Jump to content

Поуке старца архимандрита Емилијана

Оцени ову тему


Препоручена порука

Треба ли увек говорити истину?

Истину немојмо увек говорити изравно. Други не може да је издржи. На пример, муж се вратио кући, а жена је направила неку грешку. Муж је онда нападне: „Погрешила си. То је истина. Треба говорити истину!“. То није истина. То је самољубље. То значи да не волиш своју жену, коју сваки дан грлиш, али пошто јој претходно задаш ударац у срце и главу. Како то двоје може ићи заједно? Исто важи и за жену у њеном односу са мужем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 129
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

НАЂИМО РАЈ 

Боже,где си?
Толико пута постављамо то питање."Тражим Те,Боже,ево све чиним али некако осећам празнину!"
"Нађосте ли Бога?"питамо једни друге,"Ево и ми тражимо!" одговарају други,а запитамо ли се,некада,
-Тражи ли и Бог нас?
-Погледава ли Бог на стазу живота,кад ћемо наићи,да нам изађе у сусрет?
Старац Емилиан,кроз своју обоготворену и оживотворену реч,даје нам одговоре на та питања,чак шта више,иде и корак даље,и позива нас,провоцира нас,да се подигнемо уснули у својим слабостима и да прогледамо слепи јер"Господ отвара очи слепима,Господ љуби праведнике".

"Историја човечанства је историја греха,одступништво од Бога.Стога сви народи не траже ништа друго до Бога,Који се не свети,него зна само за човекољубље.Кроз векове до ушију наших допире глас Пророка:"Народе мој,шта сам ти учинио?Или чиме сам те ражалостио?Или чиме сам ти засметао?Одговори ми.
Без одговора и са болом стојимо на ивици понора.Али,знајмо да утроба наша,пошто је некада ус еби носила Бога,Бога жели,Бога тражи,Бога воли.Због тога често с болом узвикујемо:"Тражила сам онога кога је заволела душа моја,тражила сам га и не нађох га,звала сам га и није ме чуо,обишла сам цео град,била на трговима,на пијацама,тражила много,али га не нађох.Међутим,знамо Га.Иза бедема,иза некога зида,иза греха нашег,незнања нашег,иза заборава или бриге наше,када вичемо,када бришемо зној свој или сузе своје,тамо негде и у нама је Бог.Шта је то за Бога да одједном гурне бедем и сруши га?То ће учинити и унутар срца нашега,иза којег се у сваком случају крије Он.И учиниће то,само да Га ми до краја желимо."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

БУДИТЕ ПАЖЉИВИ ПРЕМА ДРУГИМА 

Светитељи су пажљиви, јер су окусили сладост и мир Светога Духа, и ако не буду пазили на то, изгубиће мир. Светитељи се увек труде да не ражалосте ни једног човека, а ни животиње. Другога посматрају као да је Христос. И заиста јесте Христос, јер је икона Божија. Сходно томе, они воле човека јер је икона Божија. Тако Христос и човек постају једно у срцу њиховом, у највећим дубинама њиховим.
Када нам човек пружа љубав Христову, племенитост, тананост, онда је то заједница са Богом. Желиш да будеш заједничар Тела и Крви Христове? Буди. Али, постоје и други начини да заједничариш. Ево шта каже једно од монашких правила Светог Антонија Великог: “Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајеш у речима својим“. Рекао си нешто, а други ти одговара: „ Не, није тако како ти кажеш“. Немој покушавати да докажеш да си у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Јер, ако не осети да је победник, у њему ће се створити горчина, отпор, отров, осветољубивост, недовољност и толико другог. Повући ћеш се а да то ни не покажеш, да он то не схвати, да би помислио да те је уверио. Наравно да ћеш ти постојано остати у истини. Ако се не опходимо на овај начин, нама ће владати лукавство.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постоје људи који у себи имају чежњу за Богом, а да уопште нису знали за њу. Заиста, шта год да човек чини, испод сваког деловања његовог крије се чежња за Богом. Чак и у јелу, пићу и опијању постоји нека носталгија за Богом. И име које неком наденеш подсећа на имена која је Адам у Рају наметнуо биљкама и животињама. И дружење са животињама душу подсећа на Рај, јер душа није примила живот свој сада, него у Рају, стога се и сећа свега. То опомињање, сила и прапостојање људске природе у Рају у себи скривају сећање на место одакле је човек дошао, носталгију за Богом. Али, човек тога није свестан.

