Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ведран*

Епископ крушевачки др Давид: Две представке Светом Архијерејском Сабору

Оцени ову тему

Recommended Posts

Две представке Светом Архијерејском Сабору Епископа крушевачког Давида.
 
МАЈ 05, 2019  
свети сава саборна црква крушевац

Представка САСабору 1

Унутрашњи докази

о посвећењу светог Саве за Архиепископа

и о добијању Грамате (синђелије)

о Аутокефалији Архиепископије

 

Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!

Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …

Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …

Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује 

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …

Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).

*

Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).

Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).

Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).

Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).

Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).

За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     

Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).

*

Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).

Политички и канонски разлози

за оспоравање Аутокефалије

 

По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.

Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).

*

Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).

Представка САСабору 2

 

Серијал Млади папа

У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе.

Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један  реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте.

Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати.

Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите.

Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?!

А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?!

Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега.  Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил aD. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство.

А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализмуодносно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов  дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија.

Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?!

Асоцијација на: „Младог Источног папу

 

Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?!  Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?!

Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канонаискључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html.

(5) http://bit.ly/2WADvDW

Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар.

Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника:

  1. Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“.
  2. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“.
  3. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“.
  4. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“.
  5. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат„у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6]
  6. Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“.
  7. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“.

(Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/).

Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима.

  1. Квасац је преко мере укиселио тесто.
  1. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји.

Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?!

  1. Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?!
  1. Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!
  1. Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?!
  1. Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?!
  1. Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода  хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?!

Ево и закључка.

Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада,  увелико чини неправославно немамо других речи до следећих:

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!!

О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!!

25/12 април

2019. год.

Еп. крушевачки Давид

https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

 

View full Странице

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

На многаја љета, Епископу крушевачком Давиду! 

На многаја љета, чтецу (теологу) Ведрану Гагићу! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сјајан текст! Свака ти је ка у владике Рада! 

Права је штета што нема и више владика који би могли да праве оваква уметничка сочињенија. Ја, због путовања на коме сам константно, тек сада прочитах текст. Поделићу га на фејсу. 

Када би Ведран био једини мој производ, ја бих сматрао своју мисију на земљи оствареном. Млађи човек, а са сјајним талентом за теологију који и Давид, а не само он, препозна. То је будућност наше Цркве. Докле имамо оваквих владика, а и теолога, нама нема зиме без обзира на ветрове који дувају. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Талични Том рече

На многаја љета, Епископу крушевачком Давиду! 

На многаја љета, чтецу (теологу) Ведрану Гагићу! :)

Amin!

I da nam Vedran nastavi da vedri!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Две представке уваженому и многољествујућем форуму Поуке.орг!

Прва: И ја, попут в. Давида (крушевачког) и о. Зорана Ђуровића, препознах таланте нашег теолога/чтеца Ведрана Гагића, но о њима се никада јавно не изјашњавах. :)

Друга представка, оличена у једном простом питању: где се затурише апологете лика и дела в. Максима (Васиљевића) - Петар Божовић, о. Небојша, брат Александар Милојков и ини - да на овај сјајан текст в. Давида (крсно-васкрсно) одговоре ако ничим другим, а оно макар са једним лајком, илити смајлијем? Чисто да нам покажу да су живи?! (sic!) :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Талични Том рече

Друга представка, оличена у једном простом питању: где се затурише апологете лика и дела в. Максима (Васиљевића) - Петар Божовић, о. Небојша, брат Александар Милојков и ини - да на овај сјајан текст в. Давида (крсно-васкрсно) одговоре ако ничим другим, а оно макар са једним лајком, илити смајлијем? Чисто да нам покажу да су живи?! (sic!)

Ја као подржавам пара еклисиологију Фанара? Нисам знао. Ја сам мислио да не подржавам, али овде очигледно постоје мајстори да објашњавају како људи мисле не оно што мисле и говоре да мисле, него што они, вајни тумачи, кажу да они мисле. Ваљда том методом уласка у подсвест.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Александар Милојков рече

Ја као подржавам пара еклисиологију Фанара? Нисам знао. Ја сам мислио да не подржавам, али овде очигледно постоје мајстори да објашњавају како људи мисле не оно што мисле и говоре да мисле, него што они, вајни тумачи, кажу да они мисле. Ваљда том методом уласка у подсвест.

Апсолутно не мислим да подржаваш пара еклисиологију Фанара. Као што мислим да подржаваш владику Максима. И не само ја, то мисле и још неки људи на овом форуму. Ја сам се само питао где су сада Петар Божовић, о. Небојша, Александар Милојков, да макар једним смајлијем, или лајком, покажу да подржавају ово што пише в. Давид. Ништа друго нисам мислио - ни подсвесно, ни несвесно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Талични Том рече

Апсолутно не мислим да подржаваш пара еклисиологију Фанара. Као што мислим да подржаваш владику Максима. И не само ја, то мисле и још неки људи на овом форуму. Ја сам се само питао где су сада Петар Божовић, о. Небојша, Александар Милојков, да макар једним смајлијем, или лајком, покажу да подржавају ово што пише в. Давид. Ништа друго нисам мислио - ни подсвесно, ни несвесно.

