Jump to content

Поуке старца архимандрита Емилијана

Оцени ову тему


Препоручена порука

Отворимо врата свога срца

 

Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“.

 

И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили.

 

Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 129
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Размишљај и говори себи: Нећу остати у овом свету; и нећу сагрешити пред Богом.
Размишљај и говори, па чак и ако то не мислиш: „Колико ћу остати у овом свету“? Ако будеш размишљао да ћеш можда данас, можда сутра умрети, нећеш сагрешити. Нико не греши када мисли на смрт. Међутим, потребно је да имамо савршену смелост пред Богом, да се не бојимо да начинимо ускок у смрт, јер је то ускок у рај, у Царство Небеско. Шта год нас задржава у свету, шта год чини да се бојимо, то треба да одбацимо.
Није потребно да се молимо Богу речима: „Боже мој, спаси ме, учини да будем добро, помози ми“. Шта год Бог жели нека буде! Путујеш морем, и брод почне да тоне. Путујеш авионом, и он се запали. Шта те се тиче? Никада се немој молити за себе да ти Бог помогне. Сам Бог ће ти помоћи, ако будеш имао ову смелост пред Њим. Не треба да прихватимо да прође ма иједан дан а да немамо потпуну смелост пред Богом. Нико не може да поштује Бога ако нема смелости (пред Њим). Немојте да једете, немојте да пијете; прво средите рачуне са Богом, и видећете колико је живот лак.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

јако бих се радовала да се овде нађе што више поука новопочившег арх. Емилијана...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Две ствари су потребне да бисмо успели у свом духовном животу: човеково хтење, које је изражено у првом полустиху, и благодат Божија, која је изражена у другом полустиху.
(„Радујмо се у Господу - Тумачење псалама“, Архимандрит Емилијан )

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Као што те, када сам близак са тобом, узимам за руку и привлачим ближе себи, а ти се радујеш тој блискости, тој једнакости, равночасности, осећаш се као пријатељ са пријатељем - тако и Бог чини. Долази, узима те за обе руке, гледа Те, гледаш Га и чудиш се: „Јесам ли то ја? Је ли то Он?” Да, Он је! И ја сам!

Најлепша слика. Живиш величанственост блискости, пријатељства, љубави. Бог више није Онај који те је просто водио, него Онај којег љубиш и који те љуби, којег волиш и који те воли. Он је Онај који се шали, који се игра са тобом - као што се зрак сунчев игра с водом, време са вечношћу, тако се и ти играш с Богом. Видиш Га и види те. Гледаш Га и гледа те. И на крају, док удивљен стојиш пред Њим, док не знаш где си, док почињеш да се навикаваш на Њега, док ти се чини да то није ништа сувише важно - а, кажеш, то је пријатељ мој - наједном те зграби и загрли те. Сад осећаш стисак Његов, осећаш дах Његов, осећаш ударце срца Његовог, осећаш пулс Његов, осећаш звук костију Његових и кажеш: „Па, исти је као ја!” Не! Ја сам постао као Он: јер ја бивам заокупљен Њиме, сједињујем се и уподобљујем Њему, а не Он мени. Када се сјединиш и уподобиш, када нестане двоје и остане Он, један, тада Га откриваш у себи, и покушаваш да схватиш шта је. Ум? Срце? Тело твоје? Душа твоја? Небо? Све је испреплетано...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Ако некога одредиш да поје,а он погреши глас,и ти му кажеш:"Поново си погрешно отпевао тропар",сваки пут кад буде кренуо да поје,сећаће се тога,и говориће:"Треба да пазим да не отпевам погрешно".И поново ће га отпевати како не треба.Ко ће бити крив? Онај који је начинио примедбу.Никада и никоме не треба да наглашавамо његову слабост,његов проблем.Никада не треба да га подсећамо на његов недостатак,на његов грех.Користимо само похвале,али љубазне похвале,а не наивне.Јер,човек се никада не исправља грдњом ао ни примедбама.Требало би да човек буде веома свет да би могао да прихвати да буде исправљен грдњом,твојим саветом или твојом примедбом.А да је толико свет,не би имао ту ману због које је потребно да му придикујеш.Пошто је већ има,једино што је потребно јесте твоје крајње поштовање,да би он икада могао да се смири и исправи,видећи твој сопствени мир,кротост,смирење,љубав,дуготрпељивост,благост,милостивост,умилност...Само онај о има ове врлине може да исправи неог другог.
Дакле,хајде да не грдимо друге и да их не подсећамо на њихове недостатке.То захтева и наша достојанственост,наша љубазност и наше најосновније братољубље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Први темељ грађевине човековог бића је радост. Црква жели да смо увек радосни, она не подноси смркнута лица, нити пружа олакшице за лажну тугу за Богом. Различита је ,,жалост по Богу'', добра и истинита туга, која је уздарје Духа, од наше туге која је последица наше одвојености од Бога. Доказ наше аутентичности јесу наша радост и мир. Атмосфера у којој душа може да се изграђује и да види Бога и наслађује се Њиме јесте радост, која је природна и духовна. Пошто прође кроз дар суза, она бива употпуњавана Духом Светим и постаје стална, непресушна и богомдана. Те сузе су танани бол душе што је пала и што је избачена на ову земљу, далеко од Раја, те сада треба да се врати: то је дакле, туга која душу окуша када стекне познање своје болести. Али, та туга и те сузе пружају весеље духу, наслађивање и нежност раја, не укидају радост. Радост се задржава као стално окружење. Као што човек не може да живи у загађеном окружењу, тако не може да живи ни без радости.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dozvolite mi da vam ispričam priču o monahu, koga sam jednom poznavao.  Baš kao što svi mi imamo teške trenutke, on je takođe prolazio kroz veoma kritičan period svoga života. Đavo je potpalio vatru u njegovom umu, želeći  da ga liši njegovog monaškog dostojansta, i učini ga jadnim tražiteljem Istina. Njegova duša rikala je kao razarajući talasi, i on je tražio izbavljenje od svojih nevolja. S vremena na vreme setio bi se molitve srca, ali je ona u njemu slabo odjekivala, jer nije imao vere u sebi. Njegova neposredna okolina nije mu mogla pomoći. Sve je delovalo negativno. Njegovo srce htelo je da prepukne. Kako nesrećan čovek postaje kada je opterećen problemima! I ko među nama nije iskusio ovakve teške dane, mračne noći i strašne osude?

