Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ведран*

Епископ крушевачки др Давид: Две представке Светом Архијерејском Сабору

Оцени ову тему

Recommended Posts

Две представке Светом Архијерејском Сабору Епископа крушевачког Давида.
 
МАЈ 05, 2019  
свети сава саборна црква крушевац

Представка САСабору 1

Унутрашњи докази

о посвећењу светог Саве за Архиепископа

и о добијању Грамате (синђелије)

о Аутокефалији Архиепископије

 

Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!

Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …

Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …

Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује 

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …

Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).

*

Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).

Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).

Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).

Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).

Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).

За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     

Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).

*

Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).

Политички и канонски разлози

за оспоравање Аутокефалије

 

По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.

Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).

*

Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).

Представка САСабору 2

 

Серијал Млади папа

У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе.

Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један  реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте.

Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати.

Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите.

Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?!

А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?!

Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега.  Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил aD. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство.

А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализмуодносно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов  дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија.

Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?!

Асоцијација на: „Младог Источног папу

 

Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?!  Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?!

Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канонаискључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html.

(5) http://bit.ly/2WADvDW

Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар.

Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника:

  1. Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“.
  2. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“.
  3. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“.
  4. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“.
  5. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат„у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6]
  6. Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“.
  7. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“.

(Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/).

Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима.

  1. Квасац је преко мере укиселио тесто.
  1. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји.

Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?!

  1. Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?!
  1. Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!
  1. Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?!
  1. Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?!
  1. Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода  хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?!

Ево и закључка.

Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада,  увелико чини неправославно немамо других речи до следећих:

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!!

О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!!

25/12 април

2019. год.

Еп. крушевачки Давид

https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

 

View full Странице

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

На многаја љета, Епископу крушевачком Давиду! 

На многаја љета, чтецу (теологу) Ведрану Гагићу! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сјајан текст! Свака ти је ка у владике Рада! 

Права је штета што нема и више владика који би могли да праве оваква уметничка сочињенија. Ја, због путовања на коме сам константно, тек сада прочитах текст. Поделићу га на фејсу. 

Када би Ведран био једини мој производ, ја бих сматрао своју мисију на земљи оствареном. Млађи човек, а са сјајним талентом за теологију који и Давид, а не само он, препозна. То је будућност наше Цркве. Докле имамо оваквих владика, а и теолога, нама нема зиме без обзира на ветрове који дувају. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Талични Том рече

На многаја љета, Епископу крушевачком Давиду! 

На многаја љета, чтецу (теологу) Ведрану Гагићу! :)

Amin!

I da nam Vedran nastavi da vedri!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Две представке уваженому и многољествујућем форуму Поуке.орг!

Прва: И ја, попут в. Давида (крушевачког) и о. Зорана Ђуровића, препознах таланте нашег теолога/чтеца Ведрана Гагића, но о њима се никада јавно не изјашњавах. :)

Друга представка, оличена у једном простом питању: где се затурише апологете лика и дела в. Максима (Васиљевића) - Петар Божовић, о. Небојша, брат Александар Милојков и ини - да на овај сјајан текст в. Давида (крсно-васкрсно) одговоре ако ничим другим, а оно макар са једним лајком, илити смајлијем? Чисто да нам покажу да су живи?! (sic!) :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Талични Том рече

Друга представка, оличена у једном простом питању: где се затурише апологете лика и дела в. Максима (Васиљевића) - Петар Божовић, о. Небојша, брат Александар Милојков и ини - да на овај сјајан текст в. Давида (крсно-васкрсно) одговоре ако ничим другим, а оно макар са једним лајком, илити смајлијем? Чисто да нам покажу да су живи?! (sic!)

Ја као подржавам пара еклисиологију Фанара? Нисам знао. Ја сам мислио да не подржавам, али овде очигледно постоје мајстори да објашњавају како људи мисле не оно што мисле и говоре да мисле, него што они, вајни тумачи, кажу да они мисле. Ваљда том методом уласка у подсвест.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Александар Милојков рече

Ја као подржавам пара еклисиологију Фанара? Нисам знао. Ја сам мислио да не подржавам, али овде очигледно постоје мајстори да објашњавају како људи мисле не оно што мисле и говоре да мисле, него што они, вајни тумачи, кажу да они мисле. Ваљда том методом уласка у подсвест.

