Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 12 часа, александар живаљев рече

Patrijarh je, rekao bih, oprezno i mudro hteo da čuje Vučića pre nego što Sinod zuzme stav o Kosovu

Пола медија и даље упорно трабуња о некаквом заузимању става СПЦ о Косову.Да ли намерно или нехотице, заиста више не знам. Док СПЦ већ ево другу годину заредом јавно саопштава да не мења став који је донела на претходном Сабору.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Жељко рече

Пола медија и даље упорно трабуња о некаквом заузимању става СПЦ о Косову.Да ли намерно или нехотице, заиста више не знам. Док СПЦ већ ево другу годину заредом јавно саопштава да не мења став који је донела на претходном Сабору.

Проблем са нашим медијима јесте у томе што се не зна јесу ли покваренији или глупљи:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нешто беше много озбиљан синоћ. Није лако проћи ватрено испитивање.:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ne stišava se bura na majskom zasedanju Sabora SPC

Vladike jednoglasno smestile Vučića u „Crveni salon“

Sveti arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve doneo je odluku, koju su potpisali svi prisutni arhijereji SPC, da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne može da se obrati na saborskoj sednici, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim krugovima.

Piše: Jelena Tasić14. maja 2019. 12.57
    
vucic-irinej-1-678x381.jpg?x16236Foto: FoNet/Zoran Mrđa

U Patrijaršijskom dvoru u Crvenom salonu Vučića i predsedavajućeg tročlanog Predsedništva BiH Milorada Dodika primili su  patrijarh Irinej i gotovo sve vladike koje učestvuju na Saboru.

Susret dvojice političkih zvaničnika u Srbiji i BiH sa srpskim episkopima održan je predveče jer se čekalo na Dodikov dolazak iz Beča, gde je na poziv austrijskog vicekancelara Hajnc-Kristijana Štrahea bio, između ostalog, i zbog podrške njegovoj partiji na izborima za Evropski parlament. Dvoiposatnu raspravu iza zatvorenih vrata, Dodik i Vučić su u izjavima ocenili kao „važnu i koristnu“.

– Sa našim dragim predsednikom razgovarali smo o problemima našeg naroda, države i Crkve. Najviše vremena posvetili smo KiM. Konstatovali smo da je, s obzirom na prilike u kojima se nalazimo, neizvesno kako će se naći rešenje na KiM. Borićemo se, nećemo popustiti u odbrani Kosova. Koliko ćemo uspeti nadamo se u Boga, našu istoriju i pomoć prijatelja, ali sve zavisi od situacije u svetu – rekao je patrijarh Irinej, ističući da  „svi vide da se Vučić junački bori za državu, narod i Kosovo“.

Na pitanje Danasa da li je to njegov lični stav ili i stav Sabora, patrijarh je odgovorio da je to njegov i stav Sabora.

-Čini mi se da smo dobro razumeli da je važno da razumemo i naše različitosti i poštujemo jedni druge i da verujemo da jedni i drugi radimo najbolje u intersi naše srpske otadžbine – izjavio je Vučić, koji nije želeo da odgovara na novinarska pitanja.

On je istakao da nije neko ko će govoriti da Crkva nema pravo na svoje mišljenje, jer je „Crkva važan društveni činilac, koja ima pravo na svoje stavove“. Milorad Dodik naglasio da je o važnim pitanjima „potreban zajednički stav svih važnih faktora u Srbiji i Srba u celini“.

Danasovi izvori ističu da je uprkos zalaganju poglavara SPC za Vučićevo obraćanje u Saboru, o toj poseti doneta posebna saborska odluka sa zapisnikom na insistiranje većine vladika, tako da se aktuelni predsednik Srbije juče našao u istom salonu kao pre tridesetak godina jedan od njegovih prethodnika pokojni Slobodan Milošević. Bivši predsednik Srbije posle „ribanja“ koje je tada doživeo od čuvenog arhijerejskog „trojca“ na „A“ – Amfilohije, Artemije, Atanasije – više nikada nije došao u Patrijaršiju.

Prve  nezavnične vesti o tome kako je sinoć prošao Vučić, koji je pre dva dana u Skoplju tvrdio da su „vladike oduševljene njegovim dolaskom“, bile su oprečne – od toga da je „držao banku“ do spekulacija da je bio žestoko prozivan, čime su neki objašnjavali njegovu potrešenost i suzne oči u obraćanju novinarima.

Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, u diplomatskim krugovima juče je vladalo veliko interesovanje za Vučićevu posetu Patrijaršiji i kako će ga Crkva primiti, imajući u vidu da tamo ima brojne kritičare, utoliko više što kao predsednik parlamentarne republike nema ni ustavna, a ni zvanična ovlašćenja Skupštine Srbije da pregovara o KiM.

U diplomatskim krugovima spekuliše se da je Vučiću važan svaki vid „domaće“ podrške da bi se održao kao pregovarač, jer je pod velikim pritiskom da do kraja juna i izbora u Evropskom parlamentu potpiše pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, za koji je na poslednjem sastanku u Berlinu, navodno tražio da se javnosti predstavi kao predlog međunarodne zajednice.

