Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Управо сада, Bokisd рече

Ajd, da nesto ne pametujem mnogo, mislim da je ovde opisan odnos forme i sustine :

23  Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте шта је најпретежније у закону: правду и милост и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати. (Matej, 23, 23)

42  Али тешко вама фарисејима што дајете десетак од метвице и од руте и од сваког поврћа, а пролазите правду и љубав Божију: ово је требало чинити, и оно не остављати. (Luka, 11, 42)

Ovo je trebalo ciniti i delovati po pravdi, milosti, ljubavi i veri,....ali, i ono ne ostavljati, znaci formu....dok su fariseji i knjizevnici prenaglasili formu na ustrb sustine (forme) i zbog toga su,..... Вође слепе који оцеђујете комарца а камилу прождирете.....Тешко вама фарисејима што тражите зачеља по зборницама и да вам се клања по улицама.....А Он рече: Тешко и вама законицима што товарите на људе бремена претешка за ношење, а ви једним прстом својим нећете да их прихватите.... itd....

I, kaze, Isus da cemo ih po delima prepoznati (one kojima je forma iznad sustine), mislim da nema neke velike filozofije.

Амин!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Broken рече

"Pomaze Bog" I "Bog ti pomogao".

Мене напротив увек обрадује када ме неко тако поздрави, исти осећај имам као када кажемо - Христос међу нама. 

Не могу да нађем да ми ишта смета, волела бих чак да се и више у свакодневном разговору срећем са људима који их користе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Млађи Катон рече

Амин!

Каже се "Амин", а пише се "Амин+++".

Иначе, и сам хтедох рећи, радо игноришем преподобна писанија колико је могуће. А искреност побожности се много више препозна непосредно. И камо среће да то најпре рашчистимо са собом а за друге "даће Бог".

Елем, постаје ми све... теже посматрати братију и сестре који се "крију" иза неке "православне" естетике, било на мрежи или уживо. Одмах ми нешто "звечи" и намеће јаз. Свакако да бих радо неговао отворен став али понекад ова естетика није само јаз него баш препрека да се гледамо лицем к лицу. Некад је то лични изглед ("имиџ"), некад (лако) усиљена благонаклоност ка црквеном благољепију, некад изражавање, као што поменусмо. Све то, и поред све добре воље доста одише сујетом и поражава. С друге стране, био би промашај (грех) и презир чак и према "преподобнима"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Примећујем, а то је моје лично мишљење, да су неки нехришћани (стоици, нпр.) са очигледнијом лакоћом израза и мањим оптерећивањем формама изражавали неке животне истине. И стојим иза тога да треба имати слуха и за њих. Јесте ли некад ослушкивали нехришћане (или бар строго номиналне хришћане) и покушали да стекнете корист од тога. Мислим да вреди покушати.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Milica Bajic рече

Мене напротив увек обрадује када ме неко тако поздрави, исти осећај имам као када кажемо - Христос међу нама. 

Не могу да нађем да ми ишта смета, волела бих чак да се и више у свакодневном разговору срећем са људима који их користе.

Nemam problem sa tim pozdravom nego sa pojavom da se u nekom okruženju ( hrišćanskom ) očekuje da ga koristiš skoro uvek.

Ako je nekom unutrašnje stanje takvo da može iskreno pozdraviti čoveka sa Pomaže Bog! želeći mu u tom trenutku stvarno svaku pomoć od Boga ili šta već, onda svaka čast tom čoveku. Ja izbegavam jer se ne osećam tako.

Negde 2001. možda 2002. odlazilo je nas nekoliko s vremena na vreme u manastir Kovilj. Ima ljudi ovde koji to mogu da potvrde. :D

Uglavnom, ako se dobro sećam, jednom smo pristigli u manastir...nije bilo struje, monah Jelisej  nas dočekuje sa svećom u ruci i  sa osmehom pozdravlja: "Gde ste slepci?!" :D Taj pozdrav mi je bio draži od ne znam koliko pomozbog i slično.

