Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

kopitar

Papa o kanonizaciji kardinala Stepinca: ‘On je blažen, može mu se moliti, ali do svetosti moramo izučiti neke povijesne točke’

Оцени ову тему

Recommended Posts

Papa o kanonizaciji kardinala Stepinca: 'On je blažen, može mu se moliti, ali do svetosti moramo izučiti neke povijesne točke' | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp

Share this post


Link to post
Share on other sites

U nastavku objašnjava kako se radi o povijesnim točkama te da je on, koji mora potpisati kanonizaciju, molio, promišljao, tražio savjet i naposljetku shvatio kako treba potražiti pomoć kod patrijarha Srpske pravoslavne Crkve Irineja. “Irinej je veliki patrijarh. I Irinej mi je pomogao. Osnovali smo zajedno povijesnu komisiju. Radili smo zajedno. Jer, i Irineja i mene jedino zanima istina”, objašnjava.

. Znamo da je on dobar čovjek, da je blaženik, ali da se učini ovaj korak ja sam tražio pomoć Irineja da se učini istina. Izučava se“, kaže.

Papa Franjo potom objašnjava kako je najprije osnovana komisija koja je dala svoje mišljenje, a sada se izučavaju druge točke. „Produbljavaju se neke točke kako bi istina bila jasna. Ja se ne plašim istine. Ne plašim se. Samo se plašim suda Božjeg. Hvala”, zaključio je svoj odgovor na pitanje Silvija Tomaševića o daljnjem postupku kanonizacije hrvatskog blaženika.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, stevan911 рече

Neka mi Bog oprosti ali moram reći,kakva im je Crkva takav je i on svetac.....

Mislim da je ovo dovoljan pokazatelj kako se treba ponašati Pastir.

promišljao, tražio savjet i naposljetku shvatio kako treba potražiti pomoć kod patrijarha Srpske pravoslavne Crkve Irineja. “Irinej je veliki patrijarh. I Irinej mi je pomogao. Osnovali smo zajedno povijesnu komisiju. Radili smo zajedno. Jer, i Irineja i mene jedino zanima istina”, objašnjava.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, stevan911 рече

Istina je jedna i siguran sam njemu vrlo dostupna,no dobro vreme će pokazati šta će se desiti.... Mada se da naslutiti u kom smeru sve to ide...tiha voda breg roni..

Mislim da papa želi da prvo dođe do pomirenja i zajedničkog stava između Srba i Hrvata pa tek onda može doći na red kanonizacija.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, stevan911 рече

I ja mislim isto,želeo bi da se prvo pomirimo pa da ga zajedno proglasimo i priznamo za sveca :aplauz:

A videćemo šta će biti....

Mislim da nije problem u blaženom Stepincu nego u nama jer ga ne želimo nasljedovati u onom što je on radio.

On je rekao da je Jasenovac najveća sramota Hrvatskog naroda, a ti isti to sada relativiziraju.

Tako dok se god ne suočimo sa poviješću neće biti ni pravog pomirenja a u takvoj situaciji ni Stepinac ne može biti kanoniziran za sveca.

To je po meni istina i to sam isto napisao i u komentarima na bitno netu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Časovi su ovo, u kojima ne govori više jezik, nego krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom u kojoj smo ugledali svjetlo božje i s narodom iz kojega smo nikli. Je li potrebno isticati da je i u našim grudima življe zakucalo srce? [...] I tko nam može zamjeriti, ako i mi kao duhovni pastiri dajemo svoj prinos narodnom veselju i zanosu, kad se puni dubokog ganuća i tople zahvalnosti obraćamo Božjem Veličanstvu? [...] Govoreći vam dakle kao predstavnik Crkve i pastir duša molim vas i pozivam, da svim silama nastojite i radite oko toga, da naša Hrvatska bude Božja zemlja [...] Odazovite se stoga spremno ovom mom pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i uznapređenja NDH.[2]

(Stepinčev poziv katoličkom sveštenstvu da podrži NDH, 28. april 1941.)
 
СТЕПИНАЦ СЛАВИ УСТАШЕ ПОЗИВАЈУЋИ СЕ НА НАЦИСТИЧКУ ИДЕОЛОГИЈУ КРВИ И ТЛА

Share this post


Link to post
Share on other sites

@kopitar Jesi li,brate moj,pogledao snimak koji sam okačio?

Takvih snimaka ima na desetine,da be pričam o knjigama koje su napisane....

Tako da mislim da je najbolje da se složimo da se ne slažemo....

Svako dobro od Boga ti želim.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.5.2019. at 20:23, kopitar рече

prvo dođe do pomirenja i zajedničkog stava između Srba i Hrvata

pa tek onda može doći na red kanonizacija.