Naš monah nije znao šta da radi. Šetnje nisu pomagale. Tama ga je gušila. I jedne noći, boreći se za vazduh, otvorio je širom prozor svoje kelije. Bila je noć – oko tri časa ujutro. Veoma malaksao, hteo je da zatvori prozor, nadajući se da bar na kratko odmori. U tom trenutku, međutim, sve oko njega – čak i tama spolja – postali su Svetlost! Tražio je izvor te Svetlosti, od kuda dolazi, ali ona je dolazila ni od kuda. Tama, koja sama po sebi nema postojanje, postala je Svetlost, iako je njegovo srce prebivalo u mraku. I kada se okrenuo, video je da je njegova kelija takođe postala svetla! (9)

Pogledao je lampu da vidi da li Svetlost dolazi od nje, ali i ta mala, uljana lampa, nije mogla da postane Svetlost sama od sebe, niti je ona mogla učiniti da sve postojeće bude tako svetlo. Iako njegovo srce nije još bilo prosvećeno, imao je određenu nadu.Obuzet iznenađenjem  i potstaknut ovom nadom, ali bez potpune svesti, izašao je u manastirsko dvorište, koje mu je često izgledalo kao pakao. Izašao je u tišinu, u noć. Bilo je sve jasno kao dan. Ništa nije bilo sakriveno tamom. Sve je svetlelo: drvena prozorska okna, crkva, tlo po kome je hodao, nebo, izvor i voda koja je neprestano tekla, zrikavci, svici, noćne ptice – sve je bilo vidljivo, sve! I zvezde su sišle, nebo se spustilo, i činilo mu se da je sve- i zemlja i nebo – postalo Raj. (10)

I svaka tvar tvorila je molitvu (srca), sve je tvorilo molitvu. (11)

I njego srce se otvorilo I počelo da pleše; počelo je da bije i da bez svoje volje učestvuje u ovoj molitvi; njegova stopala jedva su doticala tlo. Nije znao kako da otvori vrata, da uđe u crkvu, niti kada je stavio odežde; nije znao kada su drugi monasi stigli, niti kada je Liturgija započela. Šta se tačno dogodilo nije znao. Nestala je obična veza sa stvarnošću, jedino je znao da stoji pred oltarom, pred nevidljivim Bogom, slaveći Litrugiju.  Stopili su se ključevi njegovog srca i olatara, njegov glas je odjekivao gore, na oltaru iznad Nebesa.(12)

