Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
JESSY

Поуке старца архимандрита Емилијана

Оцени ову тему

Recommended Posts

Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга.
   Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе.    Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази.
   Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети. 
16299526_1142753225851519_1157479055681903575_n.jpg
   „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. 
    Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“.
   „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија.
   Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска.
   Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима.
Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!
 
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Старац Емилијан Симонопетритски: О манастиру

0099-01-12.jpg

 

Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих.

У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека.

Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају.

Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу.

Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру.

 

http://www.spc.rs/sr/starac_emilijan_simonopetritski_o_manastiru

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

...А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“...
Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга.
Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази.
Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети.
„Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан.
Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи и учини сасвим немоћним за било шта.
„Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија.
Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска.
Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима.
Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!
извор: Богословија Призрен
Објавио Српски православни манастир Вазнесење, Овчар Бања

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.
Духовни живот је спрега двају елемената: одрицања, дакле предавања себе Христу, и радости, која проистиче из поверења у Бога, из спознаје и осећања да се Христос за мене разапео, да ми је Христос припремио станове вечне, да ми је Христос уготовио красоте на небу. Као што смо рекли, радост извире из сигурности у Бога, дакле из доживљавања јединства са Богом и са другим људима. Човек без радости одвојен је од Христа, одрицање његово (од света) је лажно. Шта год да урадиш, чак ни покајање твоје и љубав твоја нису истинити, ако ниси радостан. Кажеш да ме волиш, а сутрадан, када ја одлазим, тужан си и плачеш. Љубав твоја била је један пакао самољубља, узбурканост твоје индивидуе, подизање идола самом себи, варка.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

:D

Свети Оци су спознали, а то нам преноси искусто Цркве, да нико не може да достигне светост уколико нема поред себе човека који ће стално да му прави проблеме, било да му се противи, било да му се не противи, али да га својом равнодушношћу, својом лењошћу стално нервира. Без тога нема духовног напретка.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

                                   admin-ajax.jpg

                                           архимандрит Емилијан Симопетритски

Данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.

Духовни живот је спрега двају елемената: одрицања, дакле предавања себе Христу, и радости, која проистиче из поверења у Бога, из спознаје и осећања да се Христос за мене разапео, да ми је Христос припремио станове вечне, да ми је Христос уготовио красоте на небу. Као што смо рекли, радост извире из сигурности у Бога, дакле из доживљавања јединства са Богом и са другим људима.

Човек без радости одвојен је од Христа, одрицање његово (од света) је лажно. Шта год да урадиш, чак ни покајање твоје и љубав твоја нису истинити, ако ниси радостан. Кажеш да ме волиш, а сутрадан, када ја одлазим, тужан си и плачеш. Љубав твоја била је један пакао самољубља, узбурканост твоје индивидуе, подизање идола самом себи, варка. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дакле, мерило нашег усмерења јесте радост, која одређује где се налазим и мир, који одређује куда идем. Ако немам мира, то значи да сам кренуо погрешним путем. Усудићемо се да кажемо да ако свој мир налазимо у греху, онда је боље да одемо у грех. Грех је тада за мене драгоценији од свих Арханђела заједно. Наравно, у том случају ће други степеник бити то да од греха стигнем до Раја, пошто уствари није могуће да грех донесе мир. Грех је највећа увреда за Бога и за човека. И поред тога, ако се мени чини да свој мир налазим у греху, нека одем у грех. Битан је мир. Само мир може да ми подари неки зрачак светлости, који ће ми у наставку открити Бога

