Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Милојко тролује, јер се прави невешт, али ово није завршена прича. Обријаће Максима на крају, а онда ће Милојко тражити да једе и пије са Авом. 

Ја и нисам планирао да са тобом прекидам јело и пиће... ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Владика Максим је дивна душа и много воли Цркву.

:))12:smeha::)) Умирем, оплаках! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Не знам да ли ми је грешна душа што сам те карао

Е ово оплаках!!! :)):)):))

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Предраг М рече

мен се чини да је некима у интересу да се све ово само гурне под тепих ... 

Нема тепиха.Изманипулисао Вас је отац Зоран.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Предраг М рече

мен се чини да је некима у интересу да се све ово само гурне под тепих ... 

Под летећи ћилим па да одлети далеееееееко до Цариграда... ;) 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Предраг М рече

мен се чини да је некима у интересу да се све ово само гурне под тепих ... 

Све је јасно и све је чисто.Епископ Максим је достојан епископ СПЦ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Психула рече

Нема тепиха.Изманипулисао Вас је отац Зоран.

чиме чињеницама? То што је Ава можда најгласнији не значи да се о свему овоме не прича и у другим круговима, ван Поука. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan :::. рече

Под летећи ћилим па да одлети далеееееееко до Цариграда... ;) 
 

Све је јасно и све је чисто.Епископ Максим је достојан епископ СПЦ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Предраг М рече

чиме чињеницама? То што је Ава можда најгласнији не значи да се о свему овоме не прича и у другим круговима, ван Поука. 

Па прича се и ја то стално понављам.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Zoran Đurović рече

Не знам да ли ми је грешна душа што сам те карао

Па не знам али Бог зна. Могу да се надам да није јер и ја учим овде па да ми буде на корист. Црквену историју знам површно јер је то ипак дубока вода:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Bokisd рече

I borbasi pisu o 'nestalom' pasusu iz saborskog saopstenja :

http://borbazaveru.info/content/view/11691/1/

Ne znam sta da kazem....ne_shvata

Е то је већ теорија завере да је е. Максим хаковао Патријаршију уз помоћ ЦИА и Фанара.

Прва два објашњења која мени изгледају реалније су да је схваћено да покајања у ствари нема или да неко намерном грешком шаље неку поруку.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Vladan :::. рече

Е то је већ теорија завере да је е. Максим хаковао Патријаршију уз помоћ ЦИА и Фанара.

Прва два објашњења која мени изгледају реалније су да је схваћено да покајања у ствари нема или да неко намерном грешком шаље неку поруку.
 

Људи како вам  није јасно да у саопштењу пише да сви архијереји имају једнак став.То је суштина.Нема даље.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Hristoslav,
      Оче Зоране прво те молим да благословиш, будући да си свештеник, ову тему о Теби. Овај сајт користим да пуно читам а не пишем осим своје две песме што сам поставио. Можда се ти мене не сећаш, познајемо се из Ваведења 80-их. Читао сам доста твојих постова, свака част, види се Оче да си веома образован а и како не би био кад си Доктор Теолошких наука. Имам само један утисак, само једну примедбу због које сам и покренуо тему о Теби. 
      Бојим се Оче Зоране да си ти изгубио страх Божији!
      Молим те опрости ми ако грешим. И пошто си свештенослужитељ, молим твоје свете молитве за мене недостојног, првенствено молим твоје молитве за мене кад будеш служио проскомидију. 
      Христослав, познаник твој из младости.
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у прву недјељу по Духовима – Недјељу свих Светих, 23. јуна 2019, Свету архијерејску литургију у Цркви Свих светих у Забрђу код Андријевице. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја.

