Jump to content
  1. Предраг М

    Предраг М

  2. Сања Т.

    Сања Т.

  3. Рапсоди

    Рапсоди

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Већ годинама размишљам да напишем макар нешто о Достојевском. Мислим да је за то „макар нешто“ дошло време.
      Мало је рећи да је Достојевски за мене био омиљени писац или да сам био и јесам његов обожавалац. Реч фасцинација не изражава ситуацију, као ни речи – опчињеност, одушевљеност, задивљеност.
      Можда бих погодио рекавши да је заокупљеност Достојевским била религиозног карактера. За мене, он је био више од писца, неприкосновени весник Божије поруке о човеку – да поновим многе – пророк.
      Као и за Берђајева, за мене је Достојевски, не психолог, већ пневматолог, односно „психолог у једном вишем смислу“. Он је човек којем су откривене људске дубине и порекло човека у духовним висинама.
      Почео сам да га читам у петнаестој години, од када је он, као и за Св. Јустина Ћелијског, мој „мучитељ и учитељ“. Заправо, Св. Јустин ме је „инфицирао“ „мучитељством и учитељством“ и „проклетим питањима“. Чак сам два пута посетио гроб Достојевског у Петрограду, у Лаври Св. Александра Невског.
      Моје одушевљење је ишло дотле да сам сматрао да Достојевски не може да погреши, да је неприкосновен, готово светац, за све у праву. Почео сам да делим људе на оне који су га читали или волели, и на оне који га нису читали или волели. После Достојевског, за мене је, да поновим Берђајева, све било „бљутаво“. Читао сам друге писце, али без религиозног усхићења.
      Ово религиозно усхићење, егзистенцијални потрес и утицај на даљи животни ток били су озарење. Мислим да је озарење права реч која изражава мој процес покренут стваралаштвом Достојевског.
      Био сам озарен духом, стилом, личношћу Достојевског и свим његовим позитивним и негативним јунацима. „Ехо“ почетног озарења осећам и данас,  поготово приликом поновног читања.
      Захваљујући озарењу постао сам верујући и чешће одлазио у цркву. Независно од других утицаја, тај религиозни био је најпресуднији.
      Многи су се бавили Достојевским. Неке од аутора сам помно читао, неке, пак, само површно. Чинили су ме љубоморним, јер ето, својатају мог хероја, узимајући нешто до чега сам и сâм дошао. Препознао сам код њих оне тезе, детаље, мотиве које сам такође и ја пронашао током читања. Шта је онда било моје откриће, питао сам се. Можда баш управо религиозно, лично пробуђење потакнуто дахом Достојевскових архетипских дубина.
      Међутим, издвојио бих неке писце чије су танане егзистенцијалне струне такође додирнуте из архетипских дубина и метафизичких духовних висина Достојевског.
      Као први ту је Св. Јустин Поповић. Његов приступ и стил потпуно су ме освојили и „заразили“. Две чувене књиге, Религија и философија Ф.М. Достојевског (1927) и Достојевски о Европи и Словенству (1940), посебно друга, пренеле су узвишено усијање и животну буру јунака Достојевског у мој интимни свет, произвевши религиозно озарење.
      Одмах за њим био је Николај Берђајев, који је до претеривања глорификовао Достојевског, готово идеолошки. Да поменем Милосава Бабовића, Николу Милошевића и Владету Јеротића који су само потврдили и поткрепили почетно младалачко озарење. Тада сам престао да будем љубоморан и постао благодаран.
      После ових аутора долазио сам до књига које су се бавиле упоређивањем и утицајима Достојевског на разне ствараоце широм света. Поменућу тек неке по темама: Достојевски и Ниче, Достојевски и Ајнштајн, Достојевски и Фројд, Достојевски – Кант, Достојевски – Мишима, Достојевски – Јевреји, однос Достојевског према женама, Достојевски – епилепсија, однос према коцкању итд.
      Ове студије и књиге ме нису одушевљавале, већ су товариле непотребни терет, замагљујући ми визуру Достојевског поново изазивајући љубомору, као када вам неко одузима најрођенијег и свог.
      Упркос свему, почетно озарење се није губило. Оно што је до данас остало запечаћено и неодузимљиво, јер је дубоко са мном срасло, јесу лични утисци, доживљаји и да поновим, озарења. Навешћу тек нека.
      1. Однос према Христу
