Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Знате ли да причате у стиховној рими, то нас може забавити по овој зими.
    • Од Логос,
      Због изузетно великог интересовања посетилаца изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, Музеј Српске Православне Цркве биће отворен и у суботу и недељу, 7. и 8. децембра 2019. године, од 10 до 15 часова. Улаз је слободан.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски
       
      Не бих правио никакве уводе, јер би се ваљала књига написати за оне који су неупућени. Зато ћу се кратко осврнути на неуралгична питања.
       
      1) Православни Богословски факултет: куда даље?
       
      ПБФ нема шта да преговара са БУ. Немогуће је мењати правила док утакмица траје. Са жаљењем ће то приметити и Владица Цветковић, Данас (20.11.2019): ,,Најгоре од свега - а када кажем најгоре ту првенствено мислим на образовни систем једне секуларе државе - јесте то што ово директно мешање Синода у питања наставе и кадровску политику ПБФ (читај: члана БУ), веровали их не, и јесте у складу са основним актом овог факултета (!)“. ПБФ је ушао у склоп БУ са својим специфичним статутом. Он се само треба поштовати, а СПЦ може да искористи прилику да неке тачке још више прецизира да не би долазило до ситуација као што је садашња.
      Пучисти са ПБФ гледају да добију на времену и да изазову неку ексцесну ситуацију где би могли, како се надају, да се окористе. У том смислу се надају да ће са БУ поништити смену декана Игњатија, јер кобајаги Савет ПБФ није легално изабран. Проблем је вишеструк: Не може се само једно тело прогласити нелегалним а да се све оно што од истог зависи буде легално. Можемо замислити на шта би то личило. Затим, чланови Савета се бирају апсолутном већином, а због подељености гласача, било би га немогуће прогласити. Декан Мидић је зато предложио да се изаберу простом већином, а секретар Војводић је изјавио да је то легално и тако је Савет изабран. У неком замишљеном сценарију и сам избор ВД декана, Златка Матића, био би нелегалан, а он је већ проследио Већу листу са именима кандидата за новог декана, и она је већ прослеђена СУП-у. Сам протођакон Матић не може да опструира избор декана или да га пролонгира, јер по статуту, чл. 19: ,,У случају престанка мандата декана, Савет на истој седници именује вршиоца дужности декана из реда продекана, а на предлог председника Савета, и покреће поступак за избор новог декана“. Ерго, и сам Матић ваља да пази на оно што чини на тренутној функцији.
      Наиме, епископ Игњатије, због пријатељских веза са еп. Максимом је гледао да га сачува, јер је био саветован од својих непријатеља за које је мислио да су му пријатељи, иако сам му на време саопштио шта мислим о свему томе. Из тог круга ,,пријатеља“ сада га проглашавају за издајицом јер није ишао до краја, а ићи до краја је подразумевало бити рашчињен. Питање је уопште да ли се Игњатије повукао на време, јер закувавање овог проблема ће неумитно имати по њега само један исход. Но, његови ,,пријатељи“ су бескрупулозни људи, а код Максима се да видети на делу како мегаломан уништава све око себе не питајући за цену. Његова парола: Ако ја нисам на ПБФ, онда ни он неће бити под СПЦ! Показује очите знаке душевног поремећаја. Само му се мора признати да је успешан: Игњатије је постао први декан у историји ПБФ који није успео да свој мандат доведе до краја! – Оперативац на терену, поред Б. Шијаковића, је о. Владан Перишић који облеће по БУ не би ли некога окупио у одсудну битку против Синода. Човек се згрануо изразом мржње и гестикулацији у очима Перишића. Не откривам име тог професора са БУ.
      Овај рат је осуђен на пропаст, јер ће Савет ићи по своме, а СПЦ нема намере да се одрекне свог факултета. Сама зграда је у власништву СПЦ, па пучисти могу да се сместе код назарена или адвентиста, ако то желе. Синод је показао зубе пучистима, и ови нису на то били навикли. Због: само јако, већ су се појавили прелетачи. 
       