U vrhu SPC spekuliše se da su prethodnih dana na vladike koje su smatrale da saborno zasedanje nije vreme za predsednikov dolazak, pritisak vršili kako vlasti tako i delovi Crkve bliski  Vučiću i SNS da dođu bar na prijem. Patrijarh je navodno morao da preko pojedinih beogradskih tabloida, usred saborskog zasedanja, javno iznese „svoju želju da Sabor čuje Vučićevo mišljenje, sagledavanje problema i moguće rešenje“.

Iako je, prema zvaničnoj verziji, patrijarh Irinej inicijator Vučićevog dolaska u Patrijaršiju, mnogi sumnjaju da je reč o izvorno Vučićevoj zamisli zbog promene taktike. On je prošle godine javno kritikovao stavove o KiM oba Sabora SPC – majskog i jesenjeg, kad su srpski episkopi jednoglasno bili protiv priznavanja nezavisnosti i podele KiM. Prošlog maja Vučić je optužio srpske arhijereje da ne nude rešenje, da ne znaju šta je državni suverenitet, zagovaraju „zamrznuti konflikt“, drže stranu opoziciji, „obračunavaju“ se sa neistomišljenicima“.

U novembru, kad je već uveliko prozivao episkopa raško-prizrenskog Teodosija (Šibalića) i igumana Visokih Dečana arhimandrita Savu (Janjića), koji su se dosledno saborskim odlukama javno usprotivili podeli KiM i razgraničenju, Vučić je ponovljeni saborski stav o Kosovu ocenio kao „loše mešanje Crkve u politiku“.

On se prvi put sreo sa Saborom SPC u maju 2013, kao prvi potpredsednik Vlade Srbije da bi pojasnio taze potpisan Briselski sporazum, uprkos garancijama koje je navodno tadašnji predsednik Republike Tomislav Nikolić dao poglavaru SPC da do toga neće doći.

Iako je glavni pregovarač tada bio premijer Ivica Dačić, priča se da je Vučić, zahvaljujući episkopu bačkom Irineju (Buloviću), na lični zahtev razgovarao sa vladikama takođe u salonu, ali da to nije prošlo bez sukobljavanja mišljenja i verbalnih incidenata. Kasnije su pojedini episkopi javno prozivali patrijarha kao Vučićevog saradnika u sprovođenju Briselskog sporazuma, pre svega zbog poziva Srbima na KiM da izađu na kosovske lokalne izbore.

Od kad je stupio na dužnost predsednika Srbije, položivši zakletvu na Ustavu i kopiji Miroslavljevog jevanđelja, Vučićev odnos sa SPC je promenljiv. Prve ozbiljnije varnice izbile su kad je krajem 2017. mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović) javno posumnjao u iskrenost Vučićeve kosovske politike, zbog čega se na njega sručila osuda Vučićevih najbližih saradnika i funkcionera SNS.

Mitropolit se, doduše, SNS-SPS koaliciji zamerio još kad je Dačićevoj vladi služio opelo na protestu Srba sa KiM protiv Prvog briselskog sporazuma. Mnogi sumnjaju da Vučiću u pokušajima da „disciplinuje“ mitropolita Amfilohija pomaže i crnogorski kolega Milo Đukanović, akcijama protiv SPC.

Sve to nije sprečilo patrijarha Irineja da u Banjaluci 2018. na slavi RS javno blagosilja Vučića, što je izazvalo revolt kako nekih episkopa, tako i vernika. Više arhijereja SPC potpisalo je Apel za očuvanje KiM, kritikujući Vučićevu politiku, što je podržao i deo monaštva i sveštenstva, dok se vladika Irinej bački pojavio na Vučićevom „unutrašnjem dijalogu“ o KiM.

Stav Sabora o KiM u maju prošle godine, koji će, kako se nezvanično najavljuje, biti ponovljen i na ovom zasedanju, zahladio je Vučićeve odnose sa poglavarom SPC, pa se jedno vreme spekulisalo da mu se na telefonske pozive ne javlja ni Nikola Selaković, predsednikov generalni sekretar.

Odnosi su se popravili krajem 2018. kad je patrijarh Irinej u više intervjua pohvalio Vučićevu „lavovsku borbu za KiM“ i u nekoliko navrata u ime narodnog jedinstva javno kritikovao proteste opozicije širom Srbije.

Patrijarh Irinej je u poslednjem – vaskršnjem intervjuu za TV Hram izjavio da „nije čovek ni jedne politike“, ali u crkvenim krugovima mnogi veruju da svoj opstanak na čelu SPC „vezuje“ za Aleksandra Vučića, čiji je glavni crkveni igrač kao nekada Slobodanu Miloševiću, kako se spekuliše, jedan drugi Irinej – vladika bački.

Otopljavanje i milioni

Otopljavanje odnosa crkvenog i državnog „vrha“ poklopilo se sa finansijskom pomoći koju je SPC, pred jubilej – 800 godina autokefalnosti, dobila od Vlade Srbije. U novembru 2018. Vlada Srbije dodelila je milion evra Patrijaršiji kao dotaciju za izmirenje prispelih zakonskih obaveza, a u martu 2019. SPC je odobrena vladina pomoć od 1,18 milijardi dinara ili desetak miliona evra za nastavak radova na uređenju Hrama Svetog Save u Beogradu. U crkvenim krugovima spekuliše se da su ove novčane „infuzije“ pojedine vladike koristile kao argument za patrijarhovu „slabost“ na Vučića u raspravi o predsednikovom dolasku na Sabor.

