Jump to content
JESSY

Поуке старца архимандрита Емилијана

Rate this topic

Recommended Posts

___

 

gaudi-j.png?w=736едном док сам журио овде у манастир како бих разговарао с вама позвао сам такси да бих брже стигао. Успут упитах возача:

„Реци ми, да ли некад ручаш или вечераш са својом женом?“

Знате и сами какав је посао таксиста и да никада нису сигурни кад ће кући.

„Свакодневно“, рече ми он, „заједно ручамо и вечерамо.“

„Како то постижеш? У које доба дана једеш?“

„Ручам од 10 пре подне до 4 после подне, а вечерам од 6 увече, често до 2 изјутра.“

Схватате? Супруга му је у 10 спремила ручак и чека га без обзира у које ће време стићи, да би јели заједно. А увече га чека од 6 често до 2 изјутра. Зар нисте задивљени тиме? Мучеништво у свакодневном животу управо значи то: живот у љубави.

Мучеништво у свакодневном животу је дело које се из љубави чини за другу особу, жртва, остављање по страни својих сопствених потреба ради користи ближњег.

https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/12/05/mucenistvo-porodicnog-zivota/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када служимо Литругију, последња жива радња у Литургији, подизање (на крају) Светог Путира, онда када свештеник говори: „Свагда, сада и увек и у векове векова'', шта значи?
Ја одлазим, Ја - Христос, Који улазим у Свој Примрак, Који идем у Своју Невидљивост, сада ћеш Ме изгубити испред очију својих, али сећај се да Сам увек пред тобом, увек у теби. Остаћу неприметан тамо, у тајности олтара, свештеник ће Ме појести, да би могао да Ме једеш и ти, кад год пожелиш.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 9.5.2019. at 21:03, JESSY рече

Отворимо врата свога срца

 

Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“.

 

И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили.

 

Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас.

Дивно. И толико истинито. Пронашао сам се у овим речима, и верујем да сваки човек може да се пронађе. Да, било је тренутака када сам бесмислено одбацивао људе који су ми несебично нудили љубав, пријатељство, подршку. Као да нешто изнутра није желело да пружи руку срећи,

радости, смирењу, већ је желело бол, патњу, самоћу, да сам себе кажњавам. Човек мучи самог себе.

Треба отворити срце за друге.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ништа на свету не пружа успелију икону лепоте Божије до дете, и то пре свега осмех и поглед детета. Оно ништа не очекује са упорношћу, не прави планове, нема интересе, није лицемерно. Игра је основно занимање детета. Пошто га родитељи хране и штите, оно не осећа никакву нужду, те сву пажњу, машту и снагу своју улаже у игру, која за њега садржи сву вредност и озбиљност овога света. Нужност није основни мотив његовог живота. Оно се у игри осећа као величина, као мали бог пред лицем Великог Бога.
Дете се особито сећа Бога, и у Духу боље и од научника поима догмате и тајне вере. Оно је човек најнаклоњенији божанствености, обожавалац, пријатељ и причасник Христов. Само да ми деци својој дајемо Бога. Трагедија човекова почиње онда када он напушта одлике детета, када заборавља да је и сам био дете, и са тугом се потчињава животним бригама, старању да надвлада, потреби да буде признат.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Никада и никоме не треба да наглашавамо његову слабост, његов проблем. Никада не треба да га подсећамо на његов недостатак, на његов грех. Користимо само похвале, али љубазне похвале, а не наивне.ЈЕР, ЧОВЕК СЕ НИКАДА НЕ ИСПРАВЉА ГРДЊОМ,КАО НИ ПРИМЕДБАМА. Требало би да човек буде веома свет да би могао да прихвати да буде исправљен грдњом, твојим саветом, или твојом примедбом. А да је толико свет, не би имао ту ману због које је било потребно да му придикујеш. Пошто је већ има, једино што је потребно јесте твоје крајње поштовање, да би он икада могао да се смири и исправи, видећи твој сопствени МИР, КРОТОСТ, СМИРЕЊЕ, ЉУБАВ, ДУГОТРПЉЕЊЕ, БЛАГОСТ, МИЛОСТИВОСТ,УМИЛНОСТ... Само онај ко има ове врлине може да исправи неког другог.
Архимандрит Емилијан

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не можеш од другога захтевати да примењује закон и да држи заповести. Када, дакле помислиш: Зашто он не примењује закон? Зашто не држи заповести Божије? Зашто не чини ово или оно? Зашто се епископи свађају? Зашто калуђери живе овако? Зашто спавају? Зашто су тако лењи? - од тога часа захтеваш да други примени Закон Божији и тако цепаш несашивени хитон Христов - долазиш у сукоб са јединством Тела Христовог, уводиш неприродну поделу у Христа, те биваш избачен из Живота Божијег. Закон важи само за тебе, Ти га примењујеш или преступаш. Шта ће други урадити, постоји судија који ће му судити. За тебе постоји само једно решење: сви су свети, сви исправно поступају, и само ти ниси у реду. Чим нешто од другога захтеваш, то је исто као да закуцаваш неки ексер, а он одлети далеко. Тако и ти биваш одбачен далеко од Живота Божијег.

