Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 минута, Ведран* рече

...

Једини детаљи око којих ће Фанар да се препуцава с Македонцима јесу име Цркве у Северној Македонији и то колико ће пара да траже, и какве друге повластице. 

 

E, na ovu temu meni padaju na pamet razliciti driblizni koje bi mi mogli da izvedemo.

 

Potreban je kontakt i sa Bugarima i sa makedonstvujuscim raskolnicima. Naravno, nasu Ohridsku arhiepiskopiju ne smemo da ostavimo i oni treba da su saglasni sa svim potezima.

 

Fanar je od Karadjordjevica dobio ogromne pare, neka dva ili tri drzavna budzeta Kraljevine SHS, to bi danas bile 2-3 milijarde evra/dolara. Ako im Fanar da autokefaliju, mi odma' treba da te pare potrazujemo od Fanara.

 

Ako mi ne priznamo Fanarsku svinjariju (a valjda nismo ludi), onda je ne bi priznali ni Rusi, a pitanje je i za ostale.

U kontaktu sa Bugarima mi mozemo da ponudimo raskolnicima (nakon sto im Fanar da autokefaliju) da im i mi damo autokefaliju kao majka crkva i priznamo za manje para i pod punom imenom Makedonija, pod uslovom npr. da titularni Ohridski Arhiepiskop ostane u SPC (da drugi ne bi dizali anatemu sa Humberta). One pare sto bi tako dobili bi smanjili potrazivanje prema Fanariotima. Onda bi ih kao Makedoniju priznala i Moskva.

 

Nije bas beznacajan kontraudarac.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, farisejski.bukvojed рече

E, na ovu temu meni padaju na pamet razliciti driblizni koje bi mi mogli da izvedemo.

...

Nije bas beznacajan kontraudarac.

I jos: Ovo je globalni proces i globalna kriza. Mislim da bi od juce trebalo da pocnemo odvajanje stada SPC u dijaspori od Fanariota (veroucitelji i porez u Austriji npr.).

 

Po onome sto citam po netu, Fanarioti imaju grdnih problema sa svojim stadom upravo u USA.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не би било лоше када би се у Саопштењу Сабора нашло и нешто као ово:

"САСабор СПЦ жали због додатног нарушавања односа са цариградским патријархатом изазваног збуњујућим медијским порукама Еп западноамеричког, а које су проузроковале нетранспарентност у комуникацији става СПЦ по питању украјинске кризе. Став СПЦ није подељен. Сви архијереји, и поменути епископ западноамерички, једномислени су у ставу да је једнострано мешање Цариграда у Украјину, и све последично деловање, канонски и еклисиолошки потпуно неприхватљиво. ...."

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Ведран* рече

Не би било лоше када би се у Саопштењу Сабора нашло и нешто као ово:

"САСабор СПЦ жали због додатног нарушавања односа са цариградским патријархатом изазваног збуњујућим медијским порукама Еп западноамеричког, а које су проузроковале нетранспарентност у комуникацији става СПЦ по питању украјинске кризе. Став СПЦ није подељен. Сви архијереји, и поменути епископ западноамерички, једномислени су у ставу да је једнострано мешање Цариграда у Украјину, и све последично деловање, канонски и еклисиолошки потпуно неприхватљиво. ...."

Da, slazem se,  mislim da mi moramo preuzeti inicijativu u odnosu na moguce i izvesno delovanje VP u Makedoniji i da jos jednom Saborno kazemo da se ne slazemo sa Ukrajinskom pricom i da necemo nikako prihvatiti slican model delovanja i u Makedoniji i da su ceo Sabor i crkva i vernici jedinstveni u tome.

Ne bi smo trebali cekati nespremni i pasivni moguce udare na kanonsku teritoriju SPC.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, farisejski.bukvojed рече

Po onome sto citam po netu, Fanarioti imaju grdnih problema sa svojim stadom upravo u USA.

Имају, а нарочити проблем им изазива фанарски етнофилетизам, то отворено говоре. Многи у Америци предвиђају катастрофалне последице по тамошњу мисију Цркве управо због става који Фанар заузима.

