Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. Жика

    Жика

  3. Млађи Катон

    Млађи Катон

  4. Предраг М

    Предраг М

  5. Поет

    Поет

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од uomo del Ve.Te.,
      "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. "
      "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути."
      Кад дође време за проповед на Литургији и ако је овај Јеванђелски одељак/текст читан сваки пут ме ухвати страх и неописива туга како ће свештеник да протумачи/проповеда  верницима који су дошли тог дана на службу Божију....
      ...неколико пута био сам сведок где свештеник буквално каже ништа се ви не брините у животу за овоземаљске ставри само је битно да ви дођете у Цркву.... како рећи човеку који има децу, породицу, који мора да плати месечне рачуне, и рећи овом човеку: ма не брини ти ништа, или немој да се бринеш низашто... један свештеник у једној метрополи чак је рекао  људи који не долазе у Цркву иду директ у пакао.... 
      У већини случајева свештеници нису способни (незнају) на прави начин да проповедају/протумаче/поуче верне на Литургији кад се чита овај битни део текста.... човек увек мора да буде пажљив како ће и шта ће да каже а поготово кад проповеда на ову тему.....
      Замилите хипотетички, у апстракцији на пример да ЈА возим мерцедесов чип од 100 хиљада Евра, да имам 3 стана и 2 куће, и да препродајем плацеве, градим стамбене зграде и продајем станове...и тако још неки "ситни" бизнис... и да ја онда причам/кажем вама: Ма не сабирајте ви себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду,.....Ово би био велики проблем зато што ви (ти који читаш ово ниси) нисте глупи... иако ми вероватно неби рекли директно у очи: онда би барем помислили у себи чекај ти имаш то све и све то радиш а нама пирчаш причице.....
      Поздрав за све људе добре воље
      PS.
      Ако сте присуствовали на Литургији кад је читан ова одељек, какво је ваше искуство тј. шта се чули? како је свештеник тумачио/проповедао на ову тему?
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сестринство манастира Ћелија пиперска поводом четрдесет дана од упокојења о. Момчила Раичевића:     Када је отац Момо требало да почне да служи у нашем манастиру, ишчекивали смо га са извјесним неповјерењем. Седамдесетогодишњи умировљени прота никада прије није служио у женском манастиру. Бојали смо се да неће моћи да прихвати наше захтјеве у погледу богослужења и да ће покушавати да скрати службе. С правом се могао позивати на своје дугогодишње искуство и физичку слабост. Са друге стране, и отац Момо је сигурно имао своје бојазни. Није му било лако да се на почетку осме деценије свога живота суочи са потпуно новим околностима служења – у манастиру, са младим сестрама. Требало је скрушити се, ослушкивати, прилагођавати се, уклопити се у нову заједницу.   Наша страховања су била безразложна, показало се убрзо. Од тренутка када је крочио у наш манастир отац је био тако пажљив и скрушен како се нисмо могле ни у сну надати. Ваљда зато што је и сам имао четири кћери, имао је срце за женску природу и монахиње је прихватио као своју дјецу. Увијек је био њежан, љубазан, одмјерен, и чак спреман да кривицу за неку сломљену чашу или шољу преузме на себе и тако заштити сестру. И када се догађало да буде слаб, чувао је отмјеност и господствено држање.   Несугласица је било веома мало и лако смо их превазилазили. Отац Момо је, као и ми, желио истински да служи Богу и ради Њега био спреман да побиједи сваки неспоразум, тренутна нерасположења, па и оно што су године са собом носиле – слабљење тијела. Сјеме које је у срцу имао, љубав према богослужењу, добило је поново у манастиру оно што му је било потребно да оживи, никне, расте и донесе плод. Завољели смо се за тих осамнаест година заједно служећи Господу.   