Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Жичанин,
      Католицизам је постојао и пре папства, као што ће извесно постојати и после њега. Католицизам не постоји и није постојао у свету због неистине, него због истине, коју садржи у себи. И због те истине он не може никад пропасти, него ће се као једна специја, у реду осталих хришћанских цркава, развијати и доносити оне плодове, које је Оснивач хришћанства својој цркви предозначио. Верујућем католику, као и верујућем човечанству уопште, стало је до спасења.
       
      Св. Владика Николај
      "О западном хришћанству"
    • Од александар живаљев,
      НЕДЕЉА, 14. ЈУЛ 2019, 
      ИЗВОР:РТС
      АУТОР:ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА
          Треба ли нам више толеранције за десне идеје
      У управо објављеној књизи "Толеранција. Једноставно тешко" бивши немачки председник Јоаким Гаук пледира за проширивање толеранције на десно. Иако аутор пледира за толеранцију мисли и аргумента, а никако десног насиља или спремности на насиље, књига је изазвала велику полемику у немачком јавном простору. Лош тајминг, сматрају медији, позивајући се на недавни десничарски атентат на локалног хесенског политичара Валтера Либкеа. Шта сме десна мисао, а да није десни злочин?
      Јоаким Гаук је био протестантски теолог и пастор пре него што је 2012. постао немачки председник и на тој функцији остао до нормалног истека мандата у марту 2017. 
        Нормални крај мандата се спомиње да би се нагласило како Гаук није отишао са функције у јеку неке контроверзе, али да свеједно није био омиљен у свим политичким струјама, те да је скоро годину дана пре краја функције објавио да се неће кандидовати за други председнички мандат.
      Гаук је посебно стајао под притиском такозване леве хуманистичке интелигенције због ставова интерпретираних као латентно десних. Такозване, зато што су и друге политичке опције - центар, десни центар, либерална сцена - хуманистичке, утолико да такође поседују мирољубиве визије о судбини света и човека у њему.
      Јоаким Гаук се овде користи као парадигма за постојање безбројних нијанси између десне и леве мисли, које се у јавном дискурсу Немачке, ништа мање Аустрије, све одреда и олако проглашавају радикалним десничарским ставовима. Довољно је споменути да је Гаук изворно био независни кандидат левице (СПД/Зелени), али да га је одбијало управо чланства тих партија.
      Из оптужби о Гауковом "десном статусу" много пре него што је написао књигу у којој пледира за толерантнију толеранцију, овде су изабране три епизоде - Occupy, ислам и Тило Сарацин.
      Толеранција у времену терора
      За покрет "Occupy Wall Street" Гаук је својевремено изјавио да су његови носиоци "невероватно блесави" ("unsäglich albern"), кад мисле да би након укидања тржишта и капитализма "сви живели сретно и весело, решен проблем".
      Јоаким Кад је његов претходник Кристијан Вулф (ЦДУ) својевремено изјавио да је "ислам део Немачке", Гаук је опонирао како су "само муслимани део Немачке"; муслимани као грађани, а не ислам као религиозно-политички систем.
      Ту је и случај финансијског експерта Тила Сарацина, који је у јавности добио статус про-десничарске иконе још пре девет година кад је објавио књигу "Немачка једе саму себе" ("Deutschland schafft sich ab"), у којој је критиковао прогресивну исламизацију земље под Меркелином политиком. Гаук је изјавио да је то "храбра књига", и тако се и сам, без намере, нашао са Сарацинове стране.
      Сад је са својом књигом "Толеранција, једноставно тешко" (издавачка кућа Хердер) Гаук напустио простор нијансиране сенке можда десног и јавно оптужен за наивног симпатизера десног насиља. 
      Јоаким Гаук, бивши председник, бивши борац за људска права бивше ДДР, ових дана гостује у немачким телевизијским студијима, пролази кроз јавне трибине, даје интервјуе, све да би промовисао поруку која се може свести на следеће: Политичка средина, тај тврди консензус у центру, мора да покаже више толеранције у "десном смеру". Лева хуманистичка интелигенције напросто мора наћи начина да мирно, без излива беса, без моралног остракизма, без топтања ногама, поднесе другачија мишљења.