Наравно Фанар ће евентуалне губитке покушати да надокнади кроз узурпаторско деловање и претензије према онима који не буду довољно способни да се одбране.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Patrijarhova pohvala predsednika Srbije nije zvaničan stav Sabora, tvrde u vrhu SPC

Vučić pretio vladikama poverljivim papirima

Pohvale patrijarha Irineja upućene preksinoć predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovoj „junačnoj borbi za Srbiju, Kosovo i Metohiju i sve što je vezano za srpsko ime“ nisu stav Svetog arhijerejskog sabora, kako je to izjavio poglavar SPC, rečeno je Danasu u saborskim krugovima.

Piše: Jelena Tasić14. maja 2019. 21.23 Izmenjeno: 15. maja 2019. 10.18
    
0606foto-BETAPHOTO-EMIL-VAS-678x381.jpg?Foto: BETAPHOTO/ EMIL VAS

„Crkvena skupština“ se nije izjašnjavala o Vučićevoj politici, a dobar deo Sabora je bio protiv Vučićevog prijema, tvrde izvori našeg lista. Prema nezvaničnim najavama, na patrijarhove poslednje izjave o Vučiću, Sabor kojim patrijarh predsedava, trebalo bi da odgovori saopštenjem o KiM.

U visokim crkvenim krugovima spekuliše se da je Vučićev dolazak u Patrijaršiju preksinoć više ličio na pokušaj „disciplinovanja“ episkopa koji su kritični prema njegovoj politici, nego razgovoru najviših predstavnika Crkve i države o gorućim državnim i nacionalnim problemima. Iako je koliko u nedelju u Skoplju tvrdio da su „vladike oduševljene njegovim dolaskom“, predsednik Srbije je navodno na prijem došao sa „papirima“ državnih službi, među kojima, spekuliše se, ima i izveštaja obaveštajnih agencija, kojim je „mahao“ episkopima.

Crkveni izvori tvrde da je na kritike i pitanja mitropolita Amfilohija (Radovića), episkopa raško-prizrenskog Teodosija (Šibalić), slavonskog Jovana (Ćulibrka), diseldorfskog i nemačkog Grigorija (Durića), kao i vladike budimljansko-nikšićkog Joanikija (Mićevića), Vučić odgovarao sa besom i uvredama. Sa mitropolitom Amfilohijem posebno se sporio oko presude za „državni udar“ u Podgorici, položaja SPC u Crnoj Gori i mitropolitovog odnosa prema predsedniku ove bivše jugoslovenske republike Milu Đukanoviću. Vladiku Teodosija navodno je optužio da sabotira njegovu politiku na KiM.

U crkvenim izvorima nezvanično se tvrdi da osim rasprave sa „neposlušnim“ vladikama, u čemu su se Vučiću pridružili i pojedini arhijereji bliski episkopu bačkom Irineju (Buloviću), koju su mu dali „blanko kartu“ za rešavanje kosovskog problema, predsednik Srbije nije ništa konkretno rekao o svojoj strategiji borbe za KiM, eventualnom uključenju SPC u pregovore, crkvenoj i državnoj imovini u južnoj srpskoj pokrajini. Isti izvori spekulišu da se Vučić izjasnio protiv Rezolucije 1244 SB UN kao prevaziđenog dokumenta. Iako su pojedine vladike pokušale da otvore temu odnosa Crkve i države, kao i položaja njihovih eparhija, Vučić ni o tome nije želeo da razgovara, kao što na prijemu nije bilo ni pomena o predstojećem crkveno-državnom obeležavanju osam vekova autekefalnosti SPC.

U visokim crkvenim krugovima tvrdi se da je od početka majskog zasedanja u manastiru Žiča Sabor bio pod patrijarhovim pritiskom da se Vučić primi, čemu se protivila većina vladika, ali da je poglavar SPC odbio da se o tome glasa. Sabor je uspeo da posebnom odlukom predsednikov dolazak svede na prijem. To što su gotovo svi arhijereji došli na razgovor sa Vučićem, u vrhu SPC objašnjavaju činjenicom da deo episkopa podržava njegov režim, da su mnogi popustili pod pritiskom i lobiranjem vlasti i dela Crkve naklonjenog lideru SNS ili zbog straha, kao i da je bilo onih koji su želeli da postave važna pitanja o KiM i odnosima Crkve i države.

Danasovi izvori u vrhu SPC smatraju da je pritisak Vučićeve vlasti na Crkvu nezabeležen u poslednjih nekoliko decenija. Kao primer navode da se pre dve godine aktuelni predsednikov generalni sekretar Nikola Selaković nije libio da tokom Sabora u cik zore ide po Patrijaršiji kako bi lobirao za izbor pojedinih episkopa, kao i da je jedan od najuticajnijih članova Sinoda prošle godine izabran u „crkvenu vladu“ posle telefonskog poziva iz Vučićevog kabineta.

