Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, Александар Милојков рече

Ако човек ради на јединству Цркве, на помирењу и превазилажењу започетог раскола...

Па то и Барт све време говори за себе :)) 

Јасно је да у овој ситуацији то баш ништа не гарантује само по себи док се не види шта је тачно предлог.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не сумњам у добро намеру Арх.Хризостома али питање како до превазилажења раскола. И Цариград је цело своје деловање у Украјини оправдао са помирењем, превазилажењу раскола итд итд и на крају је направио 10 пута већи проблем од постојећег . Плашим се да би некакав лабилан компромис погоршао ситуацију за будућност 

Share this post


Link to post
Share on other sites

INTERVJU – VLADIKA GRIGORIJE, EPISKOP DISELDORFA I NEMAČKE>

Šta se događalo na Saboru

jelena jorgačević

"NAŠ PATRIJARH JE, NA SAMOM POČETKU, PREDSEDNICIMA I NAMA, PRISUTNIM EPISKOPIMA, REKAO JASNO I NEDVOSMISLENO DA SMO TU DA ČUJEMO STAV DVOJICE PREDSEDNIKA O BOLNOJ TEMI KOSOVA I METOHIJE. NAKON DUŽEG IZLAGANJA DVOJICE PREDSEDNIKA NAMA JE DATA PRILIKA DA IM POSTAVLJAMO PITANJA… PREDSEDNIK VUČIĆ JE NAGLASIO I TO DA SMO MI SVOJU ISTORIJSKU ŠANSU PROKOCKALI I DA SE MOŽEMO ZANOSITI JOŠ NEKO VREME IDEJOM DA JE KOSOVO NAŠE, A DA ĆE NAS POTOM JEDNOG JUTRA NEKO PROBUDITI I SAOPŠTITI NAM OTREŽNJUJUĆU ISTINU, KAO ŠTO JE TO BILO I U SLUČAJU SA CRNOM GOROM… JEDAN DEO RAZGOVORA JE PROTEKAO U FORMI NORMALNOG DIJALOGA. MEĐUTIM, KASNIJE SE SVE PRETVORILO U NAPAD NA EPISKOPA RAŠKO-PRIZRENSKOG TEODOSIJA. TO NE SAMO DA NIJE BIO DIJALOG NEGO JE JEDNOSTAVNO BIO NAPAD BEZ IKAKVOG OSNOVA"

1690498_01x-vreme-naslovna-homepage.png

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 51 минута, александар живаљев рече

INTERVJU – VLADIKA GRIGORIJE, EPISKOP DISELDORFA I NEMAČKE>

Šta se događalo na Saboru

jelena jorgačević

"NAŠ PATRIJARH JE, NA SAMOM POČETKU, PREDSEDNICIMA I NAMA, PRISUTNIM EPISKOPIMA, REKAO JASNO I NEDVOSMISLENO DA SMO TU DA ČUJEMO STAV DVOJICE PREDSEDNIKA O BOLNOJ TEMI KOSOVA I METOHIJE. NAKON DUŽEG IZLAGANJA DVOJICE PREDSEDNIKA NAMA JE DATA PRILIKA DA IM POSTAVLJAMO PITANJA… PREDSEDNIK VUČIĆ JE NAGLASIO I TO DA SMO MI SVOJU ISTORIJSKU ŠANSU PROKOCKALI I DA SE MOŽEMO ZANOSITI JOŠ NEKO VREME IDEJOM DA JE KOSOVO NAŠE, A DA ĆE NAS POTOM JEDNOG JUTRA NEKO PROBUDITI I SAOPŠTITI NAM OTREŽNJUJUĆU ISTINU, KAO ŠTO JE TO BILO I U SLUČAJU SA CRNOM GOROM… JEDAN DEO RAZGOVORA JE PROTEKAO U FORMI NORMALNOG DIJALOGA. MEĐUTIM, KASNIJE SE SVE PRETVORILO U NAPAD NA EPISKOPA RAŠKO-PRIZRENSKOG TEODOSIJA. TO NE SAMO DA NIJE BIO DIJALOG NEGO JE JEDNOSTAVNO BIO NAPAD BEZ IKAKVOG OSNOVA"

1690498_01x-vreme-naslovna-homepage.png

овај интервју се мора прочитати :buba:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, александар живаљев рече

KASNIJE SE SVE PRETVORILO U NAPAD NA EPISKOPA RAŠKO-PRIZRENSKOG TEODOSIJA. TO NE SAMO DA NIJE BIO DIJALOG NEGO JE JEDNOSTAVNO BIO NAPAD BEZ IKAKVOG OSNOVA"

 

bas smo se iznenadili.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево док Ана не постави све:

Владика Григорије: Вучић у Патријаршији није изнео план за КиМ, нападао је владику Теодосија и нагласио "да се можемо заносити још неко време идејом да је Косово наше"

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 23. мај 2019.

 Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије рекао је да од председника Србије Александра Вучића, када је дошао у Патријаршију, где је заседао Сабор Српске православне цркве, није имао прилику да чује како гласи његов план о Косову, нити је то чуо било ко други међу присутнима у сали. Он је додао да се разговор претворио у напад на епископа Теодосија.

Епископ Григорије је у интервјуу за недељник Време испричао да је Вучић рекао да је "током вишегодишњих преговора, супротстављену страну успео навести на правац против којег је она била од самог почетка, али да су опструктивним деловањем које је долазило из домаће средине ти преговори кренули у лошем правцу за нас".vladika-grigorije.jpg

"Председник је нагласио и то да смо ми своју историјску шансу прокоцкали и да се можемо заносити још неко време идејом да је Косово наше, а да ће нас потом једног јутра неко пробудити и саопштити нам отрежњујућу истину, као што је било и у случају са Црном Гором", рекао је епископ Григорије.

Председник је нагласио и то да смо ми своју историјску шансу прокоцкали и да се можемо заносити још неко време идејом да је Косово наше

"Албанска страна, додао је, има неприкосновену помоћ западних земаља, а преговори су се претворили у истинско мучење будући да током разговора неретко падају и грубе речи, и - све у свему - питање је, по његовим речима, само времена где ће и на који начин тај болни чир да пукне", пренео је епископ Григоре шта је још говорио Вучић на његово питање да ли има неки план о томе како изаћи из тренутне ситуације када је реч о Косову и Метохији.

Епископ каже да је део разговора протекао у форми нормалног дијалога, "међутим, касније се све претоворило у напад на епископа рашко-призренског Теодосија".

"То не само да није био дијалог него је једноставно био напад без икаквог основа, којем ту свакако није било места. Епископ Теодосије је још једном показао задивљујуће стрпљење и смирење, иако је састанак отишао у погрешном правцу и разговор је, по мом мишљењу, изгубио сваки смисао", рекао је епископ Григорије.SABOR-SPC-vucic-dodik-foto-tanjug-dimitr

Он наводи да је неколико епископа, међу којима је и он, присуствовало том састанку највише због њега - епископа рашко-призренског, управо зато што је тема била област у којој он управља Црквом.

"Нисмо могли, дакле, да не присуствујемо састанку, како због теме о којој је на том састанку требало да се говори тако и због епископа Теодосија, који је носилац највећег терета - питања опстанка нашег народа на Косову и Метохији", рекао је епископ Григорије.

Додаје да је митрополит црногорско-приморски Амфилохије "као мудри старац, покушавао све време да разговор врати на прави пут, смирено говорећи председнику Вучићу да смо ту да мирно разговарамо, служећи се аргументима, те да ствари не треба да доживљава у толикој мери лично". Према речима епископа Григорија, и други епископи су постављали питања и износили своје мишљење "у виду похвала и критика".

"На крају се све ипак некако привело крају, али без јасног исхода, закључака и без изнесеног плана који би требало да понуди конкретно решење и излаз из тренутне ситуације на КиМ", рекао је епископ Григорије.    

http://www.nspm.rs/hronika/vladika-grigorije-vucic-u-patrijarsiji-nije-izneo-plan-za-kim-napadao-je-vladiku-teodosija.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

1690511_14-12.jpg

Šta se događalo na Saboru

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1690511

"NAŠ PATRIJARH JE, NA SAMOM POČETKU, PREDSEDNICIMA I NAMA, PRISUTNIM EPISKOPIMA, REKAO JASNO I NEDVOSMISLENO DA SMO TU DA ČUJEMO STAV DVOJICE PREDSEDNIKA O BOLNOJ TEMI KOSOVA I METOHIJE. NAKON DUŽEG IZLAGANJA DVOJICE PREDSEDNIKA NAMA JE DATA PRILIKA DA IM POSTAVLJAMO PITANJA… PREDSEDNIK VUČIĆ JE NAGLASIO I TO DA SMO MI SVOJU ISTORIJSKU ŠANSU PROKOCKALI I DA SE MOŽEMO ZANOSITI JOŠ NEKO VREME IDEJOM DA JE KOSOVO NAŠE, A DA ĆE NAS POTOM JEDNOG JUTRA NEKO PROBUDITI I SAOPŠTITI NAM OTREŽNJUJUĆU ISTINU, KAO ŠTO JE TO BILO I U SLUČAJU SA CRNOM GOROM… JEDAN DEO RAZGOVORA JE PROTEKAO U FORMI NORMALNOG DIJALOGA. MEĐUTIM, KASNIJE SE SVE PRETVORILO U NAPAD NA EPISKOPA RAŠKO-PRIZRENSKOG TEODOSIJA. TO NE SAMO DA NIJE BIO DIJALOG NEGO JE JEDNOSTAVNO BIO NAPAD BEZ IKAKVOG OSNOVA"

Završio se i ovaj Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve.

