Jump to content

Поуке старца архимандрита Емилијана

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 15 часа, JESSY рече

До потпуности страни свему људском, свакој људској логици, људској мисли и сваком људском добру. Да смо према свему равнодушни. Када се отуђимо од свега, онда ће Бог за нас моћи да буде све, да само Он буде у нама. То ће нам дати суштинску ведрину. У противном, знајмо да ћемо често бити на мукама ако у срцима нашим буде било чега што није од онога живота, него од овога.

…. uh ovo je teska hrana… Kako ove misli pomiriti sa tim da se spasavamo kroz ljubav I sastradavanjem sa drugim, sa bliznjima? Nase pripremanje za Carstvo Nebesko se vec odigrava I sada u ovom zivotu, jer ako kazemo da volimo Boga, a prema bliznjem smo ravnodusni, to je licemerstvo; mislim razumem da su ove pouke Starceve bile upucene monastvu, stoga on preporucuje potpunu pripadnost I focus ka Tvorcu, ali kada se radi o poverenju u Bogocoveka I SveLjubeceg Sazdatelja sviju - to vazi I odnosi se na sve ljude, bilo da su monasi ili laici.

 

пре 16 часа, JESSY рече

Рекли бисмо, употребивши један савремени израз, да Бог непрестано прави разлике. Саблажњавамо се тиме. Зашто ли?
Најједноставније, због тога што се срце наше окреће ка свему томе, што је приковано за то, што то воли, то тражи.

Kako vi shvatate ove reci? Meni nesto ne polazi za rukom rasudjivanje.. postavljeno pitanje je nesto sa cime se cesto susrecemo u razgovoru sa drugima, medjutim odgovor mi je malo nejasan.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 129
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 2 часа, "Tamo daleko" рече
пре 19 часа, JESSY рече

До потпуности страни свему људском, свакој људској логици, људској мисли и сваком људском добру. Да смо према свему равнодушни. Када се отуђимо од свега, онда ће Бог за нас моћи да буде све, да само Он буде у нама. То ће нам дати суштинску ведрину. У противном, знајмо да ћемо често бити на мукама ако у срцима нашим буде било чега што није од онога живота, него од овога.

…. uh ovo je teska hrana… Kako ove misli pomiriti sa tim da se spasavamo kroz ljubav I sastradavanjem sa drugim, sa bliznjima? Nase pripremanje za Carstvo Nebesko se vec odigrava I sada u ovom zivotu, jer ako kazemo da volimo Boga, a prema bliznjem smo ravnodusni, to je licemerstvo; mislim razumem da su ove pouke Starceve bile upucene monastvu, stoga on preporucuje potpunu pripadnost I focus ka Tvorcu, ali kada se radi o poverenju u Bogocoveka I SveLjubeceg Sazdatelja sviju - to vazi I odnosi se na sve ljude, bilo da su monasi ili laici.

Da, dobro si zapazio, deluje da su ove reci gore monaska stvar, kao neka potpuna odvojenost srcem i mislima od sveta, sto je vrlo tesko izvesti nama u svetu,  mogli su svetitelji Jovan Zlatoust, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i svi drugi svetitelji , mi ovakvi kakvi' smo tesko . :D

Mislim da ovo ima veze sa ljubavlju prema bliznjem, jer ako se monah odaljuje od sveta (mislima i osecanjima) time je blizi Bogu, cilj mu je da bude blizi Bogu i sledstveno koliko je blizi Bogu, treba da ima sve vise  ljubavi i prema Bogu i prema ljudima. Ako postavi cilj samo da se udalji od sveta onda skoro da nista nije uradio.

(tako ja vidim ovo)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 51 минута, Bokisd рече

Da, dobro si zapazio, deluje da su ove reci gore monaska stvar, kao neka potpuna odvojenost srcem i mislima od sveta, sto je vrlo tesko izvesti nama u svetu

tako je...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Смирење заједно са умном молитвом дарује нам поготово пратњу Божију, најсладосније доживљаје, толику радост да желимо да полетимо. Наш лични живот бива прожет Богом и све више и више постајемо богови: осећамо се као саборни људи, радујемо се свима и свему. Грлимо цело човечанство, свима заједничку природу рода људског, ни са ким не долазимо у сукоб, све имамо у срцу своме, облачимо се у њих и доводимо их пред очи Божије, са боловима њиховим, са проблемима њиховим, болестима њиховим, тугама и стрепњама њиховим и тада се свакодневно дешавају чуда.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Када кренемо да се молимо, пошто немамо спремности, пошто не осећамо Бога, пошто нам се Бог чини непознатим, тешким, мрачним, пошто нам се чини да нас не воли, да за нас не постоји, ми напуштамо молитву. Али, управо када пригрлим тегобу, када схватим да треба да се молим сам у тами, када прихватам пакао и заточеништво пакла свога и када се ту молим без наде, без Бога, без иједног светлог зрака - јер тога нисам достојан - тада дела Бог, тада долази и из срца ми узима терет, олакшава ми. 
Сходно томе, Бога не привлачи моје хитање, него моје давање, мој труд, моја посвећеност. Хитање ће ми дати Бог од момента када се испразним од себе и одрекнем себе тиме што ћу прихватити да у себи отелотворим сву мудрост Цркве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СВЕТОСТ ЈЕ НОРМАЛНО ЧОВЕКОВО СТАЊЕ (1 ДЕО)

   Дивљи магарац, који се крио у срцу, будио се и тражио своја права, тако да се човек враћао греху, иако је примио бели хитон Крштења.
   Полако је Црква почела да смањује године епитимије, због слабости своје пастве.
   Смањење година епитимије је био доказ да се повећао број болесних људи у Цркви.