To su sve razlozi zbog kojih mnogi misle da tek predstoji buran deo saborskog zasedanja na kome će se odlučivati o novim kadrovskim rešenjima – ako bude „prošlo“, pre svega u u Parizu i Šabačkoj eparhiji, što bi navodno trebalo da donese nove saborske glasove sve uticajnijoj grupi oko vladike Irineja bačkog. Poznavaoci domaćih crkvenih prilika smatraju da zapravo još od izbora pokojnog patrijarha Pavla 1990. za poglavara SPC traje tihi „rat“ za belu panu između vladike bačkog Irineja i mitropolita Amfilohija.

Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, ohrabreni Vučićevom posetom, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić) i episkopi bački Irinej i kruševački Davić (Perović) juče su krenuli u raspravu sa vladikom zapadno-američkim Maksimom (Vasiljevićem) oko „ukrajinskog slučaja“. Saborski izvori tvrde da se vladika Maksim za sada uspešno brani.

 

 

Tajni sastanak

Posle prijema Aleksandra Vučića i predsedavajućeg Predsedništva BiH Milorada Dodika u Patrijaršiji i njihovih zajedničkih izjava sa patrijarhom Irinejem, preksinoć je održan i sastanak u „užem krugu“, nezvanično saznaje Danas. Na njemu su bili: poglavar SPC, predsednik Srbije, mitropolit Porfirije i vladika Irinej bački. Ne zna se šta je bila tema njihovog razgovora, na kome nije bilo mesta za Dodika.

Vlada Srbije za SPC izdvojila još 30 miliona dinara

– Ni nepuna dva meseca od donacije SPC u iznosu od 10 miliona evra za izgradnju Hrama Svetog Save u Beogradu, Vlada Srbije odlučila je da donira još 30 miliona dinara ili oko 254.000 evra za izgradnju jednog manastira, Srpskog centra i muzeja u okviru SPC u Švedskoj i Mađarskoj, objavio je juče portal Insajder. Na sednici Vlade koja je održana 9. maja doneta je odluka da se iz sredstava budžetskih rezervi izdvoji novac radi pomoći SPC; a kako je objavljeno u Službenom glasniku, na ime dotacije Eparhiji britansko – skandinavskoj SPC, a radi pomoći za izgradnju Manastira Pokrova Presvete Bogorodice i Srpskog centra u Vokstropu, u Švedskoj, Vlada je odobrila pomoć 12 miliona dinara. Takođe, odlučeno je i da bude uplaćeno 18 miliona dinara na ime dotacije Srpskoj pravoslavnoj eparhiji budimskoj, a radi pomoći za završetak radova na Muzeju Eparhije budimske u Sentandreji, u Mađarskoj. Pored toga što je što je oslobođena poreza za svoju osnovnu delatnost i imovinu SPC je „favorizovana kao ubedljivo najveći pojedinački korisnik budžetskih sredstava iz linije 481 namenjen nevladinim organizacijama“, navodi Insajder.

https://www.danas.rs/drustvo/vucic-pretio-vladikama-poverljivim-papirima/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Селаковћ: Вучић није претио владикама, састанак није био лак

A
БЕОГРАД - 

Генерални секретар председника Србије Никола Селаковић одбацио је данас шпекулације појединих медија да је на седници мајског заседања Светог архијерејског Сабора СПЦ, којој је присуствовао председник Александар Вучић, било жучних расправа и да је наводно претио владикама, јер циљ тог састанка је, каже, био да се постигне јединство и саборност о питањима о којима постоје различита мишљења.

 

"Састанак није био лак, али је био користан и било је важно да је до њега дошло. Ту није било никаквих жучних расправа, али је било расправа у којима је председник аргументима говорио и одговарао на одређена питања", рекао је Селаковић за РТС.

 

никола селаковиц јпг
Министарство правде

Као прво, председник Србије је свим члановима Светог архијерског сабора најмање пет пута рекао да није дошао у Сабор зато што му нешто треба, зато што нешто тражи, већ да би одговарао на питања наших владика, рекао је Селаковић негирајући да је на том састанку било покушаја да Председник било кога дисциплинује.