Vladika Atanasije na Saboru?

Episkop bivši zahumsko-hercegovački Atanasije mogao bi da bude pozvan na majsko zasedanje Sabora kad se bude raspravljalo o ukrajinskom problemu. U Patrijaršiji mnogi veruju da vladika Atanasije kao jedan od najvećih kritičara Vučićeve kosovske politike u SPC taktički nije pozvan na početak Sabora da bi se izbegao njegov susret sa predsednikom Srbije.

Napad na vladiku Teodosija

Aleksandar Vučić je sinoć na prijemu u Patrijaršiji, kako Danas nezavnično saznaje, napao vladiku Teodosija da je prošle godina zajedno sa svojim sveštenstviom i monaštvom sabotirao njegovu politiku na KiM. Vladika Teosije i arhiamndrit Sava tada su upozorili na moguće izbijanje incidenata na severu KiM koji bi mogli da posluže kao uvod u podelu južne srpske Pokrajine. Oni su svojim izjavama izazvali ne samo Vućićev bes nego i napade SNS i Srpske liste. Vučić je tada prvi put javno otkrio da radi na razgraničenju, a potom se ispostavilo da ga u tome podržava i predsednik samoproglašene kosovske države Hašim Tači.

https://www.danas.rs/drustvo/vladike-jednoglasno-smestile-vucica-u-crveni-salon-2/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pet momenata koji su menjali istoriju odnosa snaga srpske crkve i politike

 
 

Poseta predsednika Srbije vladikama Srpske pravoslavne crkve (SPC) nova je etapa u odnosima politike i poglavara ove verske institucije.

BBC News pre 1 sat
Beograd, 13. maj 2019. FoNet Predsednik Vučić celiva ruku patrijarhu Irineju

Nije bilo nijednog visokog zvaničnika Srbije koji je u poslednje tri decenije zaobišao beogradsko zdanje Patrijaršije - od Slobodana Miloševića, do Aleksandra Vučića svi se nalaze u fotoalbumu gostiju srpskih patrijarha.

Ipak, pojedini momenti u istoriji posebnim tonovima bojili su odnose srpske politike i pravoslavne crkve, a poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića vladikama tokom Sabora Srpske pravoslavne crkve (SPC) dodala je novu nijansu na tu sliku.

Od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji, na čelu SPC promenila su se dvojica patrijarha - Pavle i Irinej.

Menjalo se i ime države, veličina teritorije, ali i „toplina" odnosa srpske vlasti i crkve.

BBC na srpskom izdvojio je ovih pet događaja koji su međa tih odnosa.

2019. Govor predsednika Vučića vladikama SPC

Nije to bila prva poseta Aleksandra Vučića vladikama SPC, ali jeste bila prva prilika u kojoj patrijarh Irinej nijednom rečju nije pomenuo da crkva isključivo stoji na stanovištu celovitog i nepodeljenog Kosova u sastavu Srbije.

Uz napomenu da „nećemo odustati od borbe za Kosovo i Metohiju", patrijarh Irinej rekao je da je ishod te borbe neizvestan.

„Borba koju vodimo za Kosovo zavisi i od situacije u svetu - i od onih koji podržavaju nas, ali i od onih koji podržavaju drugu stranu".

Ova, naizgled realistična slika koju je predstavio poglavar crkve upotpunjena je nizom pohvala na račun predsednika Vučića i načina na koji se on „junački bori za državu, narod i Kosovo".

Uz tvrdnju da je to stav i celog Sinoda SPC, patrijarh Irinej pokušao je da stavi tačku na priču o neslaganju crkve sa Vučićevom politikom koja tinja već više od godinu dana.

Takav stav kulminirao je izjavom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija crnogorskoj televiziji „Novi" da strahuje da politika Aleksandra Vučića vodi izdaji Kosova i Metohije.

Beograd, 13. maj 2019. FoNet Predsednik Vučić i predsedavajuči Predsedništva BiH Milorad Dodik pred vladikama SPC

U međuvremenu, patrijarh Irinej ušao je i u političku borbu u Srbiji, iskoristivši obeležavanje 20. godišnjice NATO bombardovanja da sa govornice poruči kako građanski protesti protiv Vučićevog režima „daju snagu našim neprijateljima".

Pismo koje mu je tada poslao opozicioni Savez za Srbiju nikad zvanično nije primljeno, niti je do razgovora patrijarha sa opozicijom došlo - iako se Irinejev prethodnik na ovom mestu susretao sa opozicijom režima Slobodana Miloševića.

2013. Briselski sporazum

Sa daleko manje ceremonijalne pompe protekao je prvi državnički odlazak Aleksandra Vučića u srpsku patrijaršiju, nakon što je Srbija potpisala Briselski sporazum sa predstavnicima Kosova u sedištu Evropske unije.

Pred medijima se tada sa Vučićem nije pojavio patrijarh Irinej već istoimeni episkop bački i obojica su konstatovali da crkva i država imaju različite stavove po određenim pitanjima.

Tabloidi su iz svojih izvora prenosili detalje navodnog verbalnog sukoba mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija sa prvim potpredsednikom Vlade što je Vučić nazvao „stavom pojedinih vladika".

„Nikad neću prihvatiti da sam izdajnik, niti ja, niti Vlada.

