Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Glas razuma

    Glas razuma

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај,  на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА.
       
       
      Извор: Радио Беседа
       
    • Од Логос,
      Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”
       
       
    • Од Логос,
      У једној од првих прича Леонида Андрејева јавља се руски интелигент, који из ране младости тежи да пође у Западну Европу. Јер је, по његову уверењу, тамо „прави“ живот, и тамо је истинска историја. Русија копира, а тамо је оригинал; Русија је закашњено понављање онога што ствара вечно покретна и у вечитој тежњи напредовања захуктана Европа Запада.
      Јунак Андрејевљев је врло скроман, и скоро незнатан човек; али душевна стања, која он преживљује, типична су за сву руску интелигенцију. У последње се време, као по неком правилу, пребацивало руској интелигенцији, да одвише мало интереса гаји за своје рођено, да је више занима „свечовечанство“, да је некако ван националности, да, по познатом изразу Љермонтова, „чудноватом љубављу“ воли Русију. Али, они који руској интелигенцији чине овакве прекоре, ти заборављају да и прост руски народ носи у себи исту ту чежњу, чежњу отићи од свог рођеног и тражити „земљу обећану“. Странствовање, духовно удаљење од приснога, то је загонетна црта руске душе уопште. Цео руски народ носи у себи потребу духовног скитања, коме је сврха тражење истине. Тургењев, један од најобјективнијих посматрача руског живота, ставио је у уста једном свом сељаку ове речи: „Нисам само ја грешан… много других сељака је стегло опанак, и лута по свету истину тражећи… Јер, код куће… правде нема у човеку, ето то је код куће“ (Ловчеви записи).
      И док тако и интелигенција и народ тумарају по свету за истином, разлика је у томе, што наше родно тражење има хришћанско етички карактер, и управљено је преимућствено на Исток, док је тражење интелигенције, шире и сложеније, управљено на Запад. Руска интелигенција је не само волела него је обожавала Европу. Веровала је да се само у Европи рађа „прави“ живот, да Европа само зна тајну живота и пут ка истини – клањала се, дакле, Европи, и љубила је тако како Европа сама себе није. О томе имамо доказа у речима једнога од најзнатнијих руских људи, у речима Херцена. У његовим Писмима из Француске и Италије стоји: „Ми долазимо у Европу с њеним властитим идеалом, и с вером у тај њен идеал. Ми знамо Европу из књига, књижевно, по њеним празничним одећама… по изузетним догађајима у којима она није она сама.“
      Ето зашто, огледнувши се по Европи, Руси тако често доживљавају разочарања и дубоке унутрашње кризе. „Рус у Европи“ – продужава Херцен на истом месту – „страсно посматра, и доживљује тугу у својој љубави и у свом умовању; осећа се обманут и мрзи онако како мрзе људи љубоморни због сувишне љубави и поверења“. Тај „сувишак љубави и поверења“ према Европи необично је карактеристичан за сву руску интелигенцију; чак и за наше славјанофиле, које иначе обично броје у непријатеље Европе, заборављајући да је нико мањи него баш Хомјаков назвао Европу „земљом светих чудеса“, да је други вођ славјанофила, И. В. Киријевски, почео свој литерарни рад студијом у којој је необично високо ценио европску културу, и да је један лист који је он покушао уређивати носио име „Европејац“. Било је у нас и непријатеља Европе, дакако, али се то непријатељство губило, и губи се у правом култу Европе.
      Но, упркос томе, како у руској философији тако и у литератури, доста рано, средином 18. века, почиње критика европске културе, почиње оно што један од другова Достојевског, Н. Н. Страхов, назива „борбом са Западом“. И заиста, та борба са Западом провлачи се као црвена нит, кроз сву историју руске самосвести. Нетачна је, према томе, тврдња, као да су једини славјанофили држали позицију бораца са Западом. Тачно је само то, да је код славјанофила мотив те борбе био нарочито одређено и крепко подвучен. А иначе, шта се, на пример, може сравнити, како по снази и дубини тако и по страсти и по напору, са критиком европске културе коју је развијао суште противни славјанофилству западњак Херцен? И зар се, даље, могу рачунати у славјанофиле Гогољ и Гљеб Успенски, Толстој или Н. Ф. Фјодоров, или из данашњих дана познати „евроазијци“ (присталице становишта да су Руси и Европљани и Азијати, односно нешто што није ни Европа ни Азија као таква)? Критика европске културе, дакле, не само да иде напоредо са истинитом нашом љубављу за Запад, него је та љубав често баш узрок и мера оне критике, као на пример у Херценову, делимично и у Гогољеву, случају.
      Историја борбе са Западом, како је води руска мисао и руска философија, још није написана. Данас је, рекли бисмо, дошао нарочито подесан моменат за удубљивање у ту критику. Јер, и сама Европа се устумарала у жалосном осећању неког свога беспућа. Духовна чамотиња и дубоко унутрашње незадовољство разболели су данас цео европски свет. Није само Немачка она која говори и пише о „пропасти Запада“; свугде, свугде царује осећање узнемирења, прети духовна пропаст, путује сазнање унутрашњег бескућништва. Одрицати ту помакнутост с места у старој Европи, немогућно је; напротив, што брже и што јасније нам дође до свести факат духовног слома, тим се брже могу наћи и путеви оздрављења. […]
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      На седници Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 30. маја 2019, архиепископ Антоније (Зеврјук), досадашњи архиепископ Беча и Будимпеште, изабран је за егзарха западноевропског са титулом „корсунски архиепископ“. Он ће и даље бити надлежан за институције Московске Патријаршије у дијаспори.

