Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

пре 21 минута, Хаеул рече

када сте о спремности Цркве да изда КиМ говорили као о реалној могућности

Не лажи и не клевећи ме, нигде то нисам рекао. Лепо сам ти објаснио да си с тим учитавањем био злонамеран будући да ниси неинформисан нити глуп. Мада за ово последње нисам више сигуран...

Будући да на то објашњење на другој теми ниси ништа одговорио јасно је колико је сати код тебе... Стиди се.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Vladan :::. рече

Не лажи и не клевећи ме, нигде то нисам рекао. Лепо сам ти објаснио да си с тим учитавањем био злонамеран будући да ниси неинформисан нити глуп. Мада за ово последње нисам више сигуран...

Будући да на то објашњење на другој теми ниси ништа одговорио јасно је колико је сати код тебе... Стиди се.

Да ли сте ви глупи, не знам, али знам да сте прилично дрски и да ми то нисте баш тако "лепо" објаснили.

Ја сам реаговао на Ваш коментар, јер је то једино на шта сам могао да реагујем. Критиковао сам оно што ми се учинило као указивање на могућност издаје од стране Цркве. Дакле, саму идеју, а не Вас.

Завршимо с овим. Ја опраштам Вама, ако имам за шта - опростите и Ви мени, и готово. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, александар живаљев рече

У Патријаршију је НЕЗВАНИЧНО стигло писмо свештенства из Америке који критикују рад епископа Максима

Дакле в. Максим није предао писмо?

Јер да би дошло званично мора да вдође преко њега.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

@Ведран* Значи, окачи мачку о реп (бар до следећег заседања САС)? 

Па видећемо, или тачније, чућемо. 

Али није то писмо непостојеће ако га западноамерички епископ није предао по протоколу. Сви смо чули за њега, чак и читали његов садржај.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Хаеул рече

прилично дрски

 што ми се учинило

Дрско је и безобразно што ти на овој теми као чињеницу постављаш нешто што је на другој теми оборено и раскринкано, и то рачунајући на то да ће се ван контекста матичне теме твоја тврдња и клевета овде прихватити здраво за готово. Жалим случај. А на објашњење ниси реаговао, још једна лаж.

Срам те било зато што оно што ти се учинило на две теме потураш као чињеницу уз увреде и пратеће глупости.

Лажно праштање нећу ни да коментаришем.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, александар живаљев рече

Тема мајског Сабора СПЦ – мешање Цариграда и Американаца у унутрашње ствари СРПСКЕ ЦРКВЕ: Случај владике Максима!

Снажан, отрежњујући и обесхрабрујући текст. Нека им је Бог у помоћ на том Сабору.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Sofija_ рече

ti bi trebao na odobravanje, mnogo si se osilio

Слободни сте да то предложите особљу.

Завршио сам дискусију и с Владаном и с Вама, и сада се враћам теми. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Како сазнајемо у овај случај су се директно умешали и појединци из Америчке Амбасаде у Београду. Два пута су долазили у Патријаршију да моле да се владика Максим не рашчини. Први пут је постојала иницијатива да се владика Максим премести у Милешевску епархију наместо досадашњег епископа Атанасија Раките, који би био пензионисан. Други пут су Американци молили да се нађе нека згоднија епархија од Милешеве јер је Милешевска мала епархија, те да му се по могућности да да буде епископ у Београду.

Американци ће да пензионишу епископа Атанасија Ракиту (62), а ако не пристанемо онда ће да пензионишу патријарха Иринеја (89) и поставе Максима (51) на његово место!? Шта да радимо сада, мајку му? :0212_rolleyes:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Politika: Kosmet i Ukrajina glavne teme na Saboru SPC

Kosovo i Metohija i Ukrajina biće glavne teme redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, koji sutra počinje u manastiru Žiča, piše Politika, preneo je Tanjug.

 
 
637321_1402du06_f.jpg?1557297061
A. Čukić
Manastir Žiča

Iako se dnevni red Sabora utvrđuje teka kada počne, "Politika" nezvanično saznaje u vrhu SPC da će se o pojedinim temama najverovatnije raspravljati, jer je zbog njihovog značaja važno da se o njima izjasni najviše crkveno telo. Tako će srpski arhijereji na Saboru razgovarati o situaciji na KiM i crkvenoj krizi u Ukrajini. 

O KiM se govorilo i na prošlogodišnjem majskom zasedanju, ali i na vanrednom zasedanju u novembru. Nije isključeno da će arhijereji ponovo formulisati stav o tom važnom i bolnom pitanju, kao što bi slično mogli da učine i sa crkvenom krizom u Ukrajini, navodi list.

Nezvanično, u vezi sa KiM, Srpska pravoslavna crkva neće menjati svoj viševekovni stav i potvrdiće ranije iznete stavove Sabora, navodi "Politika", prenosi Tanjug.

Ovogodišnji Sabor počinje baš u manastiru Žiča, sedištu prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save, u skladu sa velikim jubilejom koji SPC obeležava ove godine: osam vekova od sticanja autokefalnosti, što je zasluga upravo ovog srpsko svetitelja. 