      2) СПЦ у САД
       
      То је, у ствари, главни проблем СПЦ, а који амерички епископи тролују. Гледају да се забашури овим побочним кризама. Остајање без дијаспоре би нас осудило на пропаст као народ. Као превентивну меру СА Синод је поништио све одлуке американаца. После дужег времена ови су прибегли козметици, ваљда у нади да ће Синод спустити гард, па су променили име и сада се напокон зову СПЦ, а не епархије у САД.

      Опет, док се не деси Сабор у САД, ништа се није урадило, као и док не видимо да су пред САД бирократијом поништили све одлуке претходно донесене, а још ће бити јасније њихове намере када им се поставе администратори на епархијама. Тада ћемо знати колико су били искрени, јер видесмо да смењени епископи: Георгије, Константин, Филарет, Јован, Качавенда не кренуше у расколе, као што је то урадио Артемије. Због оваквог понашања размислио бих о рехабилитацији Георгија, Филарета и Јована. Да сам неко ко се пита, као што се не питам, дао бих ,,американцима“ недељу дана да све пониште пред властима где су регистровани, јер како су знали да се региструју на своју руку, тако ће знати и да се разрегиструју. Ионако већ имају све. Што се тиче ,,американаца“ нисам превише оптимиста, а цела прича је додатно оптерећена и претензијама митрополита Амфилохија, као и безобзирним мешањем Фанара. Да је пак Максим био рашчињен у мају, како сам предлагао, не бисмо имали проблем ПБФ, а и проблем дијаспоре би био далеко мањи и назирало би му се решење.
       
