Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Recommended Posts

Шаховски турнир Светом цару Николају у част
Шаховски турнир Светом цару Николају у част

Шаховски турнир Светом цару Николају у част биће одржан 18. маја 2019, у организацији Друштва цара Николаја из Београда, у просторијама Парохијског дома Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. У питању је позивни шаховски турнир по убрзаном темпу (10 минута, плус 5 секунди по потезу) који се игра по швајцарском систему, траје 7 кола, а сви учесници, њих 44, од тога 30 одраслих и 14 деце основношколског узраста, биће даровани пригодним наградама, у духу Свете царске породице Романов, и шаховске игре. Организатор подсећа на значајну и веома интересантну причу у вези занимањем Светог цара Николаја за шах, а која говори и о српско-руском братству:

"Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али Вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа..." Тако је у пролеће 1915, свом храбром савезнику Србији, овенчаној величанственим победама над заједничким непријатељем, писао руски цар Николај II Романов.

Српски народ у својој историји имао је мало искрених пријатеља међу владарима европских династија. Наклоност и симпатије, које је последњи руски цар осећао према Србима, били су судбоносни за српски народ и његову будућност. Ниједна личност у новијој српској историји није више учинила за Србију од руског цара Николаја II Романова. Сходно томе, одлучили смо да њему у част организујемо шаховски турнир.

Цар Николај био је свестрана личност па се занимао и шахом, често га играо и то веома добро. Његова велика заслуга за шах у Русији састојала се у издвајању великих сума сопственог новца у свим шаховским догађајима, не хвалишући се тиме. Знаменити меморијални турнир у част Михаила Ивановича Чигорина, који је игран 1909. године, великим делом финансирао је цар Николај. Паралелно са главним турниром професионалаца, одржан је и и Сверуски аматерски турнир.

Године 1914, осмог априла, у Петрограду је почео један од најачих турнира у шаховској историји.

image.jpeg.689684f188f758e48f1f022ebcbf9712.jpeg

Пет шаховских легенди, Емануел Ласкер, Александар Аљехин, Хозе Раул Капабланка, Зигберт Тараш

и Френк Маршал који је и послао ову разгледницу са Петроградског турнира супрузи и сину.

За време турнира цар Николај предложио је да се најјачим шахистима додели титула "велемајстор", а Александар Аљехин, који је касније постао први светски шаховски шампион, родом из Русије, убрајан је у тројицу најјачих шахиста тога доба. У СССР-у шах је постао део државне просветне политике. Ова краљевска игра се од прерогатива дворјана претворила у масовну игру, услед чега се у Русији изнедрила најјача шаховска школа у свету. Своју супериорност совјетски шахисти су доказали 1970. године у Београду, надигравши репрезентацију света. 

 

image.jpeg.b5beb3c0c14f98d7da683d65fcf00fba.jpeg

 

На фотографији Маршал, Аљехин, Нимцович, Тараш, Рубинштајн, Ласкер,

 Блекбрн, Гинзберг, Капабланка и Јановски.

 

Велики љубитељ шаха, цар Николај помогао је у стварању Сверуског шаховског савеза (1914), а такође помогао је организовање четири Сверуска шаховска турнира, два Међународна шаховска конгреса и још два Међународна шаховска турнира, који су играни у Русији.

Шах се у Русији појавио у десетом веку, а стигао је са истока. Цар Иван IV Василевич (Иван Грозни) умро је за шаховском таблом. Алексеј Михаилович, Петар Велики, Николај II, и многи други славни Руси играли су шах врло радо и веома добро. Познато је да је са свог путовања по Азији цар Николај у Русију донео вијетнамски шах.

 

image.jpeg.8dc792d085719e5e960bc577bbe3c135.jpeg

Једина Фабержеова шаховска гарнитура у свету припадала је руском цару Николају II. Она се данас налази у Сент Луису у држави Мизури (САД). Њена цена износи дванаест милиона долара.