To je jedini razlog zbog kojeg ove godine, za razliku od prošle, zasedanje nije počelo u Pećkoj patrijaršiji. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

SABOR SPC ZASEDA U ŽIČIPatrijarh Pavle postaje svetac ovog datuma?!

 

U radnom delu Sabora bi, kako saznajemo, mogla biti pokrenuta i tema dugoočekivane kanonizacije

Patrijarh PavlePatrijarh Pavle, Foto: Profimedia

Prema rečima našeg izvora, ta tema se nameće ovog proleća, budući da se ove godine navršava 10 godina od smrti omiljenog srpskog patrijarha, da je sve više isceljenja koja se dešavaju na njegovom grobu i, što je najvažnije, ovo je godina u kojoj SPC obeležava svoj najveći jubilej - 800 godina autokefalnosti.

Verski analitičar Draško Đenović za „Alo!“ naglašava da se patrijarh Pavle u narodu odavno doživljava kao svetac, tako da bi eventualna kanonizacija bila samo formalnost.

- Dok je bio živ, u narodu je važio za hodajućeg sveca, vodio je maltene svetački život, na njegovom grobu dešavala su se čuda, odnosno isceljenja. Time su glavni uslovi za kanonizaciju ispunjeni. Do nje bez problema može doći ove, sledeće ili neke naredne godine, ali bi bilo lepo da to bude ove, jer je godina velikog jubileja - kaže on.

Sabor SPCSabor SPC, Foto: SPC

Protođakon Ljubomir Ranković, glavni urednik „Glasa Crkve“, takođe nema dilemu da je patrijarh Pavle odavno svetac za srpski narod, ali se pita da li smo mi njega dostojni i da li smo zaslužili da u naše vreme bude kanonizovan. Dodaje da njegovu veličinu neće ni povećati ni umanjiti to što će vladike možda ove godine izglasati predlog i proglasiti ga svetiteljem.

- Njegov značaj će, kako vreme bude prolazilo, biti sve veći. On je najveći kapital i blago srpske crkve i srpskog naroda. Crkva sa tim stvarima nikad nije žurila, ni Sveti vladika Nikolaj ni Sveti Sava nisu tako brzo kanonizovani, ali videćemo šta će biti na Saboru - navodi on.
Od predloga za kanonizaciju do odluke može proći i nekoliko godina. Kada se odluka donese, pripremaju se ikona svetitelja i svečana pesma, tropar. Svetac se proglašava na svečanoj liturgiji, koju služe članovi Sabora. Nakon kanonizacije, Crkva obaveštava ostale pravoslavne crkve i moli ih da tog sveca unesu u svoj kalendar.

Poslednja tri novoproglašena sveta mučenika su Grigorije Pećki, Vasilije Pekar iz Peći i mučenica Bosiljka Rajičić iz Pasjana kod Gnjilana.

Uslovi za kanonizaciju:

- Da od smrti prođe najmanje 10 godina.

- Da neko iz SPC predlog zvanično iznese pred Sabor.

- Da je ta osoba živela na glasu svetosti, da je iza nje ostalo sećanje, da je vodila čestit, pobožan život, da je svojim delovanjem bila „svedok vere“.

- Da mošti te osobe nisu istrulile.

- Da se na grobu dešavaju isceljenja.

- Da se sa tom osobom ne povezuju negativne konotacije.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Познат је оквирни програм отварања САСабора у манастиру Жичи и Краљеву:

Четвртак, 9. маја

у 9 ч. Света Архијерејска Литургија и Призив Духа Светога у манастиру Жича

у 18 ч. Концерт Хора Музичке академије из Источног Сарајева у Храму Светог Саве у Краљеву

Петак, 10. маја, Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару

у 9 ч. Света Архијерејска Литургија и Слава катедралног Храма Светог Саве у Краљеву

око 11.30 ч. Прва седница Светог Архијерејског Сабора у манастиру Жича

 

Сабор наставља рад 11.05. у Београду.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уочи Сабора у црквеним круговима се доста говори о предлогу Високопреосвећеног митрополита Амфилохија за обнову Бококоторске епископије. Ево њеног кратког историјата:

Бококоторска епархија

Из Википедије, слободне енциклопедије
 
 
 
Епархија бококоторска
Српска православна црква
Основни подаци
Држава Аустроугарска, Краљевина СХС
Основана 1870.
Укинута 1931.
Архијереј
Епархијски архијереј Кирило Митровић(посљедњи)
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ бококоторски
270px-%D0%95%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%
 
Епископ Кирило Митровић

Бококоторска епископија је некадашња епархија Српске православне цркве, која је постојала између 1870. и 1931. године са средиштем у Котору.

Бококоторска епископија је обухватала Боку которску, Паштровиће (област Будве и Петровца) и стару дубровачкуобласт.

 
  •  
  •  
  •  
  •  

До пред крај 18. вијека, с малим изузецима, Бока је потпадала под стару епископију, каснију Митрополију зетску, чија је резиденција у прво вријеме била на Превлаци код Котора, касније око Скадарског језера, и најзад на Цетињу.