Borimo se za narod i radimo najbolje što možemo za naš narod", rekao je tada Vučić.

Taj susret odigrao se 1. jula 2013. godine, tačno godinu dana nakon što je Srpska napredna stranka preuzela ključne poluge vlasti od Demokratske stranke i Borisa Tadića.

Poverenje građana Srbije u Srpsku pravoslavnu crkvu. Istraživanje CeSID-a iz 2017. godine [ 46% građana Srbije ima poverenja u SPC ] [ 23% građana Srbije nema poverenja u SPC ], Source: Izvor: CeSID, Image:

2001. Uvođenje veronauke

U septembru 2001. godine, veronauka se, odlukama Ministarstva prosvete i Vlade Srbije, vratila u srpske škole.

Na čelu vlade tada je bio Zoran Đinđić, dok je SPC predvodio patrijarh Pavle.

Iako su ovom odlukom i druge verske zajednice dobile priliku da u školskim klupama podučavaju mlade vernike, upravo je uloga patrijarha Pavla viđena kao ključna u procesu koji je versku nastavu doveo u školske klupe.

Na razgovore u Patrijaršiju tada su odvojeno išli predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić.

Iako je u javnosti Koštunica važio za političara bliskog SPC, u veoma kratkom roku odluku u uvođenju veronauke donela je Đinđićeva vlada.

Nedeljnik „Nin" u julu 2001. tumači takvu odluku kao želju Đinđića da u dobijanju podrške crkve ne zaostaje za Koštunicom.

Beograd, 18. mart 2004. STR/AFP/Getty Images Patrijarh Pavle i državni vrh SRJ - Miroljub Labus i Vojislav Koštunica, predsednik Srbije Boris Tadić (u drugom redu)

1997. Studentski protesti

Nedelje studentskih šetnji centrom Beograda u borbi sa režimom Slobodana Miloševića i nastojanje da se prizna pobeda opozicije na lokalnim izborima obeležili su zimu 1996. i 1997. godine.

Za odnose crkve i države, važan datum proteska bio je 27. januar 1997. godine, u crkvenom kalendaru obeležen kao Savindan.

Na ulicama Beograda tada su, jedni naspram drugih, stajali studenti i policijski kordoni - u Kolarčevoj ulici, po snegu i hladnoći, blokada je trajala nedeljama.

Beograd, 14. decembar 1996. Getty Images Policijski kordon sklonio se sa beogradskih ulica pred poglavarom SPC

Pred Svetosavskom litijom koju je predvodio patrijarh Pavle policijski kordoni su se povukli, a patrijarh je studentima slao i poruke u kojima ih je blagosiljao i pozdravio dostojanstven način na koji izražavaju protest.

Ipak, nije patrijarh Pavle ni u poslednjim mesecima vladavine režima Slobodana Miloševića izbegavao kontakte sa vlašću.

Kada je 29. novembra 1999. godine otišao na prijem koji je organizovao tadašnji predsednik SRJ Milošević, oštro pismo uputio mu je vladika raško-prizrenski Artemije.

1991. Devetomartovski protesti

Gojko Stojčević, što mu je svetovno ime, postao je patrijarh Pavle 2. decembra 1990. godine.

Samo tri meseca kasnije, na ulicama Beograda stotine hiljada ljudi učestvovale su na prvim masovnim protestima protiv vlasti Slobodana Miloševića.

Studentsko okupljanje kod Terazijske česme posetio je i sam patrijarh, koji je tada postupio potpuno drugačije nego šest godina kasnije, pozivajući ih da se - raziđu.

Dan kasnije, u intervjuu za Radio Beograd, koji prenose „Večernje novosti", patrijarh se izvinio zbog svog poziva, obrazlažući ga pogrešnim informacijama da može doći do sukoba studenata sa pristalicama Slobodana Miloševića.

„Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao.

Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti", rekao je tada patrijarh Pavle u komentaru na zvižduke kojima su ga studenti ispratili sa beogradskih Terazija.

Beograd, 4. april 2005. -/AFP/Getty Images Patrijarh Pavle bio je na čelu srpske crkve gotovo tri decenije

Time je samo otpočeo odnos u javnosti srpske crkve prema burnim događajima 1990-tih na prostorima bivše Jugoslavije, u kojima je građanska javnost često crkvi zamerala nedovoljno protivljenje ratnim sukobima.

Slojevi ovog odnosa najviših crkvenih velikodostojnika i državnika Srbije menjaju se do današnjeg dana.


 

Objavljeno na sajtu bbc.com 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Селаковић: Охрабренији смо и јачи након разговора у Патријаршији

Танјуг | 14. мај 2019. 18:30 

Састанак председника Србије са патријархом Иринејем и владикама у Патријаршији донео је више охрабрења и за наш народ и за нашу државу, оценио је генерални секретар председника Србије Никола Селаковић

 
 
Никола Селаковић, Фото Танјуг

Никола Селаковић, Фото Танјуг

 

Састанак председника Србије Александра Вучића са патријархом Иринејем и владикама у Патријаршији донео је више охрабрења и за наш народ и за нашу државу, оценио је генерални секретар председника Србије Никола Селаковић, разговор председника Вучића са члановима Сабора СПЦ.

