Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

"Црква је једина поседовала прави лек, иако га је заборавила јер је и сама постала болесна. Уместо да је она свету дала потребни лек, она га је тражила од света. Ослабљена у својој улози у свету и заборављајући своју сопствену вредност, Црква или неке црквене организације сарађивале су са пролазним снагама овога света да би ојачале своју моћ. Историја нам пружа сведочанства, огромна попут планина, да је Црква увек слабила када је чинила уступке своје духовне снаге било којој пролазној светској сили".

"Црква је та која треба да даје дух државном уређењу, а не да га имитира".

...

Sv. vladika Nikolaj

60179781_10219367204559190_4172068619301

https://www.facebook.com/dakon.ilic

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

Sto se nas obicnih tice, kad se moze i kad se ima prilike, onda treba covek da kaze sve sto ima da je pametno i nezazorno, sve sto je casno i cestito, a pri tome mirno i dostojanstveno, sve sto ma i mrvu moze da doprinese da vazduh bude cistiji. A sve ostalo, nama ljudima u principu nedostupno, ostavimo Nebu da rastrebi i ocisti, a mi da se bavimo molitvom i onim mirom "koji svaki um prevazilazi" - tako, u stvari, najvise i doprinosimo da se svakojake protuve i probisveti skinu sa grbace ovog naroda. I drugih naroda.

Сећаш се ономад кад смо на ПП причали о овоме и безвезном трошењу енергије на теме о Шизоју, итд. - рекао сам ти да си у праву. И овде си, то је то.

Али види, чисто за нашу теолошку браншу: имаш теологе који ноћима не спавају по Босни због украјинског раскола, цариграда, аутокефалија и сличног, али су мирни пред тоталним разваљивањем земље у којој живе, где се на крају крајева налази њина Црква и њен народ.

Осим Ненада Илића ти немаш ниједан текст о овом распаду који се догађа; ништа - ни најмању проповед, барем нешто! Нула друштвеног или барем интелектуалног ангажмана.

А сети се, између осталог, да нпр. Јован Златоусти није изгубио главу због теолошких паметовања, већ то што је критиковао власт - и то жестоко.

Share this post


Link to post
Share on other sites

По мени не видим ништа лоше у томе да се води расправа, па и на сабору по овом питању. По мени то је позитивно, па да видимо...

 

Бошко серуцка, прво не може се мерити одговорност некога ко је на власти и директно одлучује о нечему и некога ко је у опозицији и који не одлучује...

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Лазар Нешић рече

Сећаш се ономад кад смо на ПП причали о овоме и безвезном трошењу енергије на теме о Шизоју, итд. - рекао сам ти да си у праву. И овде си, то је то.

Али види, чисто за нашу теолошку браншу: имаш теологе који ноћима не спавају по Босни због украјинског раскола, цариграда, аутокефалија и сличног, али су мирни пред тоталним разваљивањем земље у којој живе, где се на крају крајева налази њина Црква и њен народ.

Осим Ненада Илића ти немаш ниједан текст о овом распаду који се догађа; ништа - ни најмању проповед, барем нешто! Нула друштвеног или барем интелектуалног ангажмана.

А сети се, између осталог, да нпр. Јован Златоусти није изгубио главу због теолошких паметовања, већ то што је критиковао власт - и то жестоко.

Potpuno tacno, i treba covek da istrajava i prica u korist zdravlja svih nas, to je bez ikakve sumnje sigurno.

Nego velim da (smatram da) ne treba da izgubi zdravlje pricajuci o zdravlju, nista drugo. U stvari, to je mozda moj licni problem vise nego kod ostalih - kad vidim stepenazu ludila koje pojedini nazivaju boljitkom, i kako to uz vucji osmeh nude naivnima, prosto pobesnim i izgubim svaku kocnicu. Najbukvalnnije. A to, normalno, nikako ne moze da bude dobro, pa valjda zato i pricam svakom da pazi i da se dobro cuva takvih stanja uma.

...

Inace, u svemu ovome, bas ovo je narocito fujjj...

1 hour ago, Лазар Нешић рече

Али види, чисто за нашу теолошку браншу: имаш теологе који ноћима не спавају по Босни због украјинског раскола, цариграда, аутокефалија и сличног, али су мирни пред тоталним разваљивањем земље у којој живе, где се на крају крајева налази њина Црква и њен народ.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
По мени не видим ништа лоше у томе да се води расправа, па и на сабору по овом питању. По мени то је позитивно, па да видимо...
 
