Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ведран*

Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ?

Оцени ову тему

Recommended Posts

У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]

  Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ?

У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]

Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3]

Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4]  Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5]

Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима.

Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим!

Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9]

Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже:

„…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“

Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“.

А сада да пређемо на суштину.  По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у  потпуности одбацује?  Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат.  Ни на једно није одговорио.

Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога.

Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички.

Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“.

Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“!  Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки.

Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви.

Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви.

  1. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!».
  2. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора.
  3. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања.
  4. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима.
  5. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави.

Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство.

Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода.

чтец Ведран Гагић

  1. мај 2019

 

ПРИЛОГ I

хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији

12. новембар (СПЦ – Сабор)

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

17. јануар (Еп Максим)

https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

  1. јануар (Дејан Мачковић)

https://teologija.net/ukrajinska-drama/

  1. фебруар (о. Дарко Р. Ђого)

https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/

  1. март (СПЦ – Синод)

http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

  1. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

  1. март (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

  1. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

  1. март (Еп Максим)

http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

  1. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima

  1. март (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno

  1. април (Еп Максим)

https://serborth.org/04052019.html

  1. април (Ведран Гагић)

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/

  1. април (о. Зоран Ђуровић)

 

  1. април (Еп Максим)

 

  1. април (о. Зоран Ђуровић)

 

  1. април (Ведран Гагић)

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22

  1. мај (Еп Иринеј)

http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti

  1. мај (Еп Давид)

https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

  1. мај (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz

  1. мај (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima

  1. мај (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

 

ПРИЛОГ II

Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији

Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com

 

[1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

[2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

[3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

[4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

[5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

„Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf

 

 

[6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

[7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf

[9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/  и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије.

[10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya

[11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8

[12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту.

[13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlicna analiza. :ok:

Narocito mi se svidja sto je ubaceno i pitanje Tomosa i sve ono sto pise u njemu a sto je strano pravoslavnoj sabornoj eklisiologji (koja nije  eklisiologija po ikoni i nacinu ontoloskog postojanja sv. Trojice... :D).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Ведран* рече

У својој вишемесечној полемици ...

Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија.

...

 

 

 

 

 

 

View full Странице

 

Samo da zavezem dupli cvor, da se ne odpertla.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Александар Милојков

Било би добро да ти и вл.Максим прочитате овај Ведранов текст.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Теолог чтец Ведран Гагић да се изабере за епископа задуженог за медије и интернет.Дај Боже кад би то могло.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 43 минута, Августин рече

Теолог чтец Ведран Гагић да се изабере за епископа задуженог за медије и интернет.Дај Боже кад би то могло.

2.gif.1ce0df150ca71c02049f4410fcad5a1d.gif

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, farisejski.bukvojed рече

@Августин 

Meni bi prvo palo na pamet da mu pozelim da se ozeni i ostavi mnogobrojno vedro potomstvo. :pivo:

Није ни то лоше али лакше је бити монах.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Августин рече

Није ни то лоше али лакше је бити монах.

Ne znam. Mozda kako kad i kako kome. U svakom slucaju, neka bude uz Boziju pomoc, pa kako god.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Теолог чтец Ведран Гагић да се изабере за епископа задуженог за медије и интернет.Дај Боже кад би то могло.

Па не мора за епископа. Може нпр. за портпарола патријарховог ( као онај Волков у РПЦ ) или Синода. За такво место не треба епископска титула. Па онда нек неко стисне да напише неко писмо или саопштење а да не размисли двапут.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ведран* рече

да смућујем нечију паству

За то мораш да имаш неку смути теологију... не може то тек тако... ;) 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Ведран* рече

2.  Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора.

Mislim da nismo ni svesni koliko se prati sve ovo sto se desava kod nas u crkvi u okolnim zemljama.

https://www.antenam.net/region/107549-episkop-maksim-iz-spc-pravda-vartolomeja-i-tvrdi-da-je-sv-sava-nekanonski-dobio-navodni-tomos

Mali primercic', ovo je Antena M iz Crne Gore, sta kazu :

Episkop Maksim je u intervjuu povukao istorijsku paralelu između načina dobijanja autokefalije Pravoslavne crkve Ukrajine sa „autokefalijom” Žičke arhiepiskopije za koju je, kako se tvrdi, Rastko Nemanjić (Sveti Sava) tomos navodno dobio 1219. godine od patrijarha carigradskoga, izbjeglice u Nikeji....

... Episkop Maksim Vasiljević sada tvrdi da se radilo o „autokefaliji” (sa navodnicima), a ne o kanonskoj autokefaliji za „svetosavsku” Žičku arhiepiskopiju - Srpsku crkvu...."