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=19118

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли играте (волите)шах ? Можете овде причати и о својим искуствима. 

Ја играм (волим) мада ретко. Супруг  је већ класа, као и мој тата. Брата једино побеђујем (побеђивала) :smeh1: 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја баш и не волим, да будем искрена. Али ево неко ко много воли, и то - у кафани :)))

IMG_20190424_174412.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Шах...игра, или нешто више ?" 

- Нешто више - мир и тишина у кући, све док траје партија :945729::D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нешто више. 

Неограничена лепота мисли, на 64 поља. Материјализација и облик, естетизација мисли, идеја. Невероватно. 

Страствено сам играо шах. Када сам схватио да узима маха, смањио сам, али никада нећу прекинути. :stadaradim:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

,, Zene uglavnom igraju slabije sah od muskaraca, iz ocitog razloga jer trebaju dosta dugo cutati za stolom." :D :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Сања Т.  што се чудиш :)

Краљ по правилима игре може само да иде једно поље око себе у свим правцима у једном потезу , а краљица у свим правцима  може да јури  колико хоће, као све шаховске фигуре, једино не може као коњ :D  да...како оно беше...један,два,три  ге....:smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Рапсоди рече

@Сања Т.  што се чудиш :)

Краљ по правилима игре може само да иде једно поље око себе у свим правцима у једном потезу , а краљица у свим правцима  може да јури  колико хоће, као све шаховске фигуре, једино не може као коњ :D  да...како оно беше...један,два,три  ге....:smeh1:

