Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Sećanje na 12. maj 1992. – Dan kada je osnovana Vojska Republike Srpske

Recommended Posts

Na današnji dan prošlo je tačno 27 godina od kada je osnovana Vojska Republike Srpske, odlukom Narodne skupštine Srpske Republike Bosne i Hercegovine u Banjaluci.

danko-7.jpg

Vojska Republike srpske zvanično je postojala od 12. maja 1992. do 1. januara 2006, kada je rasformirana i integrisana u jedinstvene oružane snage BiH.

Vojska Republike Srpske nastala je uporedo sa osnivanjem Republike Srpske i predstavljala je garant očuvanja Srpskog naroda u BiH, a ovo je priča o njenom nastanku.

Vojska Republike Srpske, Foto: Danko Borojević
Foto: Danko Borojević

Snažna homogenizacija nacionalnih snaga, koja je dovela i do stvaranja oružanih formacija koje su bile iznedrene iz pojedinih političkih partija nije mimoišla ni Bosnu i Hercegovinu. Sve je počelo od “ Patriotske lige” čija je prva brigada osnovana 1991. godine preko “Hrvatskih odbrambenih snaga”, Teritorijalne odbrane BiH koja je prerasla kasnije u Armiju BiH, do Hrvatskog veća odbrane koje je bilo ispostava Hrvatske vojske u delovima BiH pod kontrolom Hrvata.

Srpske političke stranke i druge organizacije su tokom 1991. verovale u JNA i tek početkom 1992. godine političko vođstvo Srba u BiH formira Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu – kada i počinje oružani sukob, koji će trajati do kraja 1995. godine.

Tokom prva četiri meseca događaji u BiH su se smenjivali veoma brzo. Muslimani (Bošnjaci) i Hrvati su izvršili opštu mobilizaciju pripadnika svojih nacija u BiH proglasom od 4. aprila 1992 kako bi spremno dočekali nezavisnost.

Tadašnje rukovodstvo BiH nije sprečavalo formiranje raznih divljih paravojnih formacija. Srbi su zbog svega toga opravdano strahovali, ne samo za svoj biološki opstanak, nego i za svoju teritoriju što je dovelo do samoorganizovanja posle odluke vrha JNA o povlačenju iz BiH. Posle masakra pripadnika JNA na Skenderiji i Dobrovoljačkoj ulici tokom povlačenja iz Sarajeva ubrzana je odluka o povlačenju JNA iz BIH. U takvim uslovima dolazi do formiranja Vojske Republike Srpske.

Pre početka ratnih dejstava na prostoru SFRJ, JNA je raspolagala sa tri korpusa na području BiH: 5. Korpus u Banjaluci, 17. Korpsu u Tuzli, koji je delom bio raspoređen i u Hrvatskoj, kao i delovi 2. Korpusa sa sedištem u Titogradu i neke jedinice Vojnopomorske oblasti. Osim toga na teritoriji BiH bio je veći broj remontnih zavoda i vojnih fabrika, kao i vojne škole JNA u Sarajevu i Banjaluci.

Vojska Republike Srpske, Foto: Danko Borojević
Foto: Danko Borojević

Posle početka sukoba na prostoru bivše SFRJ, JNA je iz Slovenije i Hrvatske povlačila delove svojih jedinica u BiH.

“ 31. Korpus iz Maribora, najvećim delom se pridodao 17. Korpusu u Tuzli, a deo tehnike se povlači u Srbiju ili ostaje u Sloveniji. Ljubljanski 14. Korpus se najvećim delom pridodaje 2. Korpusu u Titogradu, a još veći priliv sredstava dolazi povlačenjem snaga iz Hrvatske, jer 13. Korpus sa sedištem u Rijeci predislocira se u istočnu Hercegovinu (gde se privremeno formira operativna grupa Trebinje-Bileća), 10. Korpus iz Zagreba se premešta u Bihać i delom u 17. Korpus, dok se 9. Korpus sa sedištem u Kninu povlači u zapadnu Bosnu.

Stvaranjem VRS delovi tih korpusa preći će u njen sastav. Tako će 4. Korpus JNA biti preformiran u Sarajevsko-Romanijski korpus VRS, 5. Korpus JNA u 1. Krajiški korpus VRS, 13. Korpus JNA operativna grupa Trebinje – Bileća biti preformiran u Hercegovački korpus, dok će deo 17. Korpusa JNA biti preformiran u Istočno-bosanski korpus., pišu u svojoj knjizi Vojska Republike Srpske dvojica autora Danko Borojević i Dragi Ivić.

