Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Dominika

Сирија: у граду Ас-Сукајлабија погинуло је пет правосланих хришћана

Оцени ову тему

Recommended Posts

Терористи су напали православни градић у Сирији.

12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни.

Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње.

59966776_324623304868232_784693684786639

На основу sana.sy
Извор слике


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На Блиском истоку Библија није никаква прича изумљена у глави, нити пука књига што скупља прашину. Она је нешто што живи, што дише. Четвртог дана посете Антиохијској Патријаршији, 4. јуна 2019. године, посланство Српске Православне Цркве које предводи Његова Светост Патријарх г. Иринеј, у раним јутарњим часовима упутила се ка манастиру Пресвете Мајке Божје у Блману, област Тартус, као што је по протоколу предвиђено.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-

      Поворка од једанаест аутомобила, у пратњи безбедносних снага, после три сата вожње стигла је на предвиђену дестинацију. Призори које смо успели да видимо успут били су слични јучерашњим. Запаљена села као и читави градови у нама су будили тугу и страх. Несумњива лепота ове земље назирала се када бисмо прошли кроз ратом захваћене пределе. Брда и пропланци прошарани чемпресима њихали су се на ветру и поносно сведочила о лепоти, али и страдању древне земље. Сирија је земља препуна рушевина које причају библијске приче. На скоро сваких педесетак километра наилазили смо на војне пунктове. Војници под пуном ратном опремом љубазно су поздрављали поворку возила док их је Српски Патријарх благосиљао.
       