   Да би Антоније Велики оснажио проблематику о негрешењу и савршенству, зато што се и ми људи непрестано питамо да ли можемо да их достигнемо – у стварности сатана нам ставља у ум ову помисао да не бисмо били радосни – наставља овим речима:
   Размишљај и говори себи: Нећу остати у овом свету; и нећу сагрешити пред Богом.
   Размишљај и говори, па чак и ако то не мислиш: „Колико ћу остати у овом свету“? Ако будеш размишљао да ћеш можда данас, можда сутра умрети, нећеш сагрешити. Нико не греши када мисли на смрт. Међутим, потребно је да имамо савршену смелост пред Богом, да се не бојимо да начинимо ускок у смрт, јер је то ускок у рај, у Царство Небеско. Шта год нас задржава у свету, шта год чини да се бојимо, то треба да одбацимо.
   Није потребно да се молимо Богу речима: „Боже мој, спаси ме, учини да будем добро, помози ми“. Шта год Бог жели нека буде! Путујеш морем, и брод почне да тоне. Путујеш авионом, и он се запали. Шта те се тиче? Никада се немој молити за себе да ти Бог помогне. Сам Бог ће ти помоћи, ако будеш имао ову смелост пред Њим. Не треба да прихватимо да прође ма иједан дан а да немамо потпуну смелост пред Богом. Нико не може да поштује Бога ако нема смелости (пред Њим). Немојте да једете, немојте да пијете; прво средите рачуне са Богом, и видећете колико је живот лак.
   Не буди халапљив и не предај се преједању, да се у теби не обнове пређашњи греси.
   У време Антонија Великог људи су се обраћали у веру из идолопоклоничке обмане, из неморалности и разврата, из јереси и раскола, тако да пређашњи греси означавају живот обмане, незнања, а Бог нам дарује овај живот да бисмо задобили чистоту; одговор ћемо дати за свако наше дело. Грех је постао једно с телом и душом људи; то је било неко природно неприродно стање. Толико је грех био уништио човеков организам да је човек живео противно природи као да је то нешто природно. Човек је постао као скот, развратом и нечасним животом, заклињањима и идолским махнитањем, гордошћу и свим страстима, тако да је преовладало оно противприродно као свакодневна природа до те мере да се човек питао да ли постоји иједна особа чистог живота.
   Када би се човек враћао Богу, његови греси су опраштани крштењем и монашким постригом, што је веома свестан и одговоран чин, и човек је задобијао посебну силу чистоте – једину претпоставку да живи у Богу. Упркос свему томе, човек се, и после очишћења које му је Бог дао, сећао свог неприродног стања, острашћености у коју је пала људска природа – икона Божија. Међутим, он се није сећао пређашњих грехова као искуственог стања, као обнављања грехова у своме срцу; живео је као да никада није ништа сагрешио. Имао је само осећање своје физичке грешности, али је живео у Богу и у добрима духовног живота. Није имао сећања, није осећао потребу да се врати на старо; није имао друге недоумице старог живота. Бог је могао    њиме да управља.
   Међутим, постојале су околности када се читава сила прошлог живота враћала попут непогоде у људску душу, и човек је губио снагу да се томе супротстави; природа је задобијала своју стару противприродну снагу. Дивљи магарац, који се крио у срцу, будио се и тражио своја права, тако да се човек враћао греху, иако је примио бели хитон Крштења. Међутим, могао је поново да затражи благодат Божију, и Црква би му праштала. Када би кроз многе године доказао да је остао близу Бога, тада би задобио пређашњу силу и чистоту. Да би човеку помогли, Свети Оци су за њега одређивали дугогодишњу епитимију, од три до двадесет пет година, много пута све и до краја живота.
   Људи тада нису били самољубиви као ми и нису поседовали начин размишљања окренут само себи. Ми једног дана грешимо а другог дана, зато што се исповедимо, желимо да се причестимо. Они су били сигурни да су се удаљили од Бога, да су изашли из Раја и да сада огњени мач чува Свето Причешће. Дакле, тражили су да се удаље од Светог Причешћа ради свог спасења, да би живели у паклу одсуства Светог Причешћа, да би доказали своју љубав према Богу, и да би се после поново причестили.
   Полако је Црква почела да смањује године епитимије, због слабости своје пастве. Дакле, пошто су многи верници одгурнули благодат Божију и радије бирали да у свом животу живе у агонији, Црква, како их не би напустила, следила их је у њиховим колебањима, „не би ли се можда спасао неко од њих“, као што каже Апостол Павле.
   Смањење година епитимије је био доказ да се повећао број болесних људи у Цркви. Упркос свему томе, постојао је и напредак који се дешавао напоредо. Колико се увећавао грех, утолико је бивала изобилнија благодат Божија, стварајући на супротној страни велики број чистих људи. Они су се још од детињства уздржавали и остајали чисти и непорочни све до краја свога живота. Њихова чистота се састојала у уздржању од телесних грехова, али превасходно оних у уму, као што су стања хуле, гнева, нарушавања датих заклетви, гордости, празнословља и неверовања, јереси посебно самољубља – то да мерило будем ја и моје жеље – и друго томе слично. Читава ова војска светих људи се увећавала постајући веома велика противтежа греху, тако да је Црква с великом радошћу исповедала да је, као тело, напредовала.

   Архимандрит Емилијан
   извор: www.manastirklisina.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СВЕТОСТ ЈЕ НОРМАЛНО ЧОВЕКОВО СТАЊЕ (2 ДЕО)

   Међутим, покајник мења свој живот, ствара „нови живот“ „који се обнавља из славе у славу, из савршенства у савршенство, из светиње у светињу“, постаје нов свет, нов човек. У овом случају демонски утицај се полагано повлачи, Бог нас осваја и почињемо да се успињемо степеницама безгреховности. Сада нам Бог помаже да наше страсти, које нова природа „изгони“, не могу да се пројаве.
   Истовремено, као што знамо из Канона, Црква је одредила десет година као најнижи узраст за постриг у монаха – претходно је био одређен узраст од 17 година – како би били спречени могући падови у младости. Најтеже године јесу од једанаесте до петнаесте.