Od napada počekom rata u BiH izuzeti su bili samo garnizoni koji su bili na srpskoj teritoriji. Ljudstvo i drugi resursi JNA kao i ranije u Sloveniji i Hrvatskoj našli su se u neprijateljskom okruženju, sa ciljem da se isprovocira njihovo borbeno delovanje i time opravda otcepljenje od SFRJ.

Otvoreni sukobi koji su počeli u Sarajevu 2. maja proširili su se na čitavu BiH. Mesec dana pred formiranje VRS, dotadašnji štab TO BiH menja oznaku i objavljuje novu sa ljiljanima, razrešava dotašanjeg komandanta Srbina i postavlja Hasana Efendića.

“ Narodna skupština Republike Srpske na zasedanju u Banjaluci 12. maja 1992. donosi odluku o formiranju VRS, kao sedme i poslednje oružane sile na prostoru prethodne SFRJ: Za komandnata Glavnog štaba imenovan je general-potpukovnik Ratko Mladić (kasnije general-pukovnik). VRS je formirana od delova ostataka JNA, postojećih jednica TO po opštinama i regionima sa većinskim srpskim stanovništvom i određenog broja stranačkih formacija koje su se dobrovoljno stavile po komandu depolitizovane VRS”, piše u knjizi o nastanku VRS..
“ Narodna skupština Republike Srpske na zasedanju u Banjaluci 12. maja 1992. donosi odluku o formiranju VRS, kao sedme i poslednje oružane sile na prostoru prethodne SFRJ: Za komandnata Glavnog štaba imenovan je general-potpukovnik Ratko Mladić (kasnije general-pukovnik). VRS je formirana od delova ostataka JNA, postojećih jednica TO po opštinama i regionima sa većinskim srpskim stanovništvom i određenog broja stranačkih formacija koje su se dobrovoljno stavile po komandu depolitizovane VRS”, piše u knjizi o nastanku VRS..

Interesantno je da dan uoči donošenja odluke o formiranju VRS, 11. maja formiran je uži deo Glavnog štaba buduće Vojske, sastava četiri generala, sedam pukovnika i jedan kapetan- sva aktivna vojna lica, već bivše JNA. Ta grupa starešina odredila je principe (doktrinu) na kojima će se zasnivati VRS.

Vojska Republike Srpske, Foto: Danko Borojević
Foto: Danko Borojević

Navedeno je 10 stavki od kojih su bile značajne

1. Iskoristiti sve potencijale u ljudstvu i materijalno-tehničkim sredstvima, zaostale JNA i TO BiH na prostorima RS i učiniti ih okosnicom buduće Vojske,

2. Sve paravojne formacije, zatečene na teritoriji RS uključiti u organizacijske jedinice VRS, a one koje to odbiju razbiti i proterati.;

3. Postojeće krizne štabove po opštinama i regionima, isključiti iz sistema komandovanja jedinicama VRS;

4. Isključiti već zaživelu četničku strategiju ratovanja, ali i težnje pojedinih oficira ka partizanskom načinu ratovanja odnosno, ni četnici ni partizani, već borba za odbranu RS;

5. Ne izmišljati novu ratnu veštinu- taktiku, operatiku i strategiju, već potrebama VRS prilagoditi uputstva i borbena pravila bivše JNA,

6. Ratovati, isključvio u duhu međunarodnog ratnog prava i pozitivnih propisa Ujedinjenih Nacija, kojim se regulišu postupci zaraćenih strana,

7. U VRS imati strogu vojnu subordninaciju, a starešine na komandne i druge dužnosti postavljati sistemom “ odozgo”, a ne izborom “ odozdo”,

8. Vojska RS mora biti depolitizovana kao organizacija, a komandni kadar i pojedinačno- podoficiri, oficiri, generali i civilna lica na službi u VRS, ne mogu biti članovi ni jedne političke partije,

9. Moral u VRS graditi i razvijati na srpskoj prošlosti, tradiciji, patriotizmu, svesti za što se bore, veri, stručnosti komandnog kadra i boraca i osećanjima pravednosti i humanosti u odnosu prema ranjenima, poginulim i zarobljenim borcima i članovima njihovih porodica,

10. Snabdevanje VRS vršiti preko Vlade RS, osloncem na regione, opštine, radne organizacije i donatore, a osnova u snabdevanju oružjem, borbenom tehnikom i municijom je aktiviranje zatečenih kapaciteta vojne industrije”, piše u knjizi o nastanku VRS.