Ма бре, све си у праву... Него, никад ми не би пало на памет... А оно баш тако :unbelieveble:;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори.   ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА:     - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић.     Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори.       - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи.     Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године.     Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици.     Извор: Новости
    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
    • Од Логос,
      Молебан и саборна литија у знак подршке верном народу Црне Горе и Косова и Метохије окупили су више хиљада верника у Ваљеву. На платоу испред Храма Васкрсења Христовог, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и свештеномонаштвом одслужио је молебан, а потом позвао у молитвену шетњу централним градским улицама.      Са иконама у рукама, уз песму призренских богослова, завичајци Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског гласно су поручили:“Не дамо светиње“, онако како браћа и сестре у Црној Гори то безмало два месеца чине, бранећи завештања предака од дискриминаторног закона којег је црногорски парламент усвојио 27. децембра 2019. Посредством видео – бима окупљенима су се обратили Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и архимандрит Методије, проигуман манастира Хиландар.   У Ваљево су данас стигле честице моштију Светог Владике Николаја и Оца Јустина, као и пламен из кандила крај њихових кивота. Носили су га чланови Светосавске омладинске заједнице. У челу литије биле су и честице моштију Светог Јована Крститеља и Светог Нектарија Егинског, у чијем је храму Епископ Милутин служио прву Свету Литургију у знак молитвене подршке архијерејима, свештенству и верном народу у Црној Гори. До Божића Литургије су служене у свим епархијским храмовима, а прва молитвена шетња уприличена је на Богојављење у Бањи Врујци.    Молитвена помињања братског народа нису изостала ни у једном храму нити једног дана. Саборна литија у граду великих светитеља, војсковођа, државника, уметника и благочестивих људи уопште, изискивала је нешто дуже и темељније припреме. И, ево, сабрали смо се на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, једног од највећих отаца Цркве, да молитве принесемо како би неправда која се чини верном народу у Црној Гори била побеђена, беседио је Епископ Милутин након молебана на платоу испред Храма Васкрсења Христовог.   – Данас смо заједно са Митрополитом Амфилохијем, који је јунак у Црној Гори, који ништа не руши него гради. Јунак, који не свађа, него мири завађену браћу и жели да Црна Гора опстане и буде као што је била у време великог Светог Петра Цетињског и духовног витеза Светог Василија Острошког чудотворца…    Ми у Црној Гори немамо непријатеља, него браћу одвојену. Молимо се за њих да се уразуме и уплаше да се не разгневи Свети Василије Острошки и подигне десницу своју из студене стене острошке и не каже оно што би рекао онима који би да руше Цркву Христову. Нико не може срушити Цркву, већ само себи ископати гроб. Она ће у дану свеопштег васкрсења сијати као невеста Христова, мајка свих нас – рекао је Владика Милутин.   Јако је важно да Ваљево устане и проговори у миру у достојанству, рекао је Митрополит Амфилохије Епископу Милутину. Важно је да проговоре Свети Владика Николај и Отац Јустин који заједно пред престолом Божјим са Светим Василијем и Петром Цетињским нас данас подржавају. Славни боговидац Његош стоји на Ловћену, рони сузе и чуди се ко је тај који би да ствара неку „Цркву“ у Црној Гори.   – Упућујемо велику подршку Митрополиту Амфилохију и епископима у Црној Гори да смо са њима заједно и дању и ноћу. Да се свако од нас моли Богу и у у својој кући, а вечерас заједно вапијемо Господу да сачува оно што су градили Свети Василије и Свети Петар, а писао Петар Други Петровић Његош. Све су то величине у наша срца усађене. Без њих нема Српства, нема никакве снаге. Ко год је водио рат против живога Бога (Нерон, Диоклецијан), изгубио је – истакао је Владика Милутин. Цркву не оснива политика, јер држава је секуларна. Нема „игре“ са светима и светим Православљем. Не мрзимо нашу браћу која им се противе. Волимо их и молимо се за њих, само им кажемо:“Не дамо светиње“.    То су градили свети Немањићи и Петровићи. Градили и чували, баш као и Сердар Јанко Вукотић, Марко Миљанов, Пеко војвода и Сердар Јоле и други „витезови крста и мача“ , који су крв проливали у борби против непријатеља за слободу Црне Горе.   – Ми овде можемо само да замолимо Господа да им каже да виде да у личности Митрополита Амфилохија стоји човек – громада духовна, вођа и стуб духовни Црне Горе, који ју је обновио. Он има часно свештенство, узвишено монаштво, којима би се подичиле Васељенска и Руска Црква. Ово је ујединило народ, јер никада народ у Црној Гори није био вернији Христу Господу него данас. Шета и километре прелази и по киши и снегу – закључио је ваљевски архијереј.   Вечерас су у Ваљево дошли исповедници вере православне са страдалног Косова и Метохије, ученици и наставници Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Прешли су далеки пут да подрже нас у Ваљеву и браћу у Црној Гори, да донесу мирис лепог царског града Призрена.   