Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”.
      Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”.

      Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача.
      “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије.
      Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју.
      “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности.
      “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања:
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене?
      Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот.
      Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја.
      Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала.
      “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.”
      Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву.
      “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам.
      Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали.
      Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.
      Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао:
      “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници.
      И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост.
      У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка:
      Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.
      Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира:
      “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света.
      Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу.
      Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје:
      “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме.
      Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити.
      “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика.
      Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Господо хришћанска, eво нас у Тајни празника Св. Педесетнице. Ево прилике да уђемо у тајну језика Цркве и да откријемо себи и свету, опет и изнова, сву лепоту празничног доживљаја. Време празника открива нам прво јављањe свештеног времена. 

      Свештено време - то је време Цркве, и за његов извор може се сматрати дан Св. Педесетнице. На тај начин религиозан и побожан човек, за разлику од оног који у потпуности живи световним, секуларним начином живота, он живи у свештеној садашњости, која би се могла упоредити са есхатолошком стварношћу. Нерелигиозном човеку је неприступачно ово тајанствено осећање литургијског времена, па су услед тога за њега неприступачне и више пројаве духовне културе. Појава Педесетнице неоспорно сведочи да је храм место освештања, доживљаја свештенога времена. Зато је Црква Саборна, односно васељенска, а не национална Црква. Од чуда гласолалије започиње Црква, чиме ће се окончати њен ход кроз историју - носећи универзалну поруку и поуку. У земаљском шаренилу и разноликости, сва човечанска историја сведочи о богатству културе. Можемо слободно поновити речи Господње "да Дух дише где хоће", стварајући велика дела културе и уметности.
      Силазак Светога Духа има свекосмички значај, и светодуховска и хришћанска култура надахнута је тајном Педесетнице. Речи Оца Јустина уводе нас у суштински однос богослужења и иконе, те теме која говори о основи црквене културе. Ево речи оца Јустина: "У богослужењу Цркве сви догмати - све истине Откривења, изражени су у молитви, преображени у молитвена искања - да би добили с Неба благодат за остварење..." И заиста, ове речи о. Јустина, у тајни данашњега празника непрекидне Педесетнице - сведоче "да је све у Св. Тајне и богослужења обучено." Извор богослужбеног надахнућа је у овоме празнику, који траје у току читаве црквене године. У центру свих молитава је Св. Служба - та тајна "Заједнице Светога Духа", док све стихире, тропари, кондаци и целокупно богослужбено правило сведочи о доживљеном, препеваном Јеванђељу, што је у ствари, живи благодатни живот Цркве. Све се преображава молитвом у душе наше, у живот наше Вере. Истинска методика изграђивања духовности и њенe законитости, за сва времена предата је од Апостола и Светих Отаца. Овај опит указује на јединствени Пут који води у Живот Вечни. Празник Педесетнице је празник Св. Тројице и празник Духа Светога, који је говорио кроз пророке и чини изузетна дела Божија. Овај празник нам показује и указује на наше учешће у светотројичној тајни живота, у тајни Јединства - која је утемељена на једномислију и љубави, која је начин Тројичнога постојања. Дан Педесетнице је дан када је рођена Црква - почетак непрекидног силаска Духа Божијега у хришћанској димензији људске историје. Од тога времена па све до данас, силаском и силом Духа Божијег ствара се и преображава свеколика култура... Дух Свети који је учествовао у првобитном стварању, сада актуализује у центру новог стварања, довршавајући тајну Домостроја спасења. Крајњи циљ је спасење и обожење. Овде се ради о васељенском догађају унутарњег преображења све творевине. Празник Педесетнице и његова икона нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој.
      Икона Педесетнице из перспективе вечности, позива на превазилажење хоризонтале и свих историјских принципа. Сви они који су уградили себе у вечни план тајне Цркве и њенога постојања, они чине тајну иконе Педесетнице. То су богоносни Апостоли и Оци Цркве као "трубе Духа Светога." Сви они су нам открили и благовестили пуноћу благодатних дарова Духа Светога. Зато икона сведочи свештено смирење и свечано испуњење завршнога тренутка стварања Цркве. То унутарње значење празника ми смо дужни да чувамо, негујемо и откривамо народу Божијем и свету.
      Снага унутарњег јединства различитих дарова у заједничком облику и ритму црквенога живота не потврђује се у једнообразности, већ напротив, то одсуство унифицираности и њихове различитости одговара унутарњем смислу празника. Зато у нашој Цркви ни један дар не искључује други дар, нити пак поклапа или доминира. Све ово нам указује на тајну повезаности живота и учења. У том смислу желимо нагласити сав значај личног дара у свим даровима које Црква баштини, а који су основа Јединства Цркве. Бити јак у православном Јединству значи да можемо да сведочимо пред светом који жели само економско уједињење.
      Ово је значајно за мисију Цркве међу народима и свету према коме смо окренути и где увек има изазова и нове јеванђелизације, јер "свет који у злу лежи," тражи спасење и трага невидљиво за Богом. Поготову нисмо далеко од искушења да постанемо "захвални гостопримци" секуларизованом друштву, које аплаудира људима Цркве када се служе аршином ћесара и световним тенденцијама унутар православног света.
      На крају, хоћу још једанпут да нагласим садржај иконе Педесетнице с једне стране, и с друге стране богослужбених речи, чија је подударност очигледна. То смо видели у овом скромном излагању. И ево тих речи, речи светодуховског молитвеног богословља, којим се надахњујемо у ново-старим околностима наше мисије у новој регионализацији економске заједнице Европе и чувању свога идентитета и православне културе у тим интеграцијама.
      ..."Све даје Дух Свети:
      Точи пророштва,
      производи свештенике,
      неуке учи мудрости,
      рибаре преображава у богослове,
      саставља законску установу Цркве...
      Видесмо Светлост Истиниту,
      примисмо Духа Небескога,
      нађосмо веру истиниту...
      У пророцима си нам објавио пут спасења,
      и у Апостолима нам засија благодат Духа Твога, Спасе наш.
      Певамо Пресветога Духа, који просвећује и освећује душе наше.
      Свети бесмртни Утешитељу Душе, који од Оца исходиш
      и у Сину обитаваш..."