И онда  лепо заједно на Степинчево   ходочастимо код Степинца покровитеља и заштитника српског народа, Рома и осталих нехрвата :D 

Лудило :smeh1: ! 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "PRESTONICA ‘LIDERA U REGIONU’, KOJI DAJE MILION EVRA ZA OBNOVU CRKVE NOTR DAM, KOJI DAJE MILIONE ZA REPUBLIKU SRPSKU, I KOJI ZA STOTINE MILIONA EVRA KUPUJE OVU ILI ONU TELEVIZIJU, NAMENJUJE STOTINE MILIONA EVRA ZA STADIONE – NIJE U STANJU DA SAGRADI KANAL DA ODU GOVNA"

      Glumac, pozorišni reditelj i pesnik Radoslav Rale Milenković više od četrdeset godina je na pozorišnim daskama ili ispred filmske kamere. Potrebna bi bila zasebna brošura da bi se nabrojale sve uloge i režije koje je ostvario, i to ne samo u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji već i u inostranstvu. Glumu je diplomirao 1980. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše, a deset godina potom i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača. Danas je redovni profesor glumačkih veština na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
      Teško da postoji neko ko nije primetio njegove oštre kritike i briljantne analize političkih i društvenih prilika u Srbiji, i hrabrost da izgovori ono o čemu mnogi drugi ćute. Jedan je od osnivača za sada neformalne grupe intelektualaca pod nazivom Samoodbrana, čiji cilj nije, kako kaže, da postane politička stranka već da pomogne građanima da se izbore protiv autoritarnog režima.
      Sa Milenkovićem se susrećemo ispred biletarnice Zvezdara teatra, gde on razmenjuje prvo reči pozdrava sa gospođom koja radi u njoj, a potom i informacije o problemima koje je provala oblaka i kanalizaciona poplava prouzrokovala Beogradu i Beograđanima. I to jeste tema dana: nesposobnost gradskih vlasti da obezbede elementarno funkcionisanje grada koji je u nedelju i ponedeljak odista ličio na Beograd na vodi ili pak na onaj akva-park koji bi trebalo da se – kako gradska vlast gromoglasno i, reklo bi se cinično, najavljuje upravo u trenutku poplava – otvori u Bloku 44 na Novom Beogradu.
      "VREME": Najnovije poplave vizuelno su zastrašujuće, zaista čovek ne bi očekivao da vidi potopljene bulevare i auto-puteve u 21. veku u prestonici jedne evropske države. Jednom ste rekli da Srbijom vlada "gomila neznalica". Da li i ova "kataklizma" na to ukazuje? RADOSLAV RALE MILENKOVIĆ: Naravno. Ali nije to nikakva poplava. Poplava je kada nekontrolisana bujica, sila reke probije svoje korito i poplavi okolni reljef. Još je Marija Terezija napravila nasipe u kojima se nalaze ogromna stabla, šipovi koji drže taj nasip. Odavno je to poznato i ne moraš da budeš nešto naročito maštovit da bi sprečio da te reka plavi. U ovom slučaju nas nije potopila reka već kiša, što je još poraznije. Tačno je da je kiša pala u ogromnim količinama, ali problem je u tome što nije otekla. Snimci na Jutjubu svedoče o potpunom nedostatku bilo kakvog efikasnog kanalizacionog sistema. Svako selo u Vojvodini ima jendek. Postoji kuća, pored kuće trotoar, pa zelena površina, gde obično bude neka voćka i pod njom klupa za starce, a onda jendek, jarak za odvođenje vode, pa tek onda put, pa sa druge strane puta – opet jendek i tako redom. Prema tome, ne treba tu nikakva naročita pamet i mašta već je samo potrebno da budeš savestan upravitelj onim što ti je povereno. U ovom slučaju to je grad ili opština ili javno preduzeće.
      Iako sam bio dete, dobro se sećam velike poplave u Novom Sadu početkom šezdesetih godina prošlog veka. Moj otac, svi radnici, ceo grad je išao da brani Novi Sad od Dunava pošto je bio izuzetno visok vodostaj. Ali, sada ovde nije bilo moguće organizovati takvu podršku čak i kada bi postojalo znanje da se ljudi organizuju. Jer, ne možemo da ronimo kroz kanalizaciju i da je čistimo. Ne možemo da pomognemo ovim neznalicama koji su svojim neznanjem dozvolili da se ovo desi. Pazite, auto-put je bio poplavljen, nije se moglo prolaziti automobilima, a nigde nismo videli komunalne policajce da stoje na važnim punktovima i građanima pomažu, pokazuju gde je bezbedno da se stane, gde je opasno i ne treba da se ide. U pitanju je apsolutno odsustvo organizacije i potpuno odsustvo bilo kakve savesti i odgovornosti. Zapravo nas je poplavilo odsustvo savesti i odgovornosti. A najmonstruoznije od svega je ponašanje čoveka koji se predstavlja kao zamenik gradonačelnika, a ponaša kao gradonačelnik, koji je izrazio zadovoljstvo reakcijom gradskih službi i rekao da je sve pod kontrolom. U pitanju je, dakle, ne samo nedostatak znanja nego i bahatost, koja inače u kombinaciji sa neznanjem uvek vodi katastrofi. Od toga dobra biti neće.
      Znači, ovo može da bude najava nekih novih katastrofa u raznim oblastima i na raznim mestima? Mi i ne slutimo šta sve može da nam se desi. Kruže razne priče, razni ljudi javljaju da su kolektori poskidani, blokirani, zatrpani, da je kanalizacioni sistem uništen... Zaprepašćen sam činjenicom da dobar deo Beograda nema kanalizaciju. Pa, zamislite vi da prestonica "lidera u regionu", koji daje milion evra za obnovu crkve Notr Dam, koji daje milione za Republiku Srpsku, i koji za stotine miliona evra kupuje ovu ili onu televiziju, namenjuje stotine miliona evra za stadione itd. – nije u stanju da sagradi kanal da odu govna. Pa to je strašno. Bila je potrebna samo jedna jača kiša pa da se pokaže koliko katastrofalne mogu biti posledice neplanske i nezakonite gradnje, bez dozvola i tehničkih standarda. Septička jama u Beogradu? Zašto? Pa postoji kanalizacija! Zamislite septičku jamu u Beču ili Rimu ili Parizu! Da li septička jama uopšte postoji kao pojam u 2019. godini u nekoj prestonici u Evropi? Treba li da očekujemo da se otvori pregovaračko poglavlje o kanalizaciji i govnima, i da se napokon i u tom smislu uskladimo sa Evropskom unijom?
