Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Логос

Епископ западноамерички Максим: Пасхални прелаз

Оцени ову тему

Recommended Posts

Веома нам је драго што је, са доласком пасхалних дана, епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године“. Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.

Радује ме да је оно око чега се обојица напослетку можемо сложити, а што на леп начин сумира владика Иринеј, следеће: Нико од нас нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега, будући да се сви молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама“. Никоме не треба да буде циљ да брани себе, а још мање да свога сабеседника на било који начин вербално порази. Главна и једина могућа тема разговора може да буде само „живот и мисија Православне Цркве“.

После свих наших дискусија, као непорецива стоји чињеница да православни Срби у Америци могу и сада и убудуће, „несметано“ и „саборно“, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи“ (оним који су под окриљем постојећих канонских православних јурисдикција). Дакле, никоме се не може спочитавати да позива на саслуживање (и) са неканонским свештенством. Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије (да, сви канонски, и нипошто не било какви неканонски, укључујући и украјинске). То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка! Није непознато да у Америци (као и у другим земљама) постоји мањи број неканонских, расколничких заједница, у које спадају неки Украјинци, као што постоје и групације „артемијеваца“, „мирашеваца“, затим разних неканонских Руса (који су одступили од Заграничне јурисдикције) и сл. Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција. Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења. У свим таквим случајевима заиста не постоји несагласност између нас двојице (с тим што бих овде исправио владику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести).

Дискутанти се, такође, априори слажу око тога да било какво неодобрено служење на туђој територији (попут поменуте Словеније) заслужује критику – али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе“. Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси. Овде се налази и одговор епископу бачком који је у расправу увео питање смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора позивајући нас да се гласно изјаснимо да ли усвајамо теорију Метаксакиса или став владике Атанасија. Одговор се подразумевао: целокупно наше досадашње епископско служење у дијаспори надахнуто је еклисиологијом (начелима и етосом) епископа Атанасија који, занимљиво, до сада код нас није приметио одступања у погледу његовог схватања и тумачења 28. канона Халкидонског сабора. Уосталом, то до сада никоме није ни падало на памет, осим бачком владици; верујемо да то питање, после овог одговора, ни он више неће постављати.

Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно. Такође верујемо да је током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања умео да брани еклисиолошке принципе. Остаје једино чињеница да његови потписи стоје на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас. Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена. Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.

Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве“.

 

Епископ западноамерички Максим

 

Извор: Епархија западноамеричка

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сада га поново питајте да ли би саслуживао са Денисенком и Малетичем. Или, још боље, закључите да би он то сигурно урадио и да се жестоко бори за ту ствар.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Александар Милојков рече

Сада га поново питајте да ли би саслуживао са Денисенком и Малетичем.

А са Епимафијем?
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Читајући одговор епископа Максима не могу да се отмем устиску да је одговор написан са једном мишљу у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: "Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени напад и напад на Епископа западноамеричког, и пружио руку помирења, па ћу је и ја (Еп Максим) великодушно прихватити као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата...".

Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима, али износим само свој утисак јер цео текст ми одише духом помирења, али плашим се не и помирења у истини.

Читајући, дакле, све ово, остаје ми утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на писање Еп Максима, у очима Епископа Максима значи да је он (Еп Иринеј бачки) "спустио лопту", "снизио реторику", "изменио став", "увидео грешке". И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде наведеним "додатним грешкама" Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом. Као тачку на причу о овој теми, пред сам СА Сабор СПЦ Владика Максим је одлучио да Епископу бачком све ово стави до знања са испруженом "руком помирења".  

Али из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од тога духа који се кроз овај текст провлачи.

Па да видимо неке од поменутих ствари.

пре 4 часа, Логос рече

епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије

Чиста замена теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка испратили, или пате од амнезије, исприча причу која почиње неким ИСХИТРЕНИМ реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно резултира његовим "прелазом" то јест преумљењем, покајањем, избављењем од исхитрености.

пре 4 часа, Логос рече

Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.