Прве године је морало бити најтеже. Тим прије што је већ неколико мјесеци након што је почео код нас да служи наступила Света четрдесетница, а са њом и врло захтјеван богослужбени поредак – смењивале су се Литургије пређеосвећених дарова, Литургија Светог Василија Великог, Литургија Светог Јована Златоустог. Службе су биле дуге и напорне и за млађе свештенослужитеље. Кад се тога сјетимо, стварно је било чудесно како је отац све то изнио. На Велику суботу на Литургији је требало да се прочита 15 паримија. Отац се забринуо да ли ће моћи толико дуго да стоји на дверима, јер је био већ исцрпљен. А ми смо жељели да се служба не скраћује, па је Мати понудила рјешење: „Оче, можете сјести док читамо.“ Отац је забринуто, али одлучно рекао: „Нећу да сједнем. Ако треба, умријећу стојећи на дверима“. Стао је на двери и стрпљиво чекао да се све прочита. И није нам замјерио – заједно смо прославили Васкрс, радосно, као да ништа није било. Али схватили смо да смо претјерали. Заборавили смо његове године и нисмо имали осјећаја и стрпљења. Зато смо касније увијек читали мање паримија.   Таква је била прва наша заједничка Велика субота. А послиједње Велике суботе коју је код нас служио, већ са капије је најавио да ћемо тога дана читати све паримије. „Оче, да прочитамо само три, слаби сте“, предложила му је Мати. „Не, читамо све, да се искупим што сте због мене све ове године смањивали број паримија.“ Литургијом Велике суботе увијек просијава радост Васкрсења Христовог, а та је била посебна и због оца Мома, његовог покајања и љубави.   Отац је заиста волио молитву и богослужење. Сваког јутра је устајао у 4 сата. Ако је требало да служи Литургију, на вријеме би кренуо пут мјеста гдје је требало да служи. Успут, у колима, пјевао је тропаре и кондаке светитељима. Никада није каснио. Напротив, често је стизао знатно раније, па је чекао у колима, да не омета сестре.   Возио је стара, полураспаднута кола, без једног прозора и без гријања. Али то га није спречавало да долази по зими и снијегу. Већ осамдесетогодишњи прота стизао би у манастир скоро укочених, промрзлих руку. Једва би му се некако загријале до краја Литургије. Једном приликом, када је нападао велики снијег, кренуо је да служи у Пиперима. Возио је докле је могао, а онда изишао из аута и почео сам да прти снијег – толико је био срчан и одлучан да стигне на Литургију. Срећом, наишао је џипом неки пријатељ и успјели су да дођу заједно.   Када је отац Момо први пут дошао у наш манастир да служи, дјеловао је као један стари, исцрпљени, помало оронули прота. Већ послије неколико литургија, осмијех и ведрина засијали су на његовом лицу и зрачили непрестано све преостало вријеме његовог земаљског живота. Временом смо осјетили како служи све радосније, преданије, како му богослужење постаје насушна потреба. Подмладио се, оживио. Из његових ријечи могли смо да наслутимо да је служење у женским манастирима, које му је Господ повјерио након одласка у пензију, доживљавао као прилику да надокнади оно што је пропустио и искупи се за нешто у чему је гријешио.   Знало се да четвртком и недјељом, и на велике празнике, код нас служи отац Момо. Ниједан други свештеник није имао шансе. Једино Владика је могао да служи на дан који је припадао оцу. Кад бисмо му јавиле, правио се да негодује: „Од толиких дана, Владика баш тај дан да дође“. Знале смо да у томе нема ничег недобронамјерног, напротив, био је то израз љубави према служењу Господу и према нама.   Догодило се да је скоро мјесец дана узастопце служио сваки дан, у три-четири манастира. Рекао нам је то, свијетла лица, и додао: „Могао бих да служим сваки дан када би ми могло бити“. Разумјеле смо – не би се жалио кад бисмо га могле чешће звати да служи.   