   Многи родитељи су одводили своју децу од три или четири године у манастир, да би она у тако раном узрасту постала монаси, како би се увећали њихова невиност и чистота, побожност и богопознање.
   Међутим, грех није престао да постоји, и никада неће нестати, сем ако Бог не укине нашу слободу. Али Бог је никада неће укинути, тако да никада нећемо престати да будемо власни над собом, да бирамо између греха и светости. А тај избор можемо направити у сваком тренутку нашег живота. Тако, нашим маштањем, нашим помислима, жељама или путем нашег вида ми поново у потпуности враћамо нашу пређашњу злоћу, разврат, путене загрљаје. Такође, ми можемо да се поново вратимо у идолопоклоничко стање, да поставимо, примера ради, новац, жену, самољубље – нарцизам, упорност, или било шта друго, за наше божанство.
   Изричито, можемо да упаднемо у непослушност према Богу, што је једнако идолопоклонству; дакле, да толико верујемо помислима, нашим жељама, посебно нашем мишљењу и знању, тако да они нама владају, а да Бог за нас нема духовну насладу и силу. У овим случајевима човек увек упада у демонска дејства. Демон задобија права, улази у људе, и полагано његова права постају неотуђива, а људи се муче и боре до краја свога живота.
   Међутим, покајник мења свој живот, ствара „нови живот“ „који се обнавља из славе у славу, из савршенства у савршенство, из светиње у светињу“, постаје нов свет, нов човек. У овом случају демонски утицај се полагано повлачи, Бог нас осваја и почињемо да се успињемо степеницама безгреховности. Сада нам Бог помаже да наше страсти, које нова природа „изгони“, не могу да се пројаве. Даље, Он у нама све преокреће, и оно што је најскривеније у нашем бићу, и тада постајемо једно са Њим; достижемо стање безгреховности и у овом животу немамо више искушења. То да немамо више искушења, да нисмо више неразумни – представља стање безгреховности, природно стање Божијег човека. Када имамо искушења, помисли, жеље, када се враћамо старом човеку, то значи да у нама још живи оно што је неприродно.
   Кад задобијемо природно стање, можемо рећи да и у нашем телу и у нашој души, и то како једемо и то како постимо, и како спавамо и устајемо или бдимо – све у славу Божију чинимо. Тада се испуњава молитва из Оченаша: „Да се свети Име Твоје“. Обузима нас благодат Божија која нас заувек освећује, и преноси нам небеске доживљаје. Тада постајемо странци на земљи, „чудан призор, чудно чувење“. То је природно стање ка којем нас Бог води, наш повратак у рај, поновно рођење. Бог спушта небеса и враћа нас у првобитно стање праведности. Ово чудо није ипак чудо, то је природа и дело Цркве. Ако Црква не може то да учини од нас, значи да то наше срце не прима, јер смо се навикли на друге ствари.
   Из овог стања бестрашћа човек поново може да се врати, и то заувек, у страсно стање. Већ смо навели неколико примера. Сада ћемо се зауставити на јелу, јер је то доста уобичајен проблем, истовремено је то и клизав терен на коме свако може да падне. Човек тежи да једе јела која задовољавају његово грло и стомак. Стомакоугађање, задовољавање стомака, више се односи на преједање, али има везе и са добром исхраном, дакле када једем јела која гоје и пружају задовољство, која захтевају умеће и трошак. Тиме се обнављају наши пређашњи греси. Чак и бестрасан човек, када много једе или једе укусна јела, вратиће се у пређашње стање. Зато наша Црква придаје тако велики значај уздржању у јелу и настоји на заједничкој трпези. Другачије не бива хришћански живот. Сада можемо да разумемо зашто се сматра да је пост сећање на Бога, трагање за Њим и ишчекивање Њега. Пост означава ишчекивање Духа    Светога, веру и наш двиг ка Богу и Његовом Царству. Не заборавимо то.
   Када имамо могућност да бирамо колико јела желимо, оправдавајући се да не знамо колико и шта треба да једемо, ми бирамо оно најбоље те икону Божију, ово створење које је Бог начинио, измењујемо у демонски лик; живимо болесно, а мислимо да живимо духовним животом. Свесно упадамо у старе грехове. После, једина могућност да се спасемо јесте кроз мучење или покајањем у последњем часу живота. Али нико не зна да ли ће му бити дат последњи час живота.
   Изађеш ван Свете Горе, укрцаш се на брод, време буде предивно. Нешто се догоди, брод се преврне и ти си изгубљен. Нема последњег часа за тебе. То се исто дешава и са болешћу. Човек је склон да воли живот – у ствари то је љубав према смрти, јер се овај живот завршава смрћу – човек не верује да ће умрети. Зашто? Зато што не живи духовним животом. Ко живи духовним животом, он воли смрт. Ко живи грешно, он мрзи смрт и жели да је заустави. И ропац да дође, он не би поверовао да ће умрети, и зато за њега не постоји последњи час.

   Архимандрит Емилијан
   извор: www.manastirklisina.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Ако не поистоветиш себе чак и са последњим грешником и не признаш да је он део твог бића, ако дакле не сјединиш себе чак и са последњим црвићем земаљским и ако не признаш и препознаш да исти Бог и тебе и њега сједињује са небом, никада нећеш моћи да осетиш стварни мир. Тај мир је нешто што је дубље од радости, нешто што је одређеније, јер не сведочи само о томе како сам него и куда идем, да ли идем у погрешном или у правом смеру.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У за нама, мрачним и страшним тренуцима, у тренуцима у којима за мене нема Бог, Бог постоји. И када мислим да сам промашен, и када не видим никаквог плода у делима својим и чини ми се да ми године узалуд пролазе, Христос је Христос мој: Он је онај који ми је дао целога себе и стога није могуће да за мене постоји други промашај до само један једини: да престанем да (по)везујем себе са јединим који Јесте. Са мном остаје исти какав је био са Апостолима, Пророцима, Светитељима, ма колико мали, грешан, ништаван да сам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јесте ли запазили да се, када долази до помрачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је и Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Вечност. Дакле, треба ли да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Онај који се жали на људе око себе страда зато што не разуме - да су они поред којих живи управо оно што му је потребно /за исцељење/."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Живот није провод, како мисле поједини који улазе у брак, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће изаћи из њега. Узимаш особу коју си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину - две, пет откријеш превару.
Веровати да је брак пут којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од Крста, јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели“, каже један песник. Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак“, каже неки древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује“. Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек у браку, у огњу тешкоћа кали. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

