Jump to content
Поуке.орг инфо

СПУТЊИК: СПЦ донела одлуку: Обновити дијалог са македонском црквом

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 минута, Orthophill рече

Иначе, ја аутокефалну МПЦ, не могу да замислим без ПОА. МПЦ и ПОА мора да се обедину, да не будемо као Цркву у Украјину.

Па лепо би било.

Мада ако вам Барт буде давао своју алокефалију онда ће бити Украјина.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Ведран* рече

Па лепо би било.

Мада ако вам Барт буде давао своју алокефалију онда ће бити Украјина. 

Не може бити Украјина, јер број верника који припадају ПОА се своди на статистичку грешку. ПОА нема вернике ни за једну парохију, мада имају 4 архијереје, 4-5 јереје и 3 ѓаконе.

Морате да схватите, да пројекат ПОА је неуспешан.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Orthophill рече

Не може бити Украјина, јер број верника који припадају ПОА се своди на статистичку грешку. ПОА нема вернике ни за једну парохију, мада имају 4 архијереје, 4-5 јереје и 3 ѓаконе.

Па не може у томе смислу, по величини, али може у смислу да СПЦ неће признати ту алокефалију, и да ћете онда и даље имати ПОА и ту нову Вартоломеју потчињену цркву која никад неће бити "македонска". А затим је неће признати ни МП, а можда (вероватно) ни други. Нарочито не након Украјине. Тако да ћете опет бити у расколу, али расколу друге врсте, и у "вечној" потчињености Фанару.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Ведран* рече

Па не може у томе смислу, по величини, али може у смислу да СПЦ неће признати ту алокефалију, и да ћете онда и даље имати ПОА и ту нову Вартоломеју потчињену цркву која никад неће бити "македонска". А затим је неће признати ни МП, а можда (вероватно) ни други. Нарочито не након Украјине. Тако да ћете опет бити у расколу, али расколу друге врсте, и у "вечној" потчињености Фанару. 

Не заборављај да МПЦ није без пријатеља. Особено: Бугарска, Румунска и Албанска Православна Црква. Чак и са Русе смо имали добри односи.
У неколико наврата Бугарска и Румунска Црква су нам слали миро. У Румунији, чак су служили наши свештеници. На ниво на свештеници често се деси да саслужујемо и са Албанску Цркву. Митрополит Јован Корчански је добар и толерантан човек.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да се подсетимо, како су комунисти формирали "македонску цркву".

https://www.scribd.com/document/220886568/Makedonsko-crkveno-pitanje-Djoko-Slijepcevic

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Orthophill рече

Не заборављај да МПЦ није без пријатеља. Особено: Бугарска, Румунска и Албанска Православна Црква. Чак и са Русе смо имали добри односи.
У неколико наврата Бугарска и Румунска Црква су нам слали миро. У Румунији, чак су служили наши свештеници. На ниво на свештеници често се деси да саслужујемо и са Албанску Цркву. Митрополит Јован Корчански је добар и толерантан човек.

Брате, немој да сметнеш са ума да у Србима имате најискреније пријатеље. То што појединци на обе стране уносе забуну и немир, неће променити ништа у односима код обичних људи, којима је мука од високе политике. Чак и оне црквене. Србима са Космета је Скопље често бивало ближе него Београд, чак и када су ишли у Скопље да се лече. Да не говоримо о родбинским и другим везама. Код свих нормалних људи, без обзира да ли говоримо о Србима, Бугарима, Румунима, православним Албанцима, Русима..., постоји жеља да се македонски раскол превазиђе. Ми Срби у блиској будућности вам желимо (и нудимо) пуну независност (аутокефалију). Ви, са ваше стране, морате да покажете смирење и да ту независност не тражите од Бугара, Васељенске Патријаршије, јер је од њих нећете добити. Проћи ћете као ови јадни расколници у Украјини, где се више не зна ни ко пије, ни ко плаћа.

пре 2 часа, Orthophill рече

Не може бити Украјина, јер број верника који припадају ПОА се своди на статистичку грешку. ПОА нема вернике ни за једну парохију, мада имају 4 архијереје, 4-5 јереје и 3 ѓаконе.

Морате да схватите, да пројекат ПОА је неуспешан.