Бошко серуцка, прво не може се мерити одговорност некога ко је на власти и директно одлучује о нечему и некога ко је у опозицији и који не одлучује...
Нормално да га је требало позвати али има начина и начина. Не звати га као главну звезду Сабора као на неки скуп његове партије да глумата неког месију и да држи проповед сабору својим монолозима од три сата, него да одговори на конкретна питања владика.

Послато са Redmi Note 5 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, obi-wan рече

Sto se nas obicnih tice, kad se moze i kad se ima prilike, onda treba covek da kaze sve sto ima da je pametno i nezazorno, sve sto je casno i cestito, a pri tome mirno i dostojanstveno, sve sto ma i mrvu moze da doprinese da vazduh bude cistiji. A sve ostalo, nama ljudima u principu nedostupno, ostavimo Nebu da rastrebi i ocisti, a mi da se bavimo molitvom i onim mirom "koji svaki um prevazilazi" - tako, u stvari, najvise i doprinosimo da se svakojake protuve i probisveti skinu sa grbace ovog naroda. I drugih naroda.

Ovo je genijalno i jedino ispravno!

 

Zato sto ni mi sami ne znamo gde, kako i koliko smo izmanipulisani u tim zamesateljnim taborima, gde je na svim stranama nesto danas belo, a vec sutra crno.

Jer je glavno oruzje nepomjanika upravo sludjivanje, strah i ostrascivanje naroda...

Za koga danas mozes staviti "ruku u vatru" da zaista stoji iza svojih rodoljubivih poklica?? Ni za koga. Samo Gospod zna.

Zato je obi u pravu, bolje se skloniti jer mozes iz najbolje namere nasesti na stetu, ne prepoznajuci je. Molitva - zakon.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Za moj pojam pogrešna odluka. Srpska pravoslavna Crkva nije Crkva jedino Srbije. Ona je jednako Crkva i Bosne, Hercegovine, Crne Gore, itd., a međuvremenom sa dijasporom ona je isto jedna globalna Crkva. Zamislite papu da zove jednu Merkel iz Nemačke na sabor rimokatoličke Crkve... Vučić APSOLUTNO nema šta da traži na saboru srpske pravoslavne Crkve. Iako postoje veze, srpska pravoslavna Crkva nije Srbija, ni velika ni mala ni Republika ni Kraljevina.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта знам, ја бих да ми изаберемо Вучића за патријарха, али и краља истовремено.

Па реално ми бољег политичара тренутно немамо, а и ријалити програм му је одличан!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дајте људи, жалили смо смо да је Архијерејски сабор херметички затворен и да би на њему требало да узме учешће пунота Цркве, дакле и нижи клирици, па и народ. Сад нам смета што је патријарх позвао председнике Вучића и Додига, легално избране од већине Срба? Ко сме да устврди да у овом тренутку Вучић (чак и без Додига) није пунота народа Божијег из редова СПЦ?

Е, сад ту је један проблем...ако дотична "пунота" попије данас анатему  (што му од срца желим), да ли ће тиме бити проклет и читав народ? :ani_biggrin:

(Лично сматрам да смо већ проклети чим нам он влада, па би можда то представљало савршени егзорцизам.)

Share this post


Link to post
Share on other sites

ajd u sto marke da se nece ni prekrstiti danas. otici ce u svoj grandioznosti praznine svog velelepnog komunjarskog bitka.

 

samo da ne bude kao na inauguraciji, kad su se njegovi snovi o velicanstvenoj inicijaciji na predsednicki tron topili pod trivijalnoscu seoske priredbice koju su uprilicili najmediokritetskiji umetnici koje je zemlja Srbija iznedrila a narociti se topili na neklimatizovanih 45 stepeni od kojih su diplomate jedva zive ostale. kakvo je to mucenje bilo i za duh i za telo mogu samo da zamislim.

tako ce biti i danas. fijasko. kolenopreklono molim svu bracu koja imaju insajderske informacije da nas ne uskrate za iste.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti.

      Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića.
      Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi.
      Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu.
      Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije.
      Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta?
      Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi.
      Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično.
      I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga.
      Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio.
      Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku.

      Foto: BETA
      I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne.
      Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore.
      Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima.
      Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora.
      I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada?
      Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena.
      I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira.
      A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka.
      I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu.
      Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020.
      Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima?
      Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju?
      Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom.
      To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića.
      Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige.

      Foto: BETA
      Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću.
      Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti.
      To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska.
      Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima.
      Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra.
      Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.