Liturgija se nastavila. Jevanđelje je pročitano. Svetlosti više nije bilo svuda oko njega, ali je ona svoje gnezdo svila unutar njegovog srca. Liturgija je okončana, ali pesma koja je započela u njegovom srcu bila je beskonačna. U svom zanosu, video je Nebo i zemlju kako pevaju ovu molitvu bez prestanka, i da monah zaista živi samo kada je nadahnut njome. Da bi se to dogodilo, monah samo treba da prestane da živi za sebe. (12)
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сав Његов људски живот у свету јесте један велики израз смирења. Пре је пружао руку Своју са небеса да би нас спасио. Сада Сам силази на земљу. Оваплоћује се, разапиње се, стиже до крајњега смирења. Силази на дно ада, на најниже место и тамо шири руке Своје човеку, свима који су Га се одрекли, онима који су обожавали идоле, али и онима који су Га волели, и све их грли. Ухватио је оне који су Му пружили руке и спасао их. Сада се правац кретања мења. Свет се окреће наопачке. Сатана бива побеђен. Христос васкрсава и у телу узлази на небо: човек узлази на небо. На Педесетницу примамо Светога Духа, Који нас уздиже на висине истинског богословља. Као што Свети Василије Велики каже: Човек се из ништавности на сјајне висине уздиже. Кроз смирење упознаје Бога и из ужаснога живота ходи ка небо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЛАГОДНОСТ НАПОРА И НАПОРНОСТ ЛАГОДНОСТИ

 
lagaodnost.jpg

Господ јасно одређује да се «Царство Небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају». Сходно томе, сви они који верују у Христа живе као борци и подвижници, у болу и напорима, све док се «Христос не настани» у срцима њиховим. А колико су више тек монаси позвани на то да, делима и трудом, проповедају Царство које долази, због чега су и, на сасвим посебан начин, окарактерисани као подвижници.
И највећи Апостол, Павле, веран речима Господњим, радује се и поздравља, када се јеванђелски напори протежу до крста и смрти, исповедајући да: «они који су Христови, распеше тело са страстима и жељама», и хвалећи се «крстом Господа нашега Исуса Христа».
У наставку, Свети Оци, следујући том јеванђелском начелу и поводу живота у Христу, са вером и убеђењем говоре: «Пут Божији је свакодневно носити крст» (св. Исаак Сирин). Други: «Онај који се у свему труди над самим собом, тај је монах» (ава Захарија). Још један: «Монах је непрекидни напор (= притешњење, труд, насиље)над природом» (св. Јован Синаит).
Овај духовни аксиом постао је савест свих оних који последују траговима Христовим, и који на подвижнички напор (труд) гледају као на подражавање Мученицима, које заузврат нуди благоразумну награду и обећања живота вечнога.
Али, како за подвижнике вере напор и труд постаде таква бујица и извор лагодности? Вапај који свакодневно слушамо, а. који долази од милијарди људских срдаца: «Остави ме, да се одморим!», наилази на сигуран одговор, на избавитељни одјек: «Да ниједан од вас не трага за лагодностима, него се сада притешњавајте и мучите, да бисте наследили пространство Царства Небеског».

