Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Vladan :::.

    Vladan :::.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новонасталој ситуацији повећаних хуманитарних потреба све је више захтева које Епархија добија са молбом како да се уплате динарска или девизна средства која би била искоришћена за потребе добротворне помоћи угроженим породицама на Косову и Метохији. Следе подаци о епархијском динарском рачуну и начину како уплатити средства у другим валутама из иностранства.
      У случају нејасноћа можете контактирати економисту Епархије Рашко-призренске:
       
      Горан Крстић, дипл. екон.     
      Економиста Епархије рашко-призренске
      тел: +381 66 901 15 59 ; +381 38 65 510; +386 49 785 782
      ДИНАРСКИ РАЧУН:
      Динарски жиро-рачун Епархије Рашко-призренске
      205-243659-06
      ДЕВИЗНИ РАЧУН:
      NALOZI ZA PLAĆANJE ZA MEĐUNARODNE UPLATE NA RAČUNE RAIFFEISEN BANKE KOSOVO
      (Uputstvo u DOCX formatu: https://d.pr/free/f/roLQJD
      Pojedinac ili kompanija moraju imati otvoren račun pri Raiffeisen Banci Kosovo kako bi primali ili slali međunarodne uplate
      Banci koja vrši transfer (banci koja šalje doznaku) bi trebalo dostaviti sledeće instrukcije:
      56 A: Korespodentna Banka: (videti spisak dole)_____
      57 A: Račun u instituciju: 
      Raiffeisen Bank Kosovo
      Prishtina, Kosovo
      SWIFT kod: RBKOXKPR
      59:  Korisnik broj računa:
      Račun sa IBAN-om 20 cifara - broj osnovni bankovnog računa 16 cifara
      XK05   1503 0310 0140 7703
                                            
      Ime korisnika: 
      Eparhija Rasko-prizrenska, Prizren-Gracanica
      Ljubazno Vas molimo da odaberete jednu od navedenih korespondentskih banaka sa liste ispod (polje 56 će biti korišćeno sa jednom od naših korespondentskih banaka).
      Pažnja:
      *Za sve uplate preko 10,000 EUR, kako bi se izbeglo kašnjenje u procesu plaćanja, strana koja naručuje novac bi trebalo da naglasi detalje plaćanja. 

       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од JESSY,
      И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5).
      Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха?
      Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав.
      Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори:
      — Шта се то страшно десило? Какве има везе?
      Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа.
      Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом.
      Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује.
      Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).
      Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве
      Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми.
      Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“
      Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“
      То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом.
      Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје.
      Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто?
      — Мрзи ме!
      — Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања!
      — Немам жељу, не видим разлог да идем.
      — А шта је са оцем који ти шаље новац?
      Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.
      То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи.
      У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...
      Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ.
      Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:
      —Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.
      Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.
      Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“
      Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:
      — Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…
      Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон.
      Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.
      Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.
      Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју
      Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.
      Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим.
      Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.
      http://www.pravoslavie.ru/98159.html
    • Од Логос,
      Један од најистакнутијих православних мисионара данашњице протојереј Андреј Ткачов био је гост циклуса трибина „Православље и млади“, чију организацију, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, потписује Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог, уз подршку Сретењског манастира из Москве и ИК „Бернар“ из Београда, као и медијско покровитељство Радија Источник Епархије ваљевске. Посебну лепоту сабрању у Вишем јавном тужилаштву дале су духовне песме о Светој Ксенији Петроградској и Оцу Јустину групе „Нектарија“ из Ваљева.