    • Од Trifke,
      ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ 

      ...Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”...
      Са наше пак стране, драга Децо, пошто вам овај Васкршњи поздрав упућујемо на Велики Четвртак, дан када је Господ одржао тајну Вечеру са ученицима Својим и преко њих у Цркви установио и предао нама Тајну Свете Литургије = Причешћа, наводимо Свети Канон Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора (Трулски Канон 66) који нам јасно и недвосмислено говори да треба да присуствујемо у Црквама у Литургији и Причешћујемо се целе Васкрсне седмице:
      “Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (=Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф.5,19), радујући се Христу /Васкрсломе/ и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом”.

      Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”, јер то није ни Христов, ни Апостолски, ни Светоотачаки наук и предање, како то посведочује и Свети Јован Златоусти у својој Ускршњој Речи, која се чита у Цркви на Васкрс, којом нас Света Црква позива да сви приступимо и учествујемо у Царској Гозби за Трпезом Великодаровитога Јагњета Божијега, наше Нове и вечно Нове Пасхе – Христа Господа, Богочовека и СПАСИТЕЉА СВИХ ЉУДИ И СВЕГА СВЕТА. Јер Св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речу Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Наравно, после Светле Седмице треба постити Среде и Петке, као и остале од Цркве назначене Постове (осим Суботе и Недеље, кад се не пости), али се исто тако треба и чешће причешћивати, а не само у време четири поста. Поготову се треба причешћивати Недељом, јер свака Недеља је Васкрсење. А Ускрс је Недеља над недељама, Празник над Празницима. То је “Дан који створи Господ” – вечно Први и вечно Један незалазни Дан Царства Христовог – обрадујмо се и веселимо се њему, и у њему – Христу Васкрсломе и нас Васкрсавајућем!
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”...
      U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo?
      Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma.
      U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje?
      Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica.
      Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome?
      Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu.
      Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično?
      Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla.
      Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju?
      Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga.
      U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”?
      Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče.
      http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook
    • Од Miljan123,
      U poslednjih desetak godina, srpski sveštenici u Južnoj i Sjevernoj Americi, Kanadi i Južnoafričkoj Republici, preveli su iz katoličke u srpsku pravoslavnu vjeru na desetine hiljada ljudi. Samo u Gvatemali u pravoslavlje je prešlo na hiljade ljudi. Veliki doprinos tome dao je episkop Andrej Vujisić – stajalo je prije tri godine u saopštenja Sabora pravoslavne crkve Meksika, koja pokriva 22 zemlje sa preko 330 hramova.
      No, vladika Andrej je nedavno odlučio da sa čitavom svojom pastvom pređe u katolicizam. Njegovim prelaskom je osnovana prva Istočno-Katolička parohija u Porto Riku. Parohija Svetog Spiridona Porto Rika je primljena u potpuno opštenje sa Papom Franjom, tokom liturgije koju je služio Alberto Morales, vikar Rimokatoličke dijeceze San Huana.

      Andrej Vujisić je svojevremeno bio član Mitropolije crnogorsko-primorske. Potiče iz Morače, gde je rođen 1957. godine kao Zoran u porodici Vojislava i Sofije Vujisić. Iz Jugoslavije se odselio 1969. u Njemačku, odakle prelazi u Australiju i SAD. Završio je studije teologije u Ukrajinskoj bogosloviji, diplomirao lingvistiku na Univerzitetu u Finiksu i doktorirao praktičnu teologiju na Univerzitetu Južna Afrika.
      Zahvaljujući njegovom misionarstvu u katoličkoj Srednjoj i Južnoj Americi, pravoslavci su postali Gvatemalci i Meksikanci, koji vode porijeklo od Asteka i južnoameričkih Indijanaca, ali i mnogi Crnci iz JAR, Bocvane i Zambije. Kao rektor Pravoslavnog instituta svetog Đorđa Nazarenskog, sproveo je program stipendiranja mladih u 17 zemalja Južne Amerike, koji su potom postali pravoslavci.
      Jedan je od najobrazovanijih Srba u dijaspori. Autor je mnogih naučnih studija iz lingvistike, psihologije i teologije. Kao doktor nauka istražuje ulogu ekumenizma u hrišćanskom svijetu, a kao Srbin iz Crne Gore proučava ličnost vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša i njegov srpski identitet.
      Izvor: Sedmica
    • Од Милан Ракић,
      Legalizacija prostitucije jedno je od etičkih pitanja o kojem večito postoje različita mišljenja, kako u društvu, tako i Skupštini Srbije, što su, između ostalog, pokazali i odgovori narodnih poslanika na pitanja iz rubrike „Šta kažu o…?“.