"Као народ и као држава негде смо охрабренији и јачи после тог сусрета председника и представника световне и духовне власти, који је свима био потребан. Добро је што је до њега дошло јер у супротном, када се они који представљају државу и цркву по међима прогањују и криткују, ликују они који нам не мисле добро", рекао је Селаковић за Танјуг.

Селаковић који је јуче присуствовао разговору председника Вучића и председника председништва БиХ Милорада Додика са члановима Сабора, каже да је то била одлична прилика да се чују различита мишљења, да владике председнику поставе питања, али и да се види са којом енергијом, срчаношцу и упорношћу председник заступа интересе српског народа и српске државе.

Он подсећа да је председник Вучић позив патријарха искористио да изнесе ситуацију по питању КиМ и озбиљних спољнополитичких изазова са којим се суочава на састанцима са представницима најмоћнијих земаља данашњице, као и да отклони сваку врсту дилема о тим позицијама и нашој државној политици.

А један од од закључака након састанка, каже он, био је тај - да спас и тежиште српске снаге заиста лежи у једиснтву и слози, рекао је Селаковић.

Tan2019-5-14_16594277_6.jpg

 

 

"Јединство не значи да сви мислимо исто... већ потребан јединствен став да се за КиМ мора борити максимумом снага", рекао је Селаковић.

Он је интерпретирао речи једног владике, који је замолио председника да схвати да је задатак црткве једно, а државе друго, ... да цркве брине о спасењу људски душа, а држава да грађанима обезбеди најбоље услове за живот

"Нама као цркви границе су апстрактан и релативан појам, држави су важне. Молим Вас све што сте овде чули користите да Вас ојача у броби који водите... Слушао сам овде деценијама о чврстим позицијама о Крајини, Црној Гори ... а онда смо мирно гледали како све то одлази, како Србија нестаје са тих простора и нисмо учинили ништа", парафразирао је Селаковић речи једног владике.

Његова молба председнику била је да се бори да максимано застити наш народ, да што више добије за нашу државу, јер ако се сви будемо борили на такав начин биће нам лакше какав год исход буде, каже Селаковић и додаје да је то негде и потилика председника.

Tan2019-5-14_165947445_7.jpg

 

 

Сам сусрет и читав разговор у Патријаршији није био ни мало лак, рекао је Селаковић и оценио да је сусрет ипак донео рецепт а то је "да разговарамо када год имамо проблем".

Према његовим речима, важно је да након сваког разговора будемо јединственији макар за један посто,

Подсећајући да се више од 95 одсто људи на попису изразило као верујуће, Селаковић је додао да црква има право на став.

"Црква има право на свој став, треба да га изнесе, а добро је да чује конкретну позицију џаве и да једни другима указујемо на можда одређене делове на које нисмо обратили пажњу и којима би требало да се бавимо", рекао је Селаковић.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ISTORIČAR DEJAN RISTIĆ: Izjava koju je dao patrijarh Irinej posle razgovora sa Vučićem i Dodikom bila pomiriteljska, blaga i blago optimistična

POLITIKA
14.05.2019. 19:08h

 

BEOGRAD - Istoričar Dejan Ristić posle jučerašnjrg razgovora predsednika Aleksandra Vučića sa vladikama SPC na sednici Sabora, smatra da posle tog susreta ne treba očekivati ozbiljniju promenu stavova SPC oko budućnosti KiM, te da treba sačekati kraj sabora i saopštenje koje će uslediti, ali skreće pažnju na to da je izjava koju je dao patrijarh Irinej, posle razgovora bila " pomiriteljska, blaga i blago optimistična".

Ristić kaže da je predsednik ponovio da je situacija po pitanju KiM teška i da je nepovoljan položaj Srbije kad je reč o kosovskom pitanju, dok je patrijarh izrazio nadu da se razgovori neće završiti na najgori mogući način po nas.

Na pitanje da li je čuo tu rečenicu i ranije, Ristić kaže da nije, jer je crkva do sada insistitala na tome da je kosovo sveta srpska zemlja, da je nedeljivo i da treba da ostane u Srbiji u punom kapacitetu, ali da svakako treba sačekati zvanično saopštenje, budući da je Sabor u toku.

 

 

1849603_whatsapp-image-20190513-at-20.14.58_ff.jpg?ver=1557853611 FOTO: DAMIR DERVIŠAGIĆ

Upitan da li je došlo do zaokreta u politici SPC, Ristić ipak smatra da to nije slučaj, jer jedan sastanak ne može da promeni bazične stavove crkve, koja postoji 800 godina.

"Važno je sačekati kraj i saopštenje, a mislim da će teskt tog saopštenja, u delu o KiM biti identičan kao i sa prethodnih zasedanja Sabora i da tu neće biti promena", rekao je Ristić.

Komentarišući to što je jedan od vladika rekao predsedniku da će pogrešiti šta god da uradi, Ristić je konstatovao da je uvek rizik kada treba da se reši krizu kao što je kosovska, koja je viševekovna, indentitetska, geopolitička, a u jednom periodu se odigravala i kroz oružani sukob.

"Svakako da će, šta god da se uradi, biti greška, jer naši zahtevi u punom kapacitetu vrlo verovatno neće u potpunosti da budu ostvareni i to je realpolitika, a to je, nažalost, zadržavanje Kosova u okviru granica Srbije", rekao je Ristić.