Jednostavno u susretu sa nekim koga mi je drago da vidim nema odakle da izađe Pomaže Bog a da bude iskreno i od srca, što naravno ne znači da tom čoveku ne želim od Boga svako dobro.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Jace Jerimoth рече

Примећујем, а то је моје лично мишљење, да су неки нехришћани (стоици, нпр.) са очигледнијом лакоћом израза и мањим оптерећивањем формама изражавали неке животне истине. И стојим иза тога да треба имати слуха и за њих. Јесте ли некад ослушкивали нехришћане (или бар строго номиналне хришћане) и покушали да стекнете корист од тога. Мислим да вреди покушати. 

De malo razradi ovo da bolje razumem pitanje. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Broken разумем. Твоје окружење је и, верујем, доста различито од мог, колико знам, и сам си теолог тако да је твоје запажање о томе сигурно много дубље.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Milica Bajic рече

@Broken разумем. Твоје окружење је и, верујем, доста различито од мог, колико знам, и сам си теолог тако да је твоје запажање о томе сигурно много дубље.

 

Veruj mi, pomislio sam d aokruženje ima veze sa tim.

Ovo drugo...teolog...ne pominji više, jer i to je samo neka forma, bar u mom sluičaju. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Broken mnogo mi se sviđa ovaj ceo tvoj komentar, nekako sam najviše, i čini mi se najsuštinskije, pomoću njega shvatila šta je to što je glavni problem sa frazeologijom. Uglavnom, suština te problematike je u tome da ljudi treba da komuniciraju iskreno, a ne licemerno. I ta iskrenost uključuje i spontano izražavanje, i odvajanje od forme, ukoliko je emocija ne prati. Dakle, iskrenost pre svega prema sebi i Bogu, a posledično i prema drugima. 

Pomenuste okruženje - meni je praktično  jedino okruženje u kom čujem takav govor, ovo ovde :D ako izuzmem Crkvu u koju idem, naravno, ali tamo jedva da poznajem ikoga. Tako da to sigurno utiče na naše vizure :) a inače, meni se desilo da budem iskulirana kad koristim takvu frazeologiju, i shvatila sam i tad šta je u pitanju - vrv taj neko sluša po ceo dan to, neće da se opterećujemo tim formama, verovatno deli stav s mnogima od vas ovde po tim pitanjima, itd, i naravno sve ok, nije uticalo na dalji tok komunikacije, ali istovremeno - ti prilaziš s nečim lepim čoveku, a odmah se negde između redova provlači pitanje autentičnosti tog postupka.. Iako se sve to zaista lako upegla, zapravo se brzo ljudi ukapiraju po osećaju.. Meni je ono što je @Milica Bajic rekla blisko, bar dok ne promenim okruženje :D a opet ovo o čemu ste pričali ima oslobađajuću notu, i to dosta prija.. :)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Broken рече

De malo razradi ovo da bolje razumem pitanje. :)

Рецимо, упетљамо се тако у житејска попеченија (можда чак и "побожно"), нека су и лична нека су и на ширем плану, међуљудски односи првенствено, политика општа, црквена... Изнуримо се тиме поштено и онда сретнемо, макар у виртуелном свету неког будисту или неопаганина који благодари (небитно сад коме или чему, али - благодари) на сунчаном или кишном дану, на нечему што има или нема. Сретнемо муслимана који смерно и предано служи Богу како год Га доживљавао. Можда налетимо на филозофа који се сећа смрти, при чему не очајава већ задивљено (зачуђено) и неодступно стоји пред тајном...

Сврха ових размишљања у којима сам ставио акценат на форме изражавања (које су у ствари само симптоми, пројаве наших унутрашњих стања) јесте преиспитивање вредности данашњег простор-времена и вредности које га надилазе, налажење средњег пута између поменутог "чињења" и "неостављања", Мартиног многобрижја и Маријиног доброг дела.

Може ли се рећи да је лаж и лицемерје, као њен облик посебно присутан код данашњих хришћана, нераскидиво везана са неким душевним стањима (депресија, анксиозност, зависности...) и како је препознавати у спољашњим (конвенционалност, бон-тон, спољашња побожност, пијетизам) и унутрашњим пројавама (разне нијансе узнемирености)?

Мислим да је један од начина за остваривање нас као аутентичних људи достојних Христовог имена пажљиво ослушкивање свет(ов)а док ходамо пред Божјим лицем.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Broken рече

Veruj mi, pomislio sam d aokruženje ima veze sa tim.