      Преосвећени Епископ се обратио словом архипастирске бесједе, рекавши да је прошле недјеље Црква Божја прославила празник Силаска Светог Духа на ученике и апостоле Господње. У Педесети дан послије Христовог Васкрсења, а у десети дан послије Његовог Вазнесења, Свети апостоли су били на молитви, као што им је Господ Исус Христос заповиједио да буду заједно и не разилазе се никуд из Јерусалима, док се не обуку у силу са висине.
      „Сила са висине је сила Божје истине, правде, љубави и доброте; сила Божје вјечности, која је осјенила Свете апостоле и видљиво се показала када је на сваком од апостола сишао по један огњени језик и тај огањ духовни их је очистио од сваке људске нечистоте, просвијетлио њихове умове, улио у срца њихова силу Божје љубави, истине и правде, оспособио их да проповједају Јеванђеље Божје свуда по свијету“, казао је владика Јоаникије.
      Додао је да све оно што је божанско надилази вријеме и уводи нас у вјечност. Тако и овај догађај, који се догодио прије толико вјекова, није остао само у прошлости, него Господ, по ријечима Епископа будимљанско-никшићког, излива силу своје истине, правде и љубави и облачи у силу са висине оне који у Њега вјерују, кроз сва времена.
      „То показује и данашњи празник, када прослављамо празник Свих светих, не само Светих апостола Дванаесторице или Седамдесеторице, него данас прослављамо све оне који су се, у вријеме свог земаљског живота, обукли у благодат Светог Духа, у ту силу са висине, силу Божје истине, правде, љубави, милости и доброте. Сваки светитељ осветио се том силом, том благодаћу и том милошћу“.
      „Један је Извор са којег су се напајали сви свети, а то је благодат Пресветог Духа. Један је онај који отвара ту благодат, то је Господ Исус Христос Спаситељ, и који је раздаје у овом свијету, и један је онај од кога исходи та благодат, то је Бог Отац. Зато славимо Оца и Сина и Светог Духа, једног Бога живог у три лица. Као што су отац и син нераздјељиви у овом животу по природи, иста је природа, али су два лица, двије личности, тако је то и у Светој Тројици, Отац и Син и Свети Дух, Свети Дух исходи од Оца, а кроз Сина се шаље у овај свијет“, бесједио је Његово преосвештенство.
      Он је навео да је данашњи празник завршетак свих догађаја којих се Црква Божја сјећала у току и послије Васкршњег поста, послије Вазнесења и Тројчиндана, Изливања Светог Духа на апостоле. Резултат свега је празник свих Светих.
      „Од Једног Светог Бога живог освећују се сви они који у Њега вјерују, и арханђели на небесима, и апостоли Христови, и мученици, и архијереји, и свештеници, и вјерни народ тако да из сваког сталежа, из сваког кољена, сваког нараштаја имамо Свете. Црква рађа свете, Црква има моћ да рађа светитеље, зато је зовемо Мајком и волимо као мајку, а свака мајка је прва мајка уколико своју дјецу научи да воле Цркву, она је бесмртна, иако је отишла из овог свијета, увијек присутна и са својом дјецом. Она је света, јер је своју дјецу привела Извору светости и своју душу спасила и осветила“, истакао је владика Јоаникије.
      Казао је да је црква Свих светих, која се подиже у у Забрђу, јединствен и веома значајан храм, саграђен на светом, знаменитом и мученичком мјесту. У народу се сачувала прича да су средином 18. вијека Турци овдје посјекли 70 момака који нијесу хтјели да промјене вјеру православну.
      „Слабо је о томе писано, али остала је у народу прича, ово је мјесто заливено мученичком крвљу и овај храм јесте израстао трудом ваших руку и вашом љубављу, али, будите сигурни, да је много претежнија невина крв овдје проливена зато је ово мјесто знаменито и свето. Овдје је мала Голгота у Васојевићима и тога се треба сјећати, али је и васкрсење. Овај храм васкрсава и памћење на мученике, који су давно пострадали, васкрсава и нас, нашу вјеру и ако Бог да, ускоро, да дође освећење овог храма и да вас још једном подсјетим и позовем да се крсте сви који нијесу крштени, да приме знамење свете вјере православне, јер неће бити добро да градимо храмове, а да свој живот не мијењамо, да нам народ остаје и даље некрштен, непросвећен и да се не препознаје којој вјери припада“, рекао је Преосвећени Епископ.
      Поручио је да су наши преци за свету вјеру проливали крв, полагали своје главе и животе и оставили завештање потомству да чува вјеру, да поштује светињу, Цркву и дом Божји и да зна – ко дира дом Божји Бог ће његов дом разорити.
      „То смо научили од наших предака. Имамо данас доста искушења, пребродићемо ми то, али је ружно да чујемо неке приче, које се ових дана причају по Црној Гори. Ружно је то, одвратно, да људи на партијским састанцима хоће да праве аутокефалну Цркву. Па направили су једну, ето им је! Шта сад хоће? Јесу ли је давно прогласили аутокефалном? Она и јесте аутокефална, она не признаје никог живог, једино признаје власт, која ју је и створила, али, морамо се уздржати на овај свети празник, на светој служби. Трпимо тај бол и ту биједу, али, пребродићемо. Нећемо подстицати братске раздоре, али ћемо, свакако, наше храмове и бранити и сачувати и даље унапређивати“, закључио је Владика.
      Храмовна слава прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача и жита. Домаћини овогодишње славе били су мјештани Забрђа, заједно са надлежним парохом, јеромонахом Савом Вукајловићем, сабратом манастира Ђурђеви Ступови. За идућу годину обавезу су преузели мјештани села Трешњева.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У понедељак 24. јуна, на празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески-јужноцентралноамерички г. Кирило Бојовић, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали. Саслуживали су му архимандрит Данило Трпчевски, игуман ове светиње, протосинђел Исак Симић, сабрат Цетињског манастира, јеромонах Козма Митровић, сабрат манастира Ћириловац, јерођакон Емилијан Зарев из Цетињског манастира и ђакон Иван Црногорчевић, ђакон при храму Светог Ђорђа под Горицом.
       