      3) Специјални рат против Синода и СПЦ
       
      Сведоци смо свакодневног спиновања медија против СА Синода и СПЦ. Поверљива документа се предају у руке новинара, и то све иде преко епископâ, односно са њиховим благословом. Етикетација је једноставна: Синодалци су глупи, затуцани, превазиђени, они који нас враћају у прошлост, вучићевци и сл. Максим, Григорије, Игњатије, Амфилохије, Атанасије, Добријевић, Лонгин, Тедосије итд. су све супротно томе. Ево неколико примера:
      Жељка Јевтић: Владика Давид и Синод не верују да је човек био на месецу (Блиц, 16.11.2019): ,,Како 'Блиц' сазнаје, Вујић, члан чувене 'српске седморке', групе која је радила на програму 'Аполо', није добио орден јер када је дошао тај предлог на дневни ред седнице Синода, владика крушевачки Давид се успротивио. - Човек није слетео на Месец - рекао је владика Давид.
      Исто Политикон: ,,Иринеј Буловић забранио доделу ордена последњем живом Србину који је радио на Аполо програму, јер не верује да је човек слетео на Месец!... овај предлог [Добријевићев] одбачен је након интервенције Епископа Бачког Иринеја Буловића и Епископа Крушевачког Давида, који су као образложење изнели 'да они не верују да је човек слетео на Месец'. Да није тужно, било би смешно, међутим предлог да се СПЦ захвали једном од најпознатијих и најугледнијих Срба на читавом свету, одбијен је. Епископ Бачки Иринеј из дана у дан наноси све већу штету угледу СПЦ, а врхунац његових активности је став 'да човек није слетео на Месец'. Највероватније зато не треба да нас чуди ни његов став у којем доделу ордена Александру Вучићу образлаже тиме да 'Вучић брани Косово' (овде)”.
      Тако су синодалци постали теоретичари завере, затуцани и вучићевци. Ништа даље од истине. У разговору са заинтересованима сам добио тај одговор. Програм Аполо је био у склопу Хладног рата и зато је идеолошки оптерећен, а не да је одликовање одбијено зато што се не верује у слетање на месец.
      Такође, на молбу поукаша, попричао сам и са миртополитом Порфиријем око звучних записа који су се појавили на нету (овде и овде), и објаснио ми је да је предавање управо било како се праве фејк вести, а његове изјаве су биле прекрајане. Да је постављање било од злонамерних види се и из чињенице да је кријући био сниман. Дакле, његово образложење је било на линији онога што сам написао у коментарима на Поукама (овде) иако нисам знао причу.
      Иако смо имали неко приближавање ,,синодској“ линији од митрополита Амфилохија, десио нам се његов дружбеник, пензионисани епископ Атанасије, са својим делиричним изјавама против Синода, што су ,,пријатељски“ медији ухватили у лету, јер их Атанасије пере од антицрквеног деловања. Тако (овде) Владика Атанасије: Епископ бачки се видно лакта да буде патријарх. Владика Максим је похвала православља. Напад на медије није став СПЦ. Коментаришући прославу 800 година аутокефалности СПЦ: „Могло је бити и боље, али то је организовао Синод. Овај Синод, са овим патријархом није, да кажем искрено, није прави одраз и израз наше јерархије“. „После су у Жичи архијереји покренули иницијативу да се одржи Сабор сада, јер по канонима имају два Сабора, један пролећни, а један јесењи. Код блаженопочившег патријарха Павла се то поштовало. Ово сада, ја не могу да схватим. Могу да кажем господин епископ бачки (Иринеј) је тај који не дозвољава да ја будем на Сабору, иако је била одлука из времена патријарха Павла да ме позивају, али ја се не осећам запостављено“. Атанасије тврди да је епископ бачки Иринеј преузео Патријаршију у Београду. „Ја сам то рекао патријарху и писао му, скоро да му је преузео Патријаршију“. Он је и осудио незаконито уклањање еп. Максима и проф. Марка Вилотића са ПБФ, „приватизовање“ званичног сајта СПЦ и чињеницу да му се не дозвољава објављивање текстова у „Православљу“. „Владика Максим је писмен, учен и честит човек, али по сваку цену хоће да га протерају. Тобож, није у неким иступима православан, али Амфилохије и ја направили смо један реферат, да је човек потпуно православан. То што је он поменуо индијску филозофију, то је и Николај (Велимировић) помињао“. Коментаришући званично саопштење на сајту СПЦ за антицрквену харангу, он сматра да то није званична осуда СПЦ. „То није став СПЦ, то је став дотичног господина (еп. Иринеја), па нека се он с њима расправља, с тиме нема везе Сабор архијереја. Углавном, неће то проћи и не може проћи таква брука да смени владику Максима који је похвала православља целога“ (видео). Једном речју, за Атанасија овај Патријарх није његов патријарх, овај Синод није његов Синод, ова Црква није његова Црква.
      Јевтић заборавља да је млади Николај говорио о источној мудрости, што ће касније нестати из његовог дискурса, док он и Амфилохије не причају ништа о дарвинизму који Максим заступа. Можда је и њих у међувремену обратио на теорију еволуције... Заборавља да је он неканонски постао захумско-херцеговачки еп., јер канони забрањују прелазак са епархије на епархију. Болна је пак ова његова опседнутост Бачким, а видело се да је лагао да није позван у Жичу, јер је тамо примио панагију, коју је после театрално вратио јер је кобајаги тек касније сазнао за одликовање АВ! Приче за малу децу, јер је знао за бојкот Бећковића и Ломпара. Но, видело се поодавно да је он изгубио сваки компас, па се не треба чудити ни потезима његове духовне деце.
      Идеолози и покровитељи ове кампање против Патријарха и Синода су Амфилохије и Атанасије, две ударне песнице Григорије и Максим, а онда, као саучесници, око осморица епископа који су потписали захтев за ванредним сабором. Они су мањина у Сабору СПЦ, али ,,'ватају на галаму“. Надају се да нешто улове у мутном. Антисинодални Амфилохијеви потези се не могу олако заборавити. Он и даље има велику моћ у СПЦ, али и могућност да спаси образ. То ће се видети само у пракси, повлачењем кохерентних и константних потеза.
       