      Od 19 narodnih poslanika, koliko ih je odgovorilo na pitanja portala Danas.rs za rubriku „Šta kažu o…?“, a među kojima su ona koja se tiču legalizacije marihuane u medicinske svrhe, legalizacije istopolnih brakova itd, njih osmoro podržalo je ideju legalizacije prostitucije, dok se njih jedanaestoro izjasnilo kao protivnici.
      Ono što je interesantno jeste da je samo jedna poslanica istakla da, kada je reč o prostituciji, podrazumeva i seksualne radnike – muškarce.
      Narodni poslanici koji su podržali mogućnost zakonskog regulisanja ovog posla uglavnom su se pozivali na argument sprečavanja mogućih zloupotreba, poput trgovine ljudima, sigurnosti seksualnih radnica i slično, te da je ovaj posao, kao i svaki drugi, nužno staviti u zakonske okvire.
      Tako je poslanik političke grupe „Slobodni poslanici“ Aleksandar Stevanović istakao da se zalaže za „prestanak prekršajnog kažnjavanja prostitutki“, dok je poslanica Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta naglasila je važnost bezbednosti žena, kao i činjenice da je prostituciju nemoguće iskoreniti, te se i ona deklarisala kao neko ko „nije protivnik legalizacije“.
      Među onima koji podržali su i samostalna poslanica Ana Stevanović, poslanik Srpske napredne stranke Ljubiša Stojmirović, poslanik Demokratske stranke Goran Ješić, poslanik Socijalističke partije Srbije Josip Joška Broz i poslanik LDP-a Žarko Korać.
      „Čuo sam dobre argumente i za i protiv. S jedne strane, jasno je da je to eksploatisanje žene, ali s druge strane legalizacijom sprečavamo još goru eksploataciju“, kazao je Korać.
      Poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije i profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić naveo je a bi ovakva praksa bila korisna kako iz zdravstvenih, tako i iz kriminalističkih razloga.
      „Organizovane kriminalne grupe koje prave profit od prostitucije bi izgubile svoje polje delovanja. Mislim da bi se legalizacijom prostitucija lakše kontrolisala, sprečila bi se prisilna kao i maloletna prostitucija“, rekao je Dragišić i dodao da se ovakva praksa u evropskim zemljama pokazala kao efikasna, budući da tamo ima manje zloupotreba u ovoj oblasti.
      Narodni poslanik Socijalističke partije Srbije Neđo Jovanović izjasnio se kao neko ko nije pristalica ove ideje.
      „Sa etičkog stanovišta prostitucija je društvena anomalija, ali je nažalost prisutna kao civilizacijski fenomen. Nisam pristalica legalizacije prostitucije sve dok postoji mogućnost da se ukloni i nestane, a to se može učiniti jačanjem sistema vrednosti i adekvatnim pravnim mehanizmima“, istakao Jovanović.
      Izričito protiv legalizacije prostitucije bili su i poslanik Dveri Boško Obradović, lider Nove stranke Zoran Živković, poslanik Srpskog pokreta obnove Aleksandar Čotrić, poslanica Nove Srbije Sanda Rašković Ivić, poslanik Pokreta socijalista Đorđe Komlenski, poslanik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Momo Čolaković, poslanica Dveri Marija Janjušević.
      „Nesrećnim ženama, koje zbog različitih životnih okolnosti dođu u situaciju da se na taj način bore za život treba pomoći ne legalizacijom, već obrazovanjem i zapošljavanjem, kako bi sačuvale samopoštovanje, dostojanstvo i ne bi svoj život dovodile u opasnost. Doduše, postoje i muškarci koji se bave ovim poslom, isto mslim i za njih.“, rekla je Janjušević.
      Lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić istakao je da, ne samo da se ne zalaže za legalizaciju, nego da se zalaže za još jaču kontrolu nelegalne prostitucije, dok poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić nije optimista kad je u pitanju uvođenje ove prakse u Srbiji.
      „Moj lični stav je da sam protiv legalizacije prostitucije. Iako je u nekim zemljama Evrope prostitucija legalizovana, u postojećem sistemu u Srbiji, to ne bi donelo nikakve pozitivne promene“, istakao je Aleksić.
      Poslanik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma odgovorio je da još nije čuo činjenice koje bi ga uverile u valjanost ovog poteza.
      „Mi otvaramo mnogo fabrika i žene mogu pronaći posao u njima, jer ukoliko bi to postalo radno mesto, postoji mogućnost omasovljenja“, istakao je Marković.

×
×
  • Create New...