(eto i oni se igraju malo sa 'navodnicima'.... :smeh1:)

Nije ovo uopste naivna stvar.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Ведран* рече

Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД.

Ево још једног демантија горњих речи Владике Максима. 

Каже Денисенко. "Ствар је у томе што Кијевски Патријархат није ликвидиран... ликвидирати га може само онај који га је направио" 

:))

«Дело в том, что Киевский патриархат не ликвидирован, – заявил Филарет в программе «ТСН» от 9 мая. – Не ликвидирован. Это хотят подать, что он ликвидирован. Ликвидировать Киевский патриархат может тот, кто его создал».

https://spzh.news/ru/news/62025-filaret-likvidirovaty-kijevskij-patriarkhat-mozhet-tolyko-tot-kto-jego-sozdal

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Започета изградња крова на српској православној катедрали Светог Саве у Њујорку. После више од 165 година, знаменити неимар Френк Сијами надгледа највећу рестаурацију изгорелог црквеног здања.

      Грађевински oдбор за обнову Српске православне катедрале Светог Саве у Њујорку саопштио је 20. маја 2019. године, дан после празника Преноса моштију Светог Саве, да је отпочео са радом сложеног процеса подизања новог крова на историјској цркви која је првобитно саграђена 1854. године.Завршни корак у текућој фази стабилизације и затварања, довешће до уградње нових челичних греда, које ће образовати структуру оригиналног стрмог крова катедрале са пратећом металном плочом и хидроизолационом мембраном. Упоредо са кровом, поставиће се и нови челични армирани бетонски под, као и привремени прозори и врата за континуирану заштиту од временских непогода. 
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Српске Православне Цркве г. Иринеј је казао: -Скромнога срца и са дубоком благодарношћу Васкрслом Господу коначно смо започели видљиви рад на обнови нашег Катедралног храма Светог Саве на Менхетну. Упркос многим препрекама дуж пута, ова фаза реконструкције уистину је предзнак почетка његовог васкрснућа од пожара, који га је уништио на Васкрс 2016. године. Још важније, овај свети задатак остварује се у време јубиларне прославе 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и посвећења Светог Саве за првог Архиепископа српског.
      Пројекат ће надгледати један од најистакнутијих неимара на Менхетну и у околини Њујорка, Френк Сијами. Сијами је бивши председник њујоршкe Институције за заштиту старих здања (New York Landmark Conservancy), одређен 2006. године од стране гувернера Патакија и градоначелника Блумберга да предводи напоре за изградњу Светског трговинског спомен центра. 
      Председник Грађевинског одбора храма Светог Саве Мичел Благоје Мићић је рекао: -Интегрисање Френка Сијама доноси значајну додатну стручност већ знатном пројектном тиму. Френково искуство се развило у његовом раду са разноврсним клијентима као што је Централна синагога, црква Свете Тројице, Гугенхајм, Музеј уметности и дизајна, Нови музеј, Музеј покретних слика, Библиотека Морган, као  и Универзитет Фордам (Линколн центар) и резултирао је бројним наградама и јединственом репутацијом за обнову великог дела њујоршке етаже. 
      Ова пројектна фаза координирана је у сарадњи са Комисијом за очување знаменитости и њујоршким Одељењем за изградњу. Њен завршетак предвиђен је за јесен 2019. године, после чега ће наступити наредна фаза рада на обнови Катедрале којом ће се омогућити повратак верника и коришћење зграде за повремене верске обреде у месецима који следе. 
      -Катедрала Светог Саве светиња је свих Срба, где год они живели, посебно имајући на уму да је она део наслеђа које нам је оставио Свети владика Николај. Стога, користимо ову прилику да са очинском љубављу позовемо све православне хришћанске Србе и све људе добре воље, који у својим срцима и душама осећају и имају радост Васкрслог Господа, да се молитвено и заједно усресреде ка обнови наше драгоцене светиње, знајући да, према речима нашег светог заступника владике Николаја Жичког и Свеправославног, наша катедрална црква може да васкрсне само ако се ми Срби обожимо, сложимо и умножимо, закључује епископ Иринеј.
      Катедрала (некадашња капела Свете Тројице) је првобитно изграђена руком Ричарда Апџона, и представља значајни историјски споменик града Њујорка и Националног регистра историјских места. Изузетно важне канцеларије Одељења за изградњу и Завода за заштиту споменика биле су од огромне важности за истрајне и пожртвоване црквене напоре да катедралу врати на место које јој припада - у еминентну породицу великих њујоршких богомоља. 
      Апџон, који се често сматра највећим америчким црквеним архитектом, одговорним за успостављање покрета Готичког препорода у Сједињеним Америчким Државама, пројектовао је постојећи храм Свете Тројице на Вол Стриту, а убрзо после тога је наставио са пројектовањем и изградњом капеле Свете Тројице за вернике цркве Свете Тројице горњег дела града, као и подручја Медисон Парка на Менхетну. 
      Парохија је деценијама напредовала, и између осталог била сведок прве православне Литургије у Сједињеним Америчким Државама, и друштвеног венчања познате локалне житељке Идит Вартон, све док демографске промене нису учиниле своје, када ју је после свега, на позив епископалног владике Њујорка и ректора цркве Свете Тројице, бискупа Вилијама Т. Менинга 1943. године, добила српска православна њујоршка заједница, променивши њено име у Српска православна катедрала Светог Саве, у част оснивача Српске Православне Цркве.
      Суседни Парохијски дом је последња, у потпуности преостала зграда у Сједињеним Америчким Државама коју је пројектовао Џејкоб Вреј Моулд, који је био кључан у довођењу Високе британске викторијанске архитектуре у Сједињене Америчке Државе, један од архитеката и твораца фонтане Витезда и тврђаве Белвидер у Централном парку. Заједно са Апџоном, Моулд је био један од оснивача Америчког института архитеката.