Ovo drugo...teolog...ne pominji više, jer i to je samo neka forma, bar u mom sluičaju. :)

i sam znaš da nije tako. kad god si pisao malo više o nekoj temi, a to je retko, bilo je ...nekako..prefinjeno. ne znam, imaš neku dubinu koju ne ističeš. i pre bi isključio i komp i monitor nego tupio ovde nekom o svojoj veri.

ti si meni skroz  fanki.  izbegavaš smor i težinu, kloniš se gravitacije, u životu, izrazu... ali  iznutra roniš. moj utisak je taj.

et. praštaj :D i Bog ti pomogo

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Биће добро, даће Бог..."

Фраза својствена "Божјим адвокатима"... Откуд ти знаш шта ће Бог дати и шта је уопште добро за тебе или било кога, те са таквом "сигурношћу" иступаш? Или само по инерцији покушаваш да отупиш бол суочавања са ништавилом из кога сте и ти и твој саговорник Божјим благовољењем призвани у постојање?

Цитат

Ствари од којих страхујеш или које избегаваш не долазе теби, пре ти одлазиш њима. Обуздај стога своје мисли о њима па ће и те ствари остати у миру, а ти их нећеш морати ни избегавати ни прогонити.

Прво је правило сачувати дух од брига. Јер све што постоји мора се покорити закону природе… Друго је правило гледати стварима у очи и препознати их таквима какве јесу, имајући на уму да ти је дужност бити добар човек. Учини без одлагања оно што ти природа налаже; реци оно што ти се чини најисправнијим – али с уљудношћу, скромно и искрено.

Тренутак твог одласка све је ближе. Ако заборавиш све друго и своју пажњу усмериш на своју душу, на божанску искру у њој, ако свој страх од свршетка живота замениш страхом да га још ниси ни почео живети у складу с природним законима, тада још можеш постати човеком достојним универзума који ти је дао живот.

- Марко Аурелије

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Jace Jerimoth рече

Рецимо, упетљамо се тако у житејска попеченија (можда чак и "побожно"), нека су и лична нека су и на ширем плану, међуљудски односи првенствено, политика општа, црквена... Изнуримо се тиме поштено и онда сретнемо, макар у виртуелном свету неког будисту или неопаганина који благодари (небитно сад коме или чему, али - благодари) на сунчаном или кишном дану, на нечему што има или нема. Сретнемо муслимана који смерно и предано служи Богу како год Га доживљавао. Можда налетимо на филозофа који се сећа смрти, при чему не очајава већ задивљено (зачуђено) и неодступно стоји пред тајном...

Сврха ових размишљања у којима сам ставио акценат на форме изражавања (које су у ствари само симптоми, пројаве наших унутрашњих стања) јесте преиспитивање вредности данашњег простор-времена и вредности које га надилазе, налажење средњег пута између поменутог "чињења" и "неостављања", Мартиног многобрижја и Маријиног доброг дела.

Може ли се рећи да је лаж и лицемерје, као њен облик посебно присутан код данашњих хришћана, нераскидиво везана са неким душевним стањима (депресија, анксиозност, зависности...) и како је препознавати у спољашњим (конвенционалност, бон-тон, спољашња побожност, пијетизам) и унутрашњим пројавама (разне нијансе узнемирености)?

Мислим да је један од начина за остваривање нас као аутентичних људи достојних Христовог имена пажљиво ослушкивање свет(ов)а док ходамо пред Божјим лицем.

Мислим да је једино рјешење препознавати лаж и лицемјерје искључиво у самом себи.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Агница рече

Мислим да је једино рјешење препознавати лаж и лицемјерје искључиво у самом себи.. 

i ovo bi mogla biti jedna od fraza.:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, Broken рече

"Pomaze Bog" I "Bog ti pomogao".

оришао дечко у Дубровник да ради у кафићу... улази гост... 

- Бок!          

- Бок ти помогао!  

Истог секунда је добио отказ :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Након службе изношења плаштанице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ диоклијски г. Методије служили су вечерас, на Велики петак, у Цетињском манастиру бденије. Предводили су Литију с плаштаницом до цркве Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру и назад до манастира.