А као друго, Селаковић је рекао да је реч о тенденцији одређених кругова или медија, а то, како је рекао, "долази од Ђиласа и Ђиласовог кума, да шире ноторне лажи о току састанка и његовом исходу".

"Прва лаж је да је већина владика била против доласка председника. То је таква ноторна лаж. Да је тако до састанка не би ни дошло", рекао је он.

А друга ноторна лаж је, каже Селаковић, да је Вучић претио владикама папирима тајних служби. "Такав наслов и речи су највећа срамота и Ђиласа и његовог кума", рекао је Селаковић.

Коментаришући написе дела медија да су поједине владике критиковале Председника, Селаковић каже да у једном од њих пише да је то учинио владика славонски Јован Ћулибрк.

А управо је владика славонски, истиче Селаковић, похвалио председника Вучића пред свим члановима Сабора за унапређење стања у војсци, и додао да то није за поређење са оним шта је било пре осам година и шта је, како је рекао, "оставила Тадићева, Ђиласова и Јеремићева власт".

"Председник Вучић је од папира показао Резолуцију 1244 СБ УН, Бриселски споразум и извештај колико држава Србија троши новца на КиМ да ојача наш народ помогне му да са што мање последица преживи и опстане у тако тешком окружењу", објаснио је Селаковић.

Селаковић, који је такође присуствовао састанку у Патријаршији, рекао је да је било изнето много непознавања Резолуције 1244, а да је Вучић тај папир извадио и цитирао га у одређеним деловима зато што су неки показали незнање о његовој садржини.

Навео је, на пример, да је Председник указао да се у Резолуцији "СР Југославија позива на престанак терорисања, на споразум из Рамбујеа", а не Србија.

Истина је да је у међувремену, што је истакао Председник, Црна Гора изашла и СРЈ и признала косовску независност.

Селаковић је прецизирао да је председник Вучић предочио владикама да ту није дошао да било шта тражи, него да одговора на њихова питања.

Потом је, каже, иступила једна "организована група о четири-пет епископа", који су изнели супротстављене ставе, док је већина владика схватила праву суштину.

Један од је, истакао је Селаковић, председнику рекао да треба да настави да ради свој посао као досад.

"Председник је када су га питали шта ћете сада да радите, рекао да оно што изгледа раде сви и што има подршку - правићу се луд, као што се цео свет прави луд, као што се и Албанци праве луди", испричао је Селаковић.

Помињало се, каже, и разграничење, али то је идеја која је потпуно одбачена и која више није на столу.

Према његовим речима, било је врло важно да се каже и схвати шта ста то Србија данас има на КиМ.

Селаковић је изразио уверење да је након разговора Вучића са владикама већини њих политика о косовском питању много јаснија.

"Циљ састанка био је да постигнемо веће јединство и саборност. без обзира на лажи Ђиласа и Ђиласовог кума", рекао је Селаковић.

Састанку је, како је навео, присуствовало око 50 људи, укључујући, како је рекао, "поглавара и два председника".

"Ниво саборности и јединства је већи, али можемо да будемо јединствени чак и када не размишљамо исто", закључио је Селаковић.

http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/selakovc-vucic-nije-pretio-vladikama-sastanak-nije-bio-lak_1017076.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, александар живаљев рече

Crkveni izvori tvrde da je na kritike i pitanja mitropolita Amfilohija (Radovića), episkopa raško-prizrenskog Teodosija (Šibalić), slavonskog Jovana (Ćulibrka), diseldorfskog i nemačkog Grigorija (Durića), kao i vladike budimljansko-nikšićkog Joanikija (Mićevića)

Ne sumnjam u ovaj spisak kritičara, no kako se onda sa boldovanim "slaže" prekjučerašnja dodela priznanja Zrakoplovnog saveza Srbije aktuelnom voenom milistoru?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, александар живаљев рече

Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, ohrabreni Vučićevom posetom, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić) i episkopi bački Irinej i kruševački Davić (Perović) juče su krenuli u raspravu sa vladikom zapadno-američkim Maksimom (Vasiljevićem) oko „ukrajinskog slučaja“. Saborski izvori tvrde da se vladika Maksim za sada uspešno brani.

Какав је ово шунд од нарученог текста.

Какве везе с везом има Вучићева посета са расправом око Максима? Никакве.

Али је очигледно је баш овако написано циљано, да се политизује ствар и Епикскоп бачки са неколицином других епископа представи (читај опањка) као некакав политичар или сарадник Вучића. И као шлаг на торту "владика Максим се успешно брани" испаде од напада ових владика и Вучића све у пакету. Што опет везе с везом нема, а ни са истином. 