Бог није у сили, него у правди. Православна икумена препознаје Православну Охридску Архиепископију као једину канонску Цркву на територији (Северне) Македоније. Бојим се да ће вам кокетирање са Васељенском Патријаршијом донети ситуацију гору него у Украјини. Патријарх Вартоломеј даје мало, али за узврат узима много. Ако то до сада нисте успели да видите, касно ће вам бити када се једног дана будете пробудили са Томосом у руци и без свих епархија и парохија у дијаспори, где живи Македонаца колико и у самој Македонији. Приде, са вашим поглаваром Стефаном коме ће глава бити Вартоломеј и ини после њега, а он ће им бити потрчко. Нешто попут Думенка и Денисенка на квадрат.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 31 минута, Дејан-Марковић рече

Да се подсетимо, како су комунисти формирали "македонску цркву".

https://www.scribd.com/document/220886568/Makedonsko-crkveno-pitanje-Djoko-Slijepcevic

 

Настала је као што је настала, али уз Божју помош и молитве светог Климента Охридског опстала!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Талични Том рече

1) Брате, немој да сметнеш са ума да у Србима имате најискреније пријатеље.

2) Ми Срби у блиској будућности вам желимо (и нудимо) пуну независност (аутокефалију).

1) Одавно не верујем у ову тврдњу. Пријатељи те не изопштавају од јединство са Христом!

2) Ово да причаш твојим уницима и праунуцима! Да сте хтели, прво и основно обновили бисте преговоре у 2015. Али неќете! Одговара вам ову статус кво ситуацију. Рекао је патријарх Иринеј: „Када нам нешто отму, ми имамо право да га то нешто повратимо, али када ми нешто дамо, онда смо га изгубили заувек!“ СПЦ, је изгубила територије Северне Македоније још у 1941, када српски митрополит је напустио своју епархију само за да не помиње бугарског цара.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Orthophill рече

1) Одавно не верујем у ову тврдњу. Пријатељи те не изопштавају од јединство са Христом!

У реду. Настави да верујеш да ћете од Васељенског Патријарха да добијете пуну аутокефалију.

пре 4 минута, Orthophill рече

) Ово да причаш твојим уницима и праунуцима! Да сте хтели, прво и основно обновили бисте преговоре у 2015. Али неќете! Одговара вам ову статус кво ситуацију. Рекао је патријарх Иринеј: „Када нам нешто отму, ми имамо право да га то нешто повратимо, али када ми нешто дамо, онда смо га изгубили заувек!“ СПЦ, је изгубила територије Северне Македоније још у 1941, када српски митрополит је напустио своју епархију само за да не помиње бугарског цара.

Да сте хтели могли сте 2003. године да прихватите оно што вам је нуђено на преговорима у Нишу. Прво аутономија у оквиру СПЦ, па потом аутокефалија. 2003. година је старија од 2015. То, некако, ви севеномакедонци увек превиђате. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Талични Том рече

У реду. Настави да верујеш да ћете од Васељенског Патријарха да добијете пуну аутокефалију.

Да сте хтели могли сте 2003. године да прихватите оно што вам је нуђено на преговорима у Нишу. Прво аутономија у оквиру СПЦ, па потом аутокефалија. 2003. година је старија од 2015. То, некако, ви севеномакедонци увек превиђате.  

Ево, опет вреѓаш. И како да ти верујем да ви Срби сте наши пријатељи? Нико нас не зове северномакедонци сем ви! Толико од вашу љубав.

Синод МПЦ, је одбио постигнут уговор. Као што и Сабор СПЦ, одбио уговор да сву дијаспору буде под Васеленску Патријаршију. Толико. 2002 је био Нишки споразум.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али то је званично име ваше земље. Као кад Шиптару не смијеш рећи да је Шиптар, а сам се тако зове.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Orthophill рече

СПЦ, је изгубила територије Северне Македоније још у 1941, када српски митрополит је напустио своју епархију само за да не помиње бугарског цара.

Сам себе називаш северномакедонцем. Зато те и ја зовем тако. Све моје пријатеље у Македонији називам Македонцима. И за мене ће Македонија да буде увек Македонија, никад Северна. Толико од мене.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Orthophill рече

Не може бити Украјина, јер број верника који припадају ПОА се своди на статистичку грешку. ПОА нема вернике ни за једну парохију, мада имају 4 архијереје, 4-5 јереје и 3 ѓаконе.