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kada pogledaš sebe i vidiš godine da prolaze, i svoje neuspehe i traume, grehe i unutrašnje rane, maloverje, ruine svoga bića, leševe svojih pomisli srca, kojih je bio pun tvoj život; kada vidiš koliko puta si se pokajao, i ništa nisi uradio – savlada te neka tuga. Ta tuga može da se javi još i instinktivno iz nas samih, to jest iz našeg egoizma, preuznošenja, jer bismo želeli da budemo veliki, da nemamo pomisli, da nemamo neuspehe. Bezbroj neispunjenih želja čine nas tužnim. Bolje je da padneš u šake lukavih demona, legeona demona, nego da padneš u ruke tuge, jer ona se teško prevazilazi. Zato budi trezven. Budi budan, da te tuga ne savlada. U suprotnom, pitanje je da li ćeš uspeti. Ulov“: svaka tuga skriva neku zasedu. Koliko ljudi je postalo ulov demona tuge, koji svoje zasede postavlja svuda! Koliko ima ljudi, koji sa ljubavlju traže Boga, toliko svojih mreža demon tuge baca, i ulov koji hvata je neizbrojiv. Jer tuga se skriva iza pretvarnog smirenja, iza lažnog pokajanja, iza lažnog doživljaja ljubavi Božje, iza bezbroj stvari, stoga se čovek, ne bivajući svestan toga, oberučke nje prihvata, i postaje sasvim beskoristan. Tuga je sposobna da uništi snagu u čoveku. Ne zaustavlja se sve dok te ne onesposobi i učini sasvim nemoćnim za bilo šta. A najperfidniji način koji demon (=pomisao) koristi, jeste navođenje reči Gospodnje: Blaženi koji plaču. „Ne“, kaže nam avva Isaija, „ne dajte se prevariti. To je satansko. To nije od Boga“.„Tuga po Bogu je radost, pošto vidiš sebe u volji Božjoj“, kaže avva Isaija. Pretpostavimo da sam sagrešio kao Prepodobna Marija Egipćanka, da sam sve do sada živeo (47 godina) izopačeno, i u ovom času kažem: „Sagreših, Gospode, ustaću“. Kako da prepoznam da li je u meni tuga? Ako nastavljam da mislim na svoj greh, moja misao je demonska. Ako mislim na pokajanje, to znači da želim volju Božju, i odmah imam radost predukusa volje Božje; odmah stavljam sebe među nevine, čiste, pokajane; u sabor sa svima Svetima.
Ne mešaj, dakle, satansku, demonsku tugu sa tugom po Bogu. Tuga po Bogu je radost, jer pred sobom vidiš Boga, zbog Koga živi srce tvoje, pa stoga u tebi caruje Gospod Isus Hristos. To je istinska, bogougodna tuga!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане Свет ако око њега нема људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примедбама, својом лењошћу, злобом, клеветањем. Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им, него реагујеш, за тебе нема спасења, нити духовног напретка, јер то чини да човек бива зрео. То га смирује - не у смислу смирења Светих, далеко од тога - и чини га способним да живи живот. Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот, постаје човек којем и мува смета. И ако је пак монах, године му узалуд пролазе, а ако је ожењен, разводи се.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када стигне до избора супружника, дете ће узети у обзир и мишљење родитеља. Колико сте само пута, ви који сте родитељи, осетили као да вам ножем пробадају срце када вас деца ваша нису питала за мишљење о ономе ко ће им бити животни друг. Мајчинско срце је осетљиво и не може да издржи такво рањавање. Дете треба да пита родитеље, јер они имају неку особиту интуицију којом поимају ствари које се тичу њихове деце. Али, то не значи да отац и мајка треба да врше притисак на своје дете у избору. Нека га оставе да на крају само слободно направи свој избор.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоје људи који у себи имају чежњу за Богом, а да уопште нису знали за њу. Заиста, шта год да човек чини, испод сваког деловања његовог крије се чежња за Богом. Чак и у јелу, пићу и опијању постоји нека носталгија за Богом. И име које неком наденеш подсећа на имена која је Адам у Рају наметнуо биљкама и животињама. И дружење са животињама душу подсећа на Рај, јер душа није примила живот свој сада, него у Рају, стога се и сећа свега. То опомињање, сила и прапостојање људске природе у Рају у себи скривају сећање на место одакле је човек дошао, носталгију за Богом. Али, човек тога није свестан.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свети Оци су спознали, а то нам преноси искусто Цркве, да нико не може да достигне светост уколико нема поред себе човека који ће стално да му прави проблеме, било да му се противи, било да му се не противи, али да га својом равнодушношћу, својом лењошћу стално нервира. Без тога нема духовног напретка.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јесте ли запазили да се, када долази до помрачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је и Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Вечност.
Дакле, треба ли да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга. Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази. Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети. Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи и учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“.„Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија. Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска. Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима.
Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Како, пак, савремени људи размишљају светој установи брака, о тој тајни великоj која је благословена од стране наше Цркве? Људи улазе у брак и изгледа ти да се спајају две благајне, два интереса, две сујете. Уједињују се два човека без идеала, рекли бисмо две нуле. Јер људи без идеала, без трагања нису ништа друго до нуле. Око себе стално слушаш следеће: „Ушао сам у брак да бих живео свој живот, а не да бих се затворио у четири зида.” Чујеш и како неки други говоре: „Ушао сам у брак да бих се лепо проводио у животу”.Децу своју, ако уопште имају децу, предају некој непознатој жени да би они слободно могли да јуре по позориштима, биоскопима и световним друштвима. Тако дом њихов постаје хотел, у који се враћају ноћу, или штавише после поноћи, после провода, како би се одморили. Људи су изнутра празни, па због тога у дому свом осећају стварну празнину. У њему не постоји никакво задовољство, те стога јуре и провлаче се тамо и амо, да би себи нашли срећу. Улазе у брак без знања, без свести о одговорности, само зато што желе да уђу у брак, или зато што мисле да је то неопходно да би били друштвени људи. Али, шта је резултат тога? То сваки дан гледамо. Свима нама су познате олупине брака. Један светован брак, каквим се тај брак данас схвата, може да има само једну карактеристику: то да је убица човековог духовног живота. Због тога треба да осетимо да ако промашимо у браку, скоро да смо промашили и у свом духовном животу. Ако успемо у браку, успели смо и у свом духовном животу. Наш успех или неуспех, напредак или потоп у духовном животу почињу од брака нашег.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Предавање архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра "Духовно завештање Симонопетријских стараца Јеронима и Емилијана", објављено на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.       Извор: Манастир Жича
    • Од Логос,
      Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић.    Звучни запис емисије     Повезан садржај:    Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)     Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења.     О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена.     Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија.     У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки.     Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори.      Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..."   И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић)   Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему   Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским.  Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић)   Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони       Извор: Светогорске стазе
    • Од Логос,
      На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2019. лета Господњег, навршило се деветнаест година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека.      Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“   Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког     Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце.   Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама.   Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали.   – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза.   Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”.     Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци.   Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију.   Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар.   О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи.   Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза.   – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову.   Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног.   – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи.     Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка.   – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана.   Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар.   У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха.   Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао.   Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију.   И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот.   Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу.   Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава.   Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог.   Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа.   Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја.   Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже:   ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело.
      Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска

        Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом!     У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао:    "На  првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом".    Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ   Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај:    Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком   "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког   „Богомнадахнуто житије“   Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...