O onome šta se događalo ostale su sporadične izjave, saopštenja, pretpostavke i slike: Aleksandar Vučić koji kaže da vladike jedva čekaju da ga ugoste; patrijarh Irinej koji ponovo javno govori o svojoj podršci Aleksandru Vučiću; ćutnja ostalih vladika; oporo Vučićevo lice nakon sastanka; saborsko saopštenje u kojem stoji da je stav Sabora istovetan kakav je bio i ranije: "Zato je za Sveti arhijerejski sabor naše Crkve neprihvatljiva bilo kakva izmena statusa Kosova i Metohije koja vodi ili priznanju Kosova kao nezavisne države ili bilo kojoj varijanti teritorijalne podele, bez koje nije moguće razgraničenje"; ljutnja dela javnost zbog, s jedne strane, mešanja Crkve u državne poslove ili zbog, u poslednjim decenijama, neviđenog pritiska države na Crkvu; mnoštvo anonimnih izvora i tumačenja…

Šta se stvarno dogodilo?

S vladikom Grigorijem, episkopom Diseldorfa i Nemačke, razgovaramo o upravo završenom Saboru, o tome kako je tekla poseta Aleksandra Vučića, koji su glavni utisci, da li je video Vučićev plan za Kosovu i Metohiju, ali i o vakcinama, papi Franji i događajima u Ukrajini.

Intervju smo vodili pismenim putem.

"VREME": Prethodnih dana odnos države i Crkve bio je goruća tema u svim medijima. Čini mi se da smo ipak, i pored svih tih tekstova, osuda i tumačenja, ostali uskraćeni za ono što se zaista dogodilo. Šta je za vas ključno u toj poseti?

VLADIKA GRIGORIJE: Ključno je, rekao bih, to što se ništa ključno nije dogodilo. Kada to kažem, nisam ni najmanje zlonameran. I to nije samo moje već i mišljenje mnogih drugih episkopa sa kojima sam razgovarao i koji o pomenutom sastanku imaju slično mišljenje. Poslužiću se, povodom vašeg pitanja, jednim biblijskim citatom koji mi se u ovom trenutku čini veoma prikladnim: "Taština nad taštinama, veli Propovednik, sve je taština. (...) Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem" (Knjiga Propovjednikova, 1,2 i 1,9). Ovo je citat iz jedne starozavetne knjige, a ja, kao hrišćanin, mogu dodati još samo to da je jedino novo pod suncem – sâm Hristos. Drugim rečima, na sastanku o kome je reč imali smo priliku da čujemo ono što nam je svima već bilo dobro poznato iz predsednikovih izjava u medijima.

U novinama se moglo pročitati da je susret protekao u oštrom tonu, kao i da je predsednik Vučić pretio vladikama. Hajde da pokušam da pitanje postavim što jednostavnije: koliko je tu zaista bilo dijaloga?

Sasvim je razumljivo da su novinari, kao i celokupna javnost, pokušavali da saznaju šta se događalo na pomenutom sastanku. Već su mnogi, pa i sami učesnici sastanka, nastojali da pojasne šta se uistinu dogodilo (pritom je svako, prirodno, predstavljao događaj iz svog ugla). Naš patrijarh je, na samom početku, predsednicima i nama, prisutnim episkopima, rekao jasno i nedvosmisleno da smo tu da čujemo stav dvojice predsednika o bolnoj temi Kosova i Metohije. Nakon dužeg izlaganja dvojice predsednika nama je data prilika da im postavljamo pitanja. Nastojeći svim silama da to bude upravo dijalog, kada je došao red na mene, nakon što sam izneo svoje uverenje da mu na njegovom položaju u vezi s ovim pitanjem zaista nije lako, zamolio sam predsednika Vučića da nam odgovori da li ima neki plan o tome kako izaći iz trenutne situacije kada je reč o Kosovu i Metohiji. Predsednik je zahvalio na pitanju, naglasivši da je došao na sastanak iz poštovanja prema Crkvi, patrijarhu i prema pojedinim episkopima koji su mu prijatelji još iz ranijeg perioda. Istakao je, takođe, da je, tokom višegodišnjih pregovora, suprotstavljenu stranu uspeo navesti na pravac protiv kojeg je ona bila od samog početka, ali da su opstruktivnim delovanjem koje je dolazilo iz domaće sredine ti pregovori krenuli u lošem pravcu za nas. Predsednik je naglasio i to da smo mi svoju istorijsku šansu prokockali i da se možemo zanositi još neko vreme idejom da je Kosovo naše, a da će nas potom jednog jutra neko probuditi i saopštiti nam otrežnjujuću istinu, kao što je to bilo i u slučaju sa Crnom Gorom. Albanska strana, dodao je, ima neprikosnovenu pomoć zapadnih zemalja, a pregovori su se pretvorili u istinsko mučenje budući da tokom razgovora neretko padaju i grube reči, i – sve u svemu – pitanje je, po njegovim rečima, samo vremena gde će i na koji način taj bolni čir da pukne.