      Толеранција, онако како је схвата Гаук, и не само он, "почиње тамо где боли". Тамо где боли кад неко мисли другачије него "ми" као група, или "ја" као морални судија.
      Никад се два дијаметрално супротна апела, један за више толеранције, други за никакву толеранцију, нису сударила са већом снагом и иронијом него сада на примеру Гаукове књиге.
      Гаук тражи више толеранције на десно, случај Либке заповеда нулту толеранције према десно.
      Гаук мисли да се јавни дискурс, који функционише под тешком диктатуром консензуса у центру, мора отворити према другачијим мишљењима. Они који га критикују мисле да свако омекшавање јавног дискурса отвара пут бандама десничарских убица и атентатора.
      Коме се не свиђа, пут под ноге!
      Нема сумње, случај Либке је застрашујући пример немачке поларизације. 
      Валтер Либке, ЦДУ, шеф локалне управе за Касел (административна јединица покрајине Хесен) је убијен 2. јуна ове године. Док је седео на тераси своје куће у Волфхагену поред Касела, Либкеу је пришао Штефан Ернст (р. 1973), радикални десничар из Визбадена и испалио му метак у главу с мале дистанце.
        Случај личи на типичну егзекуцију десничарских банди, али, како и друге банде убијају на сличан начин, најбоље је држати се његове правне димензије. 
      Ернст је увек био активно десни, али је 2009. године, по властитом признању, "излечен", и то у поступку који личи на епизоду аутогеног оздрављења. Медији преносе његове изјаве - преко бранилаца - да је пожелео да води нормалан живот, да има породицу, посао, пријатеље и недељни ручак.
      А онда је дошла кобна 2015. Негде од краја августа те године до раних зимских месеци следеће, канцеларка Ангела Меркел је несмотреном, исхитреном политиком пустила у земљу милион исламских миграната с Блиског истока, северне Африке и Хиндукуша, успут суспендовала европско и национално право, избрисала Шенген као културно добро и поларизовала дуж линије на којој се Немачка, Европа и ЕУ тек данас сламају.
      Те јесени су се политичари коалиционих партнера ЦДУ и СПД растрчали по скуповима и трибинама да бране канцеларкину политику, сензибилизују јавност за нову ситуацију и анестезирају је на све могуће изазове за социјалну кохезију друштва. 
      Валтер Либке је био један од њих. На трибини у Лофелдену (Касел) 14. 10. 2015, Либке је бранио канцеларкину политику и на крају у емотивном врхунцу изрекао реченицу: "Коме се не свиђа, нек се покупи из Немачке и оде".
      Наравно, да би неко у тајности ковао убиство једног политичара који каже "коме се не свиђа, нек се купи одавде", потребно је да буде много више од обиног критичара или незадовољног опозиционара. Потребне су одлучност, свест о мисији, спремност на насиље, доза лудила и, наравно, припрема - набавка оружја, похрањивање, склоништа, различити нивои јатака и истомишљеника.
      Ернст је био на скупу у Лофелдену. На Либкеову реплику "коме се не свиђа...", Ернст је у личној епифанији схватио императив ситуације и добио нови напад старе болести. Након тога је скоро четири године планирао Либкеово убиство, чекао га испод терасе као неки злокобни Ромео прељубницу Јулију и сваки пут "са олакшањем напуштао почекушу кад се Либке не би појавио". 
      Будући да је реч о десној опасности, одмах се поставило питање да ли је Ернст деловао сам. О томе истрага за сада не даје јединствено мишљење, чак га често мења, онако као што и сам Ернст у досадашњем поступку мења исказе, а његов бранитељ медијима доставља пробране мрвице.
      Тренутно стање ствари је да је Штефан Ернст радикални десничар који делује из принципа "отпора без вође", у теорији познатог под терминима "leaderless resistance" или "führerloser Widerstand". Ту Брејвик пада на памет, Терант на Новом Зеланду, као и неки исламистички атентати по Европи и Америци.
      Да ли је неки убица с политичким мотивима усамљени вук или организовани манијак је у крајњој линији питање за истражне органе и судове. 
