светом Сави као узору и светосављу као опредељењу... Ауторски текст Eпископа пакрачко-славонског Јова- на Ћулибрка под насловом: Дa ли је Израел још увијек предводник у истраживању холокауста? Ауторски текст Срећка Петровића о српским Ромима... У рубрици Свет књиге прочитајте приказ књиге Дневник дечанског монаха 1903–1906, из пера протојереја-ставрофора Велибора Џомића; приказ књиге епископу Симеону Злоковићу, добром пастиру Карловачког владичанства из пера Епископа горњокарловачког Герасима и приказ књиге о сакралној архитектури Бањалучке епархије... Овај број Православља читаоцима доноси и текст о Сретењу Господњем ђакона Владимира Пекића, као и друге текстове о црквеним дешавањима и поводима кроз сталне рубрике новина Српске Патријаршије.
       
      Протођакон др Дамјан С. Божић,
      главни и одговорни уредник "Православља".
       
      *Објављено у "Православљу" бр. 1293. од 1. фебруара 2021. лета Господњег, стр. 1-2.
       
      Извор: Православље
    • Од JESSY,
      „Црквеност“ би требало да ослобађа. Међутим, онако како је данас интонирана, она не ослобађа, већ поробљава, сужава, осиромашује. Човек почиње да се бави „старим“ и „новим“ календаром, епископским сплеткама или, пак, сладуњавом побожношћу. Духовност почиње да схвата као обавезу да чита неке тамо гараве, сиромашне књиге, ужасну реторику, свакојаке брошурице о чудима и чудотворним иконама, разноразне сумњиве „поповске приче“, и да све време разглаба на побожне теме. Уместо да га учи свом погледу на свет и живот, Црква га учи да гледа у њу саму. Уместо да на нов начин прихвати себе и свој живот, он мисли да је дужан да на себе навуче прслук такозване „побожности“ – безличан, чађав, натопљен ужеглим посним биљним уљем. Уместо да макар зна шта је радост, светлост, смисао, вечност, он постаје раздражљив, узак, нетрпељив, веома често, напросто, зао, и чак се ни не каје због тога, јер, побогу, па то је од „црквености“. Неко је тог „побожног“ човека убедио да је Бог тамо где је религија, и зато све што није „религија“ он почиње да одбацује, презриво и самозадовољно, не схватајући да је једини смисао религије да „све то“ испуни светлошћу, „упути“ ка Богу, претвори у заједништво са Богом.
          
          Протопрезвитер Александр Шмеман, Дневник, 21. фебруар 1974.
        извор: интернет
    • Од uomo del Ve.Te.,
      Да ли СПЦрква у Р. Србији, Црној Гори, Р. Српској треба да подржи или тражи сваку нерадну недељу?
      На пример у неким земљама недељом не раде продавнице, радње итд...  као што је то случај у: Пољској, Аустрији итд....
      https://www.youtube.com/watch?t=427&v=SdztBvscBfo&feature=youtu.be
    • Од Дејан,
      Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō.
       
      Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице.
       
      Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко...
       
      Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ).
       
      Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби.
       
      др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор
       
       Извор: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1379-srbski-ili-srpski
×
×
  • Креирај ново...