1. УЗРОК НАПОРА 
Адам је у Рају, непослушношћу, унео у живот рода људскога грех, и притом и космогенетске промене и превирања: у себи, и у свим људима који су након њега постали; укинуо је једноставност (= просшоту), а са једноставношћу је укинуо и мир, тишину, бестрасност и љубав, и дао им схизофреничност у мислима, фантазијама и делима, потчињеност неком другом, грижу савести, болести, горчину живота. «Човек више не чини оно што хоће, него оно што мрзи то чини». 
Ми то наше осуђеничко стање остављамо у наследство деци својој, околини, пријатељима својим, монасима, чедима Цркве наше. На тај начин, уместо мириса живота, преносимо мирис смрти. Пад је човека заробио у једно врзино коло бола и ужитка. Тражимо ужитак и - налазимо бол. Избегавамо бол, која је допунска реч речи «смрт», и чујемо лозинке пропадљивости и пакла, које допиру до наших ушију. Зашто? Зато што човек, «који је постао преступник и који је Бога превидео (= заборавио, игнорисао)»,снагу ума свога и воље своје расипа на чулне, на бесмислене и животињске, противприродне интересе и занимања.
Тога ради, од оног момента (тј. од непослушности Адамове)у живот човека уведен је напор (= шруд)као обустављање (= одлагање)смрти, са једне стране, и као огртач живота божанственог и одјејаније светлости вечне, са друге.
Али, срећом, Христос, Нови Адам је живео са човеком, и у пепелу поново разгорео ватру и поново оживотворио створење Божије. Оваплотивши се од Дјеве, неукаљан грехом, Он осигурава поновно саздање палога човека, и свакога који хоће, поново узводи у старо достојанство. Он, Христос наш, Својом драговољном смрћу привео нас је бесмртности. Пружио нам је могућност да одлучујемо и да искуствено проживљавамо све оно што је истинито, поштено, праведно, чисто; да живимо врлину и све што је хвале достојно. Како? Путем напора и труда.
Јер, нови елементи нашег живота, дакле: грех и страсти, захтевају напор (=труд),будући да се «грех тешко спира». Како је говорио старац Јосиф, братоубилачки рат одвија се унутар нас, да бисмо изабрали између онога што јесте и онога што треба да буде.
Потребан је, дакле, напор (= труд),јер страстима нашим нема броја, као што каже свети Максим Исповедник, многе су гомиле страсти наших. «Тога ради живот наш постаде препун уздисаја».
Погледајте, дакле, шта нам је лагодност учинила. Измерите ужас, «напорност лагодности». Дакле, наша природа, која је била јединствена, раздељује се, цепа на милион одељака; цепа се и срце наше. Та последица греха избацује нас из колосека и нагони на, по нас штетне и заударајуће, страсти. Не говорим о великим, смрдљивим страстима, него о мањим: себељубље, сујета, безосећајност, тиранија, преузношење, несигурност, несређеност, причање у невреме, завист, завидљивост, запомагање, туга, безнадежност, очајање, незаинтересованост, нерасположеност, малодушност, непримерена жалост, оплакивање, намргођеност. «Неблагочестивом сав живот је у бризи», каже праведни Јов. То значи: страхови, агонија, стрес, преморно и мрачно срце, распарчан живот - напорност лагодности.
Лек? Драговољна жалост, мука, јеванђелски напор (= шруд).Лагодност напора (=труда).Борба која нас чини радосним, учтивим, милим, мирним. Срце наше бива свеувесељавајући врт, престо одмора.

2. НЕОПХОДНОСТ НАПОРА 
Због чега се бојимо напора? Због чега протестујемо и мислимо да је он паћење, да је тежак подухват?
Намећу нам се интересовања и интереси наши, утицаји световног начина размишљања и расуђивања, препреке (које потичу) из детињства, световне представе и идеологије које усвајамо, наш егоизам (= себељубље),мане наше; и спречавају нас да потпуно и од свег срца понесемо јарам Христов. Онда када, наравно, на нас утиче и савремено и посветовњачено и безбожно друштво, или када смо теолошки неутемељени, водимо један површан духовни живот, и без расуђивања и неодговорно схватамо и тумачимо напор и подвиг.