      Код Штефана Ернста је то још отворено. Након што је 2009. "оздравио", он више није имао директних контакта са десничарским групама из полицијског регистра. То не, али је зато имао круг истомишљеника, који су га охрабривали у мисли, можда у делу, а готово сигурно у набавци оружја.
      Отвори се с десна, да храмаш на лево
      Јоахим Гаук говори о мисли, идеји и вербалној форми. Његова опозиција говори о делу и пракси. Гаук о праву на десну мисао; критичари о подстрекивању на злочин. Да ли је то једно исто?
      То је стара морална и правна дилема која је одлучујуће обележила двадесети век и задржала своју формативну улогу и у двадесет и првом. Да ли је Рихард Вагнер крив јер је његова музика усадила Хитлеру у главу борбени потенцијал северних сага? Да ли сликар Албин Егер-Лиенц (умро 1926) са својим потресним мотивима сељачке патње у Првом светском рату, гурнуо Хитлера у Други? Да ли је Ниче у "Веселој науци" стварно позвао на убијање Бога, или је само плакао што су га, у процесу секуларизације, убили други?
      На први поглед звучи натегнуто, али треба знати да се дилеме од којих ти примери полазе и дан данас обрађују у литератури.
      Скок са идеје на реч, са речи на интерпретацију, са интерпретације на дело, са дела на кривицу, са кривице на одговорност, са одговорности натраг на идеју, па опет испочетка, мучи и формира европске цивилизације, притиска њене правне системе, већ две и по хиљаде година.
      Свака генерација из почетка решава ту дилему. Војислав Шешељ је одседео године у истражном затвору у Схевенингену због речи, онда ослобођен, па поново тражен, све због тога што Хашки трибунал није успео да стави прст на место где се, кад, код кога и да ли уопште његова ратна реторика пресликала у физичко тело ратног злочина.
      Пример је радикалан, али добро објашњава напетост која кроз историју одређује однос између речи и дела, још драстичније речи и тела.
      У најновијој епизоди те вечне теме, Гаукова књига је схваћена као једна од Орвелових "зломисли" - један теолог пише књигу коју објављује 220 година стара издавачка кућа теолошке литературе, да би рекао како људи имају право да кажу да им се не допада морална диктатура из мисаоног центра.
      Либке је убијен 2. јуна, Гаукова књига објављена 18. јуна. Како је хронолошки немогуће рећи да је књига припремила дело, прешло се на варијанту да књига легитимизује дело. 
      Колико вреди толеранција у времену терора, питају се немачки медији? Или, зашто је Гаук изабрао тако лош тренутак да пледира за толеранцију десног аргумента? Или, зар му једно убиство, изведено у маниру бруталне егзекуције, није довољно? Је ли он то хоће још?
      Uwe Telkamp: "Коридори једноумља"
      Етички остракизам за реч ван граница допуштене мисли, одомаћио се у европском простору после 2015. Гаук није једина, али је дефинитивно његова најпроминентнија жртва. 
      Партијски суд немачких социјалдемократа (СПД) је протекле седмице заседао трећи пут у последњих девет година покушавајући да Тила Сарацина избаци из чланства.
      Добро сте прочитали: то није државни суд, није религиозни, није етички комитет на факултету - то је партијска комисија унутар политичке партије која разговара о томе да ли некоме одузети партијску књижицу.
      Тило Сарацин се и даље не да. Неће да врати књижицу па бог! Звао га је АфД, нудио му све услове за рад, личну промоцију, напредак, али Сарацин неће. Неће зато што је по идеологији социјалдемократа, а не АфД.
      Ту је и случај Сузане Даген, власнице књижаре из Дрездена. Дагенова је била звезда издавачке сцене. У склопу њене книжаре "Лошвиц" делује и истоимени дом културе. Писци, политички есејисти, морални поправљачи света годинама су пролазили кроз обе локације, доносећи атмосферу креативне гужве и полета. 
        Два пута, 2015. и 2016, је Дагенова добила годишњу награду Удружења немачких књижара за национална достигнућа у области издаваштва и културне промоције.
