Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима?

 

Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа.

Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника.

Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини!

Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару.

Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром.

q9Q2M4S.jpg

Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?!

Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. 

Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите.       

Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге?

Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима.

 

Свештеник Зоран Ђуровић

Рим, 16. мај 2019


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово су озбиљне оптужбе. Да ли сте свесни да можете добити тужбу и на црквеном и на земаљском суду због овога?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Поуке.орг инфо рече

Ово су озбиљне оптужбе. Да ли сте свесни да можете добити тужбу и на црквеном и на земаљском суду због овога?

 

Све је за људе! Нека изволи, ја сам наредан. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Već napisah na FB: Rekoh ti ja još pre da ništa nema od toga da će Maximu i dlaka faliti sa glave. Vrana vrani oči ne vadi. MAXIM JE BOŽJA KAZNA ZA NAS NEPOKJANE KAO U CRKVENIM A TAKO I U DRŽAVNIM KRUGOVIMA  A TAKO I U CELOM NARODU. I na FB a evo i ovde ću staviti pokajničku molitvu Sv Nikolaja Velimirovića jer to vidim kao jedini izlaz.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Zoran Đurović рече

Црква има разноразне чланове са различитим даровима

Отац Зоран има оштро пенкало. :) И то је ваљда неки дар, јер има људи који и кад би хтели не могу да га наоштре.

Многи ће се осећати прозванима, увређенима, итд. Али треба мало погледати и иза тога.

Неки су се осетили прозвани и увређени, или запостављени због мога текста са сличним питањем "са чим ћемо изићи пред Св Саву", јер је у њему стајало, у пренесеном значењу, да се "нико није огласио", а неки су се ипак огласили. Без обзира што је у фусноти лепо стајала и захвалност онима малобројнима што се јесу огласили.

На жалост, неки људи виде што хоће да виде, или просто не читају са разумевањем него са предрасудом, или пројекцијом, или ко зна како.

Треба погледати иза реторике и сагледати да ли стварно стоје аргументи и примедбе.

Ми смо у жалосној ситуацији, и свако то износи, међу малобројнима који износе, на свој начин. Неко суптилно, неко мање, а неко као "багер".

И све има своју улогу и функцију. И не треба се хватати на небитне ствари него погледати срж реченог.

Ја овај текст читам као жалосни вапај.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Ведран* рече

Све пророк до пророка. 12:smeha:

Kada si to već napomenuo. Ja nemam pretenzija da postanem prorok ali ponekada na osnovu onoga što neko radi, piše i td može da se nešto predvidi i  tako i bez želje i volje neko postane prorok. Uopšte mi nije drago što su se neke od tih mojih utisaka i reči ostvarili- NPR za ravnozemljaša Nikodima. Sećam se kako mi je i onda a i sada bilo muka kada sam pomislio  kuda vodi ono njegovoponašanje i pričanje. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Trifke рече

Kada si to već napomenuo. Ja nemam pretenzija da postanem prorok ali ponekada na osnovu onoga što neko radi, piše i td može da se nešto predvidi i  tako i bez želje i volje neko postane prorok.

Ти мислиш да је Јона био пророк што је то хтео? :smeh1:

хехе. шалу на страну.

Управо тако. Има људи који су ове теме пратили до ситних детаља и могли да виде ствари које су другима промакле.

А за Никодима смо, на жалост, многи "пророковали". И о. Зоран је више пута, и ти си можда и пре писања по интернету о његовом деловању (?), и ја сам на две године пре него што је отишао у раскол поставио питање да ли он то позива у ракскол (или слично, има у мом тексту на блогу "О критици заједничке изјаве Папе Франциска ..." и другим на форуму.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све ово је најмање за шалу...

Озбиљне оптужбе, озбиљно писмо. Отац Зоран је изнео низ веома тешких квалификација и оптужби на рачун Преосвећеног Владике Максима. Отац Зоран, пак, није писао анонимно, како је то раде "бомбаши за веру", већ својим именом и презименом.

Овај текст не треба тек тако банализовати. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Zoran Đurović рече

...

Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. ...

Не знам ниједну јавну личност која је више пута имала потпуно погрешне процене које је без задршке заступала, а да не само да због погрешних процена није сносила никакве консеквенце, него са неокрњеном искључивошћу и непољуљаним самопоуздањем наставља у потпуно истом маниру, као да се ништа није више пута догодило.

О осталом што је отац Зоран написао, нека му је Бог у помоћи, али ово је по мом мишљењу глас (слово) праведника.