А онда још да се додатно утврди порука коју овај спин чланак треба да усади у читалаштво "помињу се и тајни састанци" и све се на крају зачини са помињањем некаквих милиона.

Против Цркве се води медијски рат.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Ведран* рече

Какве везе с везом има Вучићева посета са расправом око Максима? Никакве.

Нема никакве, али су информатори новинарке заинтересовани да их споје. :) 

Иначе, "случај" епископа Максима, по представци епископа бачког Иринеја, разматран је на Сабору јуче, на преподневној и поподневној седници. Колико су стигле незваничне информације, нису усвојене никакве казне за владику западноамеричког, питање је да ли су и тражене? Максимове присталице славе на друштвеним мрежама. Но, треба сачекати крај Сабора.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ведран* рече

Какав је ово шунд од нарученог текста.

Јелена Тасић је новинар од интегритета која на врло коректан начин "прати" Цркву још од времена "Наше Борбе", те од оснивања "Данаса"; не знам да ли се сећаш по добром чувењу божићних и васкршњих додатака у Данасу? 

Небитно. Ипак се слажем да "шундовација" може имати референцу на део текста о владики Максиму.

пре 9 минута, Ведран* рече

и све се на крају зачини са помињањем некаквих милиона.

Нису оно што болдовах, него врло конкретни. Барем је тако најављено; нзнм да л` су "легли" на рачун :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, александар живаљев рече

Нема никакве, али су информатори новинарке заинтересовани да их споје. :) 

кључна реч.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, александар живаљев рече

 

Потом је, каже, иступила једна "организована група о четири-пет епископа", који су изнели супротстављене ставе, док је већина владика схватила праву суштину.

Један од је, истакао је Селаковић, председнику рекао да треба да настави да ради свој посао као досад.

 

organizovana grupa??? tako se govori o vladikama SPC? ko ih je organizovao i u cijem interesu?

Selakovic je jutros kod Marica, sedeci pored Seseljevog stomaka, bio besraman.

Rekao je da su vladike istakle da znaju da je neko drugi (citaj prethodna vlast) preneo pregovore iz UN na EU...ali npr nije rekao da je neko (citaj sadasnja vlast) te pregovore u EU sa tehnickih podigao na statusne.

Rekao je da Albanci ljudi hoce svoju drzavu, da zaokruze taj proces na Kosovu i da je njjihova jedina prepreka Aleksandar Vucic.

Rekao je da je i Patrijarh svestan svega, da je Njegova svetost rekla kako je na administrativnoj granici cekao dva i po sata da predje na KiM i da je svestan da nemamo suverenitet.

Kako god, AV je amnestiran u medijima, narocito tekstom koji je osvanuo na sajtu SPC u kome se navodi samo jedna izjava jednog neimenovanog vladike koji mu je rekao da je kriv, sta god da uradi.

Onda je Seselj sa svojim stomakom nastavio da trabunja o vladikama koje rade za interese stranih sluzbi a Selakovic je zamisljeno gledao u daljinu.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, александар живаљев рече

Коментаришући написе дела медија да су поједине владике критиковале Председника, Селаковић каже да у једном од њих пише да је то учинио владика славонски Јован Ћулибрк.

А управо је владика славонски, истиче Селаковић, похвалио председника Вучића пред свим члановима Сабора за унапређење стања у војсци, и додао да то није за поређење са оним шта је било пре осам година и шта је, како је рекао, "оставила Тадићева, Ђиласова и Јеремићева власт".

Da li je ovo moguce, .... ako je moguce, onda je e.Jovan postao vojni analiticar par exellance i drugar Lazanjskom...:D

пре 33 минута, александар живаљев рече

Селаковић, који је такође присуствовао састанку у Патријаршији, рекао је да је било изнето много непознавања Резолуције 1244, а да је Вучић тај папир извадио и цитирао га у одређеним деловима зато што су неки показали незнање о његовој садржини.

Навео је, на пример, да је Председник указао да се у Резолуцији "СР Југославија позива на престанак терорисања, на споразум из Рамбујеа", а не Србија.

Истина је да је у међувремену, што је истакао Председник, Црна Гора изашла и СРЈ и признала косовску независност.

