Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Српска православна црква не користи све могућности које јој закони Србије омогућавају, као што су рад на образовном и културном пољу. Српској цркви потребан је озбиљнији образовни систем као би могла да одговори на изазове савременог доба.
      Иако закони омогућавају Српској православној цркви да оснива образовне институције на свим нивоима, од предшколског до универзитетског, црква ово право недовољно практикује, рекао је професор Богословског факултета Богољуб Шијаковић на научном скупу „Српска православна црква данас“ у организацији Института за европске студије.
      Црква мора да развије низ институција
      „Ако изузмемо богословије као средње школе и два богословска факултета, у ширем смислу, наша црква није структурисала и произвела један озбиљнији образовни систем од обданишта до универзитета. Мислим да је испред нас велики посао да црква у будућности развије образовну делатност“, сматра Шијаковић.
      Он напомиње и потребу да црква развије низ институција, од телевизије са националном фреквенцијом до низа научних института.
      „Ми немамо, рецимо, Институт за хришћанску културу. Хвалимо се да припадамо тој култури, прославили смо 800 година аутокефалности СПЦ, али немамо Институт за хришћанску културу. Такође немамо Институт за историју СПЦ. Немамо сређен и уређен архив СПЦ. То су елементарне претпоставке да би се црквени живот и наше саморазумевање и самосвест на један нормалан начин могли развијати“, каже Шијаковић.
      Ослободити се наслеђа комунизма
      Наслеђе комунизма и распада Југославије, проблеми на Косову и Метохији и Црној Гори, као и вирус корона који ће оставити последице на социјално и друштвено стање нације само су неки од изазова са којима се данас суочава Српска православна црква, сматра он.
      Комунистичко наслеђе огледа се у ставу да црква не треба да се меша у политику и да не треба да учествује у јавном животу, те да је вера дубоко интимно стање душе, објашњава Шијаковић.
      При томе се они који заговарају овакав став позивају на наслеђе просветитељства, што, додаје он, не одговара чињеницама, јер просветитељство је било вишеслојно. Нама је представљен француски тип антицрквеног просветитељства, према којем припадамо секуларном друштву, у коме црква не би требало да има значајну улогу.
      Шијаковић разликује секуларну државу, која је дужна да јемчи верска права, од секуларизма као идеологије. Модерна држава не би требало да буде подложна ни једној идеологији, а то што је секуларна, значи да разликује свето и световно, где свето препушта цркви.
      „Хришћанска вера није неко приватно стање душе, већ је произвела читаву једну културу, могли бисмо рећи културу на којој почива традиционална Европа. Култура подразумева нормативност. Норме су нам замисливе тек на темељу одређених вредности, а вредности хришћани утемељују у простору трансценденције. У тим смислу можемо говорити о хришћанским коренима европске културе; можемо говорити о сакралним основама културе. То видимо када говоримо о Косову и Видовдану, видимо како су јаке сакралне основе наше културе“, каже Шијаковић.
      Велика и незамењива улога цркве у јавном животу је да буде коректив политичким, економским и свим другим структурама друштвеног живота јер црква са становишта моралних начела и норми коригује друштво.
      Црква која је у народу и са народом, има итекако значајну улогу у јавном животу, а то је случај у Црној Гори, наводи Шијаковић, за кога су литије, изазване усвајањем Закона о слободи вероисповести, пример како један изворно црквени догађај може да постане инструмент грађанског отпора, закључује Шијаковић.
      Зашто СПЦ не би у Србији имала своје школе, вртиће и институте
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Српска православна црква не користи све могућности које јој закони Србије омогућавају, као што су рад на образовном и културном пољу. Српској цркви потребан је...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Храм Светог Саве је сведочанство наше нераскидиве љубави са братским руским народом, али и симбол снаге, моћи и континуитета српске државности од времена Светог Саве до данашње Србије, објавио је заменик градоначелника Београда Горан Весић на свом профилу на Фејсбуку.

       
      „Уз помоћ председника Србије Александра Вучића и председника Русије Владимира Путина, као и уз огромно залагање СПЦ и Руске православне цркве, завршава се изградња Храма која је започета још давне 1935. и за коју су многи мислили да неће никада бити завршена. То су могли да мисле само они који не верују и не познају снагу српског народа! Срби су кроз изградњу овог храма показали да је љубав према својој вери и Светом Сави јача од свих искушења и недаћа које су га снашле у 20. веку“, написао је Весић.
      Он истиче да је лепота куполе храма Светог Саве задивљујућа, да је украшена мозаиком који се простире на око 15 хиљада квадратних метара, који је тежак 320 тона и састоји се од 50 милиона каменчића.
      „Олтар са Христовом иконом, са распоном руку од 17 метара, површине је као цела Саборна црква у центру Београда. Олтарски мозаик Богородице готово је истоветан оном из Аја Софије у Истанбулу“, наводи Весић.
       