Ristić kaže i da je jučerašnji susret predsednika sa vladikama SPC jedan u nizu redovnih susreta šefa države i crkvenog poglavara, i zgodna prlilika da dođe do direktnog susreta predsednika Republike i članova Sabora.

Sugeriše da je jedan deo medija pokušao da napravi senzaciju tamo gde joj nema mesta, jer je reč o predsedniku države, a ne političaru i o redovnom Saboru SPC, a posebno što, kako je pojasnio, predsednik nije prisustvovao crkvenom Saboru, već su episkopi i mitropoliti izašli iz sale za sednice u salon Patrijaršije.

Pojasnio je i da po crkvenim kanomima, svetovno lice ne može da prisustvuje crkvenom Saboru, ali je sastanak bio normalan i prigodan.

Stav crkve, kako je rekao, je značajan stav, ali ne i presudan.

 

1849609_whatsapp-image-20190513-at-20.15.02_ff.jpg?ver=1557853590 FOTO: DAMIR DERVIŠAGIĆ

Ponovio je da su država i crkva odvojene, i da stav crkve o KiM nije "klasičan politički stav", već se radi o kulturnom, identitetskom pitanju. Ristić smatra da crkva, generalno, ne bi trebalo da daje političke stavove.

 

Za izjavu patrijarha o unutrašnjim političkim stvarima, poput one o u vezi sa protestima, kaže da je to iskakanje iz okvira ustavne definicije da su država i crkva odvojene i da crkva ne bi trebalo da se meša u dnevno političke stvari i pitanja.

 

(Kurir.rs/Tanjug)

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794572-Sinod-Vaseljenske-patrijarsije-ce-razmatrati-zahtev-MPC---Ohridske-Arhiepiskopije

Нек им је срећно!

Нама је тема у ком је салону Вучић примљен, да ли га подржава цио Сабор или само две трећине итд. Ово са Македонцима је почетак нашег краја, дај Боже само да брзо пропаднемо да се не патимо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Дејан Мачковић рече

http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794572-Sinod-Vaseljenske-patrijarsije-ce-razmatrati-zahtev-MPC---Ohridske-Arhiepiskopije

Нек им је срећно!

 Нама је тема у ком је салону Вучић примљен, да ли га подржава цио Сабор или само две трећине итд. Ово са Македонцима је почетак нашег краја, дај Боже само да брзо пропаднемо да се не патимо.

У ком смеру мислите да ће се развијати ситуација, јер није стабилизована Украјина и даље?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Дејан Мачковић рече

дај Боже само да брзо пропаднемо да се не патимо.

(moram sarkazam, od muke i nemoci,.... sto kazu,.... kada propadamo, daj' da bude sa stilom.... :stidljiv:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

,Па зависи колико је и по коју цијену коштао избор Елпидофора за архиепископа Америке. Амери се морају одужити Македонцима за НАТО причу. У осталом није ни уреду да Македонци не буду награђени за све жртве које су поднијели.

Ситуација је да ће се се они мање или више попеглати, биће трзавица око имена и титуле, можда и дијаспоре. Више ме брине како ћемо ми реаговати, и какве ће бити посљедице. Хоћемо ли одмах у раскол са Фанаром? Коме ће Бугари и Румуни забити нож у леђа? Нато је Нато и они га воле.

А потом је једина тема која је стварни проблем - колико ће Фанар да нас коље? Хоће ли правити, на захтјев Тачија, Косовску православну цркву? Хоће ли  океан Божје љубави да запљусне  и Црну Гору и Хрватску? Хоће ли тамошњи правослани хришћани да добију један другачији начин и могућност да уђу у благодатно општење са Фанаром?

Заправо само ме занима, колико ће јадни народ страдати и коме ће сломити руке и ноге и отимати Цркву јер су нас водили терористи фундаменталисти који нису могли да виде два корака унапријед, иако је све било јасно и видљиво из авиона.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Морам истаћи да је био тужан дан за СПЦ када је дала подршку Вучићевој политици на КиМ. 

Патријарх износећи СНС-овске лажи, како се "Вучић лавовски бори за КиМ", руши углед цркве као нико пре њега на тој позицији.

Шта је производ Вучићеве политике и Бриселског споразума? Све смо предали албанцима, а нисмо добили ни шарену лажу од Заједнице српских општина.

Лаве, немој се, молим те, борити за српске интересе, јер си сваку битку изгубио!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Patrijarhova pohvala predsednika Srbije nije zvaničan stav Sabora, tvrde u vrhu SPC

Vučić pretio vladikama poverljivim papirima

Pohvale patrijarha Irineja upućene sinoć predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovoj „junačnoj borbi za Srbiju, Kosovo i Metohiju i sve što je vezano za srpsko ime“ nisu stav Svetog arhijerejskog sabora, kako je to izjavio poglavar SPC, rečeno je Danasu u saborskim krugovima.

Piše: Jelena Tasić14. maja 2019. 21.23 Izmenjeno: 21.24
    
0606foto-BETAPHOTO-EMIL-VAS-678x381.jpg?Foto: BETAPHOTO/ EMIL VAS

„Crkvena skupština“ se nije izjašnjavala o Vučićevoj politici, a dobar deo Sabora je bio protiv Vučićevog prijema, tvrde izvori našeg lista. Prema nezvaničnim najavama, na patrijarhove poslednje izjave o Vučiću, Sabor kojim patrijarh predsedava, trebalo bi da odgovori saopštenjem o KiM.