      Stiče se utisak da se propaganda vlasti u Srbiji u proteklom periodu pomalo menja i da se sve više spominju "mangupi u njihovim redovima". Da li je to znak da vlast gubi na popularnosti, odnosno da građani počinju da prepoznaju neverovatnu količinu, najblaže rečeno, diletanata u svim strukturama vlasti, te da se nekim najavljenim čistkama pokušava umanjiti šteta? U svakoj lokalnoj sredini ljudi dobro znaju ko je na vlasti. Znaju koje su to neznalice u pitanju. Ako se ne varam, 25 gradonačelnika ili predsednika opština u Srbiji je sudski procesuirano ili čak ima nekakvu pravosnažnu presudu. Ta mantra da nam "dolaze glave mangupi u našim redovima", kako je to govorio Lenjin, nemaštovita je i glupava izlika koja podseća na izgovor đaka koji nije naučio lekciju ili nekog ko je uhvaćen u nečem nečasnom pa priča ono što mu prvo padne na pamet, misleći da će to da ga spase. Postoji ona stara kafanska da nije majka grdila Jovicu što se kockao nego što se vadio, pa je u tom vađenju napravio mnogo veću štetu. Tom pričom o mangupima i pričom da će biti smena – bogami će biti smena! – oni samo potvrđuju da ovde nema demokratije i da nema institucija, da je u pitanju dvoglava hidra autokratije i partokratije, jedna potpuno proizvoljna i uzurpirana država. Da postoje institucije, one bi se oglasile i mi bismo znali gde su problemi, i kako se oni rešavaju. Ne bi ljudi sadili cveće u rupama koje godinama stoje u kolovozu! Da biste znali gde živite, nije potrebno da znate sastav vlade, mada je i on jasna slika i poruka; dovoljno je da posmatrate najobičnije stvari. Kada bismo sada prošetali, na bilo koju stranu sveta, na svakom koraku bismo ugledali neznanje, nebrigu, bahatost. I pritom, mi to sve plaćamo. Oni su naši uposlenici. Ali zbog nefunkcionisanja institucija, vi ne možete da otpustite onoga koji loše radi za vas. Ne možete da otpustite lošeg radnika Vučića. Poništavanjem, uništavanjem, urušavanjem institucija mi, poslodavci, onemogućeni smo da otpustimo sve one koji ne rade dobro svoj posao.
      Sa jedne strane, imamo građane koji iz raznoraznih razloga prilježno glasaju za Srpsku naprednu stranku, sa druge strane one koji su "zgađeni politikom". Kako izaći iz te zamke, iz tog začaranog kruga? Mnogo razgovaram sa prijateljima o tome i nemam valjan odgovor. Da se razumemo, nisam zainteresovan za stranački angažman, ali sam zainteresovan za društvo u kojem živim. Primorani smo da se bavimo politikom zato što je politika preuzela sve ingerencije. Politika se bavi i onim čime ne treba da se bavi, a od političke volje zavise i stvari koje od nje ne bi smele da zavise. Sećam se jedne emisije u kojoj Šešelj objašnjava da stranke učestvuju na izborima upravo zato da bi mogle da postave negde svog direktora. Kakav konkurs, kakvo znanje, kakav plan, kakva vizija – važna je samo politička volja! Kada je politička volja sve i svja, onda ništa ne može normalno da funkcioniše. Kad svedočiš tome, onda od tebe zavisi hoćeš li da se uključiš u tu igru i nešto ućariš ili ćeš biti zgađen i iz nekog moralnog principa ili zbog dobrog vaspitanja reći: neću u ovome da učestvujem! Nevolja je u tome što onda kada nećeš da učestvuješ, kada si takozvani beli listić, ti zapravo daješ glas ovima koji danas vladaju.
      Ne znam kako sve ovo zajedno može da se reši osim građanskom borbom. Da bismo nešto uspeli da rešimo, moramo stvari da vratimo na fabrički reset, na difolt. Moramo pre svega da uspostavimo standard i strukturu od tri razdvojene grane vlasti i da napravimo društvo po modelu koji izaberemo. Može to da bude i kraljevina, može da bude i kalifat. Kada bismo institucije poređali i učinili ih efikasnim, tek onda bismo mogli da se bavimo ozdravljenjem društva i da na slobodnim izborima, gde se ne krade, ne potkupljuje i ne laže, odaberemo model društva i vrednosni sistem na kojem ono treba da počiva. Za početak, da se izborimo da postoje dobre ili loše posledice za javni, društveni, politički ili profesionalni čin. Znam da ja to neću doživeti, ali bih voleo da jednog dana neka buduća generacija to ima kao deo svakodnevice. Posle ćemo moći da pričamo o ukusima, kao danas u Švedskoj ili Norveškoj, o tome da li se nekome sviđaju oni koji su desno ili oni koji su levo, da li su zadovoljni što je ovaj ili onaj predsednik vlade. Naravno da ljudi treba da imaju odnos prema tome ko je na vlasti, ali njihova egzistencija, njihova bezbednost, njihova porodična situacija ne sme da zavisi od toga. Znate, uz svu propagandu ovih koji su na vlasti, i bez obzira na činjenicu da Miloševića nema već 19 godina, mi još uvek nismo došli u situaciju da ljudi mogu normalno da žive od svog rada. Još nismo došli do toga da četvoročlana porodica sa prosečnim ličnim dohotkom može da kupi sve što joj je potrebno da dostojanstveno živi. Ne znam da li je neko primetio, ali prosečna potrošačka korpa još uvek je veća nego plata koju prima ogroman broj ljudi. Zašto bi čovek sa minimalcem bio osuđen da umre od gladi, ili u prljavštini, ili u nekulturi? Za mene je to zadatak politike, da štiti tvoja ljudska prava i da napravi ambijent u kojem si bezbedan i zdrav, i u kojem možeš zahvaljujući svom radu normalno da živiš. A ovde to ne možeš.