      У олтару су чтецирали Никола Поповић и Теофило Родриго Ђукума Трухиљо из Колумбије, а појале су чланице Хора „Свети Козма Етолски при храму Васкрсења Христовог“ у Подгорици, којим је дириговала проф. Ана Ненадић. По благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у току Литургије владика Кирило је у чин јерођакона рукоположио монаха Натанаила Крушчића. После причешћа вјерног народа освештан је и пререзан славски колач у част Светог Апостола Вартоломеја – Натанаила, кога новорукоположени јерођакон Натанаило прославља као свог заштитника и молитвеника пред Господом.
      Потом је Епископ Кирило бесједио о празнику Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, и о њиховом благословеном дјелу мисије Цркве широм васељене. Пожељевши свима благословен почетак Апостолског поста, прије великога празника Св. Петра и Павла, владика је подсјетио да је пред нама и наш велики национални празник Видовдан, те да је и то још један разлог зашто требамо молитвом постом да се припремимо за те велике празнике. „Господ наш Исус Христос прије свог Вазнесења на небо обећао је Светим апостолима другог утешитеља који ће пребивати са њима до краја свијета и вијека. И у дан Педесетнице, када славимо рођењу Цркве Божје апостоли су примили силу са висине и тако постали неустрашиви проповједници Васкрслог Христа и у своје духовне мреже уловили све народе и њихови равноапостолни ученици до краја свијета и вијека продужавају то дјело.“
      Међу 12 великих апостола је и апостол Вартоломеј – Натанаило за кога је Господ рекао да је Израиљац у коме нема лукавства видеће његову искреност и његову вјеру, који је у то вријеме још увијек сумњао да из Назарета може бити што добро, као што су апостоли, неки од њих, сумњали све до Силаска Светог Духа, који их је свему научио и утврдио у вјери у Господа Исуса Христа. „То и нама говори о томе да је без силе Духа светога, човјекова природа превртљива, невјерна, сумњичава и не може до краја да се испуни и утврди у некоме дијелу. Ми се трудимо, улажемо напоре а Господ савршава дјело. Господња сила је та која нам даје да неко дјело савршимо до краја у љепоти духовној.“
      Апостол Варнава у Светим списима а особито у дјелима Светих апостола се приказује као оснивач, заједно са Светим апостолом Павлом, Цркве у Антиохији гдје су је први пут ученици Господњи названи хришћанима. Својом молитвом и братском љубављу, нагласио је владика Кирило, превео је у хришћанство и Савла, великог гонитеља Цркве Савла, будућега Павла. Помињући ревновање апостола Павла у гоњењу хришћана, прије Господњег чудесног јављања и његовог преобраћања, Пресовећени владика Кирило казао је да то подсјећа на неке данашње људе који постављају националност изнад религије, и у том смислу иду до тога да чак и гоне истиниту Цркву Христову:
      „Зато и наше вријеме тражи нове Варнаве који ће успјети да те гонитеље, разне Савле, преобрате и објасне да се не сме ништа постављати изнад Бога и вјере, ни националност, ни државност, ни било која друга земаљска установа, него прије и изнад свега вјера у васкрслога Христа.“ Нагласио је да у Христу васкрсломе нема ни Црногорца, ни Јермена, Грка, Срба…сви су хришћани – Божији народ. „Треба поштовати своју традицију, културу, националност, државност, све је то за поштовање, али није за обожавање. Обожавамо само Гопода и једину истиниту православну вјеру коју су нам сачували апостоли, равноапостолни оци до наших дана.“
      Владика је честитао рукоположење и новом служитељу олтара Божијег, јерођакону Натанаилу, пожељевши да у све дане свог живота са љубављу радосно и ревносно служи и испуњава призвање на које га је Господ удостојио. После литургијског сабрања, игуман манастира Преподобног Симеона Мироточивог, архимандрит Данило са братијом, припремио је трпезу братско-сестринске љубави за све присутне.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У суботу, 22. јуна 2019. године, када наша Црква молитвено прославља Светог Кирила Александријског (Оданије Педесетнице), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Николе, у селу Сибница код Сопота. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић.
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.


