Jump to content

ВЕЧНО ЗЕЛЕНИ - Разговор о инфантилности


Препоручена порука

248674.p.jpg?w=550
Данас многе проблеме савременог друштва психолози, социолози, педагози и други специјалисти објашњавају све већом инфантилношћу. Сматра се да од ње пате углавном млади људи. Да ли је могуће да нас чека страшна будућност у инфантилном друштву? Шта је то инфантилност, у каквим случајевима се може о њој говорити? Пробаћемо да пронађемо одговоре уз помоћ психолога, кандидата за доктора наука, Јелене Николајевне Корневе.

 

Инфантилност и… инфантилност

gaudi-n.png?w=65а почетку разговора о инфантилности, треба рећи да постоје као минимум два различита схватања. Једно је научно схватање, које истражују научници, не само психолози, већ и педагози, социолози. Друго је схватање које користимо у свакодневном животу, такозвано животно схватање.

Наши свакодневни разговори о инфантилности су увек врло конкретни-једни се тичу конкретне младе особе, односно мужа/жене итд. Увек се односе на конкретне ситуације: муж мало зарађује и не може да нађе добро плаћен посао, млада не може да изађе на крај са децом и ангажује дадиљу, радници уместо да раде свој посао играју пасијанс, итд.

Инфантилост у свакодневном животу – начин да се објасни без објашњења. Зашто улагати напоре да се разуме други, још и да се подржи, много је лакше окачити „етикету“ инфантилности, и сва питања су решена. При томе, свако ко користи реч „инфантилност“ ставља у њу свој садржај. Велика је вероватноћа да професионални психолози, разматрајући те исте ситуације са „инфантилним“ херојима, не морају у њима да пронађу праву инфантилност. У свакодневном разговору инфантилност има разнолико и вишеслојно схватање. Носи у себи интуитивни карактер, а свако долази до закључка о њој на основу личног искуства.

Како психолози дефинишу схватање „инфантилности“? Први пут су научници овим термином описали понашање особе 1864. године, када је француски доктор Е. Ш. Ласег (Ernest-Charles Lasègue) назвао инфантилношћу посебан застој у развоју личности у раном, младалачком стадијуму. Овај застој се манифестовао у неустаљености расположења, у специфичностима емотивних сфера, у незрелости размишљања, итд.

Од тада, истраживања у домену инфантилности су отишла далеко напред, и само схватање „инфантилности“ задобило је много контекста и значења. Најраспрострањеније је-застој у развоју организма, који се манифестује у физичком и психичком заостатку. Може да се појави застој у развоју детета, да се сачувају дечје пропорције тела или појединих делова (на пример, полних органа), други знаци полне зрелости могу бити недовољно изражени или да у потпуности одсуствују. Све то може пратити застој у психичком развоју детета. Слично схватање инфантилности се може наћи у литератури из психијатрије.

Тек крајем ХХ века, инфантилност су почели да доживљавају као застој социјалног развоја младих људи, у односу на њихов биолошки развој; као застој моралног и социјалног развоја и тако даље.

Инфантилност или вечна младост

Бити инфантилан и осећати се младим, не доживљавати свој реални узраст-то су сасвим различите ситуације. Истраживања су показала да више од 50 % популације се осећа млађим него што јесте. Ствар је у непоклапању различитих значења узраста: хронолошког, биолошког, социјалног и психолошког.

Како разликовати осећај младости од реалне инфантилности? Критеријум разликовања може дефинисати степен зрелости. Инфантилног човека често описују као незрелог у разним аспектима.

Незрелост емотивно-вољне сфере се манифестује у „дечјим“ емоцијама, које са једне стране, могу бити врло привлачне- таква особа је жива, привлачи пажњу, задивљује попут титравог лептира. Незрелост мотивационе сфере се пројављује у одсуству хијерархије мотива, у ниској образовној или радној мотивацији, итд.

Уопштено, може се говорити о незрелости личности у целини. Шта означавају ове речи? Описујући развој личности, национални психолози говоре да се човек не рађа као личност, већ да то постаје. А.Н. Леонтјев помињао је два рођења личности; прво, које се догађа у узрасту од 3 године и наставља се до школе, и друго- у младалачком добу. „Отприлике“, с обзиром да нису тако јасне границе тих процеса, ови стадијуми се могу разликовати код деце. Као резултат првог рођења личности, мотиви детета се групишу у одређени систем, где су једни важнији и значајнији, а други мање.