      Посета манастиру Пресвете Мајке Божје у Блману
       
      Свечани дочек приређен је у манастиру Пресвете Мајке Божје у Блману, у областу Тартус. Неких пет километра пре манастира поворка је кренула кривудавим путем благо пењући се уз брдо. Убрзо цео предео је могао да се види као на длану. Уски кривудави пут водио је ка манастиру. Оно што је било веома занимљиво јесте то што је народ стајао са леве и десне стране пута од подножја па све до манастирске порте. Уз кривудави пут насмејани људи, староседеоци, махали су и поздрављали патријарха Иринеја, који им је узвраћао благосиљајући их. Касније смо чули да је ових пет километара асфалтирано неколико дана пре доласка делегације Српске Православне Цркве, на молбу патријарха Јована, а добротом председника Сирије г. Асада.
      Игуманија манастира је високопреподобна мати Макрина, која је у ту светињу дошла 1987. године из Грчке по благослову оца Пајсија, затекла је трошну кућу и малу капелу. За само четири година заједно са мештанима и сестринством, а по благослову Патријарха, сазидана је манастирска црква и комплекс зграда који прелази четири хиљаде квадратних метара. У манастиру живи сестринство од седам монахиња.
      Митрополит Атанасије, надлежни епископ, после доксологије се обратио речима добродошлице:
      -Ми смо веома радосни што сте дошли у посету нашој епархији коју је основао један од седамдесет апостола. Наша епархија је изнедрила много мученика у време прогона. Иако данас преживљавао муке и страдања, ми у срцу имамо Христа. Ми смо деца Господња и живимо у овој земљи са муслиманима у заједништву, у љубави. Ми Вас молимо, Ваша Светости, да се молите за нас.
      Патријарх српски г. Иринеј је беседио:
      -Хвала вам од срца на вашим дивним хришћанским, јеванђељским речима које сте упутили мени и мојој сабраћи са којим посећујем ова света места и ову свету земљу.  Ми смо веома благодарни Господу што нам је дао прилику, ретку прилику да посетимо овај дивни новоосновани манастир, као и многа света места свете земље Сирије и земље Киликије. Благодаримо Господу што нам је пружио прилику да ходамо стопама великога апостола Павла и многих других светих апостола, угодника Божјих и мученика за име и истину Господњу. Ово је заиста света земља, која је међу првима чула реч Јеванђеља од ученика Христових, светих Апостола, и не само чула, него то прихватила и учинила темељом и садржином свога живота. Овде су се изградили многи свети Оци наше Цркве, целе Цркве Христове. Они су ваша слава и понос ове земље, али су понос и слава целе Христове Цркве и, према томе, и наше Цркве и нашег народа. Ова света земља је имала дивне велике манастире, свете обитељи, које су, нажалост, временом много пострадале од оних који нису волели Спаситеља нашега. Ако они данас не постоје, остала је велика успомена и сећања на њих, што је врло важно за народ и за Цркву Христову. Судбина свих нас је да носимо крст Христову у коме је сила и слава наша, у коме је и васкрсење наше, јер тамо где је крст и где је страдање, ту је и спасење.
      Ово је четврти дан како се налазимо у овој светој земљи. Оно што смо видели и доживели, то никада не можемо заборавити за нашег живота. Не само што смо то све видели, него ћемо се потрудити да то пренесемо и нашем народу који је жељан да чује лепу реч о овој светој земљи, која је и у прошлости а и у данашњости много пострадала. Ми и наш народ пратимо све догађаје који су се десили у вашој светој земљи у наше време. И састрадавамо са вашим страдањима и добро вас разумемо, јер смо и ми слично пострадали у прошлости, а и у новијој историји. Од 1941. године до данас ми изгубили смо близу два милиона становника, међу којима епископе, свештенике и монахе, тако да делимо ваше патње и ваша страдања. Господ види нашу веру и нашу љубав према њему, и надамо се да да ће Господ повратити мир народу, а и мир у целом свету. Оно што задивљује, нису само светиње, већ задивљује вера и љубав вашег народа. У њиховим срцима гори пламен љубави према Господу, према својој Цркви, својој вери, а надам се и према једни другима.
      Радујемо се што чујем из ваших уста о добрим односима са браћом из других вера, са браћом муслиманима. Хришћанство је вера љубави, љубави према ближњима, чак и према непријатељима, па смо дужни да покажемо хришћанску љубави према свима без обзира на њихову нацију, културу, језик и остале разлике. Зато се молимо Господу да благослови Цркву у Сирији, да благослови светиње које су остале и постоје, свештенство и благочестиви народ. Не смем да пропустим и да не истакнем своје велико дивљење према Председнику Сирије, који је оставио тако диван утисак на нас, и не само на нас, него нас радује што и народ види у њему доброг човека, мудрог управитеља земље, који ужива љубав свога народа. Нека мир зацари у овој земљи, која је много пострадала, и у целом свету. Живели на многаја љета.
       
      Дочек у Долини хришћана
       
      Вади ал-Насара или Долина хришћана у близини Хомса је подручје где живи већина православног живља, као и хришћани других конфесија, који су ту нашли уточиште бежећи од исламиста терориста. Становници овог предела Сирије су више пута били жртве терора радикалних исламиста, а читав крај је донедавно био непрестано гранатиран. Овај предео је био релативно сигуран простор у односу на друге делове Сирије и као такав је постао нека врста прихватилишта за десетине хиљада избеглица из ратом захваћених подручја.
      Сам долазак на ово свето место и посета Српског Патријарха био је доживљај другачији од претходних. Нисмо могли да претпоставимо да ћемо овакав дочек имамо у овом делу Сирије где исламисти убијају хришћане, отимају их ради откупа, а хришћанске цркве скврнаве и руше. Наиме, поворка од једанаест аутомобила у којој су се налазила два Патријарха, девет епископа и на десетине свештеника, зауставила се у првом селу Долине хришћана које се зове Аназ. На стотине младих људи, деце, насмејаних мушкараца и раздраганих жена са пуним дувачким оркестром и шпалиром деце обучених и традиционалне ношње. Патријарх Иринеј, видно расположен, не сакривајући осмех, благосиљао је народ и децу.
      Иста сцена поновила се и у наредним селима у којима се делегација Српске Православне Цркве зауставила у Анахуашу и Ајн Елажуру (што значи очи слепца). Затим је Патријарх Иринеј обишао болницу Антиохијске Патријаршије Кестл, која се налази у подножју манастира Светог Георгија, где је обишао просторије и сале и даривао болницу поклонима.
       