      У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика рекао је да речи данашњег Јеванђеља које смо чули позивају све хришћане на будност, на живот, на освећење и просвећење, јер тако је рекао Господ апостолима у данашњем Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт 5,16). “Речи данашњег Јеванђеља не односе се само на апостоле, оне се односе на све хришћане у свим временима. Односе се на све људе за које Господ каже у Светом Јеванђељу “Ко има уши да чује нека чује” (Мт 13,9). Господ је свима нама подарио уши да слушамо, да чујемо, али од човека зависи шта хоће да чује, да ли хоће да чије добро или лоше. Све то зависи од нашег опредељења коме служимо и за кога живимо. Да ли ћемо само да слушамо или ћемо то добро што смо чули применити у своме животу. И хришћани су позвани са овим речима да светле у духовном мраку овога времена, да буду светиљке и да светле онима који желе да иду за Христом. Зато је велики благослов и дар Божији дат нама хришћанима да будемо светлост свету, да покажемо и докажемо својим животом, својом вером и својим делима, да заиста у нама има Светлости Христове. Јер уколико у човеку има светлости Христове, онда ће тај човек не само себи, већ и другима осветљавати пут да не лутају у мраку. Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега. Да у срце своје сместимо оно што је Најчистије, тј. Бога. Али Господ не бива у нечистом срцу, зато је и речено “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт 5,8).
      Светост је супротно стање грешности. А грех је оно што нас обара и што затамњује нашу душу, наше срце. Светост се постиже постепеним хришћанским животом. Живећи светим животом, хришћанским животом, чинећи света и Богоугодна дела, хришћани и друге побуђују на светост живота и да и они заједно са нама прослављају Бога. Зато су примери наши врло важни, важнији од речи, јер ваљан пример има већу моћ и већу снагу од речи. А речи опет могу имати духовне силе само онда када су спојене са добрим примером. Добар пример тихо делује, често пута и неопажено, но силно и неодољиво.
      Стога се помолимо Господу да нам помогне да сачувамо светлост те свеће коју је Христос упалио у нама, да је не угасимо. Нека нам Господ помогне да светлимо и незнабожцима и нехришћанима и злочинцима, да светлимо светлошћу Христовом и да дајемо пример како би се и они поправили”.
      Након свете Литургије у сали парохијског дома, трудом оца Горана-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања  икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. 

      Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело.  
      Као хришћански чиновник међу муслиманском влашћу
      Јован Дамаскин потиче из једне хришћанско-арапскепородице. Рођен је под именом Мансур б. Саргун око 670.г. у Дамаску. Његов деда, по коме је назван, био је под византијским царем Маврикијем (582–602) цариник у Дамаску, а под персијском владавином (612–628) био је високи чиновник у финансијској администрацији. Византијски цар Ираклије (610–642) га је, након накнадног освајања града, за ту нелојалност казнио, али је ипак могао да сачува свој службени положај.
      Чак и када је Дамаск 635.г. пао под муслиманско-арапску империју, он је сачувао свој положај. Његову службу је наследио и његов син Шаргун б.Мансур, који је имао посебно близак однос са калифом ‛Abd al-Malik(ом) који је владао у Дамаску и учинио га 661.г. престоницом династије Омијада.
      Одлазак у манстир
      Иако је Мансут б. Саргун (Manṣūr b. Sarǧūn) несумњиво владао арапским и у усменој и писаној форми, говори ипак много што је између 705. и 720. напустио своју службу и под именом Јован ступио у манастирско општежиће у близини Јерусалима. Ту је написао своје опсежно богословско дело, које по његовом личном сведочењу, ништа ново не саопштава, већ само похрањује есенцију онога што је догматски беспрекорно.
      Његове апологетске омилије о свештеним иконама чине га стручњакомиконофилства, његово тумачење праве, православне вере (орто-доксије) постала су референцијална дела за многа богословска питања која су зрачила и на латинском Западу.

