Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. Жика

    Жика

  3. Млађи Катон

    Млађи Катон

  4. Предраг М

    Предраг М

  5. Поет

    Поет

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Сестринство манастира Ћелија пиперска поводом четрдесет дана од упокојења о. Момчила Раичевића:     Када је отац Момо требало да почне да служи у нашем манастиру, ишчекивали смо га са извјесним неповјерењем. Седамдесетогодишњи умировљени прота никада прије није служио у женском манастиру. Бојали смо се да неће моћи да прихвати наше захтјеве у погледу богослужења и да ће покушавати да скрати службе. С правом се могао позивати на своје дугогодишње искуство и физичку слабост. Са друге стране, и отац Момо је сигурно имао своје бојазни. Није му било лако да се на почетку осме деценије свога живота суочи са потпуно новим околностима служења – у манастиру, са младим сестрама. Требало је скрушити се, ослушкивати, прилагођавати се, уклопити се у нову заједницу.   Наша страховања су била безразложна, показало се убрзо. Од тренутка када је крочио у наш манастир отац је био тако пажљив и скрушен како се нисмо могле ни у сну надати. Ваљда зато што је и сам имао четири кћери, имао је срце за женску природу и монахиње је прихватио као своју дјецу. Увијек је био њежан, љубазан, одмјерен, и чак спреман да кривицу за неку сломљену чашу или шољу преузме на себе и тако заштити сестру. И када се догађало да буде слаб, чувао је отмјеност и господствено држање.   Несугласица је било веома мало и лако смо их превазилазили. Отац Момо је, као и ми, желио истински да служи Богу и ради Њега био спреман да побиједи сваки неспоразум, тренутна нерасположења, па и оно што су године са собом носиле – слабљење тијела. Сјеме које је у срцу имао, љубав према богослужењу, добило је поново у манастиру оно што му је било потребно да оживи, никне, расте и донесе плод. Завољели смо се за тих осамнаест година заједно служећи Господу.   Прве године је морало бити најтеже. Тим прије што је већ неколико мјесеци након што је почео код нас да служи наступила Света четрдесетница, а са њом и врло захтјеван богослужбени поредак – смењивале су се Литургије пређеосвећених дарова, Литургија Светог Василија Великог, Литургија Светог Јована Златоустог. Службе су биле дуге и напорне и за млађе свештенослужитеље. Кад се тога сјетимо, стварно је било чудесно како је отац све то изнио. На Велику суботу на Литургији је требало да се прочита 15 паримија. Отац се забринуо да ли ће моћи толико дуго да стоји на дверима, јер је био већ исцрпљен. А ми смо жељели да се служба не скраћује, па је Мати понудила рјешење: „Оче, можете сјести док читамо.“ Отац је забринуто, али одлучно рекао: „Нећу да сједнем. Ако треба, умријећу стојећи на дверима“. Стао је на двери и стрпљиво чекао да се све прочита. И није нам замјерио – заједно смо прославили Васкрс, радосно, као да ништа није било. Али схватили смо да смо претјерали. Заборавили смо његове године и нисмо имали осјећаја и стрпљења. Зато смо касније увијек читали мање паримија.   Таква је била прва наша заједничка Велика субота. А послиједње Велике суботе коју је код нас служио, већ са капије је најавио да ћемо тога дана читати све паримије. „Оче, да прочитамо само три, слаби сте“, предложила му је Мати. „Не, читамо све, да се искупим што сте због мене све ове године смањивали број паримија.