      Патријарх Иринеј у манастиру Светог Георгија у Долини хришћана
       
      У градићу Мармариту у Долини хришћана налази се манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске Патријаршије. Садашња црква потиче из 17. века, али се испод ње налазе још најмање два слоја остатака, један из 12. века из доба крсташа и онај најстарији из 6. века. На једном од брда око Мармарите налази се добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, тзв. Витешки замак.
      По хришћанској традици, стоји забележено да је манастир основан од стране мање монашке заједнице у првим вековима хришћанства. Најранији спомен манастира потиче из 1727. године од стране руског путника Барског. Црква, пише он, веома је мала; упркос старости, веома је чврста, изграђена од камена. Поред ње леже ћелије, новије, које сачињавају ‘мали манастир’ на јужној страни. Само један монах живи овде као чувар цркве.
      Такође, постоји и запис енглеског путника бискупа Ричарда Посоке, који је посетио ову светињу 1737. године и пронашао једног монаха. Каснији описи откривају да је манастир подигнут на литици, а делимично у пећини, што указује на то да је првобитно био склониште за пећинске аскете. Касније су пронађене гробнице које су вероватно гробна места ових испосника. Манастирски комплекс је сазидан око 1905. године, али је био практично напуштен много деценија све до његовог савременог оживљавања 1985. године. Данас овај манастир сија у новом руху и први је драгуљ православнох хришћанства. У њему живи осам монаха са игуманом Арсенијем на челу. Манастир је под директном управом Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована.
      Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекало је преко хиљаду верника. Као по обичају, ведрих лица са пуно вере, љубави и наде. Као да на овим просторима никада рата није било...
      После доксологије Српског Патријарха је поздравио игуман Арсеније:
      -Ваша Светости, Високопреосвећени и Преосвећени Архијереји и свештеници и наш верни народе, Данас имамо велику радост коју сте нам на приредили Вашим доласком са Вашом делегацијом у овај манастир, који гаји дугу историјску традицију. Данас је срећан и радостан овај манастир што је добио Ваш благослов. Манастир је подигнут између 4. и 6. века и спада у најстарије манастире; он је срце ове области и носи у себи љубав свих наших народа и религија. Обнова духовног живота овог манастира настала је за време патријарха нашег Јована, Патријарх Великог града Антиохије, који је био игуман овог манастира 13 година, да би касније делао у Винограду Господњем у Француској и постао патријарх.
      Ми сада доживљавамо обнову духовног живота у манастиру, који је увек био уза сав свој народ, који води тежак живот, посебно у последње време, као што знате, због ратних дејстава. Овај манастир је примио све оне који нису имали крова над главом. Ваш долазак из земље мученика, земље светитеља, у ову област јесте порука мира, и тиме је потврда добрих односа између наших Цркава.
      Добро дошли у наш манастир Светог Георгија, добро дошли у име свих хришћана који воле своју Цркву и своју веру. Желим да Вам подарим икону Пресвете Богородице на којој је исписано име нашег манастира и да у Вашим светим молитвама држите нас и сиријски народ и сиријску земљу, тако да завлада у Сирији мир и да се отети врате у своју земљу. Такође желим да уручим орден овог манастира Светог Георгија, који се моли за нас и чува наш народ од ратова. Молимо Вас, увек се сетите нас и нашег народа. Добро дошли, Ваша Светости. Живели на многаја љета!
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј заблагодарио је на дару и добродошлици:
      -Хвала Вам на дивним речима. Монаштво је лепота Цркве. Тамо где постоје манастири и монаштво, види се вера Христова. Ја сам рођен испод српске Свете Горе са десет манастира који су имали и данас имају велику улогу у животу Цркве и њеног народа. Моја мајка је примила монашки завет. Моја сестра је монахиња, па отуда и познајем улогу монаштва и овде код вас. Хвала Вам на дивном гостопримству, хвала на доброчинству народа који нас је дочекао у великом броју, посебно деци и омладини која је наша нада и будућност. Хвала на дару, а вама и братству желим пуно успеха на делу Христовом - да чините оно што су чинили свети апостоли и да Христову веру усађујете у срца доброг и честитог народа. Нека Господ благослови све нас, народе православне, као и друге народе који треба да су пријатељи једни другима...
      Овим је завршена посета Сирији. Делегација Српске Православне Цркве одлази 5. јуна 2019.  године у Либан у посету Баламандском манастиру и чувеном Универзитету.