      Колико год се, најпре совјетски, као и поједини стари и нови атеистички аутори трудили да покажу како је прави Достојевски ипак био атеиста, бунтовник, анархиста и сл., те да су Човек из подземља (Записи из подземља), Ставрогин, Кирилов (Зли дуси), или Иван Карамазов и Смердјаков (Браћа Карамазови) пројекције аутентичног Достојевског – атеисте, остају његове изворне мисли о Христу Који је изнад сваке истине, виши од ње, и „лепота која ће спасити свет“. То се не може оповрћи. Достојевски је био „окупиран“ Христом и Његовом обгрљујућом љубављу према свету. Његов Христос Који је „наш руски“ истовремено је свељудски, општи, универзални, значајан за све људе. Достојевски је свеопшту људску идеју о спасењу пронео и пренео кроз „националног, руског Христа“. То је Христос Великог Инквизитора Који не игра на људској слободи, Христос Мишкина (Идиот), Аљоше и Зосиме (Браћа Карамазови), Христос Који ће спасити свет јер поштује слободу, не присиљава на љубав већ љубављу и слободом грли човека. Све је то потврда Достојевскове вере. Таквог Христа сам „осетио“ код Достојевског и то је било егзистенцијално озарење. Чујмо самог Достојевског:
      „Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да не постоји ништа дивније, дубље, симпатичније, разумније, људскије и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине и када би истина заиста искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином.“  (Писма 1854. г.)
      2. Тајна човека
      Достојевски је антрополог. Човек је у центру његових интересовања, понекад више него Бог, мада кроз „призму“ Бога он сагледава и разумева човека. Распон његовог човека је од Јадних људи, Понижених и увређених, подземног и бунтовног хероја (Записи из подземља) до светих идиота попут кнеза Мишкина (Идиот) или „светих“ проститутки, попут Соње Мармеладове (Злочин и казна).
      „Кључ“ за човека је, наравно, слобода. Она је христолика, не било каква. За њега је човек тајна којом се треба бавити целога живота, тајна која има дубоке и метафизичке корене. Аутентичан човек се може препознати у „граничним ситуацијама“, међутим, тек су љубав, братство и заједница прави оквири унутар којих Достојевски смешта човека. Без Христа је човек – подчовек или нечовек који узалудно тежи надчовеку. Идеал није само свечовек као такав, већ Богочовек. Прави израз човека није само бунт (Записи из подземља) против поробљујућег система и неслободе диктиране „природним законима“ и „логиком“, што је тек почетак, већ су прави изрази који карактеришу људско биће слобода и љубав.
      3. Деца
      Достојевски је имао четворо деце – Софију, Љубов, Фјодора и Алексеја, са Аном Григоријевном Сњиткином. Умрло му је двоје, Софија – Соња (2 месеца) 1868. године и Алексеј – Аљоша (3 год.) 1875. године.
      Оба губитка доживео је драматично, што је појачало његово саосећање према дечијој патњи. Из Успомена Ане Сњиткине као и из Дневника писца, сазнајемо о великој љубави коју је Фјодор Михајлович гајио према деци. Сâм је био велико дете, имао је готово дечију душу. Ту невероватну емпатију према деци, која провејава кроз његова дела, осећао сам и тада и данас. Крајње дубока, дирљива и потресна је на пример, новела о малом дечаку који је, у неком подруму Петрограда уочи Божића, умро гладан и смрзнут крај умрле мајке (Дечак у Христа код божићне јелке).
      У новели Сан смешног човека захваљујући „случајном“ сусрету са сиромашном и прљавом девојчицом, јунак није извршио самоубиство, већ је у сну био пренесен у идеални, безазлени свет, што му је спасило и променило живот.
      Тек описи страдања деце у разговору Ивана и Аљоше (Браћа Карамазови), која су учињена бесомучно и зверски од стране Татара и Турака, и зверских „родитеља“, побуђују у сваком човеку бол, саосећање и прегршт питања о смислу страдања као таквог, поготово невине деце. Јавља се бунт, гнев, одбацивање Бога.
      Неспорно је – велики дух Достојевског огледао се и пројектовао у његовој великој љубави према деци. Нисам зато могао да примим критике упућене лично њему, да су сцене из Злих духова, у којима Ставрогин старцу Тихону излаже свој грех обљубе девојчице, заправо Достојевскова искуства из младости. Тако нешто нити је доказано, нити постоје индиције о томе. То су биле и јесу, паушалне, недоказане хипотезе.
      Посебно ме је дирнула повест о дечаку Иљуши – Иљи Сњегирјову (Браћа Карамазови), који је за Милосава Бабовића „најтрагичнији лик детета у стваралаштву Достојевског, а и у целој руској књижевности.“ Иља је дете (9 година) које умире од неосвећене увреде нанесене његовом оцу Николају Сњегирјову. Потресна је сцена после сахране, над хумком, где Иљини другови питају Аљошу, да ли ће бити Васкрсења. Аљоша потврђује, те се овом сценом завршава роман Браћа Карамазови. Достојевски завршава и тријумфује Васкрсењем чиме сва нагађања о његовом мрачном песимизму и подземној антропологији падају у воду. Васкрсењем завршава свој опус!