U visokim crkvenim krugovima spekuliše se da je Vučićev dolazak u Patrijaršiju sinoć više ličio na pokušaj „disciplinovanja“ episkopa koji su kritični prema njegovoj politici, nego razgovoru najviših predstavnika Crkve i države o gorućim državnim i nacionalnim problemima.

Iako je koliko u nedelju u Skoplju tvrdio da su „vladike oduševljene njegovim dolaskom“, predsednik Srbije je navodno na prijem došao sa „papirima“ državnih službi, među kojima, spekuliše se, ima i izveštaja obaveštajnih agencija, kojim je „mahao“ episkopima.

Danasovi izvori u vrhu SPC smatraju da je pritisak Vučićeve vlasti na Crkvu nezabeležen u poslednjih nekoliko decenija.

Ceo tekst čitajte u štampanom izdanju Danasa u sredu 15. maja 2019.

 
Погледај слику на Твитеру
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, александар живаљев рече
Patrijarhova pohvala predsednika Srbije nije zvaničan stav Sabora, tvrde u vrhu SPC

Vučić pretio vladikama poverljivim papirima

Pohvale patrijarha Irineja upućene sinoć predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovoj „junačnoj borbi za Srbiju, Kosovo i Metohiju i sve što je vezano za srpsko ime“ nisu stav Svetog arhijerejskog sabora, kako je to izjavio poglavar SPC, rečeno je Danasu u saborskim krugovima.

Piše: Jelena Tasić14. maja 2019. 21.23 Izmenjeno: 21.24
    
0606foto-BETAPHOTO-EMIL-VAS-678x381.jpg?Foto: BETAPHOTO/ EMIL VAS

„Crkvena skupština“ se nije izjašnjavala o Vučićevoj politici, a dobar deo Sabora je bio protiv Vučićevog prijema, tvrde izvori našeg lista. Prema nezvaničnim najavama, na patrijarhove poslednje izjave o Vučiću, Sabor kojim patrijarh predsedava, trebalo bi da odgovori saopštenjem o KiM.

U visokim crkvenim krugovima spekuliše se da je Vučićev dolazak u Patrijaršiju sinoć više ličio na pokušaj „disciplinovanja“ episkopa koji su kritični prema njegovoj politici, nego razgovoru najviših predstavnika Crkve i države o gorućim državnim i nacionalnim problemima.

Iako je koliko u nedelju u Skoplju tvrdio da su „vladike oduševljene njegovim dolaskom“, predsednik Srbije je navodno na prijem došao sa „papirima“ državnih službi, među kojima, spekuliše se, ima i izveštaja obaveštajnih agencija, kojim je „mahao“ episkopima.

Danasovi izvori u vrhu SPC smatraju da je pritisak Vučićeve vlasti na Crkvu nezabeležen u poslednjih nekoliko decenija.

Ceo tekst čitajte u štampanom izdanju Danasa u sredu 15. maja 2019.

 
Погледај слику на Твитеру
 

@александар живаљев  pretpostavljam da postavljas reputabilan izvor ovih vesti (kao I novinar/autor?)?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. 
       
      Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела.
      И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање?
      21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
      Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота.
      22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао.
      Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив.
      23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва?
      24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.
      25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава.
      Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса.
      26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости.
      Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега.
      27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву.
      Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11]
      28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа.
      29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио.
      Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена.
      30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло?
      Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег.
      31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово.
      32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали.
      А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста.

      Извор: Светосавље
    • Од Логос,
      Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.”
       
       
       
      ИЗВОР: Радио Беседа
    • Од Логос,
      Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје".

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У оквиру прославе Светог Василија Острошкога кроз Никшић је данас прошла Световасилијевска литија традиционално предвођена са више архијереја Српске и других канонских православних цркава: Високопреосвећеном господом Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким г. Амфилохијем,  Митрополитом тернопољским и кременецким Украјинске Православне цркве Московског патријархата Сергијем и Преосвећеном господом епископима: јуријевским и викаром Новгородске митрополије РПЦ Арсенијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, источно-америчким Иринејем, пакрачко-славонским Јованом, диоклијским Методијем, захумско-херцеговачким Димитријем и буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом.
       