      Протођакон Дамјан Божић

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У наставку следе рецензије професорâ.

      Професор др Дарко Танасковић - С обзиром на то да је патријарх Павле стајао на челу Српске Православне Цркве у једном од најтежих раздобља наше новије историје, кад су се над њу, а и над васколики српски народ, поред егзистенцијалних, са више страна надвиле и не мање опасне сенке пропагандне хајке и клеветничког опадања, аргументовано подсећање на начин на који је он водио и усмеравао своју Цркву, паству и пук има и знатно шири и далекосежнији значај. А управо томе циљу, постављању чињеничних темеља за стабилну грађевину нашег познавања најближе сопствене (незавршене) прошлости, разложне самоспознаје и поштеног представљања другима, а и као незаобилазно полазиште разноврсним даљим изучавањима, драгоцено ће послужити ова друга књига Александра Прашчевића, посвећена доприносу патријарха Павла односима Српске Православне Цркве са нашим муслиманима, а и са исламом, односно муслиманским светом уопште, у периоду од 1998. до 2009. године.
      Нова Прашчевићева књига, која је јамачно, као и прва, плод претходних истраживања за његову будућу постдокторску радњу у Солуну, обухвата послератно раздобље, све до упокојења патријарха Павла. Иста концепција и методологија препознају се и у овом другом тому објективно јединствене монографије, што је и разумљиво и логично,  поготово с обзиром на веома уверљиво и успешно спроведен поступак у првој књизи. Ваља, пре свега, истаћи документарну исцрпност Прашчевићевог дела. Црпећи податке из свих расположивих примарних и секундарних извора, од архива, преко деловодника и одлука црквених тела и институција, до периодичних и засебних публикација и штампаних медија, као и малобројних постојећих ауторских студија, овај приљежни истраживач савесно прикупља, систематизује и предочава сву грађу релевантну за целовито сагледавање доприноса патријарха Павла дијалогу или, пре, животним везама са муслиманима. Уједно, то је и исцрпни и свобухватни преглед православно-муслиманских институционалних контаката, и то у њиховој хронологији и динамици, из чега је могуће сагледати једну битну, а прилично скривену димензију друштвене и верске интеракције у Србији, на простору бивше Југославије, а и на ширем плану међурелигијског дијалога, где је СПЦ била неупоредиво присутнија и активнија но што се то обично претпоставља. Прашчевићев допринос познавању ове проблематике јесте од темељног и суштинског реда, јер успоставља чврсту фактографску базу, као досад непостојећи предуслов за свако њено озбиљно даље разматрање. Он практично читаву једну занемарену и скривену, а важну област живота и општења наше Цркве са окружењем и светом изводи из нелагодности немуштог подразумевања и несигурног самопреиспитивања, које није лишено извесне дозе превентивне и самозаштитне хипокризије. Далеко од тога да треба самозатајно и наивно хрлити у загрљај исламу и муслиманима само зато да би се отклониле често злонамерно изрицане критике због наводне затворености  и одбојности наше Цркве, јер би то било бесмислено и контрапродуктивно, па стога и штетно, како по православље тако и по перспективу успостављања оне реално могуће и пожељне мере узајамности са муслиманима, са којима нам је судбински задат исти животни и друштвени простор. Оне мере на коју је мислио архиепископ Анастасије и у коју је истрајно веровао  наш патријарх Павле, делом својим то до последњег даха и доказујући.  Иако би се површним односом према тексту нове Прашчевићеве монографије могао стећи утисак да је она примарно, па и готово искључиво документарно информативна, што свакако јесте, то би значило да њен епистемолошки и сазнајни потенцијал није читалачки и интелектуално до краја препознат и валоризован. Аутор, наиме, уз сву скромност и свест да служи теми о којој нас чињенично и објективно извештава, успева да, условно речено, кратким коментарима и констатацијама  ненаметљиво усмери читаочеву пажњу и сажето наговести сопствени вредносни суд на који чињенице упућују. Новина и корисност двеју књига Александра Прашчевића доћи ће до пуног изражаја тек онда кад се, као незаобилазна ставка, почну јављати у библиографијама радова будућих проучавалаца, до чега, надајмо се, неће проћи много времена. У сваком случају, са нестрпљењем чекамо увиде које ће овај млади, а већ зрели истраживач саопштити у својој солунској постдокторској студији "Допринос Српске Православне Цркве дијалогу са муслиманима". Прашчевић је том дијалогу значајан допринос већ остварио.