      Од кад је потписала документ "Charta 2017", Дагенова се нашла на рубу друштва, а "Лошвиц" остао без проминентних гостију. Неки писци демонстративно отказују, неке је срамота да дођу, неки се боје јавне реакције ако их се види у таквом друштву. 
      "Charta 2017" је отворено писмо Франкфуртском сајму књига, у коме су организатори сајма оптужени да толеришу и охрабрују нападе левих активиста на тзв. десне издаваче који излажу у Франкфурту.
      АфД је "месо од меса ЦДУ", каже Дагенова (интервју у аустријском Пресе, 10.7.2019): кад се ЦДУ померио у лево, људи су остали усамљени у страху пред процесима исламизације, глобализације и декултурализације.
      Са Дагеновом је у групи палих анђела културне сцене и познати писац Телкамп, такође потписник "Charte 2017". Као она, и Телкамп је од особе постао не-особа.
      Телкамп тврди како се људи присиљавају да пролазе "коридором између пожељног и толерисаног мишљења". Коридор, значи удари равно, нема скретања и застајкивања, иде се од толерисаног до пожељног, од пожељног до толерисаног - али никако до алтернативног и неортодоксног.
      Познати издавач Сухркамп се одмах дистанцирао од писца. Са таквима се пристојни не друже, ако не желе да сутра буду оптужени као идејни покретачи десног терора по Немачкој.
      Иако то стално одлаже, Немачка ће једном морати да се суочи са бруталним процесима поларизације унутар националног бића после 2015.
      Премда у сличној позицији, Аустрији је ту неупоредиво лакше. Она ће сачекати да види како је чвор 2015. распетљан у Немачкој, а онда применити победничко решење.
    • Од Логос,
      Владика Јоаникије: Ми смо завјетовани својим светињама, тај завјет смо примили од својих предака!
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на Петровдан, свету архјерејску Литургију у Врелима на Жабљаку, где се одржава Петровдански сабор на који се вјерни народ окупља око храма Светог великомученика и победоносца Георгија који је том приликом прославио 120 година постојања.
      Током Литургије владика Јоаникије је беседио о великом празнику и Светим апостолима Петру и Павлу, а у другом делу свог архипастриског слова коментарисао је најављени закон о слободи вероисповести који предвиђа отимачину храмова и црквене имовине.
      -Прослављамо овај празник и јубилеј у тешким временима када Црква доживљава ново гоњење. Морам вам рећи да ту нема нимало шале и кажу да су одустали. Можемо повјеровати нашим властима да су одустали од зле намјере тек када повуку онај Предлог закона. Замолили смо их као људе и надали смо се да ће бити паметни да повуку то зло, да не праве зло у свом народу. Онај ко жели да отима храмове не мисли добро свом народу и својој држави, рекао је Владика и подсетио:
      -Кроз историју нико није успео да нам отме храмове. Покушавали су Турци да поџамијају многе светиње, али су, једино, претварали цркву Светих апостола у Бијелом Пољу, велику нашу светињу. Ипак, након ослобођења од Турака и тај свети храм враћен је првобитној намјени и служби Божјој. Говоре још и да је нејасно поријекло црквене имовине. Нико нам то до сада није рекао, нити је ко написао. Никад нико. Зар су спорна завјештања? Зар је спорно ово што је написано овдје? Стоји написано колико је тачно домаћинстава учествовало и коме је храм посвећен. Имамо га у црквеним књигама, као и све остале храмове и у доба Црне Горе, и у доба Краљевине Југославије, сви ти храмови су пописани као црквена имовина, то никада није било спорно.
      Његово Преосвештенство је навео да храмови нису били спорни, чак, ни комунистима који су од Цркве одузимали имања и зграде. Храмове су оставили Цркви и нису се дрзнули ниједан да препишу на државу.