Kao što vidite, jedan deo razgovora je protekao u formi normalnog dijaloga. Međutim, kasnije se sve pretvorilo u napad na episkopa raško-prizrenskog Teodosija. To ne samo da nije bio dijalog nego je jednostavno bio napad bez ikakvog osnova, kojem tu svakako nije bilo mesto. Episkop Teodosije je još jednom pokazao zadivljujuće strpljenje i smirenje, iako je sastanak otišao u pogrešnom pravcu i razgovor je, po mom mišljenju, izgubio svaki smisao. Nekoliko episkopa, među kojima sam bio i ja, prisustvovali su tom sastanku najviše zbog njega – episkopa raško-prizrenskog, našeg brata u Hristu, upravo zato što je tema bila oblast u kojoj on upravlja Crkvom. Nismo mogli, dakle, da ne prisustvujemo sastanku, kako zbog teme o kojoj je na tom sastanku trebalo da se govori tako i zbog episkopa Teodosija, koji je nosilac najvećeg tereta – pitanja opstanka našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Mitropolit Amfilohije, kao mudri starac, pokušavao je sve vreme da razgovor vrati na pravi put, smireno govoreći predsedniku Vučiću da smo tu da mirno razgovaramo, služeći se argumentima, te da stvari ne treba da doživljava u tolikoj meri lično. Da napomenem i to da su i drugi episkopi postavljali pitanja i iznosili svoje mišljenje u vidu pohvala i kritika. Na kraju se sve ipak nekako privelo kraju, ali bez jasnog ishoda, zaključaka i bez iznesenog plana koji bi trebalo da ponudi konkretno rešenje i izlaz iz trenutne situacije na KiM.

Da li vam je posle posete predsednika Vučića jasniji njegov plan za Kosovo i Metohiju, pošto javnost nije imala prilike da ga čuje?

Kao što je već naglašeno, ni ja nisam imao priliku da čujem kako glasi taj plan, niti je to čuo bilo ko drugi među prisutnima u sali u kojoj se održavao sastanak.

Rekli ste nedavno u jednom intervjuu da srećete pametne mlade ljude koji vam se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi, kao i da vam se čini da tome najpre doprinosi zamršeni odnos između države i Crkve. U tom duhu, kako vidite ovaj sabor?

I vi, kao i ja, vrlo dobro znate da je upravo okončani sabor protekao dobrim delom u znaku posete predsednika Patrijaršiji u vreme zasedanja Sabora. Taj dolazak je, to je sasvim jasno, doprineo samo još većoj zamršenosti ionako nerazjašnjenih odnosa između Crkve i države, a sve dok je tako, Crkva, po svemu sudeći, neće biti u prilici da se u dovoljnoj meri posveti problemu koji ste pomenuli.

Šta je ključni problem zbog koga se taj odnos ne rešava?

1690511_14-11.jpg

Suštinski problem leži u nesprovođenju zakona i u neodgovornosti. Kada je reč o ovom drugom, uvek, pre svega, podrazumevam to da je naša prevashodna odgovornost ona koja se tiče čuvanja drugoga od nas samih. U ovom slučaju, to bi značilo da Crkva treba da bude svoja i da čuva državu od sebe, ali, takođe, i da odgovorna država treba da čuva Crkvu od sebe. Ako je neko dobar vernik u Crkvi, on treba biti i dobar građanin u državi, to jest treba da izvršava svoje građanske dužnosti. Ali, s druge strane, ako je neko dobar građanin i nije vernik, on nikada ne bi trebalo da ugrožava verska osećanja i prava onih koji jesu vernici. Drugim rečima – da dodatno pojasnim ovo što sam upravo rekao – i Crkva i država bi, u prvom redu, trebalo da se bave stvarima i problemima koji se njih direktno tiču, ne uplićući se u delovanje jedna drugoj, osim kada dođe do jasnog preplitanja interesa i polja delovanja, to jest kada je neophodno da pronađu zajedničko rešenje koje će biti na obostranu dobrobit.