БРАК - Велика тајна
 

Нико не доводи у питање то да је, после дана рођења и крштења, најважнији дан у човековом животу дан његовог ступања у брак. Наравно, и најчаснија и најсветија Света Тајна брака се нашла међу осталим установама које је световна олуја нашег доба покушала да сатре.
Брак је за многе прилика за проводе и ужитке. Али, живот је озбиљно питање. Духовна борба, напредовање ка циљу, Небу. Брак је најризичнија тачка и најважније средство за то напредовање. Никоме се не дозвољава да избегне свезе брака, било да ће, посветивши себе Богу, склопити тајни брак, било један светотајински брак.
Тема којом ћемо се данас позабавити јесте светотајински брак. Видећемо како брак може допринети нашем духовном животу, да бисмо се надовезали на тему коју смо отпочели у нашој претходној беседи. Знамо да је брак Богом установљена институција. Частан је,[2] „тајна велика".[3] Човек који није ушао у брак просто пролази кроз живот и нестаје, док брачан човек живи живот.
Како, пак, савремени људи размишљају о тој светој установи брака, о тој „тајни великој" која је благословена од стране наше Цркве? Људи улазе у брак и изгледа ти да се спајају две благајне, два интереса, две сујете. Уједињују се два човека без идеала, рекли бисмо две нуле. Јер људи без идеала, без трагања нису ништа друго до нуле.
Око себе стално слушаш следеће: „Ушао сам у брак да бих живео свој живот, а не да бих се затворио у четири зида." Чујеш и како неки други говоре: „Ушао сам у брак да бих се лепо проводио у животу", и децу своју, ако уопште имају децу, предају некој непознатој жени да би они слободно могли да јуре по позориштима, биоскопима и световним друштвима. Тако дом њихов постаје хотел, у који се враћају ноћу, или штавише после поноћи, после провода, како би се одморили. Људи су изнутра празни, па због тога у дому свом осећају стварну празнину. У њему не постоји никакво задовољство, те стога јуре и провлаче се тамо и амо, да би себи нашли срећу.
Улазе у брак без знања, без свести о одговорности, само зато што желе да уђу у брак, или зато што мисле да је то неопходно да би били друштвени људи. Али, шта је резултат тога? То сваки дан гледамо. Свима нама су познате олупине брака. Један светован брак, каквим се тај брак данас схвата, може да има само једну карактеристику: то да је убица човековог духовног живота. Због тога треба да осетимо да ако промашимо у браку, скоро да смо промашили и у свом духовном животу. Ако успемо у браку, успели смо и у свом духовном животу. Наш успех или неуспех, напредак или потоп у духовном животу почињу од брака нашег.
Пошто је ово, дакле, тако озбиљна тема, вреди видети који су предуслови, и каква припрема, неопходни да би се постигао срећан, истински хришћански брак.
Да би младић или девојка имали успешан брак, од малена треба да стекну одговарајуће васпитање. Као што дете треба да чита, као што учи да мисли и да се интересује за своје родитеље или за своје здравље, тако га треба припремити и да би могло да склопи један успешан брак.
Али, у наше време нико се не занима тиме да децу припреми за ту велику тајну, која ће играти најважнију улогу у њиховим животима. Ни родитељи се не занимају тиме, изузев спремања мираза, за који се заиста интересују.
Дете од малена треба да научи да воли, да даје, да ускраћује, тј. да жртвује себе, да слуша. Да осећа да су чистота душе и тела његовог драгоцено благо, које треба да чува као зеницу ока.
Карактер детета треба да се обликује нормално, да би оно постало частан, храбар, одлучан, искрен, радостан човек, а не неко полужалосно створење које ће непрекидно оплакивати своју судбину, један безвољан предмет без мисли и снаге.
Дете од малена треба да научи да се интересује за неку науку или неко занимање, да би сутра било способно да издржава своју породицу, или, ако је девојчица, да помогне ако то буде потребно. Жена, чак и кад је образована, треба да научи да буде домаћица. Да научи да кува, да шије, да везе. Неки би рекли: „Ма, оче, то што говориш је само по себи разумљиво". Питајте мужеве, па ћете видети колико жена, када се уда, ништа не зна о домаћинству.
Избор животног сапутника је такође питање које, када стигнемо у одговарајуће доба, не треба одлагати. Човек ни у ком случају не треба да се жури, јер је „брз брак, брзо безнађе", али ни да одгађа то важно питање свог живота. Не треба да одуговлачи, јер је одуговлачење смртна опасност за његову душу. По правилу, нормалан ритам човековог духовног живота почиње браком. Неожењена/неудата особа као да живи на ходнику и још није зашла у собе.
Нека се родитељи старају да се дете понаша нормално, али и да се моли, да би тај благословени час дошао као дар који ће Бог послати.
Наравно, када стигне до избора супружника, дете ће узети у обзир и мишљење родитеља. Колико сте само пута, ви који сте родитељи, осетили као да вам ножем пробадају срце када вас деца ваша нису питала за мишљење о ономе ко ће им бити животни друг. Мајчинско срце је осетљиво и не може да издржи такво рањавање. Дете треба да пита родитеље, јер они имају неку особиту интуицију којом поимају ствари које се тичу њихове деце. Али, то не значи да отац и мајка треба да врше притисак на своје дете у избору. Нека га оставе да на крају само слободно направи свој избор.
Ако присилите своје дете по питању брака, вас ће сматрати одговорним ако ствари не буду ишле добро. Притиском никада не бива нешто добро. Помоћи ћеш му, али ћеш га и оставити да изабере онога ко му се више допада или онога према коме ће осетити љубав - љубав, а не сажаљење или самилост. Ако вам дете ваше након неког познанства каже: „Жао ми је, јадне/Жао ми га, јадног. Оженићу је/Удаћу се за њега", тада знајте да се налазимо у предворју једног неуспелог брака. Само човек који ће се детету више допасти, или којег ће заволети, може да стане поред нашег детета. Требало би да обоје, будући муж и жена, желе брак, да осећају привлачност једно према другом, да осећају да истински, унутрашње, ненасилно желе да живе заједно.