      Храм посвећен Светом Сави у Београду је, према његовим речима, по лепоти и величини у рангу Аја Софије, али са значајном разликом – у њему се врши православно Богослужење.
      „Због тога Храм Светог Саве у Београду, у години када је Аја Софија преобраћена у џамију, постаје ново поклоничко место православних ходочасника не само са Балкана већ из целог света. Храм Светог Саве биће, уз храм Христа Спаситеља у Москви, највећи и најлепши православни храм на свету“, истиче он.
       
      Осим радова у унутрашњости Храма, изводе се и радови на уређењу платоа око Храма Светог Саве који ће потпуно променити читав амбијент на овом простору и омогућити сагледавање лепоте Храма из свих праваца.
      Подсетимо, завршне радове у Храму синоћ је заједно са српским патријархом обишао и председник Србије Александар Вучић, који је рекао да не постоје речи којима се може описати његова лепота.
       
      „Наш храм изгледа лепше од велике и величанствене Аја Софије“, рекао је Вучић у снимку објављеном синоћ на Инстаграм профилу „будућнстсрбијеав“.
      Претходно је и екипа Спутњика имала прилику да забележи први снимак игре светлости у деловима мозаика у Храму Светог Саве који до тада нису били доступни јавности, као и полијелеј, део подлоге у олтару и звоњаву испод малих звона:
       
        Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром на сложену и потенцијално изузетно опасну епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, а у вези са свакодневним порастом броја случајева грађана заражених новим коронавирусом, позивамо све православне вјернике и све остале грађане на поштовање здравствених мјера и љекарских упутстава ради стављања под контролу болести COVID-19, изазване поменутим вирусом.

       
      Видимо да епидемија овога вируса погађа, како Црну Гору, тако и цијели регион, Европу и читав свијет. Не смије се свакако дозволити да ова болест заустави живот, па ни духовни и црквени живот, али је неопходно да се придржавамо, колико је год могуће, мјера предострожности, како би умањили штетне друштвене посљедице епидемије и, што је најважније, утицали на смањење броја изгубљених живота због ове болести, која, иако погађа све узрасте, ипак највише живота узима међу нашим најстаријима.
      Подсјећамо да је наша Црква, одмах по проглашењу епидемије у марту ове године прекинула организацију масовних литија, које су тада ишле улицама црногорских градова из познатих разлога, те да је и многе друге активности свела на минимум или их привремено обуставила. Многе прославе, освећења храмова, научни скупови и округли столови, а први пут послије више од двадесет година, и дјечији сабор, који су били планирани за прољеће, љето и јесен ове године отказани су или одложени. Неки од највећих годишњих хришћанских празника, као што је празник Васкрсења Христовога, прослављени су умногоме другачије него што је то случај у редовним условима.
      Стога, руководећи се, недавно примљеним, умјесним и разборитим писмом Института за јавно здравље Црне Горе, али и намјером коју смо имали и прије њега, позивамо православне вјернике, нарочито оне који ће у наредном периоду прослављати своје крсне славе, да ове године то ураде уздржаније и скромније него иначе. Лијепо је и благословено угостити своје рођаке и пријатеље у свом дому на дан крсног имена, али је још љепше и благословеније, нарочито у оваквој здравственој ситуацији, бринути о добробити свих наших ближњих. Сматрамо да је умјесно да се крсне славе, којих је доста у наредних пар мјесеци, по нашим домовима овога пута прославе у ужем кругу, уз благослов дома од стране свештеника или благосиљање славског колача у храмовима, у договору са паросима.
      Како народ одавно паметно вели – није свако зло за зло. Можда је ово одлично вријеме да се подсјетимо да је крсна слава, првенствено и изнад свега, духовно славље, којим се подсјећамо на дан кад су наши преци примили спасоносну хришћанску вјеру, те да тај дан проведемо молитвено и благословено. Знамо да, нажалост, наше прославе често знају да прерасту у забаве у којима се заборавља дух побожности и умјерености, удаљавајући нас тиме од њиховог смисла и значаја. Прослава славе у вријеме епидемије може да буде прилика да нагласак у нашем слављу поставимо управо тамо гдје он треба да буде – у молитви и благодарности Богу.
      И на крају, не осврћући се превише на поновно захукталу антицрквену и антивјерску медијску кампању, препуну неистина о Цркви и неразумијевања према вјерујућим људима, позивамо све вјернике и све грађане да праштају једни другима и да не забораве оно што је у посљедње вријеме често понављао митрополит Амфилохије – богомржња и братомржња су опакији вируси од било којег познатог вируса. Од њих треба више да се чувамо и приљежније исцјељујемо него од ових болести које нам муче тијело, јер се човјек од њих теже ослобађа и остављају теже посљедице, како на појединце, тако и на читав народ.
      Молимо се за брзо оздрављење свих оних који страдају од овог актуелног вируса, као и свих других болести, као и за укријепљење свих који се труде да им помогну на путу исцјељења: љекара, другог медицинског особља и свих доброчинитеља.
       