Старац Емилијан

Share this post


Link to post
Share on other sites

Први темељ грађевине човековог бића је радост. Црква жели да смо увек радосни, она не подноси смркнута лица, нити пружа олакшице за лажну тугу за Богом. Различита је ,,жалост по Богу'', добра и истинита туга, која је уздарје Духа, од наше туге која је последица наше одвојености од Бога. Доказ наше аутентичности јесу наша радост и мир. Атмосфера у којој душа може да се изграђује и да види Бога и наслађује се Њиме јесте радост, која је природна и духовна. Пошто прође кроз дар суза, она бива употпуњавана Духом Светим и постаје стална, непресушна и богомдана. Те сузе су танани бол душе што је пала и што је избачена на ову земљу, далеко од Раја, те сада треба да се врати: то је дакле, туга која душу окуша када стекне познање своје болести. Али, та туга и те сузе пружају весеље духу, наслађивање и нежност раја, не укидају радост. Радост се задржава као стално окружење. Као што човек не може да живи у загађеном окружењу, тако не може да живи ни без радости.

Старац Емилијан Светогорац

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ми смо монаси. Бог није могао да нам подари нешто више од тога за шта би требало да Му будемо благодарни. Радујмо се призиву и почасти коју нам је Бог учинио, и поштујмо Га тиме што поштујемо монаштво. Бог је поставио монашку расу изнад Анђела. Узвисио нас је изнад планина и изнад небеса, учинио нас је Својим знамењима. Чиме ћемо узвратити Господу? Ничим. Само наша смрт у часу борбе, у часу подвига, у часу љубави према Богу, може да буде оно што ће остати записано у историји. Наша смрт, наша крв даје живот, и тиме Црква живи, развија се и шири. Један Мученик ствара небројено много других Мученика. Један велики човек не ствара ниједног Светитеља. Он остаје просто један велики човек, али он умире. Међутим, прах Мученика постаје вечност, постаје дух у Духу Светом.

Архимандрит Емилијан

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када кренемо да се молимо, пошто немамо спремности, пошто не осећамо Бога, пошто нам се Бог чини непознатим, тешким, мрачним, пошто нам се чини да нас не воли, да за нас не постоји, ми напуштамо молитву. Али, управо када пригрлим тегобу, када схватим да треба да се молим сам у тами, када прихватам пакао и заточеништво пакла свога и када се ту молим без наде, без Бога, без иједног светлог зрака - јер тога нисам достојан - тада дела Бог, тада долази и из срца ми узима терет, олакшава ми.
Сходно томе, Бога не привлачи моје хитање, него моје давање, мој труд, моја посвећеност. Хитање ће ми дати Бог од момента када се испразним од себе и одрекнем себе тиме што ћу прихватити да у себи отелотворим сву мудрост Цркве.

Старац Емилијан

Share this post


Link to post
Share on other sites

Христос је овде, хита онде, посвуда је присутан, свагда и у сваком тренутку. Ми спавамо, а Он надневши се над нама дела. На свакојаке начине нам чини добро, на хиљаде начина. Шта све не смишља и шта све не користи да би нас спасио! Невидљиви постаје присутан и видљив, док Га ми сматрамо одсутним. Користи све начине да би нас спасао. Бива отац, мајка, учитељ, лекар, хвалећи нас и разгаљујући, чинећи да се забринемо и потресајући нас, али и лечећи и спасавајући. Допушта болест и смрт. Бива страшан, али такође и сладосно мио и драг.
Користи сваки повод да би нам се приближио, али поштујући слободу нашу. Нас ради бива сиромах, али и богат. Мења начине, облике, изговоре, да свагда све спасе.

Архимандрит Емилијан

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све што нам се догађа свакодневно, добро или лоше, јесте један мали осећај присуства Његовог, Његовог односа са нама, љубави Његове, Његовог учествовања и уплитања у нашу историју света.
Путем свих ових начина налазимо смирење, одмор у Христу. Из тог разлога никада не треба да губимо из вида све што се свакодневно догађа. Неко је, примера ради, пошао у кафану и стигао тамо. А ја, на пример, кренем на исповест и догоди ми се нешто лоше, па кажем: ,,Где је сада Бог"? Родиш дете, и оно умре! Носиш га у утроби својој седам месеци и изгубиш га. Пођем у Цркву, али се оклизнем на снегу, сломим ногу и кажем: ,,Пошао сам у Цркву, Боже мој, и Ти си дозволио да паднем и сломим ногу?" Ништа није случајно. Свакодневне ситнице у нашем животу, мучне или пријатне, које ми не схватамо, у суштини су неопходне. Оне у себи сакривају неку тајну, и Бог их користи да би старањем постигао наше побољшање. Оне имају могућност или моћ да нас умудре. Бивају божанствени знак , који нас подсећа да ћемо у сваком случају прећи другде - у вечност. Ако употребимо божанствену благодат , резултат тих свакодневних догодовштина, проблема и свих догађања ће бити - обожење наше. Бог ништа не оставља неискоришћено, чак ни грехе наше.

☦️ (Архимандрит Емилијан)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Предавање архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра "Духовно завештање Симонопетријских стараца Јеронима и Емилијана", објављено на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.       Извор: Манастир Жича
    • By Логос
      Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић.    Звучни запис емисије     Повезан садржај:    Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)     Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења.     О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена.     Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија.     У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки.     Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави.     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори.      Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..."   И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић)   Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему   Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским.  Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић)   Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони       Извор: Светогорске стазе

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...