      Енергија, дах и дух љубави, саосећања  и поштовања према деци, јесу озарења која ме и данас плаве, при сваком враћању Достојевском. Његово сапатништво је дубоко, и нису у питању само социјални моменти (глад, сиромаштво, мрачни квартови Петрограда, беда…), већ дубока, духовна и метафизичка димензија. У страдању деце Достојевски препознаје продужетак Христовог страдања које проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе „руског“ Христа, најпре Европи, потом и читавом свету. Дакле, у питању су, од Бога дате као дар, дубока, духовна и општељудска саосећајност и сапатништво, које су га често доводиле до болести и епилептичних стања.
      4. Слобода
      За Флоровског, Берђајева и Св. Јустина Ћелијског слобода је кључ за разумевање Достојевског, „златна нит“ његовог стваралаштва. Мене је лично, на почетку, уздигла до бунта, управо идеја бунта Човека из подземља (Записи из подземља) односно, изражавање слободе кроз бунт против „Кристалног дворца“, „природних закона“ и живота утемељеног на логичкој принуди и алгоритамски предвиђеном благостању без слободе, у „идеалном друштву“, у којем су „2 и 2 увек 4“ и у којем никако и ништа другачије не може бити осим предвиђеног. „Кристални дворац“ је пример уређеног друштва  (у социјализму) где је коначно остварена свачија лична срећа, као задовољење свих потреба, што је све логички предвиђено и срачунато, чак и евентуални бунт и побуна против свега тога. Другим речима, то је систем у којем има свега потребног за благостање, изузев слободе и непредвидљивости.
      За Достојевског је слобода темељ човека, међутим, у Записима из подземља, он проблем слободе није решио, већ га је тек препознао и начео. Бунтовни, дрски и анархични Човек из подземља није решење. Анархијом и деструкцијом „Кристалног дворца“ се не постиже аутентична слобода, већ отвара и ствара нови проблем. Достојевски као решење претпоставља– лик Христов у Великом Инквизитору, у којем слободу спаја са љубављу.       
      Слободу без љубави имамо код Кирилова (Зли дуси), који завршава у самоубиству. Ово је други пол слободе, и у њему није сав Достојевски, нити се он у томе исцрпљује.
      Мене је Легенда о Великом Инквизитору озарила, управо однос институционално наметнуте вере и вере која произлази из слободе и љубави. Коначно, ликови попут старца Зосиме, његове поуке о праштању, љубави, његова животна прича и преобраћање у монаштво, описи манастира, животни савети, љубав према творевини, трајно су обележили мој животни став.
      Лепота и доброта ликова, попут кнеза Мишкина (Идиот), Аљоше (Браћа Карамазови) или Соње Мармеладове (Злочин и казна), упућују на личност Христову, односно на то да је права љубав личносна, те да поштује слободу. Пример љубави која гуши и не поштује слободу дат је у новели Кротка, у којој се очајна млада девојка убија скоком са прозора, јер није могла да издржи посесивно поседовање у тек закљученом браку. Новела се завршава питањем „Волите једни друге, ко је, дакле, то рекао?“                                                                  
      Саможртвена љубав без слободе, која срозава себе у стање робе је „света“ проститутка Софија – Соња Семјоновна Мармеладова (Злочин и казна). Она је из крајње беде и немаштине, немавши другог избора, како би издржавала оца и сестре, свесно и са гнушањем изабрала губитак слободе, дала своју слободу ради љубави и постала проститутка. Волела је друге, а није волела себе. Са друге пак, стране, Родион Романович Раскољников (Злочин и казна), који није волео друге, а волео је себе, злоупотребио је слободу без љубави и учинио злочин из страсти – убивши бабу лихварку.
      Оно што ме је озарило било је литерарно осликавање и спајање поларитета личности. Достојевски се, имам утисак, определио за спој слободе и љубави, јер би опредељење само за једну од обе, изазвало потресе, сукобе и злочине.
      Када већ говоримо о слободи, утисак на мене је оставило поимање заједништва и свеопштег братства међу људима, и склоност ка идеји аутентичног социјализма. Достојевски се, наравно, одрекао атеистичког и окренуо, тзв. хришћанском социјализму, односно идеји заједништва, правде и свејединства.
      У Говору о Пушкину (1880. год.) на седници Друштва љубитеља руске књижевности, Достојевски завршава говор позивом на свеопште, свечовечанско братско сједињење. Чујмо самог Достојевског:
      „О, европски народи и не знају колико су нам драги! Ја верујем да ћемо ми, тј. поколења која долазе сва без изузетка схватити, да бити прави Рус, значи: желети да се измире европске противречности и то коначно, и указати на своју руску душу као на излаз из европске туге, на душу свељудску и свеуједињавајућу, сместити у њу са љубављу сву нашу браћу, и можда, изрећи последњу реч велике, опште хармоније, братске слоге свих народа по Христовом јеванђелском закону.“ (Пишчев дневник за 1880. годину).