I kada smo već spomenuli slobode i neslobode, plaćate li vi cenu za vašu slobodu da mislite i o tome govorite? I smatrate li da našoj Crkvi iznutra nedostaje slobode?

Dopustite mi da sažmem odgovor na vaše pitanje u sledeću rečenicu: Sloboda nema cenu! Čovek bez slobode i nije, zapravo, čovek. Naravno, sloboda podrazumeva i već pomenutu odgovornost, a odgovorni smo za svaku svoju reč i delo.

Kada je reč o Crkvi, najveći izraz slobode u njoj dolazi od daha Duha Svetoga. Duha, s druge strane, ne možemo zadobiti bez slobode. I to je zapravo ono što se od nas očekuje – da zadobijemo slobodu. Međutim, ne treba zaboraviti da je Crkva i institucija koja podrazumeva red. Ipak, ako smo savesni i odgovorni ljudi, red nikada neće biti smetnja slobodi, niti bi trebalo to da bude. Drugo je pak pitanje da li smo to baš uvek i zašto nismo.

Kako vidite ulogu Crkve na KiM i sa čime se sve ona suočava?

Ključni zadatak naše crkve na KiM jeste da sačuva dostojanstvo i život našeg naroda na toj teritoriji, ali i da sačuva najveće i najvrednije kulturno blago koje taj narod poseduje. Međutim, Crkva je u toj svojoj misiji praktično sama i ostavljena od svih kao "slamka među vihorove". Tu zapire, kako bi rekao pesnik, ljudsko poznanje i počinje pesma: "Nadanje se naše zakopalo na Kosovu u jednu grobnicu. Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke." Želim da verujem, koliko god to nekom zvučalo paradoksalno, da je ta "kosovska grobnica" izvor našeg života i postojanja u budućnosti. Uloga, dakle, SPC na Kosovu i Metohiji u ovom trenutku jeste – "na strašnome mestu postojati" i verovati. A to je, u stvari, uloga Crkve na svakom mestu i u bilo kojem vremenu.

Čuli smo ponovljeni poziv SPC da uđe u dijalog sa kanonski nepriznatom Makedonskom pravoslavnom crkvom. Ima li izgleda da će se to i dogoditi u skorijoj budućnosti?

Iskreno se nadam da će taj dijalog zaista započeti. Dijalog, kao i sloboda, jeste element na kome počiva postojanje čoveka, sveta i Crkve. Razgovor sa Bogom, razgovor sa drugim čovekom – to je sâm naš život, i zato sam uvek za dijalog, pogotovo sa narodom koji živi u Severnoj Makedoniji. Jer iako je posredi pre svega međucrkveni dijalog dve jerarhije, treba oslušnuti i čuti i ono što narod misli o tome. Uostalom, nisu li i sami jerarsi deo tog prijateljskog i našeg naroda, od kojeg nas je, nažalost, odvojila politika? Crkva pak, s druge strane, ima ulogu da sjedinjuje razdeljeno i da čini upravo ono o čemu sve vreme razgovaramo – da se ne podaje politici, ovovremenoj i prolaznoj.

Koliko na to utiču dešavanja u Ukrajini i ponašanje Vaseljenske patrijaršije?

To će vreme tek da pokaže. Dešavanja u Ukrajini velika su pouka svima nama da politika ne treba da nas deli, ali i da ona ne može biti faktor sjedinjenja, upravo zato što je, kako već rekosmo, prolazna. Da ne bi došlo do nesporazuma, želim da naglasim da se ova konstatacija ne odnosi ni na koga izričito, to jest da se podjednako odnosi na sve strane koje su u žiži ove krize, od Kijeva i Moskve pa sve do Carigrada. Dakle, sjedinjenje treba graditi na temelju koji je nerazoriv, a to je vera u Isusa Hrista kao Sina Božijeg. Na tom temelju Bog je sagradio Crkvu, a ne na smrtnim ljudima i njihovim idejama. Događaji u Ukrajini bi, po mom skromnom mišljenju, trebalo da budu znak za uzbunu u Crkvi i opomena da, pre svega, Crkva treba biti – Crkva.