      Кратка хроника издавања дела Јована Дамаскина на немачком језику
      Када је патер Бонифације Котер, монах у горње-баварском бенедиктинском манастиру Шајерну (око 50 км северно од Минхена), године 1969. издао прву од пет књига, које је он сам приредио, пројект те едиције је тада већ бројао равних 30 година.
      Још из 19. века у манастиру Шајерну је смештена ”Прогимназија” (која се окончава после 10. разреда), а која је била 1940. затворена указом националсоцијалстичке власти. Тада су тројица класичних филолога морали да нађу некакву службену алтернативу:
       Патер Хилдебранд Бек (1910–1999, који је после свог иступања из манастира 1944. постао Ханс-Георг Бек (Hans-Georg Beck), који је постао 1960–1975. редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену), чије је дело ”Путеви византијске књижевности” преведено на српски.
      Патер Алберт Зигмунд (1908–1979) и
      Патер Јоханес M. Хек (1902–1995).
      Управа манастира је донела 1939. одлуку да се у још већој мери посвети студијама Источне Цркве и за ту сврху је основала Византолошки институт манастира Шајерна.
      Албрехт Ерхард (1862–1940), емеритус црквене историје на универзитету Фридрих-Вилхелм у Бону и изванредни познавалац византијске богословскелитературе саветовао је монасима у Шајерну да се фокусирају на критичку едицију прозног дела Јована Дамаскина. Патер Хилдебранд Бек је преузео изучавања које је Ерхард иницирао о теолошкој литератури Византинаца, која је једним делом објављена као Византијска историја књижевностиКрумбахера. Нешто доцније је он иступио из манастира. И мимо тога,манастир је у годинама после Другог светског рата могао да настави наиздавачом пројекту списа Јована Дамаскина. Мимо п. Јоханес Хека и п. Алберта  Зигмунда, могли су и спољни сарадници да буду ангажовани: оријенталист Георг Граф (1875–1955), који се бавио арапским предањем, и историчар и византолог Георг Штатмилер (1909–1985), који се бавио проблемом рецепције Јована Дамаскина. 
      Послератно доба
      Крај рата је Византолошком институту у манастиру Шајерну на кратко време донео још једног сарадника, Франца Делгера (1891–1968), који је од 1931. био редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену и, игром случаја, п. Јоханеса М. Хека, кога је 1946. због блиског односа са националсоцијализмом државна управа суспендовала, а уточиште му је раширених руку дао овај манастир. Делгер је свесрдно подржавао овај ”Johannes-Damaszenus-Forschung” у Шајерну, покушавајући да на основу статистичког материјала утврди ауторску правоверност списа који су кружили под именом Јована Дамаскина у класичном предању. Резултате својих истраживања Делгер је публиковао 1950. Чланак - Die Johannes-Damaskenos-Ausgabe des Byzantinischen Instituts Scheyern (Byzantion 20 [1950] 303–314). П. Јоханес М. Хек је 1951.је објавио: Grundlagenartikel Stand und Aufgaben der Damaskenos-Forschung (Orientalia Christiana Periodica 17 [1951] 5–60), који се могу сматрати другим стубом овог грандиозног пројекта. 
      Издавачки посао п. Бонифација Котера
      Године 1951. је избором п. Јоханес М. Хека за игумана бенедиктинске опатије Етал, деловање Византолошког института у Шајерну готово замрло.Манастир Шајерн није располагао другим компетентним, филолошки образованим сарадницима, који би на својим плећима понели део терета који су сада носила само двојица сарадника у овом едиторичком пројекту. П. Бонифацијус Котер (1912–1987) је, скоро као 40 годишњак, почео да студира византологију код Франца Делгера у Минхену, који је после комисијске супервизије о денацификацији, био као ”осредње оптуживан” и био рехабилитован, добивши место на својој катедри на Универзитету у Минхену.
      Котер је бо промовисан код Делгера једном дисертацијом о рукопису ”Извор сазнања” - „Quelle der Erkenntnis“ (Πηγὴ γνώσεως). Натраг у Шајерну, Котер је још 30 година као активни сарадник капао до своје смрти на списима Јована Дамаскина, који су у првих пет свезака објављени. Године 1961.  ”Johannes-Damaszenus-Projekt” је преузет од стране Патристичке комисије западнонемачких Академија наука (Patristischen Kommission der westdeutschen Akademien der Wissenschaften).