Organizacijsko-formacijska struktura VRS odgovarala je savremenoj vojnoj organizaciji u svetu, prilagođena materijalnim mogućnostima Republike Srpske, ponašanju neprijatelja ( uzvraćati na izazove) i zahtevima teritorije. Zamišljena je bila kao čisto odbrambena vojska, namenjnea za odbranu već zaokruženih srpskih teritorija.

Andrej MLAKAR

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од gsubotic,
      Pomoz' Bog!
      Mom prijatelju je juče umrlo tek rođeno dijete. Tačnije, beba je umrla iznenada treći dan nakon rođenja.
      Kada je otac djeteta otišao kod sveštenika, on mu je rekao da ne može da služi molitvu na sahrani, jer je dijete živjelo manje od 8 dana.
      Beba je umrla iznenada, nije se ni slutilo da nešto nije u redu da bi se pozvao sveštenik da krsti dijete.
      Zanima me ako neko može da mi objasni kakvo je to pravilo od 8 dana i da li je moguće da crkva nema neku molitvu za takve slučajeve, da ispoštuje porodicu umrle novorođenčadi, a služi se na sahranama osoba koji su izvršili samoubistvo recimo.
      Zar je u interesu crkve da gubi vjernike tako, da ne smisli neko rješenje za ovakve situacije?
    • Од JESSY,
      Foto: N.N. | Na današnji dan rođen pisac Mehmed Meša Selimović Srna26.04.2019 11:00 Na današnji dan 1910. godine rođen je pisac Mehmed Meša Selimović, član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih književnika 20. vijeka.
        Pisac je "Derviša i smrti" - jednog od najvećih romana domaće i svjetske književnosti.
      Selimović je rođen u Tuzli, bio je partizan, a kasnije istaknuti pisac. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba.
      Dobitnik je brojnih nagrada, od kojih su najznačajnije: NIN-ova nagrada, "Goranova nagrada", "Njegoševa nagrada", Dvadesetsedmojulska nagrada SR BiH, te Nagrada AVNOJ-a.
      Njegovo životno djelo je stilski besprijekoran roman "Derviš i smrt", u koji je utkao tragediju rođenog brata koji je stradao nakon rata zbog banalnog povoda, mada je bio prvoborac.
      Tu su i poznata djela: "Tvrđava", "Krug", "Sjećanja", "Tuđa zemlja", kao i "Za i protiv Vuka".
      Selimović se za života izjasnio kao srpski pisac i poznato je njegovo testamentarno pismo upućeno SANU iz 1976. godine, u kome se navodi:
      "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u BiH, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika.
      Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredjeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.
      Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem.
      Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi SANU i sa mnom su zajedno u Odjeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović.
      Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem SANU sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom".
      Selimovićevi bliži preci su iz Bileće, a porijeklom su iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujovića.
      Meša Selimović živio je u Beogradu od januara 1973. godine. Umro je 11. jula 1982. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana Beograda.
       
      https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Na-danasnji-dan-rodjen-pisac-Mehmed-Mesa-Selimovic/535424
    • Од Милан Ракић,
      Feng Wang, direktor kineske kompanije Šangdong Linglong leteo je juče u Galebu G-2A Aerokluba „Galeb“. Ovo zadovoljstvo koštaće ga skoro 800 miliona evra u naredne dve godine. U pitanju je, najverovatnije, najskuplji let u istoriji srpske generalne avijacije.