Кад је Пожунским миром (1806) цијела Далмација дошла под француску власт, основао је Наполеон посебно Српско-православно владичанство за Далмацију, а 1810. и посебно велико викарство за Боку. Први Викарни архијереј био је архимандрит Герасим Зелић. Тако је остало и касније, кад је цијела Далмација с Боком дошла под аустријску власт (1814). Први подстрек, да се оснује засебно Бококоторско владичанство, дао је књижевник Стјепан Митров Љубиша, који је, као посланик на Царевинском вијећу у Бечу, највише и утицао, да је цар Франц Јозеф I, послије умирења Бокељског устанка 1869. године, одобрио да се оснује самостална Бококоторска епископија, што је учињено 6. новембра 1870. године.

Иако су се православни Срби надали да ће нова епархија остати у духовној заједници са Карловачком митрополијом, убрзо се показало да државне власти имају другачије намере. Након именовања угледног архимандрита Герасима Петрановића за првог епископа нове епархије, које је извршено 25. фебруара 1871. године, појавио се проблем око његове хиротоније, будући да је карловачки митрополитски трон у то време био упражњен. Ово питање се развлачило пуне три године, а у међувремену су власти припремале стварање постпуно нове митрополије. Царском одлуком од 30. марта 1874. године, Бококоторска епархија је заједно са Далматинском епархијом пренета под надлежност новоустановљене Буковинско-далматинске митрополије са средиштем у Черновцима. Самом Буковином управљао је митрополит, док су обе српске епархије у Далмацијибиле у надлежности својих епископа.[1] Тек након тога, Герасим Петрановић је 9. маја 1974. године хиротонисан за епископа од стране буковинског митрополита, а потом је 26. маја свечано устоличен у Котору. Епархијом је управљао веома успешно, све до смрти 1906. године.

Према подацима из 1927. године епархија је имала 4 протопрезвитерата (которски, рисански, херцегновски и будвански) са 49 парохија, 215 цркава, 37 свештеника и 26.448 душа.

Епископи[уреди]

Манастири[уреди]

Бококоторска епископија је имала осам манастира:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Hastings 2003, стр. 431.

Литература[уреди]

  • Грујић, Радослав (1927). „Бококоторска епископија”. Народна енциклопедија.
  • Д. Миковић, Српско-православно боко-которско влађичанство (1908);
  • Шематизам православне епархије боко-которске, дубровачке и спичанске за 1912 и раније године;
  • Ђ. Стратимировић, Православна црква у Боци Которској (1897); Г. Виђицки, Боко-которска епископија и Кипријан Стануловић, архимандрит ковиљски (Српски Сион, 1906);
  • Никодим Милаш, Православна црква у Дубровнику у 18 и почетку 19 вијека (1913).
  • Hastings, James (2003). Encyclopedia of Religion and Ethics. Kessinger Publishing. стр. 431—. ISBN 978-0-7661-3683-0.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данашња Политика, још нема текста у електронском облику, пише (новинарка Ј. Чалија) да се незванично сазнаје да је у Патријаршију стигло писмо свештенства из Америка у којем се изражава негодовање због ставова епископа Максима који "уносе пометњу у свештенство и народ".

Неизвесно је да ли ће се о том писму расправљати на Сабору.

Такође, Јелена Чалија најављује могућност да се због контроверзи око нових решења у предлогу новог Устава СПЦ, његово усвајање одложи за наредну годину.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“     Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије.   Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14).   А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере.   О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58).   Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим.   Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?   Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну?   Никако! Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном.   Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову.   Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“   Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20).   Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота.   Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног.   Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова.   На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину.   Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом.   И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих.   Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно.   Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова.   Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“   А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“   И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову.   У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу.   Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову.   Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему.   С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.   Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен.   Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима.   Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен.   Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују.   Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије.   За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост.   Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29).   Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.   Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“   Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин.     Извор: Православие.ру
    • By Логос
      Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа?     “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају.   Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души.   Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење.   Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње).   Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи.   Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).   Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело?   Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост.   Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога.   Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан.   Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31).   Свети Василије Велики,  Опширна правила,  у Трагом јеванђелског подвига,  Манастир Хиландар,  2009, стр. 171-174.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Свети Бенедикт Нурсијски представља једног од највећих светих отаца вјере Христове. Сматра се зачетником монаштва на западу и након 1500 година од свог упокојења и дан данас зрачи свијетлом Истине. Још од своје младости увидјевши ништавост свијета и његову испразност одлази у пустињу гдје у молитви и посту проводи неколико година. Оснива 12 манастира и устројава живот монаха по принципу „Ora et labora“ тј моли се и ради. О овом светом оцу разговарали смо са архимандритом Бенедиктом (Јовановић) игуманом манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци који данас слави свој имендан и небеског заступника пред престолом Божјим-светог Бенедикта Нурсијског.     Звучни запис разговора     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Свети Врачи Козма и Дамјан - исцелитељи у име Божије". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.   
    • By Логос
      Колико човек презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју богату милост и штити га целог живота.     Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу.   Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут.   Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа.   Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувенљиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.   Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога.   Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење!   Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак.   Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, „заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих“, који су многим трудом и знојем угодили Христу.     Свети Исак Сиријац     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...