Kada je reč o odnosima u regionu, nedavno je i papa Franja izjavio da nikome ne ide u prilog proglašenje Stepinca svetim dok se ne razjasne određene istorijske nejasnoće. Kakav je vaš stav o tome i kako procenjujete ulogu pape Franje u današnjem, sukobljenom svetu?

Papa Franjo se nesumnjivo veoma trudi da učini nešto dobro u ovom svetskom vrtlogu u kome se trenutno nalazimo. Da li će uspeti u toj svojoj nameri – ne znam, ali ono što sigurno znam jeste to da je jedna takva ličnost kao što je on – ličnost koja se pritom nalazi na jednom veoma značajnom položaju – blagotvorna za ovaj svet.

Sveti arhijerejski sabor je u saopštenju kazao: Povodom javnih stavova za obaveznu vakcinaciju dece ili protiv nje, Sabor smatra da treba uvažiti razloge naučne medicine, ali i bojazan roditelja od njenog primanja. Čini mi se da saborsko saopštenje nije baš najjasnije. Možete li nam reći nešto o tome?

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da se, zahvaljujući uspešnoj vakcinaciji, godišnje spasi dva-tri miliona ljudskih života. Takođe, procenjuje se da oko milion i po dece godišnje umire od bolesti čija se pojava mogla sprečiti vakcinacijom. Stotine miliona ljudskih života je sačuvano zahvaljujući vakcinama i opštoj imunizaciji. Nažalost, mnogi ljudi su poverovali u različite teorije zavere koje nemaju svoje pokriće u medicinskoj nauci, a koje dovode u pitanje vakcine i korist koju one imaju po očuvanje života i zdravlja ljudi. Ljudi su, paradoksalno, skloni da uživaju u svim blagodetima savremene medicine, zahvaljujući kojima mogu da se nadaju da će i oni i njihova deca imati dug i koliko-toliko zdrav život, a da istovremeno sumnjaju da iza svega toga stoji neka svetska zavera čiji je cilj da se zatre čovečanstvo. Čvrsto sam uveren u to da savremena medicina, uspešnije nego ikada u istoriji civilizacije, radi na dobrobiti svih ljudi. Ona poput drugih nauka, po mom uverenju, predstavlja dar Božiji na kome bi trebalo da budemo blagodarni. Zato se slažem sa Njegovom svetošću patrijarhom, koji je prošle godine, u jeku epidemije malih boginja u Srbiji, izazvane upravo padom procenta vakcinisane dece, pozvao roditelje da svoju decu vakcinišu.

I konačno, kako izgleda život u Nemačkoj? Uskoro se priprema proslava pedeset godina od osnivanja eparhije. Šta planirate tim povodom?

Život u Nemačkoj je život u dobro organizovanom sistemu koji pruža brojne mogućnosti, ali njihovo ostvarenje iziskuje isto tako i mnogo truda i odgovornog rada. Moja je želja da sa svojim saradnicima i sveštenicima učinim sve kako bi naša Crkva na prostoru te velike zemlje i kulture na najuspešniji način služila našem (i ne samo našem) narodu i svedočila im Hrista. Kada je reč o proslavi pedeset godina postojanja Eparhije, centralna svečanost biće organizovana za Vidovdan, u Hanoveru, a tom prilikom će, pored liturgijskog slavlja, biti organizovan i simposion posvećen prošlosti, sadašnjosti i budućnosti naše Crkve u Nemačkoj, koji organizujemo zajedno sa našim prijateljima iz Rimokatoličke crkve i Evangeličke crkve u Nemačkoj. U pripremi je i monografija posvećena istoriji i razvoju naše eparhije, koja bi, takođe, trebalo uskoro da ugleda svetlost dana.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, ana čarnojević рече

 

Šta se događalo na Saboru

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1690511

...

Čuli smo ponovljeni poziv SPC da uđe u dijalog sa kanonski nepriznatom Makedonskom pravoslavnom crkvom. Ima li izgleda da će se to i dogoditi u skorijoj budućnosti?

Iskreno se nadam da će taj dijalog zaista započeti. Dijalog, kao i sloboda, jeste element na kome počiva postojanje čoveka, sveta i Crkve. Razgovor sa Bogom, razgovor sa drugim čovekom – to je sâm naš život, i zato sam uvek za dijalog, pogotovo sa narodom koji živi u Severnoj Makedoniji. Jer iako je posredi pre svega međucrkveni dijalog dve jerarhije, treba oslušnuti i čuti i ono što narod misli o tome. Uostalom, nisu li i sami jerarsi deo tog prijateljskog i našeg naroda, od kojeg nas je, nažalost, odvojila politika? Crkva pak, s druge strane, ima ulogu da sjedinjuje razdeljeno i da čini upravo ono o čemu sve vreme razgovaramo – da se ne podaje politici, ovovremenoj i prolaznoj.