E, ovo je sustina stvari, .... da li ovo znaci da vise ne vazi Rezolucija 1244 zbog prestanka postojana SR Jugoslavije.... znam da je vec bila ranije prica o tome, da je Srbija suksesor bivse SR Jugoslavije i samim time i rezolucije 1244....ustalom jos vazi u SB UN i Putin kada je bio kod nas pominjao je rezoluciju 1244 kao jos uvek vazeci kao pravni sporazum (valjda on zna kakvo je tacno stanje stvari...:ok:)... secam se da je Vucko na ovu izjavu Putina cutao kao zaliven, kao da i ne postoji, uzeo je rec na konferenciji odmah posle njega i nije se uopste ni osvrnuo na ovu Putinovu konstataciju. :0201wink:

Mislim da je ovo strasno sta Vucko radi , licno,  sve manje nemam sumnje da covek ima nameru da pravno i drzavno prizna nezavisnost KiM.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Bokisd рече

Da li je ovo moguce, .... ako je moguce, onda je e.Jovan postao vojni analiticar par exellance i drugar Lazanjskom...:D

Otuda i prethodni komentar...

2032985137573f15c494ee7824087205_v4_big.

416340875573f15c40b521164859494_v4_big.j

c306df2afdf39b6c2356b331f2a5e083.jpg?ito

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. 
       
      Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела.
      И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање?
      21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
      Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота.
      22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао.
      Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив.
      23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва?
      24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.
      25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава.
      Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса.
      26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости.
      Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега.
      27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву.
      Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11]
      28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа.
      29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио.
      Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена.
      30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло?
      Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег.
      31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово.
      32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали.
      А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста.

      Извор: Светосавље
    • Од Логос,
      Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.”
       
       
       
      ИЗВОР: Радио Беседа
    • Од Логос,
      Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје".

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У оквиру прославе Светог Василија Острошкога кроз Никшић је данас прошла Световасилијевска литија традиционално предвођена са више архијереја Српске и других канонских православних цркава: Високопреосвећеном господом Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким г. Амфилохијем,  Митрополитом тернопољским и кременецким Украјинске Православне цркве Московског патријархата Сергијем и Преосвећеном господом епископима: јуријевским и викаром Новгородске митрополије РПЦ Арсенијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, источно-америчким Иринејем, пакрачко-славонским Јованом, диоклијским Методијем, захумско-херцеговачким Димитријем и буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом.
       