Једино што мислим да се ни о каквом "бријању" без оптужнице на Сабору није могло ни расправљати. Једино што је постојало то је представка владике Иринеја, а представка није оптужница.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Поуке.орг инфо рече

Озбиљне оптужбе, озбиљно писмо. Отац Зоран је изнео низ веома тешких квалификација и оптужби на рачун Преосвећеног Владике Максима. Отац Зоран, пак, није писао анонимно, како је то раде "бомбаши за веру", већ својим именом и презименом.

Овај текст не треба тек тако банализовати.  

Администрацијо,

Немате никакво право да оптужујете нас који опуштено разговарамо за "банализацију текста". То је неприхватљиво!

Ми се не шалимо с текстом!

Ако вама смета начин на који ми разговарамо то је ваш проблем. Имате "власт" иако не и разлог да нас санкционишете. Али то за вас не представља проблем, а за нас не би било изненађење. Јер није први пут.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Ведран* рече

Ти мислиш да је Јона био пророк што је то хтео? :smeh1:

хехе. шалу на страну.

Управо тако. Има људи који су ове теме пратили до ситних детаља и могли да виде ствари које су другима промакле.

А за Никодима смо, на жалост, многи "пророковали". И о. Зоран је више пута, и ти си можда и пре писања по интернету о његовом деловању (?), и ја сам на две године пре него што је отишао у раскол поставио питање да ли он то позива у ракскол (или слично, има у мом тексту на блогу "О критици заједничке изјаве Папе Франциска ..." и другим на форуму.

Ja sam to javno kazao kada sam bio na njegovom rukopoloženju za đakona pre višeod 15 godina-

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, farisejski.bukvojed рече

Једино што мислим да се ни о каквом "бријању" без оптужнице на Сабору није могло ни расправљати.

Слично мислим. И то отац Зоран зна јер је о томе било речи.

Моје мишљење је да није било основа ни за какво бријање. Али има и те како основа да се ствар расправи до најситнијих детаља. Па да се тек онда о њој одлучује.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима?

 

Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже:

Фино је да човјек има високо мишљење о себи, али ипак понекад треба да зна гдје му је мјесто. Оче Зоране, не подносе владике нама свештеницима извјештаје, него ми њима. Ми њих зовемо кад нам нешто треба и на очи им излазимо, а не обратно.

Осим ако није у питању она народна : Да си ми из ока испао;)

View full Странице

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову.
       
      А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе!
      Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева.
      Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства.
      Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика.
      Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа.
      Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења.
      Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке).
      Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси.
      Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље.
      Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота…
      Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције.
      Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви.
      Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити.
      Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља.
      Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе.
      И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа…
      И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста.
      Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска…
      Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња.
      Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога.
      Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.)
      Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)…
      Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин!
      Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945.
      Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена.
      Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства.
      А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме!
      Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава.
      На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918).
      Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога?
      Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”!
      То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква?
      Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило?
      Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је на празник Светих Козме и Дамјана, у недјељу, 14. јула са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у Кумбору. Владика је Литургију служио поводом стоте годишњице од освећења овога храма.

      У литургијској бесједи рекао је да Господ поручује свим генерацијама до краја свијета и вијека да ће се спасити само они људи који у себи буду нашли простора да га оставе за Бога, имајући повјерења у Христа.
      „Вјера у Христа је повјерење у Њега да је све оно што је рекао и све оне заповијести које је дао, да је све то истина. А темељ цјелокупног духовног живота цијеле заједнице, а самим тим и појединца и свих нас појединачно јесте вјера као прва заповијест“, рекао је Владика диоклијски.
      Објаснио је да је Господ своју проповијед започео ријечима: Покајте се и вјерујте у јеванђеље.
      „То је почетак сваког духовног добра и напретка. Јер, само они који оставе простора да дође Дух Свети, поред мноштва наших брига, страхова и стрепњи, жудњи и жеља које се налазе у нашој души и нашим мислима, добоће рјешење за све своје проблеме“, казао је он.
      Владика Методије је додао да рјешење проблема није у комбинацији наших способности и вјештина.
      „Рјешење је присуство Христа Бога нашега. Гдје је Он дошао и гдје је Његова ријеч дошла, или гдје се Његова ријеч примила, било то овдје у овоме светом храму, или у нашој души, ту ће доћи благослов Божји и ту ће доћи Царство небеско и свако друго рјешење свакога проблема“, казао је Владика Методије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...