      С друге стране, митрополит Јован (Рошхин), досадашњи митрополит корсунски и егзарх за Западну Европу, постављен је за бечког и будимпештанског митрополита на место архиепископа Антонија. У Италији, „узимајући у обзир све већи број молдавских парохија и заједница, као и потребу да се обраћа посебна пажња на многе вернике Московске Патријаршије молдавског говора“, одлучено је да се њихово пастирско старање повери епископу Амвросију (Мунтиану), тренутно епископа Нефтекамска и Бисрка, који ће од сада носити титулу „богородски“ и биће викарни архијереј патријарашког егзарха за Западну Европу.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У оквиру посете Граду Бијељини председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик посетио је 23. маја 2019. године Епархију зворничко-тузланску и Преосвећеног Епископа г. Фотија.

      У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу живота Српске Православне Цркве и српског народа у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Посебан акценат у разговору дат је теми изградње Заветног храма Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, који је већ у народу назван Храмом српског јединства.
      Храм би, ако Бог да, требао бити изграђен у близини новог аутопута који ће пролазити поред Бијељине. Разговарано је и о завршетку радова започетих цркава и других објеката, о Православној веронауци и њеној имплементацији у средњошколском систему Републике Српске као и о проблему учесталог исељавања српског народа у земље Европске Уније.
      Председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик Додик је захвалио Епископу зворничко-тузланском г. Фотију на пријему и нагласио да ће све релевантне институције Републике Српске дати свој допринос тим пројектима зарад стабилности народа и Цркве која је гарант опстанка Републике Српске.
      РТРС: Договорена изградња Цркве српског јединства
      -Говорили смо о значајним стварима везаним за живот наше епархије, у којој има много градилишта, а тај посао не можемо сами да урадимо без помоћи Републике Српске и њених институција, рекао је владика Фотије.
      Он је додао да је договорена реализација новог пројекта,радног назива "Црква српског јединства", који ће бити реализован уз пројекат изградње ауто-пута, који иде од Кузмина према Бијељини и даље према Брчком и Добоју. Пројекат "Црква српског јединства", како је навео Владика, веома је потребан Србима који су склони томе да се деле и сукобљавају.
      -Та црква би требало да буде нешто што нас повезује, обједињава, како у Републици Српској, тако и у матичној држави Србији, наглашава Епископ. Према његовим речима, нови велелепни храм биће заветна црква ширег значаја од обичне парохијске цркве, јер ће окупљати Србе са свих континената.
      -Република Српска треба да добије такву светињу гдје ћемо бити сви заједно, обједињени као мрави у том великом објекту, поручио је епископ Фотије и додао да је са г. Додиком и његовим сарадницима разговарао и о питањима која се тичу веронауке, бриге о омладини, останку Срба на овим просторима и другим темама које су значајне и за Цркву и за државу.
      Српски члан Предсједништва БиХ потврдио је подршку идеји Епископа зворничко-тузланског, потенцирајући добру сарадњу Српске Православне Цркве и Републике Српске кроз дуги низ година, на низу пројеката који промовишу заједничке вредности, и то путем веронауке и обостране међусобне бриге Цркве и државе. Он је нагласио да је Црква један од најважнијих идентитета српског народа.
      -Црква на најбољи начин чува и баштини традицију српског језика, писма, вјере и наше крсне славе, свега што нас чини посебним народом на овим просторима, који је изложен многим проблемима, рекао је г. Додик и оценио да су односи институција Републике Српске и Српске Православне Цркве на највишем могућем нивоу и додао да су сви заједнички започети пројекти и реализовани. Он је захвалио епископу Фотију на бризи за Епархију, у којој је изграђено више од 200 цркава и црквених објеката.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...