      Kada govorite o potrebi fabričkog reseta, da li govorite o lustraciji koja bi usledila posle odlaska ove vlasti? Ne vidim kako bismo mogli bez toga da resetujemo sistem. Kada nosim kompjuter na servis, oni ga prvo očiste od virusa. Moramo da očistimo naše društvo od gadosti, gadova, bolesti, parazita, od pantljičara, tripera, od raznih bolesti, kako bismo omogućili da naš organizam bude zdrav da bi uopšte mogao da počne da funkcioniše. Mi, međutim, hranimo naše parazite, a oni su uglavnom nezadovoljni nama. Čim ne izražavamo svoje bezgranično oduševljenje njima, oni su uvređeni. Nekada plaču pred kamerama i novinarima, a nekada viču.
      Nedavno smo razgovarali sa hrvatskim književnikom Miljenkom Jergovićem, pa smo se dotakli lika i dela Aleksandra Vučića. Jergović je otprilike rekao da Vučić nije lik za roman. Da li vi u predsedniku prepoznajete lik za neki pozorišni komad? Ne. On je za neki skeč, o beznačajnom, samozvanom, umišljenom, bezvrednom čoveku u domenu onoga čime je sve odlučio da se bavi. Beznačajan je bez obzira na to što pravi strašnu štetu. Beznačajan je i po onome što zna i po tome što sve što radi počiva na samovolji i proizvoljnosti. Tako, neki skečić.
      Protesti "Jedan od pet miliona", na kojima ste i vi u nekoliko navrata govorili, u jednom periodu predstavljali su zaista impozantno okupljanje građana, a sada umiru pred našim očima. Zašto je to tako, da li je u pitanju propuštena prilika? Nije. U istoriji se beleže povodi, ali pravi uzroci su uvek važniji. Povod za proteste je prebijanje nesrećnog Borka Stefanovića u Kruševcu. Probudila se energija, nezadovoljstvo, bes, ljutnja zbog toga što živimo u državi u kojoj je tako nešto moguće. Na početku protesta, u decembru i januaru, veoma sam rado šetao i smatrao da je jako važno da izrazimo protest protiv nasilja. Posle svakog protesta vlast je pogrešno reagovala, uključujući tu i nedopustivu rečenicu predsednika Republike da ništa neće učiniti čak i ako pet miliona građana to od njega bude tražilo. Za mene je bilo pitanje časti da budem sa tim ljudima čije sam nezadovoljstvo delio subotom na ulici, po mećavi, po snegu, po kiši. Govorio sam na protestima u Beogradu i Novom Sadu. Kada sam govorio u Novom Sadu, već je bilo jasno da protesti polako gube na snazi jer su političari, a ne građani, počeli da odlučuju ko će gde da govori, a političke partije da se nameću i nadmeću, i preuzimaju proteste. Ipak, jako je važno da su se protesti desili, odnosno dobro je što se bar to desilo ove zime. Oni predstavljaju dokaz neumitne dijalektike, dokaz da društvo ne može da stoji u mestu, i treba se nadati da će uslediti novi krug protesta u narednom periodu. To je neminovno.
      Kada bi društvo stajalo na jednom mestu, ono bi trulilo. Kada bi se ostvarila težnja vlasti da sve ostane ovako kako je sada – jer njima je dobro – to bi prouzrokovalo gangrenu. A imunitet organizma i borba za opstanak će se izmeriti na nekim budućim građanskim protestima. A siguran sam da će se organizam boriti, jer naš nagon za opstanak je jači nego što mislimo.
      Mi živimo u zemlji bez kanalizacije. S obzirom da nemamo obezbeđen i efikasan odliv otpadnih voda, osuđeni smo da živimo u ovom smradu, u ovom kalu, u ovom glibu, ali to ne ukida našu želju za opstankom. Mislim da će neminovno, nekom dijalektikom koju mi i ne prepoznajemo, a koja zavisi i od spoljašnjeg konteksta, doći do novih izliva nezadovoljstva i besa.
      Što se mene tiče, ja neću da šetam u stranačkim kolonama. Protesti političkih stranaka me ne interesuju. Dok političke stranke nisu odlučile da Vučića "nateraju na dijalog", do tada sam šetao. Onog časa kada sam shvatio da je sve što su oni smislili u stvari nekakav poziv na dijalog, ja sam odustao.
      Mislite da dijalog nije moguć? Mislim da nije. Prekasno je za to. Ako si zaista snažna opozicija i ako zaista veruješ u to što govoriš, onda bi morao sve da bojkotuješ, apsolutno sve institucije. Bilo bi veoma dobro da Srpska napredna stranka i svi sateliti oko nje, Čanak, Čeda i svi ostali na Č – ostanu sami sa sobom, da im ostavimo loptu i da njih jedanaest igra fudbal bez protivnika. Oni bi mogli da kažu da su pobedili službeno sa 3-0. Mogli bi i da daju golove. Kakvi su, sigurno bi i davali golove, driblali izmišljene protivnike, ali svako na svetu ko poznaje fudbal, znao bi da tu nije bilo utakmice.
      Spomenuli ste Nenada Čanka. Svi pamtimo vašu čuvenu rečenicu iz serije "Vratiće se rode" ("Beograđani, mamu vam jebem!"). Kako vam sada izgleda Vojvodina i njena autonomija? Ne vidim da tu postoji neki problem. Nenad Čanak je od osnivanja stranke, tačnije od rođenja – u vlasti. Što se tiče ostatka Vojvodine, tu takođe ništa ne možete da zamerite. I Mađari su u vlasti, manjinske partije su u vlasti, svi se dobro slažu. Očigledno da je preživela austrougarska tradicija jasnih računa, katastarskih podela, cifara, knjigovodstva... I, očigledno, sve dobro funkcioniše i sve se dobro raspodeljuje i deli. Čini se da su u Vojvodini svi zadovoljni.