      Протојереј-ставрофор професор др Радомир Поповић - Пред читаоцем је књига младог истраживача ђакона Александра Прашчевића посвећена духовном лику и делу блажене успомене патријарха српског Павла. Од свих аспеката сагледавања архипастирске делатности патријарха Павла изабрао је оно што је било највећа насушна потреба турбулентног времена крајем деведесетих прошлог и првих година нашег века: ратни сукоби на просторима бивше Југославије, који су имали верско-конфесионалну димензију. Мултиетнички и мултиконфесионални простори на којима су православни Срби, и ако већина, били углавном највеће жртве и сносили су највећу одговорност. За нашу помесну Цркву била је велика срећа да је, свакако по Божијем допуштењу и благослову, кормило Српске Цркве водио управо добри, јеванђелски пастир патријарх Павле. Као поглавар Цркве имао је и највећу духовну одговорност за Цркву свога народа, и био је, више него било ко други, одговоран, како у домаћој, тако и у међународној јавности да заступа инетересе свог народа.   Аутор ове студије, то је срећна околност, имао је на располагању изворе из прве руке — документа похрањена у Кабинету Патријарха српског, у архиву Светог архијерејског синода и појединих наших Епископија. То је архивска грађа новијег датума, није лако доступна обичним истраживачима, али је с друге стране драгоцена јер кроз ову студију уводи читаоца у све појединости веома сложених међуконфесионалних и међурелигијских односа на нашим просторима у току најновијих ратних сукоба. Драгоцено је што наш писац поједина круцијална документа која осветљавају ово време, поготово духовни лик патријарха Павла, доноси интегрално, у целини. Овакав начин излагања и презентације омогућава и другим истраживачима који се интересују за ову проблематику да могу ова документа користити као валидне и аутентичне, не само историјске, изворе.
      Јеромонах професор Исидор (Јагодић) - Међусобни односи православних и муслимана нису били, а нису ни сада идеални, те за то није потребно тражити много примера. Некада на то утичу жеље да се другоме наметну лична гледишта, а не жеља да се са другим подели визија. Ови односи личе на један мозаик у изради, који када се посматра изблиза делује да неке коцкице у том уметничком делу не изгледају као да су на свом месту. Шта више, чини нам се да оне никако не могу да се ту налазе, да су превише контрасне боји основе, да сметају и да руже лепоту мозаика. Некада је обрнуто, па оне коцкице које нам се чине да се идеално уклапају, баш кваре и руже лепоту овога рада јер се утапају у позадину и са њом чине безобличан део. Међутим, мозаик се може лепо сагледати и у њему уживати само ако се довољно удаљите од њега и ако га посматрате као целину. Тада се чини да баш све оне коцкице, ма колико оне изблиза биле контрасне и нескладне, чине једну величанствену целину. Такав је овај дивни свет - креација Свеуметника Бога, пун различитости. У овој књизи представљене су ”различите коцкице” за сагледавање ”мозаика” односа православних и муслимана. Тек ће неке будући радови, настали на основу сведочанстава изнетих у овој књизи, помоћи да се ове ”коцкице” уклопе у једно велико уметничко дело. Тада ће се открити колико и како се делало на основу онога што живимо, а колико се говорило само на основу онога што се сматрало да знамо. За нас који данас градимо односе са другима и другачијима, важно је да сведочимо оно што јесмо – деца Божија, те да са свима и за све градимо мир ”колико до нас стоји” (Рим. 12,18).
      Професор др Бранко Ракић - Јавност је, чак и она најшира, а поготову она заинтересованија и информисанија, упозната са чињеницом да је Патријарх Павле огромне напоре улагао да би зло које је завладало овим простором било мање, посебно се трудећи да одржава и гради мостове са свештенством из других религијских скупина и да буди човекољубље и богољубље код Срба. Међутим, чини се да смо недовољно информисани о стварној мери те ангажованости нашег сада благопочившег Патријарха на овом плану, која се састојала од готово свакодневних активности на комуникацији са верским великодостојницима, апелима за спречавање а касније и за обустављање непријатељстава, дипломатским контактима, помагању у пружању хуманитарне помоћи и слично, а све са циљем олакшавања патњи грађана свих вероисповести и повратка мира и слоге на ове просторе. Међу ангажманима Патријарха Павла на грађењу међуверске толеранције, сарадње и блискости посебно су били значајни они који су се односили на муслимане, верску групацију са чијим припадницима и великодостојницима је имао вишедеценијско искуство позитивног прожимања из времена када је био Епископ рашко-призренски.