      Митрополит Амфилохије је на крају рекао да се суд над Христом Богом наставља кроз сву историју – до наших времена. „Тај страшни суд над Христом Богом никад није био страшнији од овог нашег данашњег времена. Јер, данас и они који су у своје вријеме постали хришћани, Његови следбеници и Његови ученици, већина њих данас следују путем Јуде издајника. Продају Христа за тридесет сребрника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да се тај страшни суд над Христом Боггом, Црквом Његовом и народом Божјим код словенских народа догодио прије стотину година.
      „Мислили смо да се завршио тај страшни суд пропашћу тога система и тога безбожништва. Међутим, они који данас продају Христа за тридесет сребрника су још страшнији богоборци од оних прије сто година, да не кажемо и од самога Јуде Искариотскога“, казао је он.
      Владика Амфилохије је нагласио да некада хришћанска Европа, – а заједно са њом и ми – све више постаје антихришћанска, антихристовска Европа.
      „Ратује против Бога. И не само да се одриче Христа Бога и разапиње га непрекидно у наше вријеме, него се одриче и закона Божјег, гази по закону Божјем, оном закону који је сам Господ донио и људима подарио“, казао је Митрополит Амфилохије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је данас крстионицу на Михољској Превлаци код Тивта, благосиљајући њене бранитеље, као и полицајце који су морали да дођу пред ову светињу ,,због коре хљеба“, поручујући да Бог није Бог силе, него Бог правде и да је Божија жеља да Михољска Превлака васкрсне.

      Обраћајући се чуварима ове светиње, владика подсјетио на Свештеномученика Јоаникија који је са 70 свештеника Митрополије црногорско-приморске, убијен у јуну 1945. године, по завршетку рата, од партизана братоубица, не антифашиста.
      „Штета је и гријех пред Богом да се поново повампирује дух тога злочина и братоубилаштва преко ове древне светиње, умјесто да се цијела Црна Гора удружи да заједно обновимо светињу која је у злим временима рушена.“
      Михољска Превлака, казао је владика, не треба да буде „најљепша рушевина“ као што је својевремно Завод за културна добра записао за Стањевиће и констатовао да је било по њиховом, та стањевићка светиња не би данас били љепша него икада у својој историји. Помолио се да Бог да да идуће године засија златни крст на Храму Светих архангела и да ова садашња рушевина буде још љепша од стањевићке, а све за обнову љубави братске.
      „Ово се не гради из мржње ни према коме, а поготово према Црној Гори, која је наша домовина, овдје смо рођени, ту одрастамо, него се гради за будућност наше дјеце, за обнову древних светиња, како би се сачувао сваки камен.“
      Објаснио је да се и спомен крстионица из четвртог вијека овдје гради на један модернији начин и да у Верони постоје такве крстионице из петог вијека, а да се крстионица која је овдје била налази у Загребу, тако да ће ова крстионица бити грађена у духу управо те крстионице из времена цара Константина.
      „Имамо чак и дио стуба те крстионице, који су археолози овдје открили, који ће се у њу уградити. Је ли то гријех, против кога је то? Ја се у Бога надам!“
      Митрополит је казао да је дао благослов само за доњи дио крстионице а не да се она подигне као црквица и да су отац Миајло Бацковић и игуман Бенедикт то урадили у нади да ће тако покренути и обнову самог Храма Светих Архангела. Истакао је да је, када је било о томе ријечи, рекао и господину премијеру Душку Марковићу, да ће да наложи да се крстионица измјести на друго мјесто:
      „Био је чак и план да се она измјести и постави на друго мјесто како би се испоштовао тај захтев државе. Дакле, да се измјести, а не да се руши. Међутим, дизалица није могла да приђе да се то уради.“
      Даље ток приче је познат. Полиција је јуче у раним јутарњим сатима опколила острво са намјером да у 9 сати сруши крстионицу што је, како је оцијенио Митрополит, насиље незапамћено у Боки:
      „Наставило се то насиље од времена цара Дукљанина, па онда редом кроз вјекове, и ево врхуни у покушају уништења Сузе Његошеве, крстионице у његово име, која је призив да се обнови ова светиња и све што је од културе истински на овом острву.“
      Владика је казао да ће приликом обнове храма све бити сачувано, од оног древног римског насљеђа па све до посљедњег камена, и да је то циљ обнове. Подсјетио је да је тако рађено и приликом обнове других светиња на овим просторима:
      „Ја се надам у Бога да ће то да успије. Благодаран сам игуману Бенедикту, оцу Миајлу и народу Божијем, што су сачували ову светињу. Ево су из Италије, Венеције, у име Владе венецијанске, послали су подршку у заштити ове светиње и молбу власти Црне Горе да не скрнаве светиње. Доста их је оскрнављено у овом и у оном претходном несрећном братоубилачком рату.“
      Митрополит је казао да није у реду да се руше храмови, и запитао се у име које Европе и које Црне Горе треба да се руше храмови, нагласивши да то мора да буде превазиђено. Још једном се захвалио народу Божијем који се овдје окупља на молитву.
      „Ми немамо другога оружја сем ријечи, као што је записао Свети Петар Цетињски, и молитве. Молитва и ријеч, која је благослов за све што је добро, из које се рађа и обнавља све што је достојно човјека и ове светиње. Надам се у Бога да ћемо идуће године за празник Светих архангела да имамо златни крст на храму. И ви се помолите да Бог уразуми ове из управе за културна добра, да схвате да они нијесу ту да чувају културне рушевине, него да их обнављају.“
      Говорећи о култури, владика је подсјетио да култ значи богослужење и да је сва култура човјечанства првенствено никла из неке вјере:
      „Сва хришћанска култура Европе је подигнута око молитве – богослужења, и ми само тражимо да наставимо молитву и богослужење овдје кроз обнову и ових зидина и овога храма. То је оно што тражимо и од наше садашње власти. Они треба да запамте свака је сила довремена а Божија је свевремена и да Бог није Бог силе, него правде и, како је рекао Свети Петар Цетињски, у имену Божијем је суд и правда.“
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је закључио да је Божији суд онај који коначно доноси пресуде о свему што се догађа, а да је Божија жеља и свих мученика кроз вјекове који су овдје гинули, да Михољска Превлака васкрсне и кроз њу и њен спомен:
      „Даће то Бог!  Нека Бог благослови све вас и све бранитеље своје душе брањењем ове светиње! Нека Бог благослови и наше полицајце који због парчета хљеба морају да дођу. Надам се да ће молитвама Светог Петра Цетињског, Петра Ловћенског Тајновидца, Јована Владимира мученика, ова светиња васкрснути, ако Бог да, а кроз њу и и преко ње и ми да васкрсавамо. Амин, Боже дај!“