Koliko na to utiču dešavanja u Ukrajini i ponašanje Vaseljenske patrijaršije?

To će vreme tek da pokaže. Dešavanja u Ukrajini velika su pouka svima nama da politika ne treba da nas deli, ali i da ona ne može biti faktor sjedinjenja, upravo zato što je, kako već rekosmo, prolazna. Da ne bi došlo do nesporazuma, želim da naglasim da se ova konstatacija ne odnosi ni na koga izričito, to jest da se podjednako odnosi na sve strane koje su u žiži ove krize, od Kijeva i Moskve pa sve do Carigrada. Dakle, sjedinjenje treba graditi na temelju koji je nerazoriv, a to je vera u Isusa Hrista kao Sina Božijeg. Na tom temelju Bog je sagradio Crkvu, a ne na smrtnim ljudima i njihovim idejama. Događaji u Ukrajini bi, po mom skromnom mišljenju, trebalo da budu znak za uzbunu u Crkvi i opomena da, pre svega, Crkva treba biti – Crkva.

...

 

Okruglo, vrlo okruglo.

Za mene, nista neocekivano.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, ana čarnojević рече

Rekli ste nedavno u jednom intervjuu da srećete pametne mlade ljude koji vam se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi, kao i da vam se čini da tome najpre doprinosi zamršeni odnos između države i Crkve. U tom duhu, kako vidite ovaj sabor?

I vi, kao i ja, vrlo dobro znate da je upravo okončani sabor protekao dobrim delom u znaku posete predsednika Patrijaršiji u vreme zasedanja Sabora. Taj dolazak je, to je sasvim jasno, doprineo samo još većoj zamršenosti ionako nerazjašnjenih odnosa između Crkve i države, a sve dok je tako, Crkva, po svemu sudeći, neće biti u prilici da se u dovoljnoj meri posveti problemu koji ste pomenuli.

Добар интервју.

Једино ми ово није јасно: какве везе имају односи Цркве и државе на слободно дисање младих и паметних у Цркви?

Држава узела бг парохије мислећим људима у СПЦ? Држава забранила слободно мишљење (па нека је и погрешно!) теолога са ПБФ-а? Држава брани неком вернику да мисли у Цркви и јавно каже шта то мисли?

Ја бих рекао да је неслободно дисање у Цркви једно ствар СПЦ и њених епископа, атмосфере страха која се деценијама форсира, итд. - никог другог; ако неслободно дисање заиста постоји, онда епископи једини сносе кривицу за то.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, ana čarnojević рече

Dešavanja u Ukrajini velika su pouka svima nama da politika ne treba da nas deli ... to jest da se podjednako odnosi na sve strane koje su u žiži ove krize, od Kijeva i Moskve pa sve do Carigrada.

Какво уопштавање, релативизација и свођење раскола у Украјини на политичке поделе... О кршењу Црквених канона, нео-папистичкој еклисиологији Цариграда и прогону православних у Украјини: ни словца.

А и та политичка примедба се једнако односи на све учеснике... У томе епископ "заборавља" неке ситне чињенице:

- да је председник Украјине силом и новцем одрадио "аутокефалију" и нову "цркву" и изборну кампању на томе градио

- Путин мислим једва да је дао једну изјаву о свему

- канонска Црква се бавила спашавањем храмова, свештенства и епископа од прогона

- расколници имали помоћ политичара, полиције, тужилаштва и политичких екстремиста

- америчке дипломате несебично давале подршку украјинским расколницима, фанариотском "сабору" на Криту и патријарху Вартоломеју

- разним политичарима американцима и европљанима су била пуна  уста честитки на "аутокефалији".

Тачно је да се треба чувати политике у Цркви али ваља напоменути и ко ју је злоупотребио у Украјини, ко је и даље интензивно користи, као и који је од српских епископа ту злоупотребу назвао "привременим проблемом" и "ношењем крста од стране п. Вартоломеја". Како се лако забораве те "ситнице" када је циљ релативизација, црквено-политичка коректност и гурање проблема под тепих.
 

пре 1 сат, ana čarnojević рече

Događaji u Ukrajini bi, po mom skromnom mišljenju, trebalo da budu znak za uzbunu u Crkvi

Волео бих да е. Григорије напише који би то тачно догађаји у Украјини требало да буду знак за узбуну у Цркви и зашто. Дакле, било би лепо да то обради из свих аспеката: канонски, еклисиолошки, етички па ако хоће и политички. Може и по његовом скромном мишљењу.