Као ретултат првог рађања за дете је много важније испуњење социјалних норми, које му одређују родитељи и њему значајни одрасли. У тинејџерском добу код детета се значајно проширује круг контаката, и хијерархија мотива све чешће доводи до противречних ситуација: „Морам да слушам одрасле и о свему да им причам, али ако им испричам како је мој друг пробао да пуши, друштво ће ме сматрати за издајника“ или „родитељи говоре да треба добро да учим, али ми се деца у школи смеју због тога“, и томе слично. Дете се налази пред неопходношћу преиспитивања те хијерархије. У томе се управо и састоји друго рођење личности, чији је критеријум први самостални и одговорни поступак у животу.

Међутим, други психолог-В.В. Петухов- говори о томе да у резултату другог рођења још увек се не појављује личност, већ само социјални субјекат, то јест, особа способна да предузима самосталне и одговорне одлуке у складу са општим нормама. Може ли се назвати личношћу фашиста који се не поколеба пред избором, и дозвољава (потпуно самостално и одговорно) у складу са нормама свог социјума, да пошаље у логор смрти сиротиште „Јануша Корчака“?

Можемо ли личношћу назвати нашег протојереја Ломакина, о којем пише светитељ Лука и који не само да се одрекао Бога, него је и предводио антирелигиозну пропаганду у Средњој Азији? То је био потпуно самосталан и одговоран поступак у складу са нормама тог друштва… Одговор је, чини ми се, очигледан: не. Значи, човек који доноси одлуку у складу са друштвеним нормама, још увек није личност, пошто се вредности и друштвене норме могу много разликовати у зависности од времена, културе… Права личност је онај човек који доноси самосталне и одговорне одлуке, само у складу са општим друштвеним нормама. Управо се таква личност може назвати зрелом.

Да ли је одувек постојала инфантилност?

Одмах се намеће питање: дакле, да ли је инфантилност болест ХХ и долазећих векова? А до ХХ века није било инфантилних личности? Ту ће нам интернет дати много одговора на задато питање, од којих већина потврђује ту претпоставку, а неко ће отићи и даље, па ће повезати инфантилност са специфичностима политичког система државе. На пример, може се сусрести став по коме ауторитарне државе само што нису расадници инфантилних субјеката. Да ли је то тако?

Потрудићемо се да нађемо самостални одговор на ово питање, без помоћи свезнајуће мреже. Да се подсетимо примера. „Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг и више не иђаху с Њим.“ (Јн. 6:66) А зашто су отишли? Ево и одговора: „Тада многи од ученика који слушаху рекоше: ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6:60). Или богати младић „а кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат“ (Мт. 19:22) Или пет девојака које нису узеле уље са собом. Или роб који је закопао талант. А када је Ирод умртвио Јована Крститеља, због немоћи да изабере између нарушавања пијаног обећања и убиства Пророка? Не личи ли то на незрелост, на исту ону инфантилност?

Не мора се ићи тако далеко. Почетком ХХ века К. Г. Јунг је описивао своје време као „обданиште које се преко мере раширило и распршило“.

Можда се некоме ови примери неће учинити довољно убедљивим, али је тешко оспоравати сличне аргументе. Сами примери говоре о томе да је и за време Исуса било доста инфантилних људи, једно опште, заједничко „распни“ колико кошта…

Ко је инфантилнији: мушкарци или жене?

248675.p.jpg?w=267

Ко је инфантилнији? Како је просто и брзо доћи до одговора на ово питање, а најважније, како је лако – јер има много примера… „Лежи на каучу и ништа не ради, не обезбеђује породицу, не гради каријеру, све сама морам да радим….“ Познате речи? Наставак- „…сама све радим, и у кући и на послу морам да успевам све…“ Некако се одговор сам намеће, ко је инфантилнији…Али ако бисмо узели у обзир све што је већ речено, да ли је одговор тако очигледан?

Са једне стране, заиста, инфантилност се манифестује у одсуству жеље за одрастањем, у маштању уместо у реалном деловању. Онда наша активност, наш рад „и код куће и на послу“, наше настојање да узмемо на себе што више, и не само своје (шта да се ради, да обучем наранџасти прслук и одем на железничку станицу, јер нема ко други) оправдава се-ко ће ако не ја…  Са друге стране, није ли то иста она инфантилност као и социјална незрелост- неразумевање своје улоге, својих деловања, неумеће да се носи сопствена одговорност и као последица, нарушавање туђих граница-јер онда постоји оправдање зашто нису испуњене личне обавезе? Најважније, што се све то одвија несвесно: у нашој представи ми смо хероји, који спасавају своју породицу/своју организацију/ (у оквирима) своју државу „са себе и за оног другог“.