Људи обично не воле да се муче, они хране тело и потхрањују апетите своје. Све оно што је за световног човека благоразумно право, и очигледно оправдање, и повод за лагодност, за нас верне су, на крају, губици. Тога ради, превазилажење самодопадљивости и инстинктивног промишљања о себи самима, захтевају истинску љубав. Потребан је божански пламен, који у нама ужиже Христос и мења нас. Истинска чежња за Христом гаси сваку другу чежњу. Ова Метеорска монашка «држава», чијих шест стотина година прослављамо, плод је богомразбуктаног стања.
Ми волимо Бога, али у свакодневним делима, због малодушности или слабости људске, или ради незаинтересованости, или незнања, или страсти, покушавамо да постигнемо оцепљење, аутомномију у односу на Бога. Љубав своју трошимо на своје идеје и жеље своје, на оно што је створено, на себе саме, а и не схватамо да је тај наш став једно, de facto, раскидање нашег односа са Христом и наше наклоности ка Христу, да је то наш ужитак, да је то самодопадљиви (= самоугодљиви)грех.
Мера наша је Христос, «мера раста пуноће Христове». Као што свети Игњатије Богоносац говори, и ми са смелошћу можемо исповедити: «Само Христа желим, и Њега да достигнем». Желим да достигнем до Њега, да Га откријем, да Га нађем, да Га схватим, да постане Господ и Бог мој.
За нас је, дакле, непрекидни јеванђелски напор и труд - пут спасоносни. Али, потребно је бити пажљив у овоме. Напор (= труд) је драговољни и срдачни изданак воље. Не треба да буде пород болесног душевног настројења, или принудног решења, или одлуке из страха, или потребе «да не бисмо грешили». На овај (прави) начин патња срца, сузе које теку из очију и туговање душе бивају благослови Божији, ако их прати радост Христова препуна живота, која претиче и напаја сву атмосферу наше свакодневице. Ово треба узети у обзир приликом кушања монашког позвања, као и онда када је искушеник нерасположен, или није подвижник и трудбеник.
Радосни људи су печат Божији; они, путем подвига, стварно копају дубоко у себи. Искрена процена у нама нарушеног боголика, као и узвођење наше до висина срдачног покајања и проживљавања јеванђелских заповести, представљају плодоносно пространство непрекидног мучеништва савести.
Напор (= шруд)је чудесан скалпел за једну успешну операцију страсти. Али, подвиг и патња нису средства која би уравнотежила двовлашће душе и тела схваћених као елемената који се боре један против другог. Подвиг није оно што убија тело, но оно што убија страсти. Тело је сарадник духа. Драговољни бол је пут слободе и истинског умирења. Тело и душа сачињавају простор у којем дела Дух Свети, Који нас навикава и води ка духовним борбама, ка сусрету са Богом нашим.
Обрађујемо њиву свога живота и будућност своју, гледамо на жетву, на пожњевено, успех у подвигу, у служењу, у стрпљењу, у молитви, у богослужењу. Осећамо и одобравање од стране осталих, радујемо се, јер је Бог са нама, благосиљајући младост нашу, старост, вечност, нетрулежност, бесмртност нашу.
Јеванђелски напор (= шруд)није тиранија. Он је духовни живот, он је лагодност, безбрижност и весеље, он је отварање Небеса за синове и кћери Божије, који се дан-ноћ играју пред лицем Његовим.
Напор (= труд)је тако лак. Јер нам Утешитељ Свети Дух све чини лаким и незамарајућим. Духовни живот стиже дотле да задобија крила. Напором и трудом се телесна природа наша сва одједном обнавља и преображава у слику тела Христовог. «Дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање». То је једно стално напредовање живота нашег, тајанствено слушање речи Божијих, улазак који нас приближава Престолу, жртвенику Скиније Небеске.