      Hteo bih da malo pređemo na neke druge teme, ali ne mogu da vas ne priupitam za fenomen Ane Brnabić, gej premijerke u homofobičnom društvu? O toj ženi ne znam ništa. Lično, sve mi je to tužno. Zamislite kako bi to izgledalo kada bi neko rekao da glavnu ulogu u nekoj predstavi igra Radoslav Milenković, heteroseksualac. Bilo bi mi neprijatno. Šta je koga briga da li sam ja heteroseksualac! Zamislite da kažu da je Ninovu nagradu dobio Svetislav Basara, heteroseksualac. Strašno! Barjaktarenje činjenicom da je ona pripadnica gej populacije izaziva nelagodu, i predstavlja, zapravo, jednu vrstu seksizma, homofobije. Trebalo bi na miru ostaviti njeno očinstvo, majčinstvo, njenu partnerku...
      Što se tiče lika i dela, kako rekoh, o ženi ne znam ništa osim onoga što sam čitao po nekim forumima i u istraživačkim tekstovima. Ali ono što mene zanima, nezavisno od toga ko je premijer, jeste kakve su namere i dela jedne vlade kada je reč o kulturi, koliki je budžet za kulturu. Na osnovu toga ja zaključujem da ona uopšte ne razume suštinsko značenje pojma kulture, da o sadržaju nema pojma, da misli da se kultura može zameniti, odnosno nadoknaditi nekakvim kreativnim industrijama. To sa kulturom nema veze. S obzirom na činjenicu da ona i njena vlada nisu ništa učinile da strateški unaprede i pomognu kulturi koja je potpuno devastirana, jasno je da je za njih kultura kao šesti prst na ruci ili nozi. Ne znaju čemu služi, a nema potrebe da se operiše. Koliko sam pročitao, ona je oformila nekakav svoj tim, sastavljen od kreativnih industrijalaca, i u kojem se svi prave da nisu službenici vlade. Ispade da to nije vladin savet, već lični – Ane Brnabić. A lične stvari predsednice vlade mene uopšte ne zanimaju.
      Kako komentarišete to što pojedini kulturni poslenici koji su donedavno bili prepoznati kao građanski orijentisani, kritički deo javnosti, sada na različite načine daju legitimitet ovoj vlasti? Nije to nepoznata pojava u istoriji, svako ima svoju cenu. O ukusima se ne raspravlja, kao ni o tuđim novčanicima. Nije problem šta ko podržava i na koji način i za koliko para se prodaje, nego da li mi kao društvo funkcionišemo.
      Vi ste jedan od potpisnika otvorenog pisma Skupštini Subotice u kojem se protestuje zbog odluke da se Kiš proglasi počasnim građaninom Subotice na predlog gradonačelnika ovog grada Bogdana Labana. U pismu je navedeno da je u pitanju "zloupotreba radi prikupljanja političkih poena" i da sadašnja vlast u Subotici sprovodi politike "koje ni po čemu nisu bliske osnovnim Kišovim svetonazorima". Ovo pismo je i podrška protestu Kišove supruge Mirjane Miočinović zbog čina "zloupotrebe". Da, potpisao sam pismo podrške mojoj profesorki Mirjani Miočinović.
      Danilo Kiš nije jedini slučaj, setimo se Pekića, ali i mnogih drugih. Da li je sudbina ovdašnjeg, kritički nastrojenog intelektualca, da prođe upravo kroz tu proceduru: za života vlast vam zagorčava život, a potom vas diže u nebesa, onda kada niste više opasni jer niste među živima? To što se desilo sa Pekićem i to što se dešava sa Kišom nije pokušaj da se oni rehabilituju u odnosu na vlast od koje su bili proganjani. U pitanju je zapravo htenje da se parazitski posisa nešto malo koristi, da se velikani upotrebe i zloupotrebe. Profesorka Mirjana Miočinović jedna je od najinteligentijih i najobrazovanijih osoba koja govori i piše ovim jezikom, a ljudi kojima se ona obratila ne znaju ni ko je ona. Ne znaju kakva je ona moralna gromada. Ali mogli bi da znaju da je bila supruga Danila Kiša. A to bi, opet, mogao da im bude signal da pročitaju poneku knjigu. Mirjana Miočinović je jedna neuporediva i nepotkupljiva ličnost, apsolutno uzorna u svakom pogledu. Reagovala je onako kako bi trebalo da se reaguje, i ja sam to podržao. Za mene je to sličan gest kao odbijanje rukovanja sa Tomislavom Nikolićem. To su primeri kako treba da se ponašamo, i da beznačajne neznalice tretiramo kao beznačajne neznalice. Mirjana Miočinović treba da nam bude uzor.
      Vi ste izuzetno angažovan intelektualac, spreman da veoma oštro govori o društvenim i političkim problemima. Kako se to odražava na vaš posao? I kakve konsekvence snose glumci i pozorišni reditelji koji su se javno angažovali u kritici vlasti? Nemam problem da kažem ono što mislim, iako razumem da se to u određenim političkim krugovima posmatra kao protivništvo. Ali šta čoveku treba? Šaka pirinča. Bez čega ću ostati ako kažem ono što mislim? Bez aviona, bez imena na avionu? Bez filma koji ću producirati? Pa šta! Stalno se setim Hamletove rečenice: "Mogu biti zatvoren u orahovu ljusku, pa se osećati gospodarem beskrajnog prostranstva." Mislim da čovek treba tome da uči i sebe i svoju decu, i da to vežba, neguje i štiti. Moj svet je u mojoj mašti, u mom jeziku, u mojoj igri, u onome što razmenjujem sa svojom publikom.