На челу са Епископом Милутином, више хиљада верника мирно и достојанствено, уз пригодне песме, прошетало је улицама Синђелићевом, Карађорђевом и Војводе Мишића до Храма Покрова Пресвете Богородице. У порти храма прочитана је молитва Мајци Божјој, а сестринство манастира Ћелије отпевало је тропар Преподобном Јустину Ћелијском. Литија се потом вратила на плато саборног храма, где се преко видео – бима најпре обратио Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије.    Он је упутио благослове светих Божјих људи са простора Црне Горе Владики ваљевском Г. Милутину, ћелијској игуманији мати Гликерији и њеном сестринству, свештеницима и верном народу Ваљевске епархије, која је постала један од духовних центара благодарећи Светом Владики Николају и Оцу Јустину. Будући да су дела Владике Николаја у раној младости оставила снажан утисак на њега, а најзначајнији период у његовом духовном развоју представљао боравак крај ћелијског богомудраца, Митрополит Амфилохије посебно је дирнут молитвеном подршком коју овај крај пружа његовом верном народу.   – Много нам је значајна ваша братска помоћ, ваша молитва, јер овде се Црква Божја налази на распећу. Додуше, сва историја Цркве јесте распеће и васкрсење Његово, зато се не треба чудити што је тако и данас. Сав 20. век био је у знаку распећа Цркве широм словенских земаља, од Русије до наших простора. Владика Николај је носио то распеће, заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем у Дахауу.    Дао је Бог да се врате његове мошти у Лелић, да их целивамо и васпитавамо се на његовом великом духу светоохридском и светогорском, а у исто време надахњивани духом светог старца ћелијског који је такође био прогнан и на распећу. Народ у Црној Гори је васкрсао и то је чудо Божје – поручио је Митрополит Амфилохије драгим му Ваљевцима. Ми ходимо да побједимо. То ће бити велика победа Христова, победа Цркве Христове и нека би дао Бог да то буде победа у целом свету, закључио је Митрополит Амфилохије.   Да километри нису препрека молитвеном заједништву, посведочио је својом поруком предстојатељ најудаљенијег светосавског олтара, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, духовно рођен управо у ваљевском крају, а ученик Цетињске богословије.   – Да се сила Божја у немоћи пројављује говорио је Свети апостол Павле и то доживљавамо када посматрамо буђење нашег народа у Црној Гори, враћање правим вредностима и свему ономе што је формирало и одржало наш народ кроз векове. Ово страдање је пробудило многе у целом свету да размисле шта су наше светиње и какву су улогу имале и имају у нашем народу.    Радујем се што сам као клирик Ваљевске епархије учествовао у многим сабрањима и молио се Богу са својим духовним оцем Епископом Милутином, свештенством, монаштвом и верницима. Ево, сада као Епископ аустралијско – новозеландски радујем се што са својим свештенством и верним народом могу да будем са вама у молитвеној подршци Цркви Христовој у Црној Гори – рекао је Владика Силуан, помоливши се да браћа у Црној Гори победе у својој борби ма колико непријатељ био јак и наоружан силама овог света.   Молитвеном скупу у Ваљеву стигао је и благослов Српске царске лавре манастира Хиландар од проигумана архимандрита Методија.   – Кроз борбу ми као верници и Црква као заједница постајемо снажнији. Али, увек морамо да знамо да је једини прави непријатељ наш хришћана онај невидљиви – ђаво. Људи нису никада прави непријатељи. На овај начин би требало да расуђујемо када размишљамо о догађајима у Црној Гори. Јер, како да нам буду непријатељи браћа који су исте крви, исте вере? Можемо и да поверујемо да је Господ допустио ова страдања да би се они који су пропагандом заведени вратили на пут својих предака. Дакле, да престану да уништавају извор са ког су наши преци пили најчистију воду. Зато, ова борба не треба да буде борба против неког, већ за некога.    Да се боримо молитвено за нашу браћу, јер ако се што више њих обрати, биће све како треба – поручио је архимандрит Методије, поздрављајући верни народ у Ваљеву и благодарећи Владики Милутину што је имао могућност да се придружи у молитви у име свог братства, али и братстава свих светогорских манастира где се такође узносе молитве за спас светиња у Црној Гори.   У културно – уметничком програму наступио је истакнути драмски уметник Ненад Јездић, прочитавши спев „Небесна Литургија“ Светог Владике Николаја. Ученици призренске богословије својим дивним гласовима донели су дух прелепог царског града и свете српске земље Косова и Метохије, за коју се такође данас верни народ Ваљевске епархије молио.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од JESSY,
      Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој.
          http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
       
    • Од JESSY,
      Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом...
      У навечерје Богојављења и на сам празник Богојављења савршава се велико водоосвећење. У додиру са пречистим Телом Христа Спаситеља и очишћена од сваке нечистоте, водена стихија је добила способност да буде сместилиште Божанствене енергије. У Цркви се то освећење продужава у времену. Сваки верујући има код куће тзв. “богојављењску водицу”, свету водицу. Током године, она се не квари, свежа је, чиста и пријатна, и то је чудо благодати Божије, у које се може свако осведочити. Крштењска света вода поседује велику целебну силу, али њено деловање зависи од човекове вере.
×
×
  • Креирај ново...