Литургије које је отац Момо служио биле су лијепе, свијетле. Чак и монаси и монахиње који би се први пут са њим сусрели, били су задивљени са каквом отмјеношћу, побожношћу и усправним ставом тај свештеник служи, с обзиром на његове године. Недостајаће нам нарочито на Богојављење. Ту је службу много волио и са посебним умиљењем и радосним духом служио. Сјетићемо се и ријетких, али бескрајно симпатичних лапсуса које је правио кад му је вид већ био ослабио. Једне Недјеље о блудном сину могли смо да чујемо како блудни син „жељаше напунити трбух свој рачићима које свиње јеђаху“, умјесто „рошчићима“.   Вјерници су га много завољели. Мјештани из околине Манастира су почели да упознају новог свештеника и убрзо је постао њихов омиљени прота. Иако је већ био у пензији, звали су га да им освјешта виноград, кућу, имање, да им буде драги гост. И не само они, већ и вјерници из Подгорице који су сваке недјеље долазили на Литургију у Манастир. Све је увесељавао својом духовитошћу, добронамјерношћу, ведрим и дјетињим погледом. Освојио је чак и младе – основци и средњошколци су говорили да отац Момо најљепше служи и да њега највише воле. А за најмлађу дјецу која су долазила на Литургију, он је био једини свештеник кога су познавала, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник, малишани би помало зачуђено примијетили: „Како се отац Момо нешто промијенио!“   Љубав према Господу свједочио је својом животном радошћу. Волио је живот, људе, природу, земљу, пчеле, сву творевину. До касне старости је радио у башти, обрађивао земљу, косио. Радовао се сваком плоду и првине плодова доносио у манастир. Руке којима је благосиљао вјерни народ радиле су мукотрпно и од земљорадње и сточарства школовале дјецу и обезбиједиле им кров над главом.   За жртву коју је принио Богу, Цркви и породици, Господ му је узвратио очинском љубављу и самилошћу. Вријеме које је провео служећи у манастирима и учествујући у новој заједници, која га је топло прихватила, биле су, говорио је, најљепше године његовог живота.   Прве године свог служења у нашем манастиру, отац је понекад, страхујући да због физичке слабости неће моћи да издржи дуже службе, у шали говорио да смо служби нешто саме додале. „Е то сте измислиле, то никада није било“, говорио је. А напосљетку је он сам почео да додаје нешто „своје“ службама. Толико их је осјећао, живио њима. Забављало нас је када се молио за „приспали народ“. Једне Литургије умјесто: „Љубимо једни друге…“, зачули смо „Разумимо једни друге да бисмо једнодушно исповиједали“. Појци и вјерни народ су се збунили. Кад смо га питали зашто је измјенио јектенију, одговорио је спремно: „Шта ту има чудно? Па не можемо да волимо једни друге ако не разумијемо једни друге!“.   Један догађај можда најјасније казује шта је за оца Мома значило богослужење и колико је волио Господа. Док су се читале благодарне молитве послије Светог причешћа, изашао би испред двери и чекао крај читања, умјесто да, као што је уобичајено, буде у олтару и употријеби Причешће. А послије би се окренуо према сестри која је читала, рекао би јој неку лијепу ријеч, дао благослов и достојанствено ушао у олтар. Због тога смо га послије службе дуже чекали у гостопримници, па је Мати покушала да му  укаже да тај излазак пред двери није потребан. Отац је на то радосно рекао: „Хоћу и ја нешто да измислим за свог Господа, који ми је дао снагу да одслужим Литургију и причестим народ. И да се поново осјећам као момак.“ Разумјели смо – био је то само његов, лични принос Богу Живоме. Вјерујемо да је Господ примио овај дар као најљепши цвијет душе оца Мома. Јер сигурно је истина оно што је отац имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог.“   Повезана вест:    У манастиру Дајбабе служен четрдесетодневни помен проти Момчилу Раичевићу   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Информативне службе Епархије бачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Свето Причешће - извор здравља или извор болести?

          ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ: СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ИЗВОР ЗДРАВЉА ИЛИ ИЗВОР БОЛЕСТИ? /pdf/
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Стварање цркве на основу припадности државне или било које друге припадности је безумље и већег није било у овдашњој историји. А чим се неко отуђи од Цркве, чим се обезбожи, онда све мијења, мијења и главу и нацију, и тако то бива свуда у свијету”, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Владика је данас на празник Светог Јована Богослова, љубљеног Христовог ученика, поводом храмовне славе служио Свету архијерејску литургију у Цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу,  Доњи Грбаљ, и помен оцу Мому Кривокапићу.   “И међу вама Бокељима има оних који се сада одричу да нијесу Срби, да нијесу православни, који хоће своју цркву. Коју своју Цркву? Гдје је то било у историји да безбожник ствара цркву! То само може у овој безумној, избезумљеној данашњој Црној Гори. Безбожник да ствара своју цркву! То је ђавоља црква, то није Божија Црква. Овај народ је припадао, без обзира како се звао: Бокељ или Брђанин или Црногорац, једној светој саборној апостолској Цркви Христовој, која се зове и звала се кроз вјекове Српска црква, нарочито од времена Светога Саве.”   Објаснио је да име Цркве није битно већ да је битно да је она једна Божија Христова Црква, као и то да њу не може стварати било ко зато што је њу створио сами Бог и људи који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога кроз вјекове:   “Нажалост, данас у овој нашој никада несрећнијој Црној Гори, они који су обоготворили Броза и Стаљина, повели братоубилачки рат 1941, па наставили до данас да воде то братоубилаштво, клањали се Титу и партији, сада проглашавају Црну Гору и своју нацију за Бога и хоће Цркву да претворе у своје божанство”, рекао је Митрополит.   Запитао се како могу атесити да знају шта је и ко је Црква јер кад би то знали онда би, како је казао, знали да се ова Српска црква, која се данас зове СПЦ, тако зове и у Француској, гдје има Француза који јој припадају, затим у Шпанији итд.   “Нико њих не тјера да буду Срби, нити су они то тражили, него да буду припадници једне свете саборне и апостолске Цркве. Ја јесам и Србин, и јесам и Црногорац, и моји су преци немањићку Морачу припојили 1820. године Црној Гори. Јесам и Црногорац, али сам, прије свега, оно што су били сви моји преци. Шта треба да радим, да се одрекнем ђеда, предака!? Како то може да буде?!”   С друге стране, како је истакао, он не поистовјећује Цркву са српством, истичући да су истински прави Срби они који су крштени, миропомазани, они који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Запитавши се колико је оних Срба који су при Цркви, који су се вратили Цркви, Митрополит је подсјетио да су Срби у 20. вијеку били носиоци безбожништва.   Истичући да је и Инк јер има своју браћу, кумове који су Инки у Перуу, владика је нагласио да је најбитније да припадамо једној светој саборној апостолској Цркви Христовој а национално нек се осјећа ко како хоће по мјесту гдје живи.   Посебно је нагласио да ови кумровачки ђаци, васпитани у безбожништву, који сада хоће да стварају неку Црну Гору, хоће и храмове Краљевине Црне Горе која је била крштена јер су је створили црногорски митрополити који су сви били Срби.   “Они су створили Црну Гору крштену, миропомазану, која се причешћивала, а не Црну Гору Јосипа Броза и онога што су урадили Фрањо Јосиф и тај његов каплар на Ловћену. Монтенегрини хоће Броза и тај каплар сада диригује овдје. Све што раде је у том духу каплара Фрања Јосифа. Прво су срушили Цркву Св. Петра на Ловћену и починили најстрашнији злочин и сада комите лудују по Ловћену а Његош је тамо утамничен.”   Из те срушене ловћенске цркве никло је 19 таквих цркава у свијету и гради се још јер, како је казао валдика, оно што је Божије је неуништиво и ова “Господа би требала да схвате да се тиме не гради будућност Црне Горе већ се разарају њени темељи”.   “Разара се вјера истинска и права кроз њихов покушај да створе своју некаву аутокефалну цркву. Дај Боже да то схвате и ови које је вријеме избацило на површину да буду на власти у Црној Гори, да не воде ову Црну Гору у бестрагију, у пропаст. Разорили су утробу Ловћена, те свете планине, ухапсили Светог Ловћенског Тајновидца и није чудо што мене воде на суд и што су сада ухапсили и нашега владику Јоаникија. Таква им је беспамет, непамет. Они мисле на тим лажима и обманама, духу братоубиства и богоубиства, да стварају будућност Црне Горе а на томе се никада ништа није створило што је истинско и право. Зато је битно да се враћамо Светом Јовану Богослову и свима онима који су наслиједили њега да свједоче Христа Бога.”   Архиепископ цетињски је изразио наду да ће црногорска власт да се отријезни од брозоморе, најопакијег вируса који је харао Боком и Брдима и Црном Гором, вируса безбожништва.   “А чим је безбожништво, онда је одрицање од себе и од свога бића, имена и језика и од свога народа”, закључио је  Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут.

      Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји.
      “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”.
      Зашто сте постали свештеник?
      Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио…
      Од чега?
      Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема  значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...