      Рим, 24.11.2019
       
      View full Странице
       
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски
       
      Не бих правио никакве уводе, јер би се ваљала књига написати за оне који су неупућени. Зато ћу се кратко осврнути на неуралгична питања.
       
      1) Православни Богословски факултет: куда даље?
       
      ПБФ нема шта да преговара са БУ. Немогуће је мењати правила док утакмица траје. Са жаљењем ће то приметити и Владица Цветковић, Данас (20.11.2019): ,,Најгоре од свега - а када кажем најгоре ту првенствено мислим на образовни систем једне секуларе државе - јесте то што ово директно мешање Синода у питања наставе и кадровску политику ПБФ (читај: члана БУ), веровали их не, и јесте у складу са основним актом овог факултета (!)“. ПБФ је ушао у склоп БУ са својим специфичним статутом. Он се само треба поштовати, а СПЦ може да искористи прилику да неке тачке још више прецизира да не би долазило до ситуација као што је садашња.
      Пучисти са ПБФ гледају да добију на времену и да изазову неку ексцесну ситуацију где би могли, како се надају, да се окористе. У том смислу се надају да ће са БУ поништити смену декана Игњатија, јер кобајаги Савет ПБФ није легално изабран. Проблем је вишеструк: Не може се само једно тело прогласити нелегалним а да се све оно што од истог зависи буде легално. Можемо замислити на шта би то личило. Затим, чланови Савета се бирају апсолутном већином, а због подељености гласача, било би га немогуће прогласити. Декан Мидић је зато предложио да се изаберу простом већином, а секретар Војводић је изјавио да је то легално и тако је Савет изабран. У неком замишљеном сценарију и сам избор ВД декана, Златка Матића, био би нелегалан, а он је већ проследио Већу листу са именима кандидата за новог декана, и она је већ прослеђена СУП-у. Сам протођакон Матић не може да опструира избор декана или да га пролонгира, јер по статуту, чл. 19: ,,У случају престанка мандата декана, Савет на истој седници именује вршиоца дужности декана из реда продекана, а на предлог председника Савета, и покреће поступак за избор новог декана“. Ерго, и сам Матић ваља да пази на оно што чини на тренутној функцији.
      Наиме, епископ Игњатије, због пријатељских веза са еп. Максимом је гледао да га сачува, јер је био саветован од својих непријатеља за које је мислио да су му пријатељи, иако сам му на време саопштио шта мислим о свему томе. Из тог круга ,,пријатеља“ сада га проглашавају за издајицом јер није ишао до краја, а ићи до краја је подразумевало бити рашчињен. Питање је уопште да ли се Игњатије повукао на време, јер закувавање овог проблема ће неумитно имати по њега само један исход. Но, његови ,,пријатељи“ су бескрупулозни људи, а код Максима се да видети на делу како мегаломан уништава све око себе не питајући за цену. Његова парола: Ако ја нисам на ПБФ, онда ни он неће бити под СПЦ! Показује очите знаке душевног поремећаја. Само му се мора признати да је успешан: Игњатије је постао први декан у историји ПБФ који није успео да свој мандат доведе до краја! – Оперативац на терену, поред Б. Шијаковића, је о. Владан Перишић који облеће по БУ не би ли некога окупио у одсудну битку против Синода. Човек се згрануо изразом мржње и гестикулацији у очима Перишића. Не откривам име тог професора са БУ.
      Овај рат је осуђен на пропаст, јер ће Савет ићи по своме, а СПЦ нема намере да се одрекне свог факултета. Сама зграда је у власништву СПЦ, па пучисти могу да се сместе код назарена или адвентиста, ако то желе. Синод је показао зубе пучистима, и ови нису на то били навикли. Због: само јако, већ су се појавили прелетачи. 
       
      2) СПЦ у САД
       
      То је, у ствари, главни проблем СПЦ, а који амерички епископи тролују. Гледају да се забашури овим побочним кризама. Остајање без дијаспоре би нас осудило на пропаст као народ. Као превентивну меру СА Синод је поништио све одлуке американаца. После дужег времена ови су прибегли козметици, ваљда у нади да ће Синод спустити гард, па су променили име и сада се напокон зову СПЦ, а не епархије у САД.