“ Литургијом Велике суботе увијек просијава радост Васкрсења Христовог, а та је била посебна и због оца Мома, његовог покајања и љубави.   Отац је заиста волио молитву и богослужење. Сваког јутра је устајао у 4 сата. Ако је требало да служи Литургију, на вријеме би кренуо пут мјеста гдје је требало да служи. Успут, у колима, пјевао је тропаре и кондаке светитељима. Никада није каснио. Напротив, често је стизао знатно раније, па је чекао у колима, да не омета сестре.   Возио је стара, полураспаднута кола, без једног прозора и без гријања. Али то га није спречавало да долази по зими и снијегу. Већ осамдесетогодишњи прота стизао би у манастир скоро укочених, промрзлих руку. Једва би му се некако загријале до краја Литургије. Једном приликом, када је нападао велики снијег, кренуо је да служи у Пиперима. Возио је докле је могао, а онда изишао из аута и почео сам да прти снијег – толико је био срчан и одлучан да стигне на Литургију. Срећом, наишао је џипом неки пријатељ и успјели су да дођу заједно.   Када је отац Момо први пут дошао у наш манастир да служи, дјеловао је као један стари, исцрпљени, помало оронули прота. Већ послије неколико литургија, осмијех и ведрина засијали су на његовом лицу и зрачили непрестано све преостало вријеме његовог земаљског живота. Временом смо осјетили како служи све радосније, преданије, како му богослужење постаје насушна потреба. Подмладио се, оживио. Из његових ријечи могли смо да наслутимо да је служење у женским манастирима, које му је Господ повјерио након одласка у пензију, доживљавао као прилику да надокнади оно што је пропустио и искупи се за нешто у чему је гријешио.   Знало се да четвртком и недјељом, и на велике празнике, код нас служи отац Момо. Ниједан други свештеник није имао шансе. Једино Владика је могао да служи на дан који је припадао оцу. Кад бисмо му јавиле, правио се да негодује: „Од толиких дана, Владика баш тај дан да дође“. Знале смо да у томе нема ничег недобронамјерног, напротив, био је то израз љубави према служењу Господу и према нама.   Догодило се да је скоро мјесец дана узастопце служио сваки дан, у три-четири манастира. Рекао нам је то, свијетла лица, и додао: „Могао бих да служим сваки дан када би ми могло бити“. Разумјеле смо – не би се жалио кад бисмо га могле чешће звати да служи.   Литургије које је отац Момо служио биле су лијепе, свијетле. Чак и монаси и монахиње који би се први пут са њим сусрели, били су задивљени са каквом отмјеношћу, побожношћу и усправним ставом тај свештеник служи, с обзиром на његове године. Недостајаће нам нарочито на Богојављење. Ту је службу много волио и са посебним умиљењем и радосним духом служио. Сјетићемо се и ријетких, али бескрајно симпатичних лапсуса које је правио кад му је вид већ био ослабио. Једне Недјеље о блудном сину могли смо да чујемо како блудни син „жељаше напунити трбух свој рачићима које свиње јеђаху“, умјесто „рошчићима“.   