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого.
       
      Звучни запис предавања
       
      Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а  у организацији Православне Црквене Општине Никшић.
      Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
      Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића.    
               
      Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно.
      Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста.
       
      Извор: Епархија будимљанско - никшићка
    • Од Логос,
      Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем.     Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд.   Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво.   Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није.   Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога.   Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне   „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути.   Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет.   Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара   Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“…     из књиге оца Александра Шмемана "Велики пост"     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Заштита деце од било које врсте људског насиља увек је била и остаће снажна порука хришћанске вере, рекао је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј на скупу у Светском савету Цркава поводом Светског дана деце. Његова Светост је био главни говорник овог догађаја, који су организовали Светски Савет Цркава и Уницеф 21. новембра 2018. поводом Светског дана деце у Екуменском центру у Женеви, а у присуству великог броја младих.
      „Важно је имати на уму да деца не само што представљају нашу будућност, него су у ствари садашњица на којој се гради будућност“, рекао је патријарх Вартоломеј. Он је истакао да је његова помесна Црква била једна од Цркава оснивача Светског Савета Цркава, док је генерални секретар ССЦ пречасни Олаф Твејт нагласио у свом поздраву да је у својој божићној поруци 2016. г. апеловао на вернике широм света „да поштују идентитет и светост детињства“.
      Патријарх се заложио за међугенерацију правду и подршку деци у развоју, што је духовна одговорност Православне Цркве, примећујући „потпадање културе у технологију“  у свету. „Хришћани су позвани да штите децу како у друштву, тако и у њиховим срединама“, рекао је васељенски Патријарх и додао да је „посебно задовољан“ сарадњом успостављеном између Уницефа и ССЦ када је у питању рад Цркава са децом.
      Патријарх је такође рекао: „Еколошка криза стално ескалира у име раста производње и напредовања. Човечанство не обраћа пажњу на апеле у свету да треба предузети радикалну промену  у нашем понашању према твари ... Наша дужност је да штитимо и подржавамо децу, да бранимо њихова права и старамо се о њиховом напредовању“, напомиње Све-Свјатјејши.
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...