      Поглед на наслове књига проте Андреја Ткачова: „Не бој се, само веруј“, „Теби и мени Бог је написао писмо“, „У присуству Бога“ и других (укупно их је тринаест) рећи ће већ довољно о изворишту надахнућа и месту уливања свих врлина и дарова датих људском бићу да њима твори непролазно – Васкрслом Христу и вери православној. Ономе на чему почивају темељи националних идентитета Срба и Руса, који морају бити заједно у боготражитељству. Морају, јер само тако једни друге обогаћујемо, мишљења је јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира из руске престонице и уредник портала Православље Русије, преко ког је до Срба дошла мисао проте Андреја Ткачова. Мисао која истовремено ум и срце обузима, испуњава, ствара и потхрањује тежњу ка новим спознајама оног што смо као појединачне личности, али и као део свега створеног бескрајном љубављу Божјом. Након сјајне промоције у Београду, прота Ткачов дошао је у Ваљевску епархију да се поклони моштима Светог Владике Николаја, одслужи Литургију у његовој задужбини и његовим завичајцима упути благослов. Тако се „одужује“ Лелићком Златоусту, који је снажно утицао на њега, каже отац Андреј док му се у угловима очију назиру сузе радоснице. Кад види Србе или помисли на њих, сети се Владике Николаја, Кнеза Лазара, Стефана Дечанског, Петра Цетињског и свих Божјих угодника из рода српског. Баш како и Срби на Русе помисле при помену Светог Серафима, Ксеније Петроградске, цара Николаја Романова и других. Не треба доказивати да су Срби и Руси браћа, истиче отац Андреј, уз констатацију да нас нико не воли као једни друге што волимо. Штавише, свет нас често као лоше и опасне етикетира. Христос је поред нас. Кад буде у нама, свет ће још силније јуришати на нас.
      Србија није мала, али нема излаз на море, нити нафту, нити атомско оружје. Русија има много тога, али није у томе наша снага. Наша снага је Христос! Наша слава су Свети Серафим Саровски, цар Николај и сви новомученици. Наша будућност зависи од тога колико ће се људи сложити са овим што сам рекао. Имамо велико благо, а то је наша Црква. Све остало је додатак. Владика Николај је говорио:“Недеља је, ходите сви у храм! Уколико то радимо, моћи ћемо да говоримо о томе како да сачувамо породицу, васпитамо децу , да напредујемо- сматра прота Андреј Ткачов.
      У Русији и Србији живе милиони крштених људи. Ипак, број оних који учествују у богослужењима и даље је неупоредиво мањи. Ако погледамо колико муслимана у Москви редовно одлази на молитву, намеће се питање: зашто је њих тако много, а нас тако мало? Шта је потребно да нам се деси да бисмо се вратили Богу? Обраћајући се Господу, Владика Николај је говорио:“Превише Те је, љубави моја, зато те људи не примећују.“ Заиста, указује отац Андреј, Господ је свуда око нас као вода око рибе која у њој плива. Али, кад будемо умирали, гушићемо се без Њега као риба на сувом. Требало би сви да нађемо начина да служимо Богу. Један човек може да издаје књиге, други да лечи људе, трећи гради храмове… Имамо много родбине на небу и зато, закључује познати писац, како се у Литургији поје, уздигнимо срца!
      Уредник Издавачке куће „Бернар“, која ове године обележава деценију постојања, Никола Дробњаковић провео је Ваљевце кроз неколико текстова оца Андреја, који указују на разне социјалне апсурде савременог доба, а које аутор расветљава под лупом јеванђељске мисли, дајући како дефиницију опаженог, тако и упутства за отклањање последица. Шта год да прочитате од оца Андреја, сазнаћете нешто добро, истакао је Никола Дробњаковић.
      Да су Ваљевци ове речи озбиљно схватили, говори и чињеница да су од проте Ткачова затражили одговоре на разна питања, као и да су се кући вратили обогативши своје библиотеке бар по једном његовом књигом.
      Лепоту мисли и речи употпунила је песма групе „Нектарија“, свештеника Николе и супруге му Дајане Петровић. Прота Андреј Ткачов са публиком је разговарао уз преводилачко посредовање Марине Тодић, која са руског преводи и његове текстове на порталу Православље Русије.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Поводом тешке хуманитарне ситуације на северу Косова и Метохије, која је изазвана одлуком косовских институција да наметну таксу од 100% на сву робу која долази из централне Србије, као и другим рестриктивним мерама Приштине, Епархија Рашко-призренска упућује хитан апел свим Епархијама Српске Православне Цркве и хуманитарним организацијама да се организује прикупљање хуманитарне помоћи за најугроженије становништво. 
       
      Увођењем такси од 100 одсто на сву робу из централне Србије, противно свим правилима организације ЦЕФТА, којима се гарантује слободна и фер трговина у складу са међународним и посебно европским стандардима, посебно српском становништву на Косову и Метохији наметнут је јарам јер се оно до сада већином снабдевало робом која је увожена из централне Србије и која је по ценама приступачнија од робе која је сада доступна у продавницама на југу. Дискриминација робе по пореклу, која нас подсећа на најмрачнија времена европске историје, представља најгрубље кршење пре свега људских права. Заједно са акцијом демонстративног паљења и уништавања српске робе пре неколико месеци, на које приштинске власти нису реаговале, изазвано је вишеструко погоршање међуетничких односа и безбедности на целом простору Косова и Метохије са несагледивим последицама.
       