Апсолутно не мислим да подржаваш пара еклисиологију Фанара. Као што мислим да подржаваш владику Максима. И не само ја, то мисле и још неки људи на овом форуму. Ја сам се само питао где су сада Петар Божовић, о. Небојша, Александар Милојков, да макар једним смајлијем, или лајком, покажу да подржавају ово што пише в. Давид. Ништа друго нисам мислио - ни подсвесно, ни несвесно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Талични Том рече

Апсолутно не мислим да подржаваш пара еклисиологију Фанара. Као што мислим да подржаваш владику Максима. И не само ја, то мисле и још неки људи на овом форуму. Ја сам се само питао где су сада Петар Божовић, о. Небојша, Александар Милојков, да макар једним смајлијем, или лајком, покажу да подржавају ово што пише в. Давид. Ништа друго нисам мислио - ни подсвесно, ни несвесно.

Подржавам владику Максима као човека, јер је овде на форуму брутално нападнут (питам се да ли владика Давид чита каквим словом слове, неки његови "подржаваоци" овде на форуму, о владици Максиму? И ако чита, баш би ме занимао његов одговор. Он је ипак, и мојој маленкости, предавао хришћанску етику). Не видим у каквој је то супротности са мојим сагласјем са критиком тренутне фанарске еклисиологије у тексту владике Давида? Чини ми се да је и владика Максим јасно рекао, у последњем саопштењу, да такву (фанарску) еклисиологију ни у теорији ни у пракси не подржава. Е сад, што неки од вас то не желе да виде....

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Талични Том Зашто је критика (ново)фанарске еклисиологије изједначена са нападом на личност владике Максима? Можеш ли то да ми одговориш?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владика Максим о фанарској еклисиологији:

 

Цитат

Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да додамо:

Цитат

Овде се налази и одговор епископу бачком који је у расправу увео питање смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора позивајући нас да се гласно изјаснимо да ли усвајамо теорију Метаксакиса или став владике Атанасија. Одговор се подразумевао: целокупно наше досадашње епископско служење у дијаспори надахнуто је еклисиологијом (начелима и етосом) епископа Атанасија

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свако добронамеран ће после овога рећи: Амин! И радоваће се слози и сагласју, за мир и јединство наше Цркве. Авај, неки овде на форуму, као да не желе да се ватра смири и као да желе да некоме дођу главе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево вам и једна Авина, уз ову тему, фришко светлописана, мада је Ава мало мутан :)

 

1685861183_avaimaksim.jpg.6e8e539b7bd11a4be2bfb8fb341f99d8.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja bih se licno radovao svacijem pokajanju i povratku pravoslavlju, ali u slucaju gg. Maksima ja licno imam nekoliko problema.

 

Kada bih poverovao da gg. Maksim ne podrzava fanariotsku kvazioeklesiologiju, sto je kao nemoguce lepo oznacio brat:

Cak i kada bih kao nezainteresovan presao preko akademskih nekorektnosti nekoga ko obrazuje (i vaspitava) buduce svestenike, ostaje mi nepremostiva prepreka da gg. Maksim nepokajano kreativno prezentira istinu.

Nadam se da ce svako razumeti sta pokusavam da kazem.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). 

      Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда.
      Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). 
      Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења.
      Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз.
      За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе.
      И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). 
      Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness).
      У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду.
      О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло.
      Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца.
      Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. 
      А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству.
      Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“…

      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). 

      Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда.
      Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). 
      Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења.
      Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз.
      За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе.
      И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). 
      Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness).
      У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду.
      О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло.
      Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца.
      Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. 
      А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству.
      Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“…

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. 
      Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. 
      Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”.
      Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”.

      Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача.
      “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије.
      Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју.
      “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности.
      “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања:
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене?
      Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот.
      Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја.
      Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала.
      “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.”
      Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву.
      “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам.
      Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали.
      Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.
      Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао:
      “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници.
      И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост.
      У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка:
      Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.
      Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира:
      “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света.
      Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу.
      Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје:
      “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме.
      Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити.
      “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика.
      Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...