      Извор: Српска Правослана Црква
    • Од Логос,
      Након окончања овогодишњег мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Епископ Јустин је благоизволео служити недељну Литургију у катедралном Храму Епархије жичке. Осим Архијерејског служења имали смо и ту радосну околност да је данашњи дан у црквеном календару посвећен „Преносу моштију Светога Саве Српског“ јер данас славимо долазак његових Светих моштију у средњевековну српску државу из бугарског града Трнова у коме су оне испрва почивале. Благодарствено и литургијски смо прославили Светитеља чијем спомену је посвећен наш лепи и, а то је већ веома приметно, све лепши Храм.

      Након прочитане јеванђелске приче о исцељењу болесног човека у бањи Витезди Владика је беседио подстичући нас да попут многострадалног Јова, чији спомен такође данас прослављамо, захвално проходимо кроз овај живот знајући да је овај живот и у ова „предапокалиптична“ времена велики разлог за захвалност према Богу јер се и у овим и у свим временима може служити Господу Богу нашем. Преносимо речи Владикине беседе: „Болестан човек из бање Витезде кога данас славимо је тридесет осам година ишчекивао исцељење али никако није могао стићи да се спусти у бању када је анђео заталасаовао воду. Осим њега прослављамо и многострадалног Јова. Причу о њему вероватно знате, а можда сте је и читали, јер треба читати. Видели сте колико је Јов својом љубављу и вером према Господу Богу трпео. Њему је испрва све било потаман; имао је и кућу и децу и богатство… Али ненавидник рода људскога је из зависти тражио од Бога да му се допусти да он посети Јова и да му направи живот горким па ће се онда видети да Јов нема истинске љубави. А Господ каже: „Ево ти га, само душу његову не дирај.“ И ненавидник учини да Јов много пострада. Изгубио је и имања и куће и сву своју децу и био заражен многим болестима дотле да је на ђубришту живео и да је гној са своје коже скидао црепљикама. Не само то, него су га и његови пријатељи помућивали оптужујући га како му се све то десило зато што је начинио некакав велики грех. Али Јов је увек говорио: „Господ даде, Господ узе. Нека је благословено Име Господње“!
      А данас у овој јеванђелској причи имамо сличан случај. Овај „раслабљени“ није познавао Господа али му је испричао за своју невољу и како тридесет осам година покушава да се излечи и како му то не полази за руком. И Господ једном речју Својом исцели овога човека. Јевреји су негодовали због овога јер се то десило у суботу, а када је Господ други пут посетио овога човека и обратио му се он је тек тада препознао да је то Господ Исус.