                                                           Image may contain: 1 person, beard
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Искуство је у духовном животу драгоцено. Снага доживљаја је оно што нам даје храбрости да идемо напред. Тешко ономе ко нема духовних искустава. Унутрашњи доживљаји присуства, слушања Бога, молитве, радости коју нам пружа општење са Њим, драгоцени су чиниоци, јер од њих у великој мери зависи и наш успех у будућности. То је као да смо већ осетили васкрсење ка којем тежимо, као да предокушамо оно што желимо. Управо због тога и имамо снаге да се са великим стрпљењем суочавамо са тешкоћама. Наше хођење је хођење per crucem, крстом, - ad lucem, ка светлости. Али, православни корача ка светлости пошто је претходно већ окусио радост и заједницу са Богом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Монах може да живи само ако је сваки његов поглед упућен ма коме човеку поклоњење икони Божијој. Јер ако је живописано дрво, чак и када се слика на њему унеколико оштетила, икона Божија и ако јој се клањамо - колико се само пута поклањамо иконама на којима се уопште и не види насликани лик, а и поред тога кажемо да је то Пресвета Богородица или неки Светитељ - тим више смо дужни да се клањамо човеку као лику и обличију Божијем, као уду Христовом. У противном, како можемо рећи да славимо Бога?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Не можеш од другога захтевати да примењује закон и да држи заповести. Када, дакле помислиш: Зашто он не примењује закон? Зашто не држи заповести Божије? Зашто не чини ово или оно? Зашто се епископи свађају? Зашто калуђери живе овако? Зашто спавају? Зашто су тако лењи? - од тога часа захтеваш да други примени Закон Божији и тако цепаш несашивени хитон Христов - долазиш у сукоб са јединством Тела Христовог, уводиш неприродну поделу у Христа, те биваш избачен из Живота Божијег. Закон важи само за тебе, Ти га примењујеш или преступаш. Шта ће други урадити, постоји судија који ће му судити. За тебе постоји само једно решење: сви су свети, сви исправно поступају, и само ти ниси у реду. Чим нешто од другога захтеваш, то је исто као да закуцаваш неки ексер, а он одлети далеко. Тако и ти биваш одбачен далеко од Живота Божијег.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Дакле, то што живим, и што могу да грешим и имам страсти, или да скривам у себи хтења и чежње, то значи да ме Бог трпи и не одвраћа поглед од мене. Трпи ме наклоност Његова. Дуготрпељив је Бог, чека, једино што не може да дела на мени, јер Му постављам препреке. Али, Он стоји нада мном и прати ме, спреман да ме, чим ја то пожелим, зграби и одведе у ширину унутрашњу у оживљење, у облагодаћење мога срца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Неко може да каже: дај ми Боже мој, здравље. И Бог му одговара: е, хришћанине мој, одговарам ти као што сам одговорио апостолу Павлу: ,,доста ти је благодат моја". Ако ти одузмем ту болест, немаш више ништа чиме би се спасавао: бићеш смеће које на себи нема ничега лепог. Други каже: учини ме монахом. Ех, ако те учиним монахом, живот твој ће бити буран и несрећан и тугаљив, и нећеш моћи ни да се вучеш на ногама својим, јер једино сазревање до кога може да дође у теби јесте сазревање твога ега, оно што си ставио у ум свој. Тражи Мене, тражи небо, тражи правду Божију, и ово ће ти се све додати. И тако људи и даље траже оно што се урезало у ум њихов. И на основу тога да ли ће им Бог дати, они просуђују о односу свом са Богом, о томе да ли Бог постоји или не.
Говориш Богу који све чује, а тебе не чује? Каква већа несрећа може да постоји! Када се то догађа она значи или да лоше тражимо или да не знамо шта иштемо. Обично је највећи број људских молби веома наиван.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свима нама Бог даје неки крст, различите телесне, душевне и духовне болести. Телесне болести су разноврсне болести тела, за које нисмо криви, а узроци су им органске природе. Душевне болести су природна лењост организма, спорост ума, меланхолија, декоцентрисаност. Духовне болести су самољубље, фанатизам, претерана тежња ка нечему... Од ове три категорије, најстрашније су духовне болести, јер су најдубље. Ако желимо да се лишимо тог крста болести, нећемо успети, само ћемо изгубити времена. Ако га, пак, подигнемо, напредоваћемо у борби и сав наш живот постаће један мостић, који ће нас пренети на небо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Осуда је вређање Самога Бога. Када осуђујеш некога и називаш га злим или лењим или учмалим и блудником, својим мешањем у његов живот неправедно присвајаш право и власт Божију. Замењујеш Бога Оца, Који држи сав суд - који ће на крају предати Христу - и ти постајеш отац.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Људско срце је, и поред свих својих хтења и настојања, најломљивија ствар. Волим те, а лако могу да те омрзнем. Мрзим те, а лако могу да се заљубим у тебе. Док те оптужујем, лако се може десити да схватим да си ти најбитнији човек на свету. Док те уздижем, шаљем те у пакао. Док говорим "постаћу свет", одмах могу да постанем сатана.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Живот није провод, како мисле поједини који улазе у брак, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће изаћи из њега. Узимаш особу коју си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину - две, пет откријеш превару.