       Прикључење Баварској академији наука
      Још од 1980. је финасирање кроз програм уније академија у СавезнојРепублици Немачкој био осигуран. Тиме је почев од 1982. основана и институционализована „Arbeitsstelle München der Patristischen Kommission der Akademien der Wissenschaften“, којом је Ернст Фогт (1930–2017), професор грчке филологије на универзитету у Минхену, руководио до 2011.године.
      Од смрти Котера до данас
      Послеготово 30 година и публикације првих пет књига списа Јована Дамаскина умро је п. Бонифацијус Котер 1987. Манастир који више није имао научног подмлатка, морао је даљи рад на едицији поверити новомспоном сараднику. Тако је Роберт Фолку пошло за руком да на фундаментима започетих радова Котера, на грчком Варлаам-роману, који је традиран под именом Јована Дамаскина, објави у истој едицији године 2006. и 2009. као том VI/1 и VI/2. године 2013. је следио том VII са Дамскиновим коментаром Св. Ап. Павла, а од тада се објављују грчка житија о Јовану Дамаскину као том X. 
      Комисија за грцистичке и византолошке студије
      Све до 2008.г. просторије у Византолошком институту у Шајерну биле су доступне као радно место, а онда је цео пројект пресељен у Баварскуакадемију наука, у Минхенску резиденцију. Професор грчке филологије на универзитету у Минхену др Мартин Хозе је руководилац пројектом, који је под патронажом новоосноване Kommission für gräzistische und byzantinistische Studien, а коју је основао још Ернст Фогт. Још исте године се пројекту прикључио и грциста Тобијас Тум, који у сарадњи са Жозе Деклерком из Белгије ради на издавању том VIII списа Јована Дамаскина, који су традирани под именом Sacra. Арабисткиња и теолог Ева Амброс сарађује у овој комисији на арапским житијима Јована Дамаскина која ће бити објављени у тому X.
      Едиција грчких прозних списа
      Серија „Die Schriften des Johannes von Damaskos” објављује се као подсерија „Patristische Texte und Studien (PTS)” код Verlag De Gruyter. 
      Band I
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, I: Institutio elementaris, Capita philosophica (Dialectica). Als Anhang die philosophischen Stücke aus cod. Oxon. Bodl. Auc. T.I.6 (PTS 7), Berlin 1969.
      Band II
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, II:  Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως / Expositio fidei (PTS 12), Berlin / New York 1973.
      Band III
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, III: Contra imaginum calumniatores orationes tres (PTS 17), Berlin / New York 1975.
      Band IV
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, IV: Liber de haeresibus. Opera polemica (PTS 22), Berlin / New York 1981.
      Band V
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, V: Opera homiletica et hagiographica (PTS 29), Berlin / New York 1988.
      Band VI/1
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/1: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria).Einführung (PTS 61), Berlin / New York 2009.
      Band VI/2
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/2: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria). Text und zehn Appendices (PTS 60), Berlin / New York 2006.
      Band VII
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern im Auftrag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VII: Commentarii in epistulas Pauli (PTS 68), Berlin / Boston 2013.
      Band VIII/4
      Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/4: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. 
      Erste Rezension. Erster Halbband. A–E (II11–1000) (PTS 74), Berlin / Boston 2018.
      Band VIII/5
      Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/5: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu.
      Erste Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (II11001–2293) (PTS 75), Berlin / Boston 2018.
      Band VIII/6
      Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/6: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Erster Halbband. A–E (*II21–1592) (PTS 76), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Band VIII/7
      Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/7: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (*II21593–2907)  (PTS 77), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Band VIII/8