      Овде на земљи проживимо онолико колико је у Божијем Промислу и онолико колико нам треба да постигнемо заједницу са другима, у својој породици, међу својим ближњима, а самим тим и заједницу са самим собом. Човек је саздан од душе и тела, али неопходна му је и заједница са Богом – неопходно је да задобије Духа Светога како би могао да истински живи. Без Духа Светога нема живота. А Дух Свети обитава у Цркви Божијој. Дакле, ниједан човек није цео човек уколико Дух Свети не осени човека и не уђе у њега. И тада почиње раст „у меру раста висине Христове“.
      Ето, на то смо ми призвани. „Раслабљени“ би истински био хендикепиран када би остао без заједнице са Богом и без тог узрастања на које смо призвани. Хендикепиран је само онај који у свом животу није хтео да препозна Бога. Физички може бити и усправан и снажан, али не може бити вечан и истински силан. Вечно је само оно што се са Господом Богом сједини и постане једно са Њим. То не значи да вечност неће искусити они који нису живели по вољи Божијој. Али њихова вечност ће бити тама и шкргут зуба а та вечност није истински живот већ смрт, јер вечна мука не може бити живот, то је полуживо или, боље рећи, мртво. Зато, док смо још увек у телу имамо прилику и могућност, да трудом, љубављу, подвигом будемо препознати и признати од стране Бога. Јер ми носимо печат дара Духа Светога и када нас Бог препозна као своје Он нас прима, усваја и оправдава. И бићемо тамо где се Он налази јер је рекао: „Где сам ја, тамо ће бити и слуга мој.“.
      Нека Васкрсли Господ и нас утврди, укрепи и усмери да у овоме свету живимо вршећи вољу Његову. Јер пролази обличје овога света и долази суд овоме свету. А у овоме свету још има људи који се боре и труде и Антихрист још увек не може да дође. Још имамо времена да дарујемо своје умне и физичке силе да задобијемо Господа да Он буде Бог наш и да са нама обитава. Васкрсли Христос нека је са свима вама. Амин!“

      Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Дводневни научни скуп на тему: „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности”, отворен је у петак, 17. маја 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, учеснике скупа је поздравио бивши нишки Епископ Јован (Пурић), који је истакао да најдубље стваралаштво треба да добије вечни значај. 

      Нема сукоба између Пушкина и једнога Серафима Саровскога, али ће многи поставити питање нама који смо се сабрали: „Зашто нисте нам помогли да се спасемо од упропашћавања културе?” Сигурно да је то велика Тајна присуства и Бога и Духа Светога, јер без Њега нема духовности. Само памћење, само сећање је, уствари, у Литургији – сећање на оно што је Господ Исус Христос урадио за нас. Нека Бог дâ да овај скуп буде не само теорија и затворен у овај простор, него да има и практичне последице и утицај кроз државу, кроз институције, на обичног човека, да се наш човек подигне у духу и да нам васкрсне српска култура, поручио је бивши нишки Епископ Јован. 
      Обраћајући се присутнима, професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је циљ овог округлог стола да се сагледа какво је садашње стање на српском културном простору. Једино на такав начин моћи ћемо сопствену културну самосвест да подигнемо до нивоа који нам омогућује успешно решавање одређених питања важних за достојанствени опстанак српскога народа, казао је професор Станић.   
      Господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије, указао је на важност заједничке културе сећања и историјског памћења. 
      У данашњим сесијама учествују академик Матија Бећковић, професор др Мило Ломпар, професор др Богољуб Шијаковић, академик Миро Вуксановић, др Александар Гајић, Иван Негришорац, Драгослав Бокан, и многи други научни делатници.   
      Сутра, 18. маја, о устројству, проблемима и вредностима српског културног простора ће говорити: професор др Ђорђе Ђурић, професор др Игор Борозан, професор др Валентина Питулић, професор др Лидија Томић, и други стручњаци за наведену тематику.  Радови са овог научног скупа – 63 реферата – биће штампани у Зборнику. 
      О наведеној теми, у српској култури одавно није било овако широких, систематичних и организованих разговора. Претходни се догодио пре више од две деценије, октобра 1998. године, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске.  
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године
      Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке.
      На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа.
      Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 - 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Поводом великог јубилеја, 800-годишњице аутокефалије наше Цркве, у саборској дискусији о начину стицања исте изнесен је једнодушан став свих присутних архијереја о апсолутно канонском карактеру светосавске аутокефалије. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије.
      На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи.
      Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године.
      Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову - у ствари стару - улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа.
      Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима.
      Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа.
      Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду.
      Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској.
      Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци.
      Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда - и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде - има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи.
      Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања.
      Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама.
      Сабор по ко зна који пут изражава своју запрепашћеност и огорченост услед неканонских упада епископâ и свештеникâ Румунске Православне Цркве у епархије Српске Православне Цркве у Источној Србији.
      Односи са Римокатоличком Црквом и са Црквама Реформације у Србији, као и са Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, не може рећи за односе са одређеним круговима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.
      Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су митрополит дабробосански Хризостом и епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид.
      Доставља: епископ бачки Иринеј, 
      портпарол Српске Православне Цркве

      View full Странице
×
×
  • Create New...