      Takozvana ćutljiva većina upravo govori suprotno, da je svaki angažman osuđen na propast. Vi ste dugo već društveno i politički angažovani. Jeste li nekada imali krizu i pitali se da li to što radite odista ima nekog smisla i efekta? Ne očekujem nikakvu konkretnu dobit za sebe i ne mogu da izmerim koliko sam postigao. Samo sam u prilici da se sticajem okolnosti bavim javnim poslom, odnosno u prilici sam da me ljudi pitaju šta mislim o nečemu i da javno iznesem stav o tome, a ja sam tako vaspitan da uvek kažem šta mislim. Ne mora to nikome da se svidi. Daleko od toga da nas svi mogu voleti. Ne radim ja to da bi se nekom svidelo to što radim, već da bih izrazio svoju muku, svoje razumevanje sveta, na sceni, ili u novinama, ili na nekakvom kamionu dok veje sneg i ljudi se spremaju za šetnju – svejedno.
      Nedavno je grupa intelektualaca, među kojima ste i vi, osnovala neformalnu grupu pod nazivom Samoodbrana. Možete li nam reći šta je cilj vašeg okupljanja? U pitanju su divni ljudi, ostvareni u svojim profesijama. Srećemo se povremeno i razmenjujemo misli o onome što živimo. Tu su arhitekte, sudije, pravnici, moj kolega glumac Nikola Kojo, lekari, karikaturisti kao Petričić i Koraks... Ponosan sam kada sa njima provedem popodne i popijem čaj. Neverovatno je koliko su iskreni, koliko ono što kažu jeste upravo ono što osećaju i misle. Okupilo nas je to što delimo nezadovoljstvo ovim društvom i što verujemo da bi sve to moglo i trebalo da bude bolje. Nemamo još uvek odluku o nekakvoj institucionalizaciji grupe, i nismo zainteresovani da učestvujemo u političkoj utakmici i osvajamo vlast. Za koji dan ćemo pokrenuti akciju u javnosti, čiji je cilj da dopremo do što više ljudi sa nečim što bi moglo da ih pokrene, da ih obodri, da ih osokoli, da im probudi samopoštovanje. Ne želimo da ih trujemo i da vršimo neku propagandu ili antipropagandu, već da vidimo kakvi nas ljudi vode, ko odlučuje o našim životima, ko su nam ministri, ko je predsednik čega, ko je direktor, i da vidimo kakva su njihova dela. Ne treba nam ništa, ne trebaju nam avioni, kamioni, šoferi, grozimo se toga. Ali, voleli bismo da još malo, onoliko koliko imamo snage, ohrabrimo ljude i da im kažemo da nije sve onako kako tvrde režimski mediji, koji proizvode paralelnu stvarnost.
      Spomenuli ste proizvodnju stvarnosti. Kako vam generalno izgledaju naši mediji, ovi većinski, bliski vlasti? To su neke firme, žurke, proizvodi koji mene apsolutno ne zanimaju. Ne idem u porno-šop da kupim mleko. Ne očekujem da nađem zdravu hranu u kladionici. Znam da tamo nema zdrave hrane. Za mene su to skaredni proizvodi, poročni, ogrezli u zlo. Nisam konzument, i ne obraćam pažnju na njih. To je nešto što postoji u paralelnom univerzumu, mi nismo savremenici, ne delimo ništa, oni nemaju ništa što bi meni trebalo. Jedini problem koji imam jeste nefunkcionisanje pozitivne zakonske regulative, po kojoj se zna šta sme biti u nekom mediju, a šta ne. Posledice, konsekvence – to je za mene ključno. Ali, ti mediji su samo deo celine, tačnije pars pro toto, deo kojim se opisuje celina. Sport, kultura, mediji – sve je to deo jedne celine, simbol ovog vremena, ne može to biti bolje. U pitanju su kolektori nepostojeće kanalizacije. Fascinantno je uverenje vlasti da nešto postoji kada oni to izgovore. To je samo dokaz koliko su ne samo neznalice, već i pokvarenjaci.
      Kako vam izgleda odnos Evropske unije prema Vučićevom režimu, mnoge pohvalne reči i pokoja kritika koja se čuje u poslednje vreme? Kada su 2004. godine u EU primljene zemlje istočnog bloka, verovao sam da su za 15 godina one donekle uspele da sustignu zapadne zemlje i da je u redu što su ih primili. A kada su, tri godine kasnije, primljene Rumunija i Bugarska, shvatio sam da je EU prevashodno politička organizacija. Te 2007. godine mi smo bili u većoj meri spremni da uđemo u EU, a po istoj logici mogli bismo i sutra da postanemo članica. Siguran sam da bi, ako bi to nekom zaista zatrebalo, Srbija već do avgusta mogla da završi sve poslove i postane članica EU. Setimo se da su Bugari izglasavali zakone na engleskom jeziku jer nisu stizali da ih prevedu, jer je bilo važno da se Crno more što pre strateški zatvori, da se proširi evroatlantski prostor, da se uđe u dupe Rusima. Sve je to samo geopolitička igrarija, a nikoga apsolutno ne interesuje što ovaj narod crkava u bedi i mrcvari se u takozvanoj tranziciji. Može ljudski da vas žali neki dobar čovek iz neke države članice EU, ali koga od evropskih zvaničnika briga kako se ovde živi! Koga briga kakvi su mediji u Srbiji! Pa, mediji su u istom stanju već pet-šet godina, ali tek sad se nešto eto jedva pronašlo u tom izveštaju o napretku. Sve te pohvale i te pokude EU, one zavise od toga šta je njima trenutno korisno. I kada budu odlučili da Vučić ode, on će i otići. Ono što bi bilo dobro jeste da u tom trenutku mi kao društvo budemo spremni na neki nulti reset, a ne da nam opet postave nekog novog Murtu koji će da zajaše.
      Nedim SEJDINOVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan.
      Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak".
      GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja".
      Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora".
      Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam.
      Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta".
      Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje".
      Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže".
      Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive".
      Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe".
      Jovana ĐUROVIĆ