      Христов јеванђелски закон за Достојевског је била свебратска слободна љубав коју није могуће остварити овде и сада, али коју је требало отпочети са надом у будућност. Због тога је он био пророк.
      У неким коментарима на Говор о Пушкину, нашао сам да су по завршетку прочитаног Говора, присутни одушевљено прилазили Достојевском грлећи га, атмосфера у сали била је узаврела, радосна, жива, уз међусобна братска честитања и загрљаје.
      5. Болест, тамна страна
      Позната ми је била изрека Достојевског: „Кроз пакао (пећ) сумње прошла је моја Осана.“ Његова епилепсија је узроковала посебан карактер, који је често бивао тежак и незгодан. Достојевски је имао тамну страну своје личности, о чему сведоче супруга Ана Сњиткина и пријатељ Страхов. Његово породично наслеђе по оцу – лекару Михаилу Андрејевичу било је оптерећено, јер је имао неколико предака убица и криминалаца. Са мајчине, пак, стране, Марије Фјодоровне, по биографима Достојевског, било је неколико свештеника, монаха, па чак и „готових“ светаца.
      Тежак, незгодан карактер, склоност ка страстима, жар коцкања, у младости склоност ка проституткама, Достојевски је плодно сублимисао и пројектовао у своје негативне хероје. Може се рећи да је у њима био део њега.
      Мене је озарила та генијална сублимација и катарзично преображавање зла кроз стваралаштво. Не мислим да се сав Достојевски огледао у страсним и негативним јунацима његових дела или да је био схизофрен, тј. подељен у себи, већ да је током борбе са злом у себи, у њему преовладала боља страна, којом је спасен кроз стваралаштво. Пример је опис настанка схизофреније у роману Двојник.
      О својој болести (генуиној а не хистеро-афективној епилепсији) Достојевски је кроз кнеза Мишкина – епилептичара (Идиот) рекао следеће:
      „Сви ви здрави људи, не слутите какву срећу осећамо ми, епилептичари, неколико тренутака пре напада. Мухамед у свом Курану тврди да је видео рај и да је био у њему. Није лагао. Видео је он, заиста, рај у наступу напада епилепсије коју је имао као и ја. Не знам да ли то стање блаженства траје неколико тренутака, неколико сати, неколико месеци, али верујте ми на реч да га не бих дао ни за све радости овога света.“
      Своју болест доделио је осим кнезу Мишкину и Смердјакову (Браћа Карамазови), што је још један вид сублимације. Иначе, може се сматрати превазиђеном теза о вези лудила и генијалности или о сакралном карактеру „свете болести“ – епилепсије. У случају Достојевског, показано је (Јеротић – Путовање у оба смера, Бгд 1992. 116-137) да његова болест није била узрок генијалности или погонски мотор за стваралаштво. Наведени цитат говори о тзв. епилептичкој аури, преднајави сваког напада, која заиста може бити пријатног и хармоничног садржаја, попут „затишја пред буру“. У поменутом опису код Достојевског, та „аура“ уочи напада није била чак ни то, већ, Божија утеха, дар или награда великом писцу, због неизмерних животних патњи и страдања. Дар као предукус рајског блаженства и хармоније.
      Фасцинација је код мене изазвана преображајем Достојевскове таме у стваралаштво, које је просветлило, просветљује и просветлиће толике друге људе и народе, који никаквих веза нису имали са Христовом поруком о љубави, слободи и обећаном хармоничном рају.
      6. Још много тога…
      Још много тога остало је од Достојевског и његових јунака што узрокује праве буре и озарења. Немогуће их је све сместити у оквире овог кратког есеја.
      Поменућу, на пример, описе страдања сиромашних, понижених и бедних људи… Дубоко састрадање које изазивају и преносе остаје трајно, чини ми се код свакога. Код мене је неотуђиво. Поменућу затим описе петроградских улица, зграда, тргова, осветљења Невског проспекта, мрачних квартова, улаза и ходника, соба, осветљења и замрачења од уличних светиљки, кишних, мокрих мостова над Невом, белих „сентименталних“ ноћи (Беле ноћи), станара, пролазника, актера…Какве дубоке људске ганутости, префињене осетљивости и саосећајне нежности у описима. Каква људска љубав сија из тих  петроградских судбина. То је могао да нам дочара и пренесе само божански дар генијалног Достојевског .
      Има, међутим, и места за критику, као рецимо код Берђајева који критикује Достојевсково схватање народњаштва, са чиме бих могао да се сложим. На неким местима (у Дневницима) Достојевски партикуларизује и претерује дајући месијанску улогу искључиво руском народу, док другде, он руски народ узима само као преносиоца универзалне Христове поруке о свељудској љубави.