Овако, од једног виђенијег епископа, у овим околностима, то не значи ништа, опште место.
 

пре 1 сат, ana čarnojević рече

Rekli ste nedavno u jednom intervjuu da srećete pametne mlade ljude koji vam se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi
... Međutim, ne treba zaboraviti da je Crkva i institucija koja podrazumeva red. Ipak, ako smo savesni i odgovorni ljudi, red nikada neće biti smetnja slobodi, niti bi trebalo to da bude.

И ко није могао слободно да дише у Цркви у причи о несталом пасусу о е. Максиму из Саопштења САС? Је ли то био ред или слобода или дисање? Ни о томе ни словца. Тај догађај који још увек одзвања као да се није ни десио. А десио се, неко од тога не може да дише, некоме је то ред, некоме слобода. А е. Григорију? Ништа?
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Лазар Нешић рече

ако неслободно дисање заиста постоји, онда епископи једини сносе кривицу за то

Укључујући и е. Григорија, јер, ево, он изгледа неслободно дише када је реч о е. Максиму. Саопштења која 5 месеци тресу целу СПЦ и коначно нестали пасус и сабрат е. Максим у свему томе за њега као да не постоје. Пуф!

P.S.
Али, рецимо, папа Фрања, вакцине, редовне активности у Немачкој, постоје.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Vladan :::. рече

Укључујући и е. Григорија, јер, ево, он изгледа неслободно дише када је реч о е. Максиму. Саопштења која 5 месеци тресу целу СПЦ и коначно нестали пасус и сабрат е. Максим у свему томе за њега као да не постоје. Пуф!

P.S.
Али, рецимо, папа Фрања, вакцине, редовне активности у Немачкој, постоје.

Да сам био на месту новинарке која је интервјуисала еп. Григорија, и да сам уз то непристрасан и слободан у избору питања, једно од питања које бих обавезно поставио в. Григорију било би:

- Цењени Владико, након завршетка Сабора, и након објављивања многих текстова у различитим дневним листовима Србије (и шире), да ли би сте могли да нам кажете ко су те особе у СПЦ, које сервирају информације новинарки Блица - Жељки Јефтић? Одакле њој успева да прикупи информације о свему ономе што се дешава на Сабору и након Сабора, а што ми, обични смртници, не можемо?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима.
       
      Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је Епископ темишварски за ђакона 19., а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог Архијерејског Синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. године у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног Епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење Епископа тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За Епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.
      После смрти Епископа пакрачког Мирона (1941.), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941. године одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. године и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао Епископ горњокарловачки. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске Цркве као свештеномученик.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима.
       
      Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је Епископ темишварски за ђакона 19., а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог Архијерејског Синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. године у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног Епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење Епископа тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За Епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.
      После смрти Епископа пакрачког Мирона (1941.), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941. године одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. године и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао Епископ горњокарловачки. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске Цркве као свештеномученик.
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
    • Од Логос,
      Псковско-печерски Успенски манастир је једна од најомиљенијих обитељи Руске Цркве. Она проноси светлост Православне Цркве све од 15. века и једини је манастир у Русији који је преживео смутне године безбожног комунизма.
      У четврту недељу по Духовима, 14. јула 2019. године, манастир је прославио један од главних храмовних празника - празник Свих псковско-печерских светих. Божанском Литургијом је началствовао митрополит псковски и порховски Тихон са архиепископом монтреалским и канадским Гаврилом из Руске Заграничне Цркве. После Литургија уређена је литија која је водила од Саборне цркве Светог Михаила до Успенске цркве, када су многи поклоници имали прилику да посете обновљену келију Светог Симеона (+1960), где је раздељена тек објављена књига о његовом животу и учењу.
      Овај празник је установио бивши патријарх руски Пимен, који је једно време био игуман манастира и саставио Акатист у част ових светих.
      Црква у част Свих псковско-печерских светих подигнута је на једном манастирском брежуљку, а празновање Сабора ових светих отпочело је 1994. године.
       
      Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)
    • Од Логос,
      Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије.
       
      Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа.   У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита  и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва.   Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим:   Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах)   Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста  стихира на Господи возвах)   Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах)   Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији)   Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар)   Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак)   kатихета Бранислав Илић     *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22)     ИЗВОР: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије.
       
      Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа.   У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита  и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва.   Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим:   Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах)   Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста  стихира на Господи возвах)   Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах)   Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији)   Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар)   Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак)   kатихета Бранислав Илић     *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22)     ИЗВОР: Српска Православна Црква  
×
×
  • Create New...