       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Na današnjoj Općoj audijenciji Sveti Otac je govorio o sakramentu krštenja, kao vratima nade. Odnosni biblijski odlomak je uzet iz Poslanice svetoga Pavla Galaćanima (Gal 3, 26-28). Prenosimo cjelovit tekst Papine kateheze.
      Foto: Shutterstock.com
      Draga braćo i sestre, dobar dan!
      Crkve su nekada davno bile okrenute prema istoku. U sveti se prostor ulazilo na vrata koja su bila okrenuta zapadu, hodajući uzduž [crkvene] lađe, okrenuti k istoku. To je bio važan simbol za čovjeka antike, alegorija koja je tijekom povijesti postupno nestala. Kao ljudi modernoga doba, nenavikli na promatranje velikih znakova svemira, gotovo se nikad ne osvrćemo na jednu takvu stvar.
      Zapad je glavna točka zalaska (Sunca), gdje svjetlost umire. Istok je, naprotiv, smjer odakle prvo svjetlo zore pobjeđuje tmine i podsjeća nas na Krista, [Mlado] Sunce s visine, na obzorju svijeta (Lk 1,78).
      TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
      Stari obredi krštenja predviđali su da katekumeni prvi dio ispovijesti vjere obave pogleda upravljena prema zapadu. U tom su položaju bili upitani: „Odričete li se Sotone, službe njemu i njegovih djelâ?“ A budući kršćani ponavljali bi u zboru: „Odričem!“ Zatim bi se okretali nema apsidi, u smjeru istoka, gdje se rađa svjetlo, i kandidati za krštenje bili bi ponovno upitani: „Vjerujete li u Boga Oca, Sina i Duha Svetoga?“ Ovaj put bi odgovarali: „Vjerujem!“
      U modernim vremenima ova se draž dijelom izgubila: izgubili smo osjetljivost za ‘jezik svemira’. Ostala nam je naravno ispovijest vjere, sastavljena sukladno krsnim pitanjima, koja je vlastita slavlju svakoga Sakramenta. Ona ipak u svom značenju ostaje netaknuta. Što znači biti kršćanin? – To znači gledati prema svjetlu, nastaviti ispovijedati vjeru u svjetlo, pa i tada kad je svijet zavijen u noć i u tmine.
      Kršćani nisu izuzeti iz tminâ, niti onih vanjskih, a niti unutarnjih. Ne žive izvan svijeta, nego su po Kristovoj milosti koju su primili na Krštenju, ‘orijentirani’ [usmjereni prema ‘orijentu’ – ‘istoku’]: ne vjeruju u tamu nego u jasnoću dana; ne podliježu noći nego se nadaju zori; nisu slobodni smrću, neko prianjaju uskrsnuću; ne prigibaju se zlu jer se stalno uzdaju u beskrajne mogućnosti dobra. To je naša kršćanska nada. Svjetlo je Isus; spasenje koje nam Isus donosi svojim svjetlom i spašava nas iz tminâ.
      Mi smo oni koji vjeruju da je Bog – otac: to je to svjetlo! Nismo siročad nego imamo Oca koji je Bog! Vjerujemo da je Isus sišao među nas i prošao istim našim  životom, postavši našim drugom – posebno siromasima i slabima: to je to svjetlo! Vjerujemo da Duh Sveti bez prestanka djeluje za dobro Čovječanstva i cijeloga svijeta i da će na kraju najveće boli povijesti biti nadvladane: to je nada zbog koje se svako jutro ponovno budimo!
      Vjerujemo da će svaki osjećaj, svako prijateljstvo, dobra želja, svaka ljubav, pa čak i oni najmanji i zaboravljeni, jednoga dana pronaći svoje ispunjenje u Bogu: to je snaga koja nas potiče da svakoga dana prigrlimo svoj život s entuzijazmom! I to je naša nada! Živjeti u nadi znači živjeti u svjetlu; u svjetlu Boga Oca, u svjetlu Isusa – Spasitelja i u svjetlu Duha Svetoga, koje nas potiče da idemo naprijed.
      Tu je zatim i drugi vrlo snažan znak krsne liturgije koji nas podsjeća na važnost svjetlosti. Na koncu obreda, roditeljima – ako je riječ o djetetu – ili pak samom kršteniku – ukoliko je riječ o odrasloj osobi – uručuje se svijeća upaljena na Uskrsnoj svijeći. Riječ je o Svijeći koja u uskrsnoj noći, u potpuno zamračenoj crkvi, ulazi kako bi se ukazalo na otajstvo Isusova uskrsnuća; na ovoj Svijeći svi pale svoje osobne svijeće i plamen predaju svojim bližnjima: u tome znaku se naviješta Isusovo uskrsnuće u životu svih kršćana. Život Crkve je… – jedan prilično snažan izraz: Život Crkve je ‘kontaminacija’ svjetla. Što je više Isusova svjetla u životu Crkve, Crkva je to življa. Život Crkve je kontaminacija svjetla.
      Najljepši poticaj koji si međusobno možemo poželjeti jest onaj da se uvijek podsjećamo na svoje krštenje. Sad bih vas volio upitati: Koliko se vas sjeća datuma svojega krštenja..? – Nemojte odgovoriti, jer bi nekima moglo biti neugodno. Razmislite… „ – Ja ga se ne sjećam…“ – Dobro! Danas – to je za domaću zadaću – idi svojoj majci, ocu, strini, stricu, baki ili djedu i pitaj ih: „Koji je datum moga krštenja?“ I nemoj ga više zaboraviti..! Je li to jasno? Hoćete li to učiniti? (‘Hoćemo’) Danas, ‘saznati ili se sjetiti datuma svog krštenja’, koji je datum našega ponovnog rođenja, datum svjetla. To je datum na koji smo – dopuštam si taj izraz – kontaminirani Kristovim svjetlom. Za domaću zadaću: ‘saznati ili se sjetiti datuma svojega krštenja’.
      Rođeni smo dvaput: prvi put za naravni život, a drugi –  zahvaljujući susretu s Kristom, na krsnom izvoru. Ovdje smo umrli smrti, kako bismo živjeli životom djece Božje, u ovome svijetu. Ovdje smo postali ljudi, kako nikada nismo zamišljali. Eto zbog čega svi trebamo širiti miris Krizme, kojim smo obilježeni na dan svoga krštenja. U nama živi i djeluje Duh Isusa, Prvorođenca među mnogom braćom, među svima onima koji se protive neizbježnoj tmini i smrti.
      Koja je to milost kad kršćanin uistinu postaje ‘Kristofor’; „nositelj [Krista] Isusa“ u svijetu! Iznad svega (milost) za one koji proživljavaju stanje gubitka, očaja, tame i mržnje. A to se razumije iz tolikih malih posebnosti: od svjetlosti koju kršćanin ima u očima, od vedrine koje se ne dotiču ni najteži (životni) dani, zatim volje da se ponovno započne ‘htjeti dobro’ – pa i onda kada postoji iskustvo mnogih razočaranja!
      Kada se u budućnosti bude pisala povijest naših dana, što će se o nama reći? Da smo bili sposobni za na nadu, ili da smo svoju svjetlost stavili pod lonac? Ako ostanemo vjerni svojemu krštenju, širit ćemo svjetlo Božje nade; a Krštenje je početak nade – Božje nade; i moći ćemo na buduće naraštaje prenijeti razloge života.
      I, da ja ne bih zaboravio, koja je ono domaća zadaća? – ‘Sjetiti se datuma svoga krštenja!’ Hvala vam!
      Radio Vatikan | Bitno.net
       