Некорисно је да по том питању извршимо притисак на своју децу. Понекад, из љубави, мислимо да су она наш посед и да са њима можемо да чинимо све што желимо. Тако наша деца постају створења неспособна да живе живот било као брачна било као безбрачна.
Браку ће свакако претходити упознавање, које је једно веома танано питање, а које ми, међутим, заборављамо. Упознавање никада не треба да нас уљуљкује, ако нисмо сигурни да је оно објективно. Љубав не ослепљује човека. Љубав му отвара очи, да би другога ви-део онаквог какав јесте, и са његовим недостацима. Народ каже: „Обувај обућу свога места макар била и тесна". Дакле, узми човека којег си упознао. А упознавање увек треба да је повезано са зарукама, дакле веридбом која је једно такође тешко питање.
Када сам једној девојци предложио да се озбиљно замисли о томе да ли треба да настави своју веридбу, одговорила ми је: „Мајка ће ме заклати ако раскинем веридбу". Али, веридба не постоји ако не постоји и могућност да се она раскине. То што сам се верио не значи да ћу свакако и да се венчам. Значи да пробам да ли треба да се венчам са особом са којом сам се верио. Ако нека девојка није у стању да раскине веридбу, не треба ни да се заручује, или боље да не улази у брак. У периоду веридбе треба да будемо веома пажљиви, јер ћемо на тај начин имати много мање несугласица и несрећа након венчања. Још, као што један човек каже, срце своје за време упознавања треба да држиш у себи, и са обе руке, као да се ради о неком медведу. Јер знате колико је опасно срце, које, уместо у брак, може да те одведе у грех. Постоји могућност да те особа коју си одабрао посматра као играчку или као пробну четкицу за зубе. После ћеш ти да доживиш плач и тугу, али ће бити касно, јер ће се већ показати да је твој анђео био направљен од блата.
Немој изабрати човека који троши сате по клубовима, на проводе, путовања и луксузе, нити онога код којег ћеш открити да се иза његових речи љубави крије самољубље. Немој изабрати за жену ону која је налик баруту, те се запали чим јој шта кажеш. Она није супруга за тебе.
Још, ако желиш да имаш један стварно успешан брак, немој прилазити онај девојци или младићу који не може да се одвоји од родитеља својих. Христова заповест је јасна: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој".[4]
Када видиш да је онај други привезан за мајку или оца, да их слуша отворених уста, и да је спреман да учини било шта што они кажу, бежи далеко од њега. То је један емотивно болестан, душевно незрео човек, и са њим нећеш моћи створити породицу. Онај кога ћеш изабрати за мужа треба да има храбрости, јунаштва. Али, како може да има јунаштво кад још није научио, није схватио, није прихватио то да је дом његов био саксија у коју су га ставили, да би га након тога извадили и засадили негде другде?
Такође, када дође до тога да изабереш особу свог живота, обрати пажњу на то да можда није затворена, те нема пријатеља. Ако данас нема пријатеље, сутра ће му бити веома тешко да тебе има за пријатеља и супружника.
Обрати пажњу на гунђала, на оне који се жале, на меланхоличне, који личе на птице кукавице. Обрати пажњу на оне који се непрекидно жале: Не волиш ме! Не разумеш ме! Нешто није у реду са тим створењима Божијим. Још обрати пажњу на фанатике и наизглед побожњаке. Не на верујуће, него на такозване побожњаке, који се узбуђују због безначајних ствари, којима је све и свако крив, и који су преосетљиви. Како ћеш моћи да живиш са таквим човеком? То би било као да седиш на трњу.
Још обрати пажњу на оне који брак виде као нешто зло, као неки затвор, и на оне који говоре: „Ма, никада у животу свом нисам ни помислио на брак".
Обрати пажњу и на неке лажне хришћане, који брак посматрају као нешто ниско, као грех, који чим чују нешто везано за брак сагињу главу.[5] Ако ступиш у брак са неким ко је такав, он ће за тебе бити трн, а ако се такав одлучи за монаштво, биће терет за манастир.
Обрати пажњу на оне који мисле да су савршени и себи не налазе никакву ману, док другима стално налазе мане. Обрати пажњу на оне који мисле да су „изабраници Божији"[6] и да могу да промене цели свет.
Да обратиш пажњу и на једно веома важно питање: наследност. Добро упознај оца, мајку, деду, баку, стричеве изабраног/изабране.
И још на то да за будући брак постоје основни материјални предуслови.
Али, пре свега обрати пажњу на веру. Верује ли? Да ли човек којег мислиш учинити својим животним сапутником има идеале? Како ће моћи да те прими у срце ако му Христос не значи ништа? Зар имаш утисак да ће моћи да цени тебе када није могао да цени Христа?[7] Свето Писмо говори мужу да жена твоја буде жена „завјета твога",[8] дакле твоје вере, религије, она која ће те повезивати са Богом. Само тада можеш, као што кажу Оци наше Цркве, да склопиш брак „уз сагласност Епископа",[9] дакле, уз одобравање Цркве, а не само неку формалну дозволу.
Претходно разговарај са својим духовником. Са њим све испитај и он ће као прави пријатељ стати уз тебе, па када стигнете до жељеног циља, брак ће за тебе заиста бити један дар Божији. Биће дар, јер „сваки има сопствени дар".[10] Бог сваком од нас даје његов дар. Једног шаље у брак, другог у девственост. Не да Бог изабира рекавши: „Ви ћете на ову страну, а ви на ону", него нам Бог даје храброст, подршку, снагу, да бисмо успешно окончали оно што је изабрало срце наше.
Ако сте на овај начин изабрали свог супружника, захвалите Богу. Повежите га са својим духовником. Ако немате духовника, обоје изаберите једног духовника, који ће бити ваш Старац, отац, онај који ће вас подсећати на Бога и указивати вам на Њега.
У животу ћете имати многе потешкоће. Упитници ће падати као киша. Бриге ће вас опседати и почесто ћете видети да ваш хришћански живот бива тежак. Немојте се узнемиравати. Бог ће помоћи. Ти учини оно што је до тебе. Можеш ли да читаш пет минута на дан? Читај. Можеш ли да се молиш пет минута на дан? Моли се. А ако не можеш пет, моли се два минута. Остало је Божија брига.