      -Колико чујем и колико могу да прочитам, више од деценије, помиње се чија је имовина спорна. За чију се имовину говори да је спорна? За имовину наших власти и оних који су с њима. Цио свијет говори да су се обогатили на незаконит начин, да су на листама богаташа. Јесу ли то они зарадили? Али, нећу тиме да се бавим. Нека прво одговоре да ли је њихова имовина спорна, нек одговоре онима који их оптужују за то и нека се то докаже, па ћемо онда да видимо да ли је спорна црквена имовина, рекао је Преосвећени Епископ, додајући:
      -Да ли је споран манастир Морача коме се зна ктитор? Ђурђеви Ступови? Пише све тамо, на фрескама, на зидовима, написали су свети ктитори коме посвећују храм и коме припада, и манастир Пива, и Цетињски манастир, и Острошки манастир, свуда то пише. Још то нико није уништио. И зна се коме припада црквена имовина. Надамо се да ће се опаметити, да ће одустати од злог наума.
      Владика је поручио да како год урадила ова власт, Црква остаје заветована својим светињама:
      -Тај завјет смо примили од својих предака,  а нашим прецима је било најважније сачувати вјеру, не превјерити, не издати претке и потомке. Тиме смо завјетовани, то је главни наш завјет - да останемо вјерним својим светињама, Часном Крсту и слави Божјој. Говорим јавно и говорим овако зато што смо нападнути и нијесу одустали. Повјероваћемо им да су одустали када повуку онај наказни Нацрт закона, који су, преко десет година, припремали и то са Шиптарима. Исти нацрт су написали и Шиптари на Косову и Метохији. Ја то тумачим овако. Још тај закон тамо није усвојен, да се прво то усвоји овдје, па прошло не прошло, али код Хашима Тачија ће да прође, ако се усвоји, па ће све српске светиње, Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку, манастир Девич, Грачаницу, преписати Шиптарима. Зато је наша васт гласала да квази држава Косово буде примљена у УНЕСКО, у састав земаља, које воде рачуна о културној баштини, да би, на такав начин, стекли легитимитет да одузму све српске светиње као културна добра и препишу их на квази државу Косово, онима који су их рушили.
      Формулације да цркве и манастири, као културна добра припадају држави, чују се, по речима епископа Јоаникија, сада, и од власти у Црној Гори.
      -То до сада није било. Цркве и манастири су припадали Цркви и били су регистровани од стране државе као културна добра. Културно добро може бити у приватном власништву, може бити у државном власништву, а највише културних добара је у црквеном власништву. Они би боље бринули о културним добрима, о црквама и манастирима него ми, а нестало преко двије хиљаде културних добара из Цетињског музеја! То је званично саопштио службеник Музеја и још држава није дала одговор шта је са експонатима Цетињских музеја, регистрованих културних добара. Можете, онда, мислити са ким имамо посла, са каквом дружином веселом!, казао је Владика, поручујући да сваки хришћанин мора бити спреман да чува своје светиње и да овако говори због предака, потомства и православља.
      -Будите сигурни ово је зли наум. Ово је удар на православље у Црној Гори. Ја свједочим то и спреман сам да за ове ријечи одговарам на сваком мјесту. Овако говорим зато што је Црква нападнута, ово је почетак гоњења Цркве. Надамо се да ће од тога одустати, али, хришћани увијек морају да буду спремни да своју вјеру свједоче, да чувају своју вјеру, светиње гробове и завештања својих предака, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Логос,
      Малени храм Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници био је и ове среде испуњен хришћанским душама које су дошле да, у Заједници са својим Предстојатељем узнесу благодарност и Бескрвну Жртву Господу и да се сједине са Васкрслим Христом. На празник светог Сампсона Странопримца, Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану саслуживали су презвитер Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, уз чтецирање Марка Гаљака, Стефана Радисављевића и Александра Цалића. Певницом је руководио студент Богословског факултета Илија Арсенијевић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      У својој архипастирској беседи, наш драги владика говорио је о неопходноси да ми, као следбеници Христови, будемо неустрашиви. Осврћући се на спасоносне речи Јеванђеља које је Господ упутио својим ученицима “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лк 12, 32), владика