ПОГОВОР 
Шта је, на крају, напор (= шруд)?
Мало драговољног притешњавања, које доноси харизматичну плодотворност. Мало стрпљења, на чије место долази духовна жетва, као што наводи свети Григорије Палама: «Након тешке зиме, цвета време пролећа». Стиже пролеће обремењено (= окићено)листом, цвећем и плодовима. Духовни закони не касне, већ дејствују; и онај који се бори постаје као Анђео небески, који је, с једне стране, непрекидно свестан колико је Бог близу, а са друге, да заиста «има неких међу овима што овдје стоје који неће окусити смрти, док не виде да је Царство Божије дошло у слави». Ово важи за сва времена. Оно што као есхатолошку извесност очекујемо, већ одавде бива проживљавано као зарука и залог потоњег царствовања са Христом.
Дакле? «Потрудимо се мало, да бисмо занавек наследили». И ако душа наша већ окуша од будућег живота, она не живи овај свет; она живи у другим пространствима, као да бива премештена у неко друго поднебље. Јер, подвижник који учествује у божанственој благодати - која је једно причешћивање бесмртношћу – «обожењем поставши попут бога», без икакве штете и, свакако, Богом о творевинама Божијим размишља, проучава и посматра, и будући бог по благодати, постаје искусан у познању Бога, и по благодати стиче то Божије поимање свега постојећег премудрошћу; јер се ум његов и осећај (=чуло)преуобличава ка «обожењу», ка непрекидном уподобљавању Богу.
Такав је Бог наш! Шта нам све, као награду за наш мали напор који у свом монашком живљењу спроводимо, не даје Дародавац живота! Заиста вреди сваки дан за Христа «умирати»! Безбројни су и непроцењиви дарови Његови. Имају ли, пак, световни људи нешто што би се, макар и у виду сенке, могло упоредити са божанственим богатством које нам као мираз даје Отац наш Небески? Правилно свети Максим говори: «Достигнућа световних људи за монахе су падови». И зар нас исти не подсећа да: «Према настројењу душе Логос Божији прави разлике у даровима међу онима који Га примају».
«Јер дарежљив је Владика, прима и последњег као и првог... и ономе даје, и овоме дарује... Развеселимо се сви гозбом... и богатством вере... Њему нека је слава и власт у векове векова. Амин.»
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Заиста ћемо, када погледамо око себе, видети да Бог по људској логици веома неправедно дели Своја добра. Он тамо где би требало да даје срећу, даје несрећу. Тамо где би требало да даје богатство, даје сиромаштво; где би требало да да сиромаштво, даје богатство. Када очекујемо да нас благослови, Он нам задаје неки јак ударац, док друге истовремено држи са неким непрекидним осмехом. Рекли бисмо, употребивши један савремени израз, да Бог непрестано прави разлике. Саблажњавамо се тиме. Зашто ли?
Најједноставније, због тога што се срце наше окреће ка свему томе, што је приковано за то, што то воли, то тражи. Међутим, другде би требало трагати за решењем драме. Не би требало да тражимо укидање тог привидног разликовања, привидне неправде. До потпуности страни свему људском, свакој људској логици, људској мисли и сваком људском добру. Да смо према свему равнодушни. Када се отуђимо од свега, онда ће Бог за нас моћи да буде све, да само Он буде у нама. То ће нам дати суштинску ведрину. У противном, знајмо да ћемо често бити на мукама ако у срцима нашим буде било чега што није од онога живота, него од овога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Mirkogogic,
      О блаженопочившем старцу Пајсију објављено је од разних писаца много књига, које су заиста донеле духовне користи и учиниле га познатијим. Међутим, све што је објављено односи се углавном на старчево учење и чуда, уз оскудне животописне податке.
      Недостатак детаљног старчевог животописа запазило је једно старчево духовно чедо, наш старац јеромонах Исаак, те је одлучио да допуни празнину.
      Писање је он започео отприлике две године после упокојења оца Пајсија (29. 6. 1994. године) уз помоћ свог братства, и ближио се завршетку. Међутим, његово упокојење (3. 7. 1998. године) је одложило издање готово спремног животописа.
      Животопис је остао неиздат стога што је било неопходно да се исправи и допуни. Уједно, и препреке и услови који су се створили пошто смо остали сироти нису били погодни за сличан подухват. Најзад, постојала је и очигледна немоћ са наше стране. Стога је три године животопис остао нетакнут.
      На завршетак животописа нас је покренула жеља и труд нашег старца око њега, као и подстрек многе браће.
      Неколико пута смо се обесхрабрили и помислили да, као неподобни, напустимо веома тешко и одговорно дело. Обузимао нас је страх да не искривимо старца, те да уместо користи дође до духовне штете и саблазни. Имали смо осећај малог детета које покушава да говори о нечем великом, што превазилази његове могућности, те не налази ни речи, ни начина.
      Док је отац Пајсије живео нисмо се постарали да, заједно са нашим старцем, водимо белешке, да га снимимо на звукопис [магнетофон], да га светлопишемо [фотографишемо] или да прикупимо податке и обавештења са циљем састављања животописа. Његово присуство нас је испуњавало и било нам је довољно само да га гледамо и слушамо. Речено се може сматрати нашим пропустом. Међутим, ми имамо мирну савест, будући да нисмо учинили ништа што би ражалостило старца.
      Једина наша грађа су биле незнатне забелешке одговора на лична питања на духовне теме свакодневне борбе. Старац је у њима наводио примере из својих борби, натприродне догађаје и демонска искушења. Углавном смо се заснивали на ономе што је наше памћење спасло од мноштва онога што смо више пута чули. Његове речи, које су биле скривене или пре записане у нашем срцу, ми сада преносимо на хартију, на општу корист наше браће.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јуче су у присуству митрополита Лемасолског Атанасија, митрополита Каламарије Јустина, више епископа, архимандрита из манастира широм Грчке и домаће братије манастира Ватопеда, обретене мошти знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског (1.7.1921-1.7.2009), једног од духовних чеда Преподобног Јосифа Исихасте.
      Повезан текст:
      Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога
      Наиме на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха.
      Када се упокоји неко од монаха, његово тијело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, провјерава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га цијелог, ушива га у њу.
      Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.
      Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви.
      Након свете Литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.
      Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за Свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз сјеверну страну саборног храма манастира Ватопед.
      Дио текста преузет је из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца - Светогорски богослужбени устав.
       
      Извор: Портал Етос
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места.

       
      Звучни запис предавања
       
      На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали.
      Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот”

        Извор: Хиландар
      Видео: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког.

      Повезан садржај:
      Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског
      Историјат Епархије хумске
      Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе…
        Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава.
      Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...