      *Беседа изговорена на дан Свете Педесетнице, 2009. лета Господњег.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву.

      Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.
      Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле.
      Као Епископ жички, блаженопочивши  владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску  службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).
      У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Има један рођендан који је веома значајан за спасење рода људског. То је Духовдан – рођендан Цркве Христове, који се слави у 50. дан по Васкрсењу Христовом (отуда Педесетница). На тај дан, Дух Свети је сишао на апостоле у облику огњених језика. Док су апостоли били сабрани на молитви у Јерусалиму, налет силовитог ветра је ушао у кућу и Свети Дух је испунио сваког од њих, дајући им моћ да говоре на свим језицима света и да их разумеју сви људи. Јер, као што у људском телу ништа не бива без душе што је у њему, тако ни у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      У ствари, Црква је непрекидни Духовдан, Дух Свети је стално у њој као бескрајна животворна сила. И он непрекидно силази кроз сваку Свету Тајну, кроз сваку свету врлину, кроз свако Богослужење, кроз свако „Господе помилуј“, кроз сваки христочежњиви уздах.
      У суботу 15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму у Крагујевцу са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле.
      На сам дан празника Силаска Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године, свештенство и верни народ дочекали су Преосвећеног владику Јована испред владичанског двора и у литији су ушли у храм, где је служена Света Архијерејска Литургија, у којој је Преосвећени Владика у својим арипастирским молитвама, призвао благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ. У наставку Литургије служено је вечерње Недеље Педесетнице, приликом којег је Епископ изговорио три молитве пред сабрањем верних који клече. То су молитве које узносимо Богу са покајањем, у којем ћемо живети до следеће Пасхе. Приликом читања тих молитава верни народ и свештенство су плели венце од траве и цвећа.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...