Морате да схватите, да пројекат ПОА је неуспешан.

Mopaћеш, пре свега ти, да схватиш да бројке са Истином немају никакве везе. Ако не због нечега другог, онда због себе самог и кога другог, ако не Христа и његових еванђелских речи о ''Стаду малом''..

Додуше и ''Украјна'' ти показује то исто. А ''пројекат ПОА'' како ти то волиш да кажеш, је, пријатељу мој и брате, ЗАЈЕДНИЧКИ ПРОЈЕКАТ МП и СП-Ц.. Само се МПЦ повукла у одсудном моменту, под ненормалним притиском Државе и њених служби, (иако су потписници недељама бранили Нишки договор, пре свих Петар ..који је то чинио пуних 20 дана, па Наум који је истрајао мање од 10 чак и Тимотеј који је први попустио одмах, истини за вољу после три дана). Да је то управо овако како кажем, и сами Архијереји МПЦ то потврђују усвајањем имена ПОА-МПЦ, додуше касније..али ипак усвајају то име.

И н крају, не вреди се ни уједињавати ако се не забораве грешке са обе стране. Међутим, нечије подвиге, е то не би смео да се заборави нико - и то опет важи за обе старне. Наравно да ту пре свега мислим на Архиепископа Јована и његову , како ти кажеш, малу али (ја додајем), састрадалну и веома Црквено-свесну екипу, на којој би му позавидели  и Пастири са неупоредиво бројнијом паством.  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, о.Небојша рече

Али то је званично име ваше земље. Као кад Шиптару не смијеш рећи да је Шиптар, а сам се тако зове.

Име земље је Северна Македонија, али не постоји северномакедонски, северномакедонец итд. Придјев се не користи.

Ја сам Македонац - по етносу, по државјанству: Македонац/граѓанин Републике Северне Македоније.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Најбоље би било да МПЦ, СПЦ и ПОА постигну уговор, затим СПЦ да изда томос о аутокефалију МПЦ-е и да тај томос се пошаље у Цариград на аминовање, као што је однет томос о аутономији ПОА, али није аминован. Вартоломеј да потпише томос и да СПЦ, буде друга Црква у Православној Екумени која је постала - Црквородица!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија

      СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије.
      На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци.
      Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај.
      Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи.
      На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија.
      Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом.
      Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага.
      Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким.
      Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен.
      (Борба.ме)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио је 11. маја писмо премијеру Душку Марковићу, у којем је затражио да се одреди нови термин за састанак експертских тимова Митрополије црногорско-приморске и Владе око Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Он је, у писму у које је “Дан” имао увид, протестовао што се, како је рекао, наоружани полицајци шаљу на црквена врата како би се вјерници спријечили да приступе светињама.     Први састанак експертских тимова Митрополије и Владе одржан је 11. марта, а наредни је био заказан за седам дана касније. Међутим, већ 13. марта донијете су прве мјере за спречавање појаве и ширења вируса корона, па је Влада заказани састанак одложила до стабилизације ситуације. У експертском тиму Митрополије су координатор Правног савјета МЦП, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, ректор Цетињске богословије Гојко Перовић и чланови Правног савјета Драган Шоћ, Зоран Лазаревић, Владимир Лепосавић и Дамјан Ђулафић. У владином тиму су потпредсједник Зоран Пажин, професори Небојша Вучинић и Анета Спаић, шеф кабинета премијера Драгољуб Булатовић, адвокат Никола Мартиновић и правник Срђан Спаић.   Према сазнањима “Дана”, митрополит је 11. маја упутио допис премијеру, указавши у њему на бројне проблеме који су настали с примјеном мјера на, како је оцијенио, дискриминаторан начин према Цркви, злоупотребом ситуације око вируса корона само против њих.   Указавши да су Влада, Скупштина и други органи у засједању, митрополит је од Марковића затражио да се, уз поштовање мјера, неодложно закаже нови термин како би се наставио експертски дијалог.   Владика Амфилохије је тражио да се спријечи дискриминаторна примјена мјера од стране Управе полиције „на ружан и непримјерен начин према вјерницима и свештенству”.   Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је јуче за Радио Београд да је Митрополија непосредно пред инцидент у Никшићу, прошле недјеље поднијела Влади иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вјероисповијести. Сматра да ће Влада у наредном данима да одговори на њихову иницијативу.   “Они се већ дуже вријеме састају и држе сједнице под појачаним надзором. Никаквог, значи, разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донијети нормалне законе и нормалне односе”, казао је о. Перовић.   Најавио је да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро.   “Сад се и последњи заражени короном не сјећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намјера овог закона о слободи вјероисповијести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је он.   Нема основа за правну осуду   Говорећи о пуштању на слободу владике Јоаникија и никшићких свештеника, о. Гојко Перовић је казао да је превладао разум код људи који су доносили одлуке, али да је толико неразумијевање било и логично, јер су, како је рекао, у последње вријеме одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута против свештенства МПЦ, он је одговорио да је Црква чиста.   “Ма само нека подижу оптужнице, ми вјерујемо да смо пред сваким судом чисти и без гријеха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду” казао је Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић, поручујући да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саопштење Епископског савјета СПЦ Сјеверне, Централне и Јужне Америке, Манастир Светог Саве Либертивил, Илиној, 14. маj 2020. године.     Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци изражава забринутост због заоштравања ситуације у Црној Гори. Вишемесечни период заједничке борбе против коронавируса и одрицања свих, укључујући и Српску Православну Цркву у Црној Гори, показао је да у овој земљи може да влада мир и поредак. Недавна прослава празника Светог Василија у Манастиру Острогу када је омогућено молитвено присуство народа била је добар пример сарадње државе и Цркве.   Међутим, најновији поступци актуелних државних власти у Црној Гори које су 12. маја увече у Никшићу ухапсиле Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморицу свештеника, потврђују бојазни да држава Црна Гора представља жалосни изузетак у данашњој свечовечанској ангажованости у борби са пандемијом, јер је једино у њој примењена сила за нечије слободно исповедање вере што је једна од најважнијих цивилизацијских норми. Владика Јоаникије је током пандемије показао пуно разумевање и поштовање за мере најновије здравствене заштите које су на снази не само у Црној Гори, већ у целој Европи и цивилизованом свету.   Овим путем преносимо солидарност целокупне Православне Цркве у Америци са ухапшеним Преосвећеним Владиком Јоаникијем, са ухапшеном седморицом свештеника и са верним народом у њиховој борби за елементарна људска и грађанска права.   Због тога, Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци осуђује поступке власти која користећи изговор борбе са коронавирусом врши репресију над властитим грађанима и верним народом Православне Цркве који су недавно изразили своје незадовољство због усвајања неправедног закона.   Епископски савет се прикључује апелу Светог Архијерејског Синода СПЦ, Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, као и многим другим гласовима у свету, како би власт у Црној Гори прекинула прогон Цркве. Позивамо власт да примени мудрост, сачува присебност и покаже разборитост те да сарађује са верским заједницама у општем интересу, као што то раде демократске владе у цивилизованом свету, а недужног Владику Јоаникија са свештеницима да одмах пусте на слободу.   Због свега наведеног, Епископски савет се обратио владама државâ у којима делује, указујући на антидемократски карактер понашања црногорских власти којим се угрожава слобода Цркве и тражећи њихову подршку.   Коначно, надамо се да ће црногорске власти као и тамошњи православни народ поступати мирно и одговорно и да неће одговарати на провокације.   Молимо се Васкрслом Господу да у Црној Гори превлада помирење и слога у народу.     Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.
      Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу
      Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.
      Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.
      Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.
      Блајбург у Сарајеву – мало историје

       
      Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.
      Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

      Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.
      За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):
      „Земља тад не мирише јадом,
      Већ сва мирише ми сва,
      Љубављу, вјером и надом,
      Кад сунце сја“.  
      Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:
      „Доктор Анте Павелић име драго,
      Има у њем Хрватска с неба благо.
      Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
      Вођо наш златни“!
      Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.
       
      Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.
      Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа
      WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...  

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.
      Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу
      Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.
      Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.
      Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.
      Блајбург у Сарајеву – мало историје

       
      Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.
      Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

      Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.
      За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):
      „Земља тад не мирише јадом,
      Већ сва мирише ми сва,
      Љубављу, вјером и надом,
      Кад сунце сја“.  
      Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:
      „Доктор Анте Павелић име драго,
      Има у њем Хрватска с неба благо.
      Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
      Вођо наш златни“!
      Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.
       
      Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.
      Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа
      WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...