      У молитвеном ходу кроз Никшић учествовало је више хиљада вјерника из разних крајева васељене, који су у литију кренули из Саборног храма Светог Василија Острошкога, задужбине руског цара Николаја II, гдје је јутрос Свету литургију поводом храмовне славе, служио Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије.
      Литија је прошла кроз центар града, заустављајући се на неколико мјеста како би се прочитало Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу.
      На градском тргу Преосвећени Епископ Јоаникије честитајући свима празник је казао да данас славимо Васкрсење Христово и прослављамо спомен Светога оца нашега Василија Острошкога.
      Владика је казао да је овај сабор Светог Василија Чудотворца, и у Острогу и у Никшићу, и у цијелом српском народу и православљу, знак Васкрсења Христовога:
      „И ви сви који сте се овдје сабрали носите то знамење на себи, и ми који сваке године овако прослављамо свенародно Светога оца нашег Василија Острошкога, нашега небескога заступника и покровитеља, само приносимо благодарност светитељу за његово пастирско служење докле је ходио по земљи и за бригу о људским душама, али иза његово вјечно пастирство које је задобио милошћу Божијом у Господу Христу.“
      Нагласио је да Светом Василију приносимо најљепше дарове: вјеру, наду, љубав, истину, правду и молитву и то је оно што нам је он завјештао и оставио да се тиме украшавамо и Богу приближавамо у љубави, заједништву, међусобном разумијевању, праштању, доброти и свим врлинама.
      „Ова литија није само дар Богу и Његовој Цркви и Светом Василију од града Никшића, првенствено јесте, али јесте и од свих православних јер многи доносе дарове Светоме Василију и његовом ћивоту и овој литији“, казао је Преосвећени владика Јоаникије.
      Додао је да су данас овдје дарови од Московске патријаршије, из разапете Украјине која данас страда од безбожника, расколника, унијата, неонациста који отимају и скрнаве цркве:
      „Али слава Богу Украјинска православна црква на чијем је челу Блажењејши Митрополит Онуфрије иде оним путем којим је ишао и Свети Василије Острошки молећи се Богу, држећи се правде, истине Јеванђеља Божјега и тако се учвршћује и тако се прославља.“
      Владика Јоаникије је поздравио све присутне архијереје, истичући да се много радујемо владикама из Русије и Украјине и подсјетио да је ту и владика јуријевски г. Арсеније, који доноси поздраве Митрополита Лава, а самим тим и благослов Патријарха руског г. Кирила.
      Поздравио је и Митрополита Амфилохија који је утемељио ову литију, заједно са тадашњим владиком херцеговачким Атанасијем, и присјетио се да је исто тада овако падала киша.
      На крају свог обраћања Преосвећени Епископ Јоаникије је истакао да је ово једно славље: манастир Острог, Саборна црква у Никшићу, литија, Мркоњић и Требиње, Завала, све се сабира у једно. Али, нагласио је да се слава Светога Василија Острошкога не заокружава територијално већ обухвата све српске земље, све Србе гдје год да живе, све православне и цијелу васељену:
      „И Свети Василије Острошки помаже православнима, и свим хришћанима, и свима онима који му се моле и приступају његовоме светоме ђивоту и његовом имену са страхом Божјим чистога срца. И зато се радујемо са свима, као што говори Свети апостол Павле, са свима светима. И света је ова литија и служба, јер је заправо предводи Свети Василије Острошки коме је Господ дао такву благодат. И Небеско његово заступништво нека буде са свима вама, са овим градом, са свим нашим домовима, породицама и са свима онима којима је милост и помоћ Божја потребна.“
      Вјернима се обратио Епископ источно-амерички г. Иринеј који је истакао да смо се сабрали на овај дан како би подигли глас Богу на небесима, Богу Тројици да се захвалимо што нам је поклонио таквог једног светитеља као што је Свети Василије Острошки.
      „Ово је град великог краља црногорског Николе Првога и његове краљице Милене. Ово је град у коме су учествовали из императорског дома Романових у подизању ваше предивне цркве, епископије и такође предвиђени двор за краљевску породицу“, казао је владика Иринеј.
      Он је истакао да је Свети Василије у Острогу посадио један непоколебљиви цвијет који је толико миромирисан да се његов мирис осјећа широм васељене.
      „Широм свијета, кад год процвјета тај цвијет небеса се радују сваки пут када дођете да се поклоните њему и нетљеним моштима. Он је преко својих моштију и свог постојања свједок васкрсења јер он живи пошто Бог живи, и живи пошто је Христос васкрсао из мртвих и смрћу својом побједио смрт једном и заувјек. И ми данас само пролазимо кроз смрт и излазимо у свјетлости Његовог Васкрсења и та свјетлост се осјећа и прима са радошћу са тог новог Тавора – Острога који нам служи као извор нашег сопственог преображења“, казао је, између осталог, владика источно-амерички г. Иринеј.
      Истакао је владика да нам предстоји да и ми следујемо његов примјер и по ријечима великог учитеља православља из прошлог вијека протојереја Александра Шмемана, не смијемо себи дозволити да живимо између утопије и бјекства, него да живимо у садашњости и подигнемо са поносом главе своје, објаснивши да понос на грчком језику значи онај који са достојанством носи свој бол а то смо ми:
      „Зато циљ и сврха овог данашњег сабрања, празника, славља јесте управо то, да без изузетка, послушамо упутство Светог Серафима, Саровског чудотворца, да затворимо тјелесне очи своје и да окренемо главе своје ка срдашцима својим и спустимо ум свој у срцима својим, како бисмо могли запазити усред средине наших срца како мали пламен игра са радошћу, јер тај пламен је Исус Христос који је васкрсао из мртвих. И том датом моменту када уочите пламен у вашим срцима отворите ваша тјелесне очи јер у том моменту је прогледало једино важеће људско око – око срца“, поручио је Епископ источно-амерички г. Иринеј.
      Световасилијевском литијом, у којој је пронијет јастук Светог Василија Острошког, реликвија  никшићког Саборног храма, завршена је вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ коју, у спомен нашег великог светитеља, већ двадесет година, организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић.
       
      Извор: Митрополита црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области  Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан.

      Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ.  Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих.

      На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке.  Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

      Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког.
      У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију.
      Из молитвословља Светом Василију:
      Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу
      Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије, зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше.
      Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове.
      Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!
      Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја.

      Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин.
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...