      Declerck, J. und Thum, T. (edd.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/8: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Supplemente, Indices und Appendices (PTS 78), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Хришћански Оријент: Арапски животопис Светог Јована Дамаскина
      У часопису „Akademie Aktuell“-Ausgabe 02/2015, који издаје Баварска академија наука у Минхену, објављен је извештај Еве Амброс, сарадницe Института за грцистику и византологију,  о припремним радовима на едицији списа Јована Дамаскина у оквиру пројекта текстулно-критичког издања. Арапском житију овог светитеља у напетом луку између Византије и исламске империје у успону придаје се у науци посебан значај. 
      Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина
      Св. Јован Дамаскин је последњи заједнички Отац Источне и Западне Цркве који је за собом оставио опсежно дело написано на грчком језику.
      Сходно традиционалном датирању, Јован Дамскин је рођен 670.г. у хришћанско-арапској породици, а умро је дубокој старости, у својој 104. години. Његов родни град је био Дамаск, који је почев од 661.г. био резиденција и средиште исламског царства у надирању. На двору је Јован Дамскин заузимао високи положај на пољу финансија, те је представљан и као везир калифа.
      Најкасније, пак, од године 720. повлачи се Јован Дамаскин у познати манастар Св. Саве Освећеног у близини Витлејема. Ту је ”плетењем словес” сачинио химнографску лирику чаробне лепоте и написао богословске списе који сведоче о аутору као великом записивачу Светог предања. Посебно се Јован Дамаскин истакао својим залагањем за поштовањем икона, којим је засновао противаргументе иконоклазму своје епохе.
      У књизи „Liber de haeresibus“ описује Јован, међу првима, нову религију ислама, која у његовим очима представља јерес. 
      Не једно, већ више житија
      Не постоји једно, већ више житија који су стотинама година били традирани. Десет их је било написано на грчком и карактеришу их придодате исплетене легенде и уткани украси, као и двоструки животопис његовог познатог адоптивног брата Козме Мајумског. Најомиљеније Житије, као и велики број списа – преко 70 сачуваних рукописа, потиче из пера некаквог сродника и било је означено као”Арапски оригинал”. За разлику од штедрог предања ове веома значајне грчке Vita, траг арапског узора је задуго важио за изгубљен. Утолико је било веће дивљење научне јавности када је 1912.г. у једној едицији публиковано ”Оригинално житије Јована из Дамаска”. Ово издање је убрзо постало мета оштрих критика. С једне стране, због тога што није одговарало научним стандардима текстуалног издања, али највише због примене предиката ”оригинал”, који је, извесно, настао најмање 100 година доцније но што се то односни на грчку верзију животописа. Благодарећи новијим палеографским испитивањима најстаријих рукописа грчке варијанте, могла се окончати дуга контраверза са предношћу у корист арапске варијанте рукописа житија. 
      Историјски увод
      У полемици око датирања арапског житија посебну улогу је играо дуги историјски увод који је омогућио да се реконструише датум настанка, у коме аутор, монах Михаил, описује најезду Селџука и освајање Антиохије у децембру 1084.г.,коју је он као сведок-очевидац доживео. Када је освајач султан Сулејман после три дана ослободио све заробљене, ово натприродно чудо монах Михаил је приписао молитвеној помоћи Јована Дамаскина. На срећу, само једну годину после овог догађаја отпочео је да пише светитељево житије. 
      Едиција житија
      Од објављивања арапског житија у стручним круговима је расправљано о пожељности  новог издања тог значајног текста како у филолошком, тако и у књижевном смислу. Та очекивање ће се испунити радом ”Kommission fuеr graеzistische und byzantinistische Studien” (Комисије за грчке и византијске студије) при Баварској академији наука.
      Напоредо са арапским житијем, већ се отпочело са радом на грчким житијима, чиме се нуди занимљива могућност њиховог компаративног читања. Најпре је, вели у свом извештају Ева Амброс, сабран најважнији материјал. Кроз тај подухват је комисији пошло за руком да арапској варијанти рукописа житија придода и прошири је текстуалним сведочанствима од 13. до 18. века.
      При свему је важно истаћи и један веома значајан аспект: житије је изванредно сведочанство о преводилачкој делатности хришћана са прелаза из 11. у 12. столеће и процвата духовног живота на хришћанском Оријенту. 

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...