Веровати да је брак пут којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од Крста, јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели“, каже један песник. Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак“, каже неки древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује“. Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек у браку, у огњу тешкоћа кали. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Христос је овде, хита онде, посвуда је присутан, свагда и у сваком тренутку. Ми спавамо, а Он надневши се над нама дела. На свакојаке начине нам чини добро, на хиљаде начина. Шта све не смишља и шта све не користи да би нас спасио! Невидљиви постаје присутан и видљив, док Га ми сматрамо одсутним. Користи све начине да би нас спасао. Бива отац, мајка, учитељ, лекар, хвалећи нас и разгаљујући, чинећи да се забринемо и потресајући нас, али и лечећи и спасавајући. Допушта болест и смрт. Бива страшан, али такође и сладосно мио и драг.
Користи сваки повод да би нам се приближио, али поштујући слободу нашу. Нас ради бива сиромах, али и богат. Мења начине, облике, изговоре, да свагда све спасе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Mirkogogic,
      О блаженопочившем старцу Пајсију објављено је од разних писаца много књига, које су заиста донеле духовне користи и учиниле га познатијим. Међутим, све што је објављено односи се углавном на старчево учење и чуда, уз оскудне животописне податке.
      Недостатак детаљног старчевог животописа запазило је једно старчево духовно чедо, наш старац јеромонах Исаак, те је одлучио да допуни празнину.
      Писање је он започео отприлике две године после упокојења оца Пајсија (29. 6. 1994. године) уз помоћ свог братства, и ближио се завршетку. Међутим, његово упокојење (3. 7. 1998. године) је одложило издање готово спремног животописа.
      Животопис је остао неиздат стога што је било неопходно да се исправи и допуни. Уједно, и препреке и услови који су се створили пошто смо остали сироти нису били погодни за сличан подухват. Најзад, постојала је и очигледна немоћ са наше стране. Стога је три године животопис остао нетакнут.
      На завршетак животописа нас је покренула жеља и труд нашег старца око њега, као и подстрек многе браће.
      Неколико пута смо се обесхрабрили и помислили да, као неподобни, напустимо веома тешко и одговорно дело. Обузимао нас је страх да не искривимо старца, те да уместо користи дође до духовне штете и саблазни. Имали смо осећај малог детета које покушава да говори о нечем великом, што превазилази његове могућности, те не налази ни речи, ни начина.
      Док је отац Пајсије живео нисмо се постарали да, заједно са нашим старцем, водимо белешке, да га снимимо на звукопис [магнетофон], да га светлопишемо [фотографишемо] или да прикупимо податке и обавештења са циљем састављања животописа. Његово присуство нас је испуњавало и било нам је довољно само да га гледамо и слушамо. Речено се може сматрати нашим пропустом. Међутим, ми имамо мирну савест, будући да нисмо учинили ништа што би ражалостило старца.
      Једина наша грађа су биле незнатне забелешке одговора на лична питања на духовне теме свакодневне борбе. Старац је у њима наводио примере из својих борби, натприродне догађаје и демонска искушења. Углавном смо се заснивали на ономе што је наше памћење спасло од мноштва онога што смо више пута чули. Његове речи, које су биле скривене или пре записане у нашем срцу, ми сада преносимо на хартију, на општу корист наше браће.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јуче су у присуству митрополита Лемасолског Атанасија, митрополита Каламарије Јустина, више епископа, архимандрита из манастира широм Грчке и домаће братије манастира Ватопеда, обретене мошти знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског (1.7.1921-1.7.2009), једног од духовних чеда Преподобног Јосифа Исихасте.
      Повезан текст:
      Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога
      Наиме на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха.
      Када се упокоји неко од монаха, његово тијело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, провјерава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га цијелог, ушива га у њу.
      Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.
      Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви.
      Након свете Литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.
      Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за Свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз сјеверну страну саборног храма манастира Ватопед.
      Дио текста преузет је из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца - Светогорски богослужбени устав.
       
      Извор: Портал Етос
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места.

       
      Звучни запис предавања
       
      На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали.
      Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот”

        Извор: Хиландар
      Видео: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког.

      Повезан садржај:
      Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског
      Историјат Епархије хумске
      Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе…
        Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава.
      Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...