Када у браку наиђеш на потешкоће, када видиш да твој духовни живот не напредује, немој губити наду, али немој ни да се задовољаваш оним што си већ стекао. Узнеси срце своје Богу. Угледај се на оне који су све дали Њему и чини све што можеш да би био сличан њима,[11] па макар и чежњом срца свог. Када на тај начин кренеш даље, истински ћеш осетити шта је циљ брака. У противном ћеш и ти у животу лутати као што лута неки слепац.
Шта је, дакле, циљ брака? Навешћу вам три главна циља. Прво, брак је пут бола. Заједнички живот мужа и жене назива се супружништвом, дакле, они под истим јармом дижу заједнички терет. Брак је сапутништво и заједничка судбина у болу и, наравно, у радости. Али, обично шест жица нашег живота одзвања тужно, а само једна радосно. Муж и жена ће пити из исте чаше олује, муке, промашаја. Свештеник у току чина Свете Тајне брака младенцима даје да пију из исте чаше, која се назива „заједничком чашом",[12] јер ће они заједно подићи терет брака. Та чаша се назива и „сједињењем", јер се они сједињују да би заједно понели радости и бол.[13]
Када двоје улазе у брак, то је као да говоре: „Заједно ћемо наставити даље, руку под руку, и у добру и у злу. Проћи ћемо мрачне часове, часове мука пуне тежине, часове монотоније. Али, и у дубокој ноћи треба да показујемо да верујемо у светлост и сунце". О, драги моји, ко може рећи да у животу не пролази кроз тешке тренутке? Али, није мала ствар да знаш да ћеш у својим тешким тренуцима, у својим стрепњама, искушењима, у својој руци држати једну другу, вољену руку. Нови Завет каже да ће сваки човек, а пре свих онај који улази у брак, проћи кроз бол. „Јеси ли се одрешио од жене?", пита Свети Апостол Павле. Дакле, ниси се оженио? „Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио". Ако се ожениш, немаш греха. „И дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну."[14]
Кад се већ жениш, имај на уму да ћеш много пропатити, да ће живот твој бити крст, али процветао крст. Имаће и радости своје, и осмехе, и лепоте. Када је пак у животу твом ведро, имај на уму цвет који скрива један крст.[15] Тако се и у твојој ведрини наједном може појавити један крст.
Живот није провод, како поједини који улазе у брак мисле, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће из њега изаћи. Узимаш човека којег си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину, две, пет откријеш да те је преварио.
Веровати да је брак пут на којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од крста јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели", каже један песник.
Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак", каже древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује". Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек кали у браку, огњу тешкоћа. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива.
„Није добро да је човек сам", каже Бог,[16] због тога је поред њега ставио једног друга, помоћника у свим тренуцима у животу, а поготово у подвизима за веру; јер треба много да се помучиш да би могао да одржиш веру своју. Бог свима нама шаље благодат своју. Али, шаље нам је када смо расположени да радо трпимо и подносимо. Неки, чим наиђу на препреке, беже. Заборављају и Бога и Цркву. Али вера, Бог и Црква нису кошуља коју скидамо чим се презнојимо.
Брак је, дакле, једно напредовање у тугама и радостима. Када ти муке изгледају претешке, сећај се да је Бог с тобом. Он ће подићи крст. Он, који те је и венчао. Када Бога молимо за нешто, не догађа се да нам Он увек одмах пружи решење. Он нас веома полако води. Понекад и годинама. Дух Свети се „моли за нас уздисајима неизрецивим."[17] Дакле, ти се мучиш, а сам Христос са тобом трпи бол. Треба да прођемо кроз бол; у противном, живот наш неће имати истински смисао.
Друго, брак је једно напредовање у љубави. Стварање једног новог човека: „биће једно тело",[18] каже Јеванђеље. Бог уједињује два човека и чини их једним човеком. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје срца, произилази један човек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Ожењен/ удата сам значи како нити један дан, чак, ако је могуће, ни на неколико тренутака не могу без свог животног друга. Мој муж, моја жена јесте један део мог бића, мог тела, моје душе: допуна мене. Представља оно чиме се ум мој бави. Представља разлог из којег осећам да срце моје куца.
Двоје размењују вереничке прстенове да би показали да ће, кроз животне промене, на крају опет остати сједињени. Свако носи прстен на којем је уписано име другог и символички га ставља на прст, одакле полази једна вена која иде директно до срца. Дакле, име другог се уписује у моје срце. Један, рекли бисмо, другоме даје крв срца свог. Ставља га у утробу своју.
„Шта радиш?", питали су једном једног романописца, а он се изненадио. ,,Шта радим?', какво чудно питање. Ма, волим Олгу, жену своју". Муж живи да би волео своју жену. Жена живи да би волела мужа свог.
Љубав је нешто најосновније у браку. „Ниједно море и ниједна планина, ниједно место и време, ниједан зао језик не може да нас раздвоји", говорио је неко ко је волео своју супругу. „Ако можеш, узми га", говорила је једна друга жена, „скрива се у срцу мом". Њега су поводом неке клевете тражили како би га осудили, а он се скривао.
Брак, дакле, значи сједињење у једно. Бог се гнуша растајања и развода. Тражи нераскидиво јединство.[19] Свештеник скида прстенове са прста леве руке, ставља их на прсте десне, па потом опет леве и на крају њихове десне руке. Јер је десна рука она којом углавном радимо. То показује да други од тада поседује моју руку. Не чиним ништа што он не жели. Везан сам за њу. Везана сам за њега. Живим за другог, због тога трпим његове недостатке. Онај ко не може да издржи другог, не може ни да уђе у брак.