      Књига ђакона Александра Прашчевића под насловом „Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997)“ управо нас детаљно упућује на наведени племенити ангажман Патријарха Павла у првих седам година последње деценије ХХ века. Др Прашчевић је, иако веома млад, као стручњак за православно-муслиманске односе који завршава већ треће постдокторске студије и као човек који, будући да тренутно обавља дужност секретара Канцеларије Патријарха српског, добро познаје начине израде и чувања докумената који сведоче о активностима једног патријарха, био свакако једна од најпозванијих особа да српској и светској јавности представи миротворачке активности Патријарха Павла, на првом месту оне које су се односиле на дијалог и стварање позитивних веза са муслиманима. И др Прашчевић је тај задатак обавио на најбољи могући начин.
      У књизи су хронолошким редом представљане активности Патријарха Павла на плану о коме је реч и изнети су бројни цитати из докумената који сведоче о тим активностима, а вештим и ненаметљивим вођењем читаоца кроз догађаје и документе и умешним и умесним коментарима, оценама и закључцима, др Прашчевић готово физички уводи читаоца у време и догађаје којима се бави и приближава му личност и дело Патријарха Павла дотле да може, читајући, да осети топлину његове душе.
      Виши научни сарадник др Александар Раковић - С обзиром на тему, Прашчевићев рад је ексклузиван и пионирски јер се нико пре њега није изричито бавио истраживањем односа Патријарха српског Павла према муслиманима како у општем контексту тако и у контексту сукоба и спорова на простору некадашње Југославије. У опсегу којим се бави ова књига, реч је понајпре о Босни и Херцеговини.
      Ширину овој теми, која превазилази југословенски а улази у светски контекст, дају подаци о сусретима Патријарха Павла са државницима, амбасадорима и дипломатама западних и муслиманских земаља, представницима Исламске заједнице, Ватикана и Јеврејске заједнице, међународних организација, који су се тицали односа православних, римокатолика и муслимана на простору некадашње Југославије и улоге Српске Православне Цркве у успостављању мира на ратом захваћеним просторима.
      Поруке које је Патријарх Павле пружао сугерисале су да је православнима и муслиманима на југословенском простору потребан миран саживот, темељно разумевање и недвосмислени опстанак. Прашчевићево тумачење ових извора, у које је преко архивске грађе имао увид, доказује миротворну улогу Српске Православне Цркве и непрестано пружање руке муслиманима.
      Муфтија професор др Мевлуд ефендија Дудић - Један од првих у иницирању дијалога јесте српски патријарх Герман који је недвосмислено радио на зближавању, разумијевању и поштовању православних хршћана са припадницима ислама - муслиманима.
      Попут правог пастира, показујући одговорност према чињеници да је челник највеће вјерске организације у тадашњој заједничкој држави, патријарх Герман први исказује практичну активност на међувјерском уважавању, дијалогу и поштивању у бившој заједничкој држави. То се може виђети и у самом наслову ове књиге гдје нам уважени ђакон др Александар Прашчевић показује да већ устоличењем патријарха Германа 1958. године почиње интензивни међувјерски дијалог између хршћана и муслимана. Овај дијалог се водио на нивоу највиших вјерских поглавара - српског патријарха Германа и реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре.
      Колико је Патријарх уважавао и поштовао муслимане, а посебно њихове вјерске вође, показује и његово присуство на џенази - сахрани реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре 22. јануара 1975. године у Сарајеву. Патријарх је, том приликом, посјетио и Стару цркву у Сарајеву.
      Аутор Прашчевић нам, у казивању о овој посјети, доноси и диван говор старјешине тога храма протојереја Душана Веселиновића који је рекао: „Иако је посјета Ваше Светости ненадана, а услиједила је због смрти старјешине Исламске заједнице, Његове Преузвишености реису-л-улеме Кемуре, наша радост, ради посјете Ваше Светости, не само да није умањена, већ је тиме и већа, јер ће се јеванђељска љубав коју проповиједамо и овом приликом манифестовати као реалност нашег убјеђења...”
      Само присуство патријарха Германа на џенази Реису-л-улеме утицало је позитивно на актере тадашњег вјерског живота - православне и католичке хршћане и муслимане.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Dominika,
      17. маја у Византијском Музеју у престоници Кипра, Никозији, свечано је отворена изложба фотографија ‘Боје Православља. Кипар – Пољска’.
      Организатор изложбе је међународни сервис православних фотографија, који су основали православни Пољаци, orthphoto.net у сарадњи са Кипарским друштвом фотографа и Византијским Музејом.