Подржавам владику Максима као човека, јер је овде на форуму брутално нападнут (питам се да ли владика Давид чита каквим словом слове, неки његови "подржаваоци" овде на форуму, о владици Максиму? И ако чита, баш би ме занимао његов одговор. Он је ипак, и мојој маленкости, предавао хришћанску етику). Не видим у каквој је то супротности са мојим сагласјем са критиком тренутне фанарске еклисиологије у тексту владике Давида? Чини ми се да је и владика Максим јасно рекао, у последњем саопштењу, да такву (фанарску) еклисиологију ни у теорији ни у пракси не подржава. Е сад, што неки од вас то не желе да виде....

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Талични Том Зашто је критика (ново)фанарске еклисиологије изједначена са нападом на личност владике Максима? Можеш ли то да ми одговориш?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владика Максим о фанарској еклисиологији:

 

Цитат

Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да додамо:

Цитат

Овде се налази и одговор епископу бачком који је у расправу увео питање смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора позивајући нас да се гласно изјаснимо да ли усвајамо теорију Метаксакиса или став владике Атанасија. Одговор се подразумевао: целокупно наше досадашње епископско служење у дијаспори надахнуто је еклисиологијом (начелима и етосом) епископа Атанасија

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свако добронамеран ће после овога рећи: Амин! И радоваће се слози и сагласју, за мир и јединство наше Цркве. Авај, неки овде на форуму, као да не желе да се ватра смири и као да желе да некоме дођу главе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево вам и једна Авина, уз ову тему, фришко светлописана, мада је Ава мало мутан :)

 

1685861183_avaimaksim.jpg.6e8e539b7bd11a4be2bfb8fb341f99d8.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja bih se licno radovao svacijem pokajanju i povratku pravoslavlju, ali u slucaju gg. Maksima ja licno imam nekoliko problema.

 

Kada bih poverovao da gg. Maksim ne podrzava fanariotsku kvazioeklesiologiju, sto je kao nemoguce lepo oznacio brat:

Cak i kada bih kao nezainteresovan presao preko akademskih nekorektnosti nekoga ko obrazuje (i vaspitava) buduce svestenike, ostaje mi nepremostiva prepreka da gg. Maksim nepokajano kreativno prezentira istinu.

Nadam se da ce svako razumeti sta pokusavam da kazem.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, на Духовски понедељак, 17. јуна 2019. лета Господњег, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму свештене обитељи манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у Београду.
       
      Његовом Преосвештенству саслуживало је бројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и других епархијâ наше помесне Цркве. У наставку Свете Литургије, Владика Иларион је служио четрдесетодневни парастос новопрестављеног схиигуманији Анастасији, која се у Господу упокојила 8. маја 2019. лета Господњег.

    • Од after_silence,
      NE MUČI SEBE!
      Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"
      U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
      Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
      U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.
      U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.
      Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.
      Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.
      Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.
      Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!
      Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.
      Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.
      Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.
      Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.
      Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.
      Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".
      Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?
      Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.
      Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.
      Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
    • Од Логос,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава.  Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе.
      Звучни запис беседе

      Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика,  зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач.  Домаћин славе било је братство Дашић.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Саборни храм у Нишу обележио је храмовну славу - Силазак Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године.

      Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, а Преосвећеном Владики су саслуживали свештеници Саборног храма протојереј Ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић и свештеници из других нишких храмова: протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, свештеник у пензији, протојереј ставрофор Добривоје Митровић из храма Светог Илије у Нишкој Бањи, протојереј-ставрофор Јован Илић из храма Светог Пантелејмона, јереј Дарко Китановић из храма Светог Луке, војни свештеници јереј Иван Ганић и јереј Ђорђе Димић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.
      Храм је био испуњен верним народом, а учешће у Светој служби узели су градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, начелница Нишавског округа г-ђа Драгана Сотировски, председник Скупштине града мр Раде Рајковић, представници војске Србије, председници градских општина и других јавних и културних институција града Ниша.
      У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика је говорио о сведочанству апостола Луке о данашњем празнику на који је "... Црква Христова конституисана, и Дух Свети непрестано од тога дана пребива у Цркви. Без Духа Светога нема ни Литургије, а нема ни Цркве. Дух Свети је онај који чини могућим и присутним овде и сада Царство Божије и који нам даје могућност вечног живота."
      Благољепију торжествене Литургије допринело је здружено појање хорова Бранко из Ниша и гостију из Пољске - хора "Muzyka Cerkiew", са катедре за дириговање конзерваторијума "Фредерик Шопен" из Варшаве. Овај хор наступа на овогодишњем фестивалу Музички едикт, чиме је Фестивал незванично и отворен, а гости на Светој Литургији били су и хорови из Мексика, Белорусије и САД.

      Извор: Епархија нишка
×
×
  • Create New...