Вјерници су га много завољели. Мјештани из околине Манастира су почели да упознају новог свештеника и убрзо је постао њихов омиљени прота. Иако је већ био у пензији, звали су га да им освјешта виноград, кућу, имање, да им буде драги гост. И не само они, већ и вјерници из Подгорице који су сваке недјеље долазили на Литургију у Манастир. Све је увесељавао својом духовитошћу, добронамјерношћу, ведрим и дјетињим погледом. Освојио је чак и младе – основци и средњошколци су говорили да отац Момо најљепше служи и да њега највише воле. А за најмлађу дјецу која су долазила на Литургију, он је био једини свештеник кога су познавала, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник, малишани би помало зачуђено примијетили: „Како се отац Момо нешто промијенио!“   Љубав према Господу свједочио је својом животном радошћу. Волио је живот, људе, природу, земљу, пчеле, сву творевину. До касне старости је радио у башти, обрађивао земљу, косио. Радовао се сваком плоду и првине плодова доносио у манастир. Руке којима је благосиљао вјерни народ радиле су мукотрпно и од земљорадње и сточарства школовале дјецу и обезбиједиле им кров над главом.   За жртву коју је принио Богу, Цркви и породици, Господ му је узвратио очинском љубављу и самилошћу. Вријеме које је провео служећи у манастирима и учествујући у новој заједници, која га је топло прихватила, биле су, говорио је, најљепше године његовог живота.   Прве године свог служења у нашем манастиру, отац је понекад, страхујући да због физичке слабости неће моћи да издржи дуже службе, у шали говорио да смо служби нешто саме додале. „Е то сте измислиле, то никада није било“, говорио је. А напосљетку је он сам почео да додаје нешто „своје“ службама. Толико их је осјећао, живио њима. Забављало нас је када се молио за „приспали народ“. Једне Литургије умјесто: „Љубимо једни друге…“, зачули смо „Разумимо једни друге да бисмо једнодушно исповиједали“. Појци и вјерни народ су се збунили. Кад смо га питали зашто је измјенио јектенију, одговорио је спремно: „Шта ту има чудно? Па не можемо да волимо једни друге ако не разумијемо једни друге!“.   Један догађај можда најјасније казује шта је за оца Мома значило богослужење и колико је волио Господа. Док су се читале благодарне молитве послије Светог причешћа, изашао би испред двери и чекао крај читања, умјесто да, као што је уобичајено, буде у олтару и употријеби Причешће. А послије би се окренуо према сестри која је читала, рекао би јој неку лијепу ријеч, дао благослов и достојанствено ушао у олтар. Због тога смо га послије службе дуже чекали у гостопримници, па је Мати покушала да му  укаже да тај излазак пред двери није потребан. Отац је на то радосно рекао: „Хоћу и ја нешто да измислим за свог Господа, који ми је дао снагу да одслужим Литургију и причестим народ. И да се поново осјећам као момак.“ Разумјели смо – био је то само његов, лични принос Богу Живоме. Вјерујемо да је Господ примио овај дар као најљепши цвијет душе оца Мома. Јер сигурно је истина оно што је отац имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог.“   Повезана вест:    У манастиру Дајбабе служен четрдесетодневни помен проти Момчилу Раичевићу   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Са званичне интернет странице Информативне службе Епархије бачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Свето Причешће - извор здравља или извор болести?

          ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ: СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ИЗВОР ЗДРАВЉА ИЛИ ИЗВОР БОЛЕСТИ? /pdf/
    • By Поуке.орг - инфо
      “Стварање цркве на основу припадности државне или било које друге припадности је безумље и већег није било у овдашњој историји. А чим се неко отуђи од Цркве, чим се обезбожи, онда све мијења, мијења и главу и нацију, и тако то бива свуда у свијету”, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Владика је данас на празник Светог Јована Богослова, љубљеног Христовог ученика, поводом храмовне славе служио Свету архијерејску литургију у Цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу,  Доњи Грбаљ, и помен оцу Мому Кривокапићу.   “И међу вама Бокељима има оних који се сада одричу да нијесу Срби, да нијесу православни, који хоће своју цркву. Коју своју Цркву? Гдје је то било у историји да безбожник ствара цркву! То само може у овој безумној, избезумљеној данашњој Црној Гори. Безбожник да ствара своју цркву! То је ђавоља црква, то није Божија Црква. Овај народ је припадао, без обзира како се звао: Бокељ или Брђанин или Црногорац, једној светој саборној апостолској Цркви Христовој, која се зове и звала се кроз вјекове Српска црква, нарочито од времена Светога Саве.”   Објаснио је да име Цркве није битно већ да је битно да је она једна Божија Христова Црква, као и то да њу не може стварати било ко зато што је њу створио сами Бог и људи који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога кроз вјекове:   “Нажалост, данас у овој нашој никада несрећнијој Црној Гори, они који су обоготворили Броза и Стаљина, повели братоубилачки рат 1941, па наставили до данас да воде то братоубилаштво, клањали се Титу и партији, сада проглашавају Црну Гору и своју нацију за Бога и хоће Цркву да претворе у своје божанство”, рекао је Митрополит.   Запитао се како могу атесити да знају шта је и ко је Црква јер кад би то знали онда би, како је казао, знали да се ова Српска црква, која се данас зове СПЦ, тако зове и у Француској, гдје има Француза који јој припадају, затим у Шпанији итд.   “Нико њих не тјера да буду Срби, нити су они то тражили, него да буду припадници једне свете саборне и апостолске Цркве. Ја јесам и Србин, и јесам и Црногорац, и моји су преци немањићку Морачу припојили 1820. године Црној Гори. Јесам и Црногорац, али сам, прије свега, оно што су били сви моји преци. Шта треба да радим, да се одрекнем ђеда, предака!? Како то може да буде?!”   С друге стране, како је истакао, он не поистовјећује Цркву са српством, истичући да су истински прави Срби они који су крштени, миропомазани, они који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Запитавши се колико је оних Срба који су при Цркви, који су се вратили Цркви, Митрополит је подсјетио да су Срби у 20. вијеку били носиоци безбожништва.   Истичући да је и Инк јер има своју браћу, кумове који су Инки у Перуу, владика је нагласио да је најбитније да припадамо једној светој саборној апостолској Цркви Христовој а национално нек се осјећа ко како хоће по мјесту гдје живи.   Посебно је нагласио да ови кумровачки ђаци, васпитани у безбожништву, који сада хоће да стварају неку Црну Гору, хоће и храмове Краљевине Црне Горе која је била крштена јер су је створили црногорски митрополити који су сви били Срби.   “Они су створили Црну Гору крштену, миропомазану, која се причешћивала, а не Црну Гору Јосипа Броза и онога што су урадили Фрањо Јосиф и тај његов каплар на Ловћену. Монтенегрини хоће Броза и тај каплар сада диригује овдје. Све што раде је у том духу каплара Фрања Јосифа. Прво су срушили Цркву Св. Петра на Ловћену и починили најстрашнији злочин и сада комите лудују по Ловћену а Његош је тамо утамничен.”   Из те срушене ловћенске цркве никло је 19 таквих цркава у свијету и гради се још јер, како је казао валдика, оно што је Божије је неуништиво и ова “Господа би требала да схвате да се тиме не гради будућност Црне Горе већ се разарају њени темељи”.   “Разара се вјера истинска и права кроз њихов покушај да створе своју некаву аутокефалну цркву. Дај Боже да то схвате и ови које је вријеме избацило на површину да буду на власти у Црној Гори, да не воде ову Црну Гору у бестрагију, у пропаст. Разорили су утробу Ловћена, те свете планине, ухапсили Светог Ловћенског Тајновидца и није чудо што мене воде на суд и што су сада ухапсили и нашега владику Јоаникија. Таква им је беспамет, непамет. Они мисле на тим лажима и обманама, духу братоубиства и богоубиства, да стварају будућност Црне Горе а на томе се никада ништа није створило што је истинско и право. Зато је битно да се враћамо Светом Јовану Богослову и свима онима који су наслиједили њега да свједоче Христа Бога.”   Архиепископ цетињски је изразио наду да ће црногорска власт да се отријезни од брозоморе, најопакијег вируса који је харао Боком и Брдима и Црном Гором, вируса безбожништва.   “А чим је безбожништво, онда је одрицање од себе и од свога бића, имена и језика и од свога народа”, закључио је  Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By JESSY
      Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут.

      Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји.
      “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”.
      Зашто сте постали свештеник?
      Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио…
      Од чега?
      Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема  значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
    • By Поуке.орг - инфо
      „У савременој култури се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову технолошку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета“. Жарко Видовић.      Крхко је знање, живот је кратак, али не смемо поверовати да живот може, а да не буде чудо“, овим речима је Емир Кустурица отпочео своје обраћање у Андрић Граду говорећи о Петеру Хандкеу. „Истина, да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово. Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици. Не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Разум чини све против чуда, а осећања, иако могу да буду заведена, ређе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свести, где су на понуди милиони података, али како време одмиче, постајемо лењи за ту прегршт.“    Своје излагање, Кустурица је завршио следећом реченицом: У чуда пре свега треба веровати и тако отворити простор и време да нам се она дешавају. Колоквијално говорећи, човек је склон да повезује „чуда“ са одређеним догађајем који није лако, (природно) објаснити. Људи мимо контекста Вере, кажу да је чудо исход догађаја изазван од стране више силе, тј. догађај који се не може објаснити науком. За децу, чудо је сретан крај, изненадно решење наизглед нерешиве ситуације. У светлу хришћанске теологије, Бог је чудотворац. Чудо је Божији дар, догађај који је сам по себи добар и делује тако да нам духовно буде боље.   Не заборавимо да је христијанизација започета чудом, а када се Бог, Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. О том јединственом догађају у историји људског спасења, црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима.   Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.“   Сва четири јеванђелиста говоре о великом броју чуда која је учинио Христос, а како би помогао прашним Адамима и поданицима пропасти. И нама је данас потребна помоћ како бисмо превазишли закон природе и логику ума, како бисмо се уверили да оболели од разних вируса заиста могу да оздраве, слепи да прогледају, гладни да буду нахрањени, а мртви да васкрсну. Не заборавимо да је сам Христос учинио највеће чудо када је Својим Васкрсењем победио смрт. Заиста, вером у Христа све је могуће.   Највеће чудо које се дешава у нашим животима јесте чудо покајања. Данас нам је чудо покајања најпотребније. Неприлика је (изненада) задесила човечанство. Налазимо се пред загонетком која од човечанства захтева разрешења на многим пољима. Научном, медицинском, друштвеном, духовном… Вирус који нас је опколио, запретио је човечанству и покренуо човека данашњице на несвакидашњу борбу. Невидљиви непријатељ подстиче човека да постави необично, али смело питање, тј. да одгонетне ребус: свет и оно што се налази „изанад“ света.   Свети Јован Лествичник пише да је много веће чудо покајати се него васкрсавати мртве. Свако ко буде исцељен пре или касније, умире. Све које је Христос васкрсао из мртвих поново су умрли. Међутим, душа која је поробљена грехом може патити далеко дуже од тела. Зато што душа без кајања, пати кроз вечност, а покајана душа се у вечности радује. Тело умире, али свака покајана душа љубављу и милошћу Божијом добија дар бесмртног живота. Јер плата греха је смрт, али дар Божији је вечни живот у Христу Исусу, нашем Господу (Рим. 6, 23). За оне који би прихватили Христов позив на спасење кроз покајање, сам Господ нам даје Духа Светога који делује у нама и подсећа шта треба да чинимо (Јн. 16, 7-11), како би надаље у нама испунили своју добру сврху (Фил. 2, 13).   Оно што Господ очекује од нас јесте да живимо васкрснуто одвојени од греха, као људи у љубави, са надом, радошћу и светлошћу у нашим душама. Да живимо пре него што умремо, како не бисмо вечно умрли када склопимо очи. Не заборавимо, доколица уводи човека у предсобље греха, а грех је (не) избежна опасност у животу. Оно што је најважније, јесте како ћемо да одговоримо на своје животне (по)грешке? У ово време пандемије, а када можда имамо највише времена за себе и за своје душе, јесте прави тренутак да смогнемо снаге и опростимо себи и ближњима кроз покајање. Само на овај начин можемо да променимо свет око нас и нашу будућност. Да ли ће Ковид 19 да отвори наш вид, чудесним покајањем или духовном хибернацијом?   ХРИСТОС ВАСКРСЕ!   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Уреднички уводник за 1275. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 1. Мај 2020. Лета Господњег. 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...