      Ne, nije u pitanju prvoaprilska šala. Gospodin Feng gotovo sigurno ne bi mogao da leti nešto slično u Kini. Ne toliko zbog činjenice da je u pitanju oldtimer, već zbog toga što u Kini generalna avijacija gotovo da ne postoji. Investiranjem u Srbiju neplanirano je dobio i možda najuzbudljiviji bonus.
      Aeroklub „Zrenjanin“ i aerodrom Ečka za dve godine biće prve komšije najvećoj grinfild investiciji koja je ikad stigla u Srbiju. Iznos investicije domaći mediji procenjuju na 800 miliona evra. Kompanija Šangdong Lingdong od države je dobila 96 hektara zemljišta na kojem će, u okviru Slobodne zone Zrenjanin, podići fabriku površine 500.000 kvadratnih metara u kojoj će proizvoditi automobilske gume. „Kineska invazija“ na Zrenjanin, prema najavama državnih službenika, obuhvatiće i izgradnju auto-puta „punog profila“ do Beograda.
      Buduće komšije oduševljeno iskusili opcije za buduće tim bildinge na aerodromu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Pre nego što i Cesna postane kineska, jedan Insta momenat / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Prve komšije buduće fabrike biće korisnici aerodroma Ečka. Od skora pod novom upravom, Aeroklub „Zrenjanin“ planira da iz korena revitalizuje jedan od najaktivnijih „manjih“ aerodroma u državi. Ne znajući šta se planira već više od dve godine na njivi pored, vest da će uskoro biti komšije kompaniji koja je prošle godine „obrnula“ oko 2 milijarde dolara, inspirisala je letače na aerodromu Ečka.
      Upoznavanje komšija
      Do upoznavanja sa ljudima koji će zauvek promeniti izgled prilazne ravni u pravcu piste 15 došlo je na inicijativu prvog čoveka Aerokluba „Zrenjanin“ Vladimira Bulata. Dan nakon velike državne manifestacije polaganja kamena temeljca za novu fabriku,  radnici, inostrani dobavljači i menadžment Linglonga pozvan je da na par sati poseti Ečku.

      Savršeno vreme, egzotična stajanka i pomoć prijatelja doprineli su da oko 400 gostiju doživi nešto čemu se nisu nadali.
      Nedeljna proba kapaciteta aerodorma Ečka pred pravi aero-miting? / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Priređen je mini aero-miting generalne avijacije, koju, kako sam napomenuo na početku, prosečan Kinez retko kad može iskusiti. Možemo zamisliti onda kako je kada se na uobičajeno prisustvo klipnih jednomotornih i dvomotornih letelica dodaju i dva mlazna, nekadašnja vojna, aviona.
      Letela su oba srpska Galeba G-2A (Aerokluba „Zrenjanin“ i Aerokluba „Galeb), Zlin 526F. Hepeningu je pomogao i Prince Aviation sa svoje tri Cesne 172 i dvomotornim Pajperom.
      Nekad zaboravimo koliko interesantna civilna raznovrsnost leti iznad Srbije / Foto: Petar Vojinović Gosti su se oduševljeno slikali u letelicama na stajanci i u hangaru, a događaj je počeo interesantnim iznenađenjenjem – skokom padobranca koji je za sobom vukao zastavu sa logom kompanije Linglong.
      Detalji
      Domaćini su se pobrinuli da se gosti iz Kine osete posebnim. G-2 racer YU-YAB (ako bi tako mogli da krstimo Galeba bez tip tankova) dobio je interesantan, privremeni, „nose art“. U pitanju je trkački broj 88. Broj 8 se u kineskoj kulturi smatra srećnim brojem.
      Dve muve jednim udarcem. Lep detalj za Kineze i slobodan trkački broj za Nevadu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Drugi detalj bio je poklon za direktora Linglonga – posebno izrađena „Fajerka“ sa njegovim name tagom.
      Sledeće je bilo pitanje za gospodina Wanga: da li želi da se provoza Galebom? Prihvatio je bez razmišljanja i ubrzo poleteo sa Vladimirom Bulatom u akro-zonu iznad aerodroma.
      Za nezaboravan utisak strancima iz Srbije zovite avijaciju / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Direktor Linglonga u svojoj novoj jakni / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Cimanje
      Dugoročni cilj Aerokluba „Zrenjanin“, kako su rekli za Tango Six, je da se ukine praksa nekadašnjeg funkcionisanja i da se komercijalizuje upravljanje aerodromom Ečka kako bi se na održiviji način revitalizovale njegove aktivnosti. Novo rukovodstvo planira dodatna ulaganja u razvoj aerodroma a nadaju se da će uskoro sa Galebom učestvovati i na Rino er rejsu (Reno Air Race) u Americi.
      Svi ambiciozni, pa i preterano ambiciozni ciljevi kao što je Rino, počinju, naradoski rečeno, „cimanjem“. Velikim materijalnim ulaganjem pre izgleda da se bilo šta od uloženog povrati. Inoviranjm, kvalitetom i pažnjom o detaljima. Jučerašnja akcija zrenjaninaca savršen je primer kako svaka livada (sada su svi zvanično „aerodromi“) može preživeti. Ključ je u identifikovanju bliskih, gravitirajućih privrednika i kompanija. Njihovo privlačenje i animiranje može početi, na primer, na način koji definiše život na livadi – pozivom na letenje na lep nedeljni dan.
      Država ne zna da generalna avijacija postoji. Sve i da zna, u 21. veku više nema mesta za „država duradi nešto“ princip. Mala avijacija ne postoji i ne leti na entuzijazmu, ljubavi i tradiciji već jedino i isključivo uz pomoć para. Prepišite ovo što rade u Zrenjaninu, u pitanju je verovatno jedini recept za budućnost.
      Petar VOJINOVIĆ