Шта мој брачни друг жели? Шта га занима? Шта га задовољава? То треба да радује, занима, заокупља и мене. Још тражим повод да му приредим ситна задовољства. Како ћу данас обрадовати свог мужа, своју жену, јесте питање које брачан човек себи сваки дан поставља. Бави се проблемчићима другога, његовим занимацијама, његовом науком, његовим радом, његовим пријатељима, да би им све било заједничко, да би показивао да учествује у његовој свакодневници.
Ако је потребно да се повуче, повлачи се. Онај ко воли последњи леже, а први ујутру устаје. Родитеље другога посматра као своје родитеље, са посвећеношћу, нежношћу. Јер веома добро знамо да је, када дете улази у брак, то за родитеља, чак и ако је припремио свадбу, један веома тежак тренутак. Брак је нешто што оца и мајку нагони на плач, јер се раздвајају од детета свог.
Жена послушношћу изражава своју љубав према мушкарцу. Покорава му се управо онако како се Црква покорава Христу.[20] Њена срећа је у томе да испуњава вољу свог мужа. Претварања, тврдоглавости, гунђања јесу секире које ломе стабло супружничке среће.
Жена је срце. Муж је „глава". Жена је срце које воли. Она је постојана у тешкоћама кроз које муж пролази, као царица Теодора која је подржала свог мужа на трону.[21] Она се у тренуцима његове среће труди да га још више уздигне на висине идеала. У тренуцима муке стоји уз њега као један диван и тих украс како би му пружила мир.
Муж треба да се сећа да је жена његова она коју му је Бог поверио. Жена његова је једна душа коју му је Бог дао да би је поново вратио Њему. Он воли своју жену као што Христос воли Цркву своју.[22] Штити је, стара се о њој, пружа јој сигурност, поготово када је забринута, када је болесна. Знамо, уосталом, колико је женска душа осетљива, због тога, као што каже Свети Апостол Петар, „указујте им част као слабијем женском сасуду".[23] Женска душа се вређа, малодушна је, веома лако се мења, одједном остаје без наде. Због тога муж треба да буде уз њу, пун љубави и нежности, да би успео постати благо њено.
Брак је, драги моји, као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало буде-те непажљиви, разбиће се у парампарчад.
Брак је, рекли смо, прво: један пут бола, друго: пут љубави, и треће: пут ка небу, позив Божији. Брак је, као што каже Свето Писмо, „тајна велика".[24]
Знамо за седам Светих Тајни. Овде тајна значи један знак тајанственог присуства неког истинског догађаја. Икона је једна тајна. Када јој се поклањамо, не поклањамо се дрвету, него Христу или Пресветој Богородици или Светитељу који је тајанствено присутан. Часни Крст је символ Христа. У њему постоји тајанствено присуство Христово. И брак је нешто такво. „Где су", каже, „двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам међу њима".[25] Двоје људи улази у брак у име Христово - они већ постају знак који садржи и поседује самог Христа.
Стога, када са овим сазнањем посматраш неки брачни пар, то је као да посматраш Христа. У томе постоји неко богојављање. Због тога у неким другим земљама, у току чина Свете Тајне брака, младенцима стављају круне, да би показали како је муж цар Христос, а жена Црква, или за то користе маслинове гранчице.[26]
У браку је, дакле, све символично. Запаљене свеће символизују пет девојака. Када их свештеник у току чина Свете Тајне брака даје младенцима, као да им говори: очекујете Христа као пет девојака.[27] Или оне символизују огњене језике који су сишли на Педесетницу, и у суштини били присуство Духа Светог.[28] Свештеник прстенове, вере узима са Свете Трпезе, где их је претходно ставио, и ставља их на сто,[29] управо да би показао да брак почиње Христом и да ће се завршити Христом. Свештеник такође сједињује руке младенаца да би показао да њих сједињује сам Христос.
Дакле, Христос је уткан у тајну и у живот њихов.[30]
Све што се приликом обреда Свете Тајне брака врши јесу сенке и символи који показују да је Христос присутан. Када седиш и наједном угледаш неку сену, схваташ да неко долази. Не видиш га, али знаш. Устанеш раном зором и видиш као крв црвен хоризонт на истоку. Још мало, кажеш, па ће изаћи сунце. Заиста, тамо, иза планине, провирује сунце.
Када посматраш свој брак, свог мужа, своју жену, када посматраш бриге своје, тело свог сапутника, све у свом дому, знај да су то знаци присуства Христовог. То је као да чујеш кораке Његове, као да долази, као да ћеш сад зачути и глас Његов. Све су то сенке које нам показују да је Христос са нама.[31]
Истина је да се због својих брига осећамо као да је Он одсутан. Али, у сенкама Га видимо и сигурни смо да је са нама. Управо због тога у древна времена није било засебне службе за Свету Тајну брака. Узимали би мужа и жену, доводили их у цркву, причешћивали их и они би одлазили. Шта то значи? Да они тад већ живе са Христом. И венци су символ присуства Христовог. Конкретно, они символизују страдање. Сећате ли се Четрдесеторице Мученика у залеђеном језеру којима је Христос дао венце? Тако и Црква сада младенцима даје венце, помињући и Светог Прокопија, који је неколицини жена саветовао да пострадају, да би показале своју љубав према Христу.[32] Дакле, муж и жена стављају венце да би показали да су спремни да постану мученици Христа ради, који је са њима.
Улазим у брак, значи живим и умирем за Христа. Улазим у брак, значи желим и жедан сам Христа.
Ко је још носио венац? Цареви су носили венце. Сходно томе, венци показују да су супружници цареви, а дом њихов царство, царство Цркве, један део Цркве.
Одакле је почео брак? Откад је човек сагрешио. Претходно није постојао брак у данашњем смислу те речи. Када су првостворени, након пада, изгубили рај, Адам је познао Еву[33] и отпочео је брак. Зашто? Да би се сећали пада свог, и изласка из раја, и да би тражили рај. Брак сада бива поновни повратак у духовни рај, Цркву Христову. Дакле, улазим у брак значи постајем цар, постајем верни и истински члан Цркве Христове и трудим се у славу Њему.