      Слично томе је и његово схватање европејства. Волео је Европу, живео у њој четири године (Швајцарска, Француска, Немачка, Енглеска, Италија), али је и критиковао њена ондашња изопачења (Зимске белешке о летњим утисцима). Будући наклоњен славјанофилима, није јој био непријатељ. Волео је стару, хришћанску Европу која је остала темељ овој садашњој. Критиковао је њен неопаганизам, хуманизам и малограђанско-снобистичка одушевљења њима. Данас би вероватно био за Европу и против Европске уније.
      Истакао бих  Достојевсков слоган изречен кроз старца Зосиму (Браћа Карамазови): „Сви смо ми за све криви“, који ме плени до данас. Он изражава учешће у општој одговорности за грех и упућује на подвиг неосуђивања других, јер да смо можда били бољи, не бисмо узроковали и допринели даљем ширењу зла. У поменутом Говору о Пушкину он кличе: „ Смири се, горди човече.“
      И још… Женски ликови код Достојевског! Грушењка (Браћа Карамазови) и Настасја Филиповна (Идиот) јесу у мени, признајем,  у доби од 15-20 година, формирале идеал женске лепоте, јер су заиста то и биле („руска лепота“). Међутим, њихова контроверзност, подвојеност, проблематичност (увођење у проблем других – Димитрије и Аљоша Карамазов, кнез Мишкин и други) лукавство, може се рећи и злоба, дубоко су ме уверили да се чувене речи Достојевског, „лепота ће спасити свет“ односе не на њих, већ на Христа.
      Од женских ликова, до данас ми је најдража остала „света“ проститутка Соња Мармеладова, због њене свесне жртвене љубави која ју је, заједно са Раскољниковим, довела до покајања, попут блуднице крај Христових ногу, којој је све опроштено, јер је велику љубав имала.
      Недостаје још да се помене и значај Дневника, Бележака и Писама, јер у њима видимо „правијег“ Достојевског, његово лице и наличје, његову аутентичност, али о томе другом приликом. Тек кроз њих можемо целовито да судимо о Достојевском, о његовој вери у Христа, или пак, о његовој тамној страни.
      Мишљења сам да је његова љубав према Христу превагнула и осветлила таму. То га је извукло на светлост, и због тога је ушао у вечност.
      Александар Михаиловић
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1]
       
      У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? 
      Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик.
      Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3]
      Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4]
      Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? 
      Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада:
      Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5]
      О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу:
      И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6]
      Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви:
      Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7]
      Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује:
      Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9]
      С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу.
      Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју:
      Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10]
      Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал.
      Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. 
      Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14]
      Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: 
      Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15]
      Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. 
      „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом.
      О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. 
      Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.”
       
      * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли.
       
      У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. 
      Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. 
      Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? 
      Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. 
      Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом).
      На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. 
      Јесте и биће Христос међу нама!
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.
    • Од Логос,
      Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.   Звучни запис емисије     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...