      Тренутно је ситуација на северу Косова озбиљно прети да постане алармантна, посебно за најсиромашније и социјално угрожено становништво, које нема начина да се снабедва нити скупљом робом са југа Косова нити да путује ван Покрајине и робу у мањим количинама довози кућама. Уколико се ова неодржива ситуација настави, директно ће изазвати посетепено исељавање преосталог српског становништва, што је очигледно и циљ приштинских власти које лицемерно представљају овај хуманитарни проблем као политички и тиме користе српски народ на КиМ као таоце. Чак је и јучерашње фамозно слање смешно мале количине робе коју су упутиле приштинске институције у Бошњачку махалу у северној Митровици била пре свега позориштна представа, у што су могли да се увере и независни медији.
      Отуда Епархија Рашко-призренска, која је увек била са својим народом у најтежим временима, и сада уз апел за помоћ обавештава јавност да ће на два пункта: код храма Св. Димитрија у Северној Косовској Митровици и у манастиру Бањска у општини Звечан у најскоријем року бити отворени хуманитарни црквени пунктови, где ће бити хитно пребачене постојеће количине намирница и друге робе из резерви епархијских народних кухиња које иначе хране свакодневно око 2000 угрожених лица, првенствено у Косовском Поморављу. Овим ће наша Црква покушати да помогне колико је могуће поделом хуманитарних пакета. Помоћ ће бити дељена свим угроженима без обзира на веру и етничко порекло, као што то већ годинама радимо.
       
      Очекујемо да ће се на овај наш хуманитарни апел брзо одазвати наше Епархије и хуманитарне организације, посебно и Црвени крст, како у земљи, тако и у иностранству и да ће хуманитарна роба бити у наредним данима и недељама допремана на Косово и Метохију. 
       
      Напомињемо, да овај наш апел не представља никакво мешање у политику, већ је пре свега реакција Цркве на невиђене злоупотребе које се врше над недужним становништвом, посебно нашим верним народом на северу Косова и Метохије, које се рестриктивним мерама лишава основних слобода и права. Такође очекујемо да међународне институције што ургентније реагују на ову ситуацију и помогну у изналажењу решења које би заштитило права грађана и омогућило нормалан живот који сада није могућ.
       
       
      Епископ Рашко-призренски и косовско-метохијски 
      ТЕОДОСИЈЕ 
      Призрен-Грачаница, 2. јули 2019. год.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Логос,
      У други четвртак по Духовима, 27. јуна 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Грошници. Владики Јовану саслуживали су: архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Владимир Ћировић, презвитери Дејан Марковић и Стефан Дамјановић, као и протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Литургију су својим појањем улепшали пароси грошнички: старешина храма Св. апостола Петра и Павла протојереј Душан Илић и јереј Ненад Милојевић, под водством протојереја Драгослав Милована. Чтецирали су студент теологије Никола Љубисављевић, ученик осмог разреда основне школе Милош Ћировић и ђак генерације крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустa” Лазар Марјановић.
      Владика Јован је у својој беседи вернима рекао: “Све што је Бог створио је добро. Чак и треперење лишћа на гранама подсећа човека да и његова душа треба да трепери и да се диви свему што је Бог створио. Време је Бог створио да бисмо га употребили на своје спасење. У прилог томе говори апостол Павле: “Ево дана спасења”. Не губимо наду и не трошимо ниједан дан, а да не мислимо о свом спасењу. Ако смо икона Христова, онда нам је спасење важно и задобијамо га уз помоћ вере, која нас освећује. Поучимо се примером Закхеја, који се као низак човек попео на дрво не би ли видео Христа. Зато и ми треба да га тражимо са жељом, најпре у нашем срцу. Ако га не нађемо у нашем срцу, нећемо га наћи ни на Небу. Бога можемо видети свакога дана и можемо га видети само ако имамо духовног вида. Духовни вид имамо када имамо чисто срце. Када пожелимо да видимо Христа, Он ће доћи у наше срце, у дом наше душе и рећи ће нам као Закхеју: “Сиђи, јер данас дође дан спасења дому твоме”, поучио је Епископ Јован.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...