Венци још показују и коначну победу у Царству Небеском. Када свештеник узима венце, он Христу говори: „Узми вијенце њихове у Царство своје".[34]
Стога је брак један пут: почиње на земљи и завршава се на небу. Једно спајање, увезивање са Христом, који нас уверава да ћемо једном отићи на небо. Брак је један „мост који преводи са земље на небо".[35]
Као да Света Тајна наше Цркве говори: „Изнад љубави, изнад мужа твог, изнад жене твоје, изнад свакодневних догађања, имај на уму то да си предвиђен за небо, да си ушао на пут који би свакако требало да те одведе тамо". Невеста и младожења пружају руке, свештеник их узима за руке, те играјући и певајући иду за њим око стола. То значи да је брак путања, пут који ће се завршити на небу, у вечности.
Изгледа нам да се у браку венчава двоје. Али нису двоје него троје. Муж узима жену и жена мужа, али обоје узимају Христа. Следствено томе, троје учествује у тајни и од тада кроз живот бивају и остају троје.
За време „Исаије ликуј" свештеник, образ Христа, младенце води за собом. То значи да нас је Христос зграбио, искупио нас,[36] заробио, учинио нас својим. Управо због тога „је ово тајна велика".[37]
Реч тајна је на латински преведена речју sacramentum, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање, као што смо претходно говорили. То је сад већ сталан однос, веза са Христом.
Дакле, улазим у брак значи покоравам срце своје Христу. Ако желиш, можеш да уђеш у брак; ако желиш, можеш да не уђеш у брак. Али, ако уђеш у брак, брак у твојој Православној Цркви, која те је родила, има тај смисао.
Ожењен/удата сам, значи да сам роб Христов.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Mirkogogic,
      О блаженопочившем старцу Пајсију објављено је од разних писаца много књига, које су заиста донеле духовне користи и учиниле га познатијим. Међутим, све што је објављено односи се углавном на старчево учење и чуда, уз оскудне животописне податке.
      Недостатак детаљног старчевог животописа запазило је једно старчево духовно чедо, наш старац јеромонах Исаак, те је одлучио да допуни празнину.
      Писање је он започео отприлике две године после упокојења оца Пајсија (29. 6. 1994. године) уз помоћ свог братства, и ближио се завршетку. Међутим, његово упокојење (3. 7. 1998. године) је одложило издање готово спремног животописа.
      Животопис је остао неиздат стога што је било неопходно да се исправи и допуни. Уједно, и препреке и услови који су се створили пошто смо остали сироти нису били погодни за сличан подухват. Најзад, постојала је и очигледна немоћ са наше стране. Стога је три године животопис остао нетакнут.
      На завршетак животописа нас је покренула жеља и труд нашег старца око њега, као и подстрек многе браће.
      Неколико пута смо се обесхрабрили и помислили да, као неподобни, напустимо веома тешко и одговорно дело. Обузимао нас је страх да не искривимо старца, те да уместо користи дође до духовне штете и саблазни. Имали смо осећај малог детета које покушава да говори о нечем великом, што превазилази његове могућности, те не налази ни речи, ни начина.
      Док је отац Пајсије живео нисмо се постарали да, заједно са нашим старцем, водимо белешке, да га снимимо на звукопис [магнетофон], да га светлопишемо [фотографишемо] или да прикупимо податке и обавештења са циљем састављања животописа. Његово присуство нас је испуњавало и било нам је довољно само да га гледамо и слушамо. Речено се може сматрати нашим пропустом. Међутим, ми имамо мирну савест, будући да нисмо учинили ништа што би ражалостило старца.
      Једина наша грађа су биле незнатне забелешке одговора на лична питања на духовне теме свакодневне борбе. Старац је у њима наводио примере из својих борби, натприродне догађаје и демонска искушења. Углавном смо се заснивали на ономе што је наше памћење спасло од мноштва онога што смо више пута чули. Његове речи, које су биле скривене или пре записане у нашем срцу, ми сада преносимо на хартију, на општу корист наше браће.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јуче су у присуству митрополита Лемасолског Атанасија, митрополита Каламарије Јустина, више епископа, архимандрита из манастира широм Грчке и домаће братије манастира Ватопеда, обретене мошти знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског (1.7.1921-1.7.2009), једног од духовних чеда Преподобног Јосифа Исихасте.
      Повезан текст:
      Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога
      Наиме на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха.
      Када се упокоји неко од монаха, његово тијело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, провјерава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га цијелог, ушива га у њу.
      Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.
      Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви.
      Након свете Литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.
      Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за Свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз сјеверну страну саборног храма манастира Ватопед.
      Дио текста преузет је из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца - Светогорски богослужбени устав.
       
      Извор: Портал Етос
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места.

       
      Звучни запис предавања
       
      На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали.
      Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот”

        Извор: Хиландар
      Видео: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког.

      Повезан садржај:
      Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског
      Историјат Епархије хумске
      Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе…
        Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава.
      Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...