      Изложба се састоји од 90 табли расподељених између обе држве. На свакој табли налази се неколико слика, укупно 200. Кипарски део престављају фотографије из такмичења 2018. године, на чијој је основи Пољска Православна Митрополија издала албум ’Боје Православља: Кипар’. Пољски део је направљен од материјала скупљаних већ годинама.

      Изложбу су благословили поглавари Кипарске и Пољске православне цркве: архиепископ Хризостом II и митрополит Сава. Њен циљ је представљање аутентичног Православља виђеног очима фотографа; побољшање сарадње двеју помесних цркава;  и сведочење, да Православна црква нема граница и сједињује све људе који желе Спасење.

      На отварању изложбе певао је пољски хор "Каладники" из Војнова и Византијски Хор Архиепископије Кипра.
      Изложба је отворена до 12. јуна.
      Васкршњи тропар на пољском и црквенословенском на отварању изложбе:
      Извор cerkiew.pl; превод pouke.org; слике Jarosław Charkiewicz

    • Од Логос,
      Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

      У питању су резултати научно-истраживачког рада, постигнути на основу необјављених архивских докумената, у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, под менторским руководством проф. Ангелики Зјака. Рецензенти објављених књига су проф. др Мевлуд ефендија Дудић, проф. др Дарко Танасковић, свештеник проф. др Радомир Поповић, проф. др Бранко Ракић, јеромонах проф. др Исидор (Јагодић) и виши научни сарадник др Александар Раковић.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Dominika,
      12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни.
      Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње.

      На основу sana.sy
      Извор слике
×
×
  • Create New...