      Из Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром на сложену и потенцијално изузетно опасну епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, а у вези са свакодневним порастом броја случајева грађана заражених новим коронавирусом, позивамо све православне вјернике и све остале грађане на поштовање здравствених мјера и љекарских упутстава ради стављања под контролу болести COVID-19, изазване поменутим вирусом.

       
      Видимо да епидемија овога вируса погађа, како Црну Гору, тако и цијели регион, Европу и читав свијет. Не смије се свакако дозволити да ова болест заустави живот, па ни духовни и црквени живот, али је неопходно да се придржавамо, колико је год могуће, мјера предострожности, како би умањили штетне друштвене посљедице епидемије и, што је најважније, утицали на смањење броја изгубљених живота због ове болести, која, иако погађа све узрасте, ипак највише живота узима међу нашим најстаријима.
      Подсјећамо да је наша Црква, одмах по проглашењу епидемије у марту ове године прекинула организацију масовних литија, које су тада ишле улицама црногорских градова из познатих разлога, те да је и многе друге активности свела на минимум или их привремено обуставила. Многе прославе, освећења храмова, научни скупови и округли столови, а први пут послије више од двадесет година, и дјечији сабор, који су били планирани за прољеће, љето и јесен ове године отказани су или одложени. Неки од највећих годишњих хришћанских празника, као што је празник Васкрсења Христовога, прослављени су умногоме другачије него што је то случај у редовним условима.
      Стога, руководећи се, недавно примљеним, умјесним и разборитим писмом Института за јавно здравље Црне Горе, али и намјером коју смо имали и прије њега, позивамо православне вјернике, нарочито оне који ће у наредном периоду прослављати своје крсне славе, да ове године то ураде уздржаније и скромније него иначе. Лијепо је и благословено угостити своје рођаке и пријатеље у свом дому на дан крсног имена, али је још љепше и благословеније, нарочито у оваквој здравственој ситуацији, бринути о добробити свих наших ближњих. Сматрамо да је умјесно да се крсне славе, којих је доста у наредних пар мјесеци, по нашим домовима овога пута прославе у ужем кругу, уз благослов дома од стране свештеника или благосиљање славског колача у храмовима, у договору са паросима.
      Како народ одавно паметно вели – није свако зло за зло. Можда је ово одлично вријеме да се подсјетимо да је крсна слава, првенствено и изнад свега, духовно славље, којим се подсјећамо на дан кад су наши преци примили спасоносну хришћанску вјеру, те да тај дан проведемо молитвено и благословено. Знамо да, нажалост, наше прославе често знају да прерасту у забаве у којима се заборавља дух побожности и умјерености, удаљавајући нас тиме од њиховог смисла и значаја. Прослава славе у вријеме епидемије може да буде прилика да нагласак у нашем слављу поставимо управо тамо гдје он треба да буде – у молитви и благодарности Богу.
      И на крају, не осврћући се превише на поновно захукталу антицрквену и антивјерску медијску кампању, препуну неистина о Цркви и неразумијевања према вјерујућим људима, позивамо све вјернике и све грађане да праштају једни другима и да не забораве оно што је у посљедње вријеме често понављао митрополит Амфилохије – богомржња и братомржња су опакији вируси од било којег познатог вируса. Од њих треба више да се чувамо и приљежније исцјељујемо него од ових болести које нам муче тијело, јер се човјек од њих теже ослобађа и остављају теже посљедице, како на појединце, тако и на читав народ.
      Молимо се за брзо оздрављење свих оних који страдају од овог актуелног вируса, као и свих других болести, као и за укријепљење свих који се труде да им помогну на путу исцјељења: љекара, другог медицинског особља и свих доброчинитеља.
       
      Из Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Guest
      Од Guest,
      Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
       
       
      Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
      Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
      Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
      Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
      И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
      О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
      После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
      Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
      Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
      После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
      Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
      Извор
      Тропар, глас 2.
      Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
      Кондак, глас 5.
      Претечино славно усековање, је славно Божије старање о свету, да и онима који су у Аду проповедаш Христов долазак. Нека плаче Иродијада јер безаконо убиство поручи: Не заволе закон Божији, ни живот вечни, но варљиви привремени.
×
×
  • Креирај ново...