Према научним истраживањима не постоје подаци ко је инфантилнији-мушкарци или жене. Занимљиво је то да се у друштву инфантилност код жена више толерише него инфантилност код мушкараца. Женама се много тога опрашта: њен егоцентризам-добро, она је жена! И мрзовоља: девојке могу да дозволе себи да буду слабе. Њена невољност да узима на себе одговорност-да, она је девојка…

Стереотип женског лика подразумева слабост и неопходност туђе подршке. Према инфантилним женама се могу односити иронично, шалити се са њима, али их нико неће оптуживати за овај страшни грех, услед чега се стиче утисак да жене нису ни мало инфантилне.

Стереотип мушкарца је сасвим другачији и одступање од тог стереотипа наилази на оштар прекор жена и у најблажем случају етикетирање „он је инфантилан“.

248676.p.jpg?w=267

Како се ослободити инфантилности?

Да ли је уоппште могуће избавити се? Рекло би се да јесте. Психолози говоре да је први корак спознаја. Спознаја човека да његове несреће нису случајне, да његово понашање не одговара у потпуности понашању зрелог човека. Али! То мора бити сопствена одлука, сопствени „инсајт“ како кажу психолози, сопствена спознаја- никаква спољна настојања неће натерати човека да „спозна“, просто, јер су такви закони психологије.

Овде је боље да се сами запитамо у којој мери је наше лично понашање инфантилно, колики је степен незрелости у њему. Можда некада покушавамо да урадимо нешто што желимо, не обазирући се на околину. Или се жалимо на друге, не покушавајући да пронађемо свој удео кривице у ономе што се догађа. Или не дозвољавамо себи да погрешимо, да имамо тежак карактер или неке недостатке….

Почнимо од себе. Колико је наше понашање инфантилно? Да ли сам спреман(а) да створим породицу, или немам доброг кандидата и боље ми је да будем сам(а), док се не појави идеални? Или, одговарајући кандидат постоји, али треба и каријеру градити-а како без тога? Да ли сам спреман(а) да родим децу, или треба чекати да се одбрани дисертација/сакупи довољно новца/постићи звања/купити стан итд.? Да ли сам спреман(а) да одмарам на Криму/ на селу/ или морам да отпутујем на егзотичну дестинацију, без обзира на препреке? А онда још теже- да ли сам спремна да послушам и обучем сукњу/мараму у храму, а да не видим то као назадништво Цркве? И тако даље. Почнимо од себе!

Јелена Корнева
Са руског Ива Бендеља

Часопис «Виноград» бр.5 (73) 2016 г.

https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...

Инфантилност

Инфантилност – незрелост човека,  задршка у развоју личности која се пројављује тако што понашање човека не одговара очекиваном за његов узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је изражена критичност према самим себи и повишена захтевност од других према себи. Код њих су присутне компензивне рекције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.
infant.jpeg

Етимологија речи – од латинске речи infantilis „дечији, младалачки“, infans „дете“.

Инфантилност је стање када понашање личности не одговара узрасту.    

Личност се развија у одређеним фазама. Начин понашања, који одговара фази развоја коју смо прошли, не изчезава начисто. Али, то што је било природно и нормално у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, инаћење, увредљивост, за дете су природан и оправдан начи понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би задовољило своје потребе. Када му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.

Ипак, ако те црте остају и код адолесцента, младића или чак одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилност. Оне сведоче о том да се у развићу личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије да разликује узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност да прихвати другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилности.

Које су то инфантилне црте карактера.

Прво: стремљење да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их принуђујући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Крици, инаћење, љутња, захтеви и прозбе се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир самосталност одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац најјачи од свих и да може све, да су родитељи обавезни да се занимају само њиме. У својим захтевима дете је егоистично и његово главно оружје дејствовања јесте – принуђавање на све могуће начине. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.

Друго: зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развоју представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени средњи темпо стицања независности код људи. Оно се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако не прима стипендију и не жели, или не може, да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док је пре отприлике сто година двадесетогодишњи човек који је живео на селу, као правило, већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од стране родитеља, онда је она зависна. Зависност може да буде морално-емоционална, чак и ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами. У другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.

Треће: социјално упоређивање. У процесу васпитавања дете стално упоређују са другима. Тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућиа само на основи социјалног упопоређивња. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек више не упоређује себе са другима него са самим собом, какав је био раније, иде путем самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањује завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте ипак остале, оне се сада показују као инфантилне.

Четврто: немилосрдност и жестокост према другима, неспособност да се саосећа и схвати стање другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се пројављује у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам на мајку која се налази у мучној неизвесности… Значи да се понашам као дете, не схватајући своју жестокост.