    • Од JESSY,
      Iako se vlasnici trude oko dresure i obuke, događa se da neki ljubimac ima prejaki karakter sa kojim čovek ne može da se izbori i tada mogu da budu opasni po okolinu Autor: Dragoljub Stevanović (Фото Пиксабеј) Da li postoje opasni i bezopasni psi pitanje je na koje nije uvek lako odgovoriti. Možda bi, kažu kinolozi, bilo bolje reći zahtevni i manje zahtevni. Jer, ako se i negde pogreši kod vaspitanja čivave, pudlice ili džek rasel terijera, čak i kada vas takav pas ugrize, posledice neće biti velike. Malo lajanja ili neprijatnog glockanja, ali slučaj neće dobiti drastične razmere.
      Međutim, kada je reč o takozvanim opasnim rasama, situacija nije naivna. Ako je vlasnik neodgovoran, pas ne nosi korpu, nije socijalizovan, a uz to nosi i epitet borbenog, može biti i smrtnih ishoda, kao nedavno u Pančevu, kada je staford terijer usmrtio majku vlasnika i teško povredio njenu rođaku.
      Maltretirani najopasniji
      To je ponovo pokrenulo brojna pitanje ko je kriv – vlasnik ili „loša genetika”, da li postoji „agresivna crta” kod pasa. Miloš Jević iz Kinološkog društva „Polet” objašnjava da ne možemo okriviti samo jednu rasu i svrstati je u opasne pse. Ima, kaže, divnih staforda koji su apsolutno socijalizovani i ne predstavljaju ama baš nikakvu opasnost.
      – Problem može da nastane kada su vlasnici pasa nemarni, a posledica su zapušteni psi koji, bez kontakta sa ljudima i psima, često maltretirani, uglavnom provode vreme na lancu i u kavezu. Takvi psi imaju mnogo veće preduslove da budu opasni po okolinu – kaže Jević.
      Zakon, inače, definiše šta je opasan pas i njihovi vlasnici moraju proći posebnu obuku i test socijalizacije. To prolaze i svi drugi psi koji su naneli teške telesne povrede ljudima ili psima.
      – Ponekad se događa da se vlasnici trude oko svojih ljubimaca, ali prosto neki pas ima prejaki karakter sa kojim ne mogu da se izbore i on postaje gazda u kući! Tada se uglavnom javljaju problemi: pas se suprotstavlja vlasniku, to je u početku režanje, a može doći i do ujeda – ističe naš sagovornik.
      Genetika, takođe, igra veliku ulogu. Pre nego što nabave četvoronožnog prijatelja, budući vlasnici bi trebalo da saznaju odakle on dolazi, ko su mu roditelji, treba naći odgovornog i proverenog odgajivača.
      – Tako će dobiti važne informacije o naslednim bolestima i karakteru psa. Takođe bi trebalo izabrati i rasu koja odgovara karakteru vlasnika – kaže naš sagovornik, koji ima dosta iskustva u obučavanju i dresuri pasa.
    • Од Милан Ракић,
      AUTOR: Andrej Mlakar
       
      Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili.
      Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome.
      Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske.

      Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS.
      Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana.
      Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta.
      Pripreme za zadatak
      Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić.
      Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta.

      Akcija
      Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju.
      U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu.
      Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje
      Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom.

      Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova
      Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska.
      Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad.
      Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu.
      NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona.

      Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja.
      Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more.
      Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije.
      “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije.
      „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen.
      Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on.
      Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao.
      „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić.
      Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje.
      Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao?
      „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču.
      Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku.
      Epilog priče
      Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta.
      Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije.
      Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović.
      Svi jastrebovi VRS
      Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407.
      Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS.
      Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke.
      Napomena:
       
      U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,
×
×
  • Create New...