      У молитвеном ходу кроз Никшић учествовало је више хиљада вјерника из разних крајева васељене, који су у литију кренули из Саборног храма Светог Василија Острошкога, задужбине руског цара Николаја II, гдје је јутрос Свету литургију поводом храмовне славе, служио Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије.
      Литија је прошла кроз центар града, заустављајући се на неколико мјеста како би се прочитало Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу.
      На градском тргу Преосвећени Епископ Јоаникије честитајући свима празник је казао да данас славимо Васкрсење Христово и прослављамо спомен Светога оца нашега Василија Острошкога.
      Владика је казао да је овај сабор Светог Василија Чудотворца, и у Острогу и у Никшићу, и у цијелом српском народу и православљу, знак Васкрсења Христовога:
      „И ви сви који сте се овдје сабрали носите то знамење на себи, и ми који сваке године овако прослављамо свенародно Светога оца нашег Василија Острошкога, нашега небескога заступника и покровитеља, само приносимо благодарност светитељу за његово пастирско служење докле је ходио по земљи и за бригу о људским душама, али иза његово вјечно пастирство које је задобио милошћу Божијом у Господу Христу.“
      Нагласио је да Светом Василију приносимо најљепше дарове: вјеру, наду, љубав, истину, правду и молитву и то је оно што нам је он завјештао и оставио да се тиме украшавамо и Богу приближавамо у љубави, заједништву, међусобном разумијевању, праштању, доброти и свим врлинама.
      „Ова литија није само дар Богу и Његовој Цркви и Светом Василију од града Никшића, првенствено јесте, али јесте и од свих православних јер многи доносе дарове Светоме Василију и његовом ћивоту и овој литији“, казао је Преосвећени владика Јоаникије.
      Додао је да су данас овдје дарови од Московске патријаршије, из разапете Украјине која данас страда од безбожника, расколника, унијата, неонациста који отимају и скрнаве цркве:
      „Али слава Богу Украјинска православна црква на чијем је челу Блажењејши Митрополит Онуфрије иде оним путем којим је ишао и Свети Василије Острошки молећи се Богу, држећи се правде, истине Јеванђеља Божјега и тако се учвршћује и тако се прославља.“
      Владика Јоаникије је поздравио све присутне архијереје, истичући да се много радујемо владикама из Русије и Украјине и подсјетио да је ту и владика јуријевски г. Арсеније, који доноси поздраве Митрополита Лава, а самим тим и благослов Патријарха руског г. Кирила.
      Поздравио је и Митрополита Амфилохија који је утемељио ову литију, заједно са тадашњим владиком херцеговачким Атанасијем, и присјетио се да је исто тада овако падала киша.
      На крају свог обраћања Преосвећени Епископ Јоаникије је истакао да је ово једно славље: манастир Острог, Саборна црква у Никшићу, литија, Мркоњић и Требиње, Завала, све се сабира у једно. Али, нагласио је да се слава Светога Василија Острошкога не заокружава територијално већ обухвата све српске земље, све Србе гдје год да живе, све православне и цијелу васељену:
      „И Свети Василије Острошки помаже православнима, и свим хришћанима, и свима онима који му се моле и приступају његовоме светоме ђивоту и његовом имену са страхом Божјим чистога срца. И зато се радујемо са свима, као што говори Свети апостол Павле, са свима светима. И света је ова литија и служба, јер је заправо предводи Свети Василије Острошки коме је Господ дао такву благодат. И Небеско његово заступништво нека буде са свима вама, са овим градом, са свим нашим домовима, породицама и са свима онима којима је милост и помоћ Божја потребна.“
      Вјернима се обратио Епископ источно-амерички г. Иринеј који је истакао да смо се сабрали на овај дан како би подигли глас Богу на небесима, Богу Тројици да се захвалимо што нам је поклонио таквог једног светитеља као што је Свети Василије Острошки.
      „Ово је град великог краља црногорског Николе Првога и његове краљице Милене. Ово је град у коме су учествовали из императорског дома Романових у подизању ваше предивне цркве, епископије и такође предвиђени двор за краљевску породицу“, казао је владика Иринеј.
      Он је истакао да је Свети Василије у Острогу посадио један непоколебљиви цвијет који је толико миромирисан да се његов мирис осјећа широм васељене.
      „Широм свијета, кад год процвјета тај цвијет небеса се радују сваки пут када дођете да се поклоните њему и нетљеним моштима. Он је преко својих моштију и свог постојања свједок васкрсења јер он живи пошто Бог живи, и живи пошто је Христос васкрсао из мртвих и смрћу својом побједио смрт једном и заувјек. И ми данас само пролазимо кроз смрт и излазимо у свјетлости Његовог Васкрсења и та свјетлост се осјећа и прима са радошћу са тог новог Тавора – Острога који нам служи као извор нашег сопственог преображења“, казао је, између осталог, владика источно-амерички г. Иринеј.
      Истакао је владика да нам предстоји да и ми следујемо његов примјер и по ријечима великог учитеља православља из прошлог вијека протојереја Александра Шмемана, не смијемо себи дозволити да живимо између утопије и бјекства, него да живимо у садашњости и подигнемо са поносом главе своје, објаснивши да понос на грчком језику значи онај који са достојанством носи свој бол а то смо ми:
      „Зато циљ и сврха овог данашњег сабрања, празника, славља јесте управо то, да без изузетка, послушамо упутство Светог Серафима, Саровског чудотворца, да затворимо тјелесне очи своје и да окренемо главе своје ка срдашцима својим и спустимо ум свој у срцима својим, како бисмо могли запазити усред средине наших срца како мали пламен игра са радошћу, јер тај пламен је Исус Христос који је васкрсао из мртвих. И том датом моменту када уочите пламен у вашим срцима отворите ваша тјелесне очи јер у том моменту је прогледало једино важеће људско око – око срца“, поручио је Епископ источно-амерички г. Иринеј.
      Световасилијевском литијом, у којој је пронијет јастук Светог Василија Острошког, реликвија  никшићког Саборног храма, завршена је вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ коју, у спомен нашег великог светитеља, већ двадесет година, организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић.
       
      Извор: Митрополита црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области  Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан.

      Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ.  Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих.

      На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке.  Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

      Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког.
      У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију.
      Из молитвословља Светом Василију:
      Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу
      Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије, зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше.
      Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове.
      Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!
      Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја.

      Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин.
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...