      Опет, док се не деси Сабор у САД, ништа се није урадило, као и док не видимо да су пред САД бирократијом поништили све одлуке претходно донесене, а још ће бити јасније њихове намере када им се поставе администратори на епархијама. Тада ћемо знати колико су били искрени, јер видесмо да смењени епископи: Георгије, Константин, Филарет, Јован, Качавенда не кренуше у расколе, као што је то урадио Артемије. Због оваквог понашања размислио бих о рехабилитацији Георгија, Филарета и Јована. Да сам неко ко се пита, као што се не питам, дао бих ,,американцима“ недељу дана да све пониште пред властима где су регистровани, јер како су знали да се региструју на своју руку, тако ће знати и да се разрегиструју. Ионако већ имају све. Што се тиче ,,американаца“ нисам превише оптимиста, а цела прича је додатно оптерећена и претензијама митрополита Амфилохија, као и безобзирним мешањем Фанара. Да је пак Максим био рашчињен у мају, како сам предлагао, не бисмо имали проблем ПБФ, а и проблем дијаспоре би био далеко мањи и назирало би му се решење.
       
      3) Специјални рат против Синода и СПЦ
       
      Сведоци смо свакодневног спиновања медија против СА Синода и СПЦ. Поверљива документа се предају у руке новинара, и то све иде преко епископâ, односно са њиховим благословом. Етикетација је једноставна: Синодалци су глупи, затуцани, превазиђени, они који нас враћају у прошлост, вучићевци и сл. Максим, Григорије, Игњатије, Амфилохије, Атанасије, Добријевић, Лонгин, Тедосије итд. су све супротно томе. Ево неколико примера:
      Жељка Јевтић: Владика Давид и Синод не верују да је човек био на месецу (Блиц, 16.11.2019): ,,Како 'Блиц' сазнаје, Вујић, члан чувене 'српске седморке', групе која је радила на програму 'Аполо', није добио орден јер када је дошао тај предлог на дневни ред седнице Синода, владика крушевачки Давид се успротивио. - Човек није слетео на Месец - рекао је владика Давид.
      Исто Политикон: ,,Иринеј Буловић забранио доделу ордена последњем живом Србину који је радио на Аполо програму, јер не верује да је човек слетео на Месец!... овај предлог [Добријевићев] одбачен је након интервенције Епископа Бачког Иринеја Буловића и Епископа Крушевачког Давида, који су као образложење изнели 'да они не верују да је човек слетео на Месец'. Да није тужно, било би смешно, међутим предлог да се СПЦ захвали једном од најпознатијих и најугледнијих Срба на читавом свету, одбијен је. Епископ Бачки Иринеј из дана у дан наноси све већу штету угледу СПЦ, а врхунац његових активности је став 'да човек није слетео на Месец'. Највероватније зато не треба да нас чуди ни његов став у којем доделу ордена Александру Вучићу образлаже тиме да 'Вучић брани Косово' (овде)”.
      Тако су синодалци постали теоретичари завере, затуцани и вучићевци. Ништа даље од истине. У разговору са заинтересованима сам добио тај одговор. Програм Аполо је био у склопу Хладног рата и зато је идеолошки оптерећен, а не да је одликовање одбијено зато што се не ерује у слетање на месец.
      Такође, на молбу поукаша, попричао сам и са миртополитом Порфиријем око звучних записа који су се појавили на нету (овде и овде), и објаснио ми је да је предавање управо било како се праве фејк вести, а његове изјаве су биле прекрајане. Да је постављање било од злонамерних види се и из чињенице да је кријући био сниман. Дакле, његово образложење је било на линији онога што сам написао у коментарима на Поукама (овде) иако нисам знао причу.
      Иако смо имали неко приближавање ,,синодској“ линији од митрополита Амфилохија, десио нам се његов дружбеник, пензионисани епископ Атанасије, са својим делиричним изјавама против Синода, што су ,,пријатељски“ медији ухватили у лету, јер их Атанасије пере од антицрквеног деловања. Тако (овде) Владика Атанасије: Епископ бачки се видно лакта да буде патријарх. Владика Максим је похвала православља. Напад на медије није став СПЦ. Коментаришући прославу 800 година аутокефалности СПЦ: „Могло је бити и боље, али то је организовао Синод. Овај Синод, са овим патријархом није, да кажем искрено, није прави одраз и израз наше јерархије“. „После су у Жичи архијереји покренули иницијативу да се одржи Сабор сада, јер по канонима имају два Сабора, један пролећни, а један јесењи. Код блаженопочившег патријарха Павла се то поштовало. Ово сада, ја не могу да схватим. Могу да кажем господин епископ бачки (Иринеј) је тај који не дозвољава да ја будем