    • Од gsubotic,
      Pomoz' Bog!
      Mom prijatelju je juče umrlo tek rođeno dijete. Tačnije, beba je umrla iznenada treći dan nakon rođenja.
      Kada je otac djeteta otišao kod sveštenika, on mu je rekao da ne može da služi molitvu na sahrani, jer je dijete živjelo manje od 8 dana.
      Beba je umrla iznenada, nije se ni slutilo da nešto nije u redu da bi se pozvao sveštenik da krsti dijete.
      Zanima me ako neko može da mi objasni kakvo je to pravilo od 8 dana i da li je moguće da crkva nema neku molitvu za takve slučajeve, da ispoštuje porodicu umrle novorođenčadi, a služi se na sahranama osoba koji su izvršili samoubistvo recimo.
      Zar je u interesu crkve da gubi vjernike tako, da ne smisli neko rješenje za ovakve situacije?
    • Од Драгана Милошевић,
      Kakvi glasovi dolaze iz crkve? Koliko crkva utiče na zbivanja u društvu, a koliko zbivanja u društvu utiču na nju? Da li je glas patrijarha glas cele crkve? Kakav odnos ima prema protestima, a kakav prema vlasti, kako vidi odnos mladih prema crkvi, ko je podržao njegovo pismo pročitano na protestu? U Pressingu je govorio sveštenik Nenad Ilić.
       
       
       
       
×
×
  • Create New...