Јован је поучио све верне: “Кад Господ нама каже: “Не бој се човече.”, чега имамо да се плашимо, осим себе и својих непокајаних грехова. Када човек окајава своје грехе, када се исповеда, причешћује и живи хришћанским животом и има Христа у себи, нема чега да се плаши. Са њим је Бог. Зато је Господ и рекао: “Ја сам са вама”. А ако је Бог са нама, ко може против нас? Ако мислимо да има неко јачи од Бога, онда не треба ни да постојимо. Ако знамо да је Бог са нама, не треба да се плашимо ни самог ђавола. Али да бисмо све то могли да применимо на себи, треба да имамо јаку веру. Данашњим Јеванђељем Господ нас храбри да не малаксамо у било чему у овом свету, а све нас сналазе и невоље и муке и патње и бол и туге и разочарења, али нам Господ каже да се не бојимо”. Епископ нас је подсетио да смо сви привремени у овом свету, да овде нико вечно није остао, нити је нама Господ овај свет обећао, већ нас је Господ створио за вечност, не за време или пропадање, већ за Живот вечни и Царство Божије. Посебан акценат Епископ Јован ставио на начин стицања Царства Божијег. “У Јеванђељу Господ нас позива да оставимо и распродамо све што имамо и да будемо милостиви, јер ми управо бивамо спашени милошћу и милостињом Божијом. Према речима светих отаца, све остале хришћанске врлине нас доводе до врата раја, а милосрђе нас уводи у рај. Милосрђе је не само провера наше вере и љубави, већ и провера наше мудрости, јер кроз милосрђе ми се спашавамо и на тај начин показујемо да дарове и таланте које нам је Господ дао ми користимо за спасење”.
      Велики број верника приступио је Светој Чаши уздајући се у Господње милосрђе и Његову доброту. Међу онима који су се причестили било је и деце којима је ово прво причешће након Крштења.
      Мудрост и разумност у старању за спасење кроз дела милосрђа и одрицања, о којима је говорио владика Јован показао је управо свети Сампсон Странопримац, кога наша света Црква данас прославља. Овај Божији угодник рођен је у другој половини петог века у кући врло имућних родитеља у Риму. Био је врло учен и по професији је био лекар. Прославио све својом милосрдношћу и по томе што је бесплатно лечио, упућујући болеснике да живе хришћанским животом. Преподобни Сампсон се преселио из Рима у Цариград, где је раздао своје имање, помагао болесне и сиромашне. Чувши за његово човекољубље тамошњи патријарх га рукополаже за свештеника. У то време разболео се цар Јустинијан велики, и по мишљењу многих лекара његова болест је била неизлечива. Након молитве, Бог у сну цару Јустинијану откри да ће га Сампсон излечити. Одмах по позиву, преподобни Сампсон је дошао код цара и спустивши руку на оболело место, одмах га исцелио. Велике дарове које му је цар нудио је одбио говорећи да је он имао и злата и сребра и осталог имања, али да је све то оставио ради Христа, да би добио небеска блага. Једино шта је прихватио то је да цар сазида један дом за убоге у коме им је Сампсон помагао. Скончао је овоземаљски живот и преселио се у Царство Божије 530. године.
      На примеру преподобног Сампсона видимо значај и величину милостиње и милосрђа, јер је не желећи да наплати свој таланат, добио дар од Господа који се не може ни чим купити.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је на Петровдан Свету службу Божију у цркви Светог архиђакона Стефана на острву Свети Стефан у Паштровићима. Саслуживали су протосинђел Климент (Бољецвић), намјесник манастира Прасквица, протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и јерођакон Гаврило, сабрат манастира Прасквица. Одговарале су монахиње манастира Рустово.
       
      Након читања Светог Јеванђеља, бесједио је јеромонах Климент (Бољевић) и честитао празник сабраном вјерном народу. Након причешћа вјерних Владика Кирило је рекао да се као камење живо, одухотворено сви уграђујемо у здање Цркве Божије која се зида за Царство небеско. „Такав је смисао нашег живота овдје и такво је очекивање и надање нас хришћана који се уздамо у Господа и нашега јединога Спаситеља Исуса Христа“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Додао је да је наша Црква апостолска. „Ми имамо прејемство од Христа преко апостола, равноапостолних мужева који су донијели истинску вјеру и до наших крајева“, казао је Владика Кирило. Након Литургије, приређена је у манастиру Прасквица празнична трпеза хришћанске љубави.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...