на Сабору, иако је била одлука из времена патријарха Павла да ме позивају, али ја се не осећам запостављено“. Атанасије тврди да је епископ бачки Иринеј преузео Патријаршију у Београду. „Ја сам то рекао патријарху и писао му, скоро да му је преузео Патријаршију“. Он је и осудио незаконито уклањање еп. Максима и проф. Марка Вилотића са ПБФ, „приватизовање“ званичног сајта СПЦ и чињеницу да му се не дозвољава објављивање текстова у „Православљу“. „Владика Максим је писмен, учен и честит човек, али по сваку цену хоће да га протерају. Тобож, није у неким иступима православан, али Амфилохије и ја направили смо један реферат, да је човек потпуно православан. То што је он поменуо индијску филозофију, то је и Николај (Велимировић) помињао“. Коментаришући званично саопштење на сајту СПЦ за антицрквену харангу, он сматра да то није званична осуда СПЦ. „То није став СПЦ, то је став дотичног господина (еп. Иринеја), па нека се он с њима расправља, с тиме нема везе Сабор архијереја. Углавном, неће то проћи и не може проћи таква брука да смени владику Максима који је похвала православља целога“ (видео). Једном речју, за Атанасија овај Патријарх није његов патријарх, овај Синод није његов Синод, ова Црква није његова Црква.
      Јевтић заборавља да је млади Николај говорио о источној мудрости, што ће касније нестати из његовог дискурса, док он и Амфилохије не причају ништа о дарвинизму који Максим заступа. Можда је и њих у међувремену обратио на теорију еволуције... Заборавља да је он неканонски постао захумско-херцеговачки еп., јер канони забрањују прелазак са епархије на епархију. Болна је пак ова његова опседнутост Бачким, а видело се да је лагао да није позван у Жичу, јер је тамо примио панагију, коју је после театрално вратио јер је кобајаги тек касније сазнао за одликовање АВ! Приче за малу децу, јер је знао за бојкот Бећковића и Ломпара. Но, видело се поодавно да је он изгубио сваки компас, па се не треба чудити ни потезима његове духовне деце.
      Идеолози и покровитељи ове кампање против Патријарха и Синода су Амфилохије и Атанасије, две ударне песнице Григорије и Максим, а онда, као саучесници, око осморица епископа који су потписали захтев за ванредним сабором. Они су мањина у Сабору СПЦ, али ,,'ватају на галаму“. Надају се да нешто улове у мутном. Антисинодални Амфилохијеви потези се не могу олако заборавити. Он и даље има велику моћ у СПЦ, али и могућност да спаси образ. То ће се видети само у пракси, повлачењем кохерентних и константних потеза.
       
      Рим, 24.11.2109
    • Од Логос,
      Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре,
      од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. 
      Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). 
      Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука.
      По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. 
      Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9).
      Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126).
      Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). 
      Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). 
      Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013).
      Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање.
      * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
      Библиографија
      Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем.
      Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. 
      Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013.
      Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle.
      Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015.
      Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018.
      Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014.
      Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012.
      Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. 
      Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019.
      Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972.
      Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“
      Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019.
      Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019).
      Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. 
      Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004.
      Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...