До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитељи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду долази до сливања утицаја родитеља и друштва. Друштво у коме се свако вреднује по цени и количини ствари које су му обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумљиво ће помоћи да се још више укорени инфантилност. Ако адолесценти супарниче међу собом у томе колико новаца могу да извуку од својих „стараца“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују себе него свеје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, запечаћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћним у сусрету са реалним животом. Зато свако ко жели да постане личност, дужан је да напусти такво друштво и да нађе себи достојан колектив.

Резултат слика за Инфантилизм

Инфантилност, такође, потпомажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководитељ предузећа, који неког прима на лаку, фиктивну дужност зато што га је назвао његов отац… и многи други. Против таквог вишецевног дејства разних фактора који изазивају инфатилност, неки млади људи повремено протествују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке зато што они сами носе инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.

Када си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своје самосазнање, тада је твој први дуг да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина скривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно треба да се демонстрира не на разрушавајући начин него меко и зрело. Младићи и девојке су дужне да озбиљно поразмисле над васпитањем родитеља и томе како им указати помоћ у живот, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац, унеси га у фонд породице, чак ако родитељи и не настоје на томе да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и сами буду трпељивији. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се ти о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, али код твојих родитеља су снаге већ поприлично истрошене. Показуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да не само њих него и тебе чека старост.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/01/24/infantilnost/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Договорене заједничке активности којима ће се у сарадњи са другим Црквама и верским заједницама обележити двадесет година од повратка верске наставе у српске школе и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како тог предмета тако и његових наставника. 

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са Преосвећеним Епископом крушевачким г. Давидом, чланом Светог Архијерејског Синода, викарним Епископом топличким г. Јеротејем и изабраним Епископом марчанским архимандритом Савом примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Бискупа зрењанинског Ладислава Немета, председника Међународне Бискупске конференције Светих Ћирила и Методија, и чланове конференције: Надбискупа београдског Станислава Хочевара и Бискупа суботичког Славка Вечерину.
      Саговорници су, у духу разумевања и хришћанске сарадње, расмотрили низ питања од заједничког интереса верника обеју Цркава. Посебно су анализиране околности у којима се одвија верска настава у основним и средњим школама, имајући у виду да је текућа школска година јубиларна, јер се навршава двадесет година од када је тај предмет враћен у учионице. Договорене су заједничке активности којима ће се у сарадњи две Цркве, али и са другим Црквама и верским заједницама у Србији, обележити јубилеј и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како предмета тако и његових наставника.     
      Са посебном пажњом представници две Цркве су разменили информације о току и проблемима везаним за реституцију од комунистичког режима одузете црквене имовине. Предвиђене су различите могућности сарадње како се реституција не би одлагала унедоглед, већ где је могуће и где закон допушта процес враћања отете имовине убрзао.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Milan Nikolic,
      Вучић - Донели смо одлуку већ у четвртак на влади, тако да имате сва средства на раполагању, сва средства да све завршите (на изградњи цркве Светог Саве). Али је срамота да нисмо имали цркву у родном месту Светог Саве и сад смо ту срамоту исправили једном занавек.
      Вучићу се обратио игуман манастира Сопоћани:
      Игуман - Господине председниче, ако могу нешто да вам кажем. Ја сам игуман манастира Сопоћани. Сопоћани су ремек дело светског сликарства, али ево већ седамдесет година у нашој порти ми немамо ни један монашки објекат. Немамо трпезарију где можемо да примимо људе...
      Вучић - Колико би то у новцу износило?
      Игуман - То би било око тридесет и нешто милиона дин. То је трпезарија и кухиња, наравно...
      Вучић - То је 250 хиљада евра?
      Игуман - Да. Можда мало јаче али, треба да се уради - већ има и идејни пројекат - главни пројекат.
      Вучић - Добро. Да вам ми обезбедимо 250 хиљада, ви да обезбедите од народа остатак?
      Игуман - Може.
      Вучић - Јел договорено?
      Игуман - Договорено.
      Вучић - То ћемо да решимо у року од месец дана. Је ли вам касно?
      Игуман - Није.
      Вучић - Да бисте могли да искористите и грађевинску сезону, да одмах кренете да радите.
      Игуман - То је стварно велика ствар...
      Вучић - Да не остајем ја више...
       
      https://youtu.be/o5EboIAUP14?t=1334
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Разговор са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој, Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом, на програму Телевизије Храм можете погледати у петак 25. јуна са почетком од 20:20ч. Преосвећени владика је говорио о историјату и значају поверене му епархије. Епископ тимочки је упутио драгоцене архипастирске поруке које су употпуњене великом љубављу и подстицајем да себе и свој живот сагледамо очима вечности, не штедећи себе у добрим делима и служењу Богу и ближњима. 

        Катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Иван Ц.,
      После молитве разговараћемо на тему хришћанског погледа на болест и здравље.
       
×
×
  • Креирај ново...