Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли.
       
      У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. 
      Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. 
      Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? 
      Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. 
      Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом).
      На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. 
      Јесте и биће Христос међу нама!
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.
    • Од Логос,
      Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.   Звучни запис емисије     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је  један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош.     На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета.   Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве…   Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом.   Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. За све оне који нису могли присуствовати овом сабрању биће објављен снимак на You Tube каналу храма Успења Пресвете Богородице.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...