Подсећања ради, нико никада, па ни бачки владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да "подсећање" јавности на то да он "није био директно прозван" не служи ничему осим што замагљује истину. Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Тачно је да је реч портпарол стајала у множини (портпароли), али лингвистичком анализом текста саопштења смо овде са великом дозом сигурности утврдили да је првобитно у саопштењу стајало "портпарол" у једнини, а да је затим извршена измена ове речи у множину. Ох те измене, колико ли их има!? Можемо претпоставити и зашто. Али да оставимо то по страни. Ова једна реченица не само што говори о томе да је Владика бачки наводно потпуно промашио ствар, јер наводно није био "директно прозван", него треба да читаоцу остави утисак да је Владика бачки нека осетљива особа јер се он ИПАК "осетио лично веома погођеним".

А то да је Епископ западноамерички ипак мислио на Епископа бачког кад је поменуо портпарола (портпароле) посведочио је и сам Епископ западноамерички (!) када је у једном од својих одговора цитирао наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о "вечитом портпаролу". Зашто би то Владика Максим у три своја одговора Епископу бачком потенцирао, да би сада, на крају, рекао да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа.

Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим, за очекивати би било да се "увређеном" Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом "ако вас је то повредило....". Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је упутио Епископу Иринеју. На ум пада "видовити" (остало је у посебном сећању јер је и један "портпарол" Епископа Максима мене тако назвао), али и друге.

пре 5 часа, Логос рече

Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије

Ово је занимљива логичка загонетка. Питања Владика Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење са "индиректном" прозивком од стране Епископа Максима, су била "унапред одговорена" у самом Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само "већ све тамо пише брате Иринеје"? Заиста како ово разумети?

пре 5 часа, Логос рече

То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!

Бачки Епископ тек дакле САДА увиђа неке ствари. У народним песмама би рекли "касно Марко на Косово стиже". А да ли тек сада било шта увиђа Епископ бачки? Не! Епископ бачки је све ово, о постојању украјинских расколника у Америци увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. А када је непобитно доказано да постоје, а овде смо доказали и то да Епископ Максим није могдао да не зна да оне не постоје (питамо се и одговармо у себи, сами себи, и не гласно, зашто је то онда изјавио?) јер Епископ Максим седи у телу (одбор за канонска питања сабрања канонских епископа САД-а) које мора да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а, када је дакле доказано супртотно тврдњи Епископа Максима, он сада каже да то Епископ бачки тек сада увиђа! Стварно!

пре 5 часа, Логос рече

Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.

Па ево ја ћу изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да није јасно било из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор, шта тачно Владика Максим подразумева. У "канонску јурисдикцију" цариградског патријархата улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Владика Максим није појаснио да ли су њему они "канонски" захваљујући чињеници да су у "канонској јурисдикцији". Са друге стране имамо оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији, а ту налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе "објединитељном сабору" украјинских расколника, реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. И они су у "канонској јурисдикцији", да ли са њима саслужујемо? 

пре 5 часа, Логос рече

Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.

Да, опет нешто Епископ бачки "превиђа"! А иначе све је супер!

Бачки Епископ ништа не превиђа. Само западноамерички Епископ бира ствари на које ће одговорити, ствари на које неће одговорити, и ствари које ће спиновати (као што је замена теза о томе ко сад тек увиђа да у САД-у постоје расколници).

пре 5 часа, Логос рече

с тим што бих овде исправио владику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести

Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд.

Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми "нос" говори да је овде реч исто о неком спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи "канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци" јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Мислим да ми се може опростити тај грех, ако сам погрешио, будући да смо до сада у овој полемици на много места видели спинове овакве врсте и потезање техникалија у избегавању одговора на суштинска питања.

пре 5 часа, Логос рече

али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе“

Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке ("директно" или не уопште?) него каже да такви поступци не значе оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја, цариградске претензије на територије других аутокефалних цркава и на дијаспору.

пре 5 часа, Логос рече

Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.

Драго ми је чути да Владика није спреман да усвоји такву еклисиологију, по којој Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором итд. Ако је на то мислио? Али никад нисмо начисто баш око тога шта је мислио.

Међутим, мене овде интересује једна друга ствар и то ЈАКО ме интересује. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну. Мада могуће је да он ту подразумева "студије" као што су текстић објављен у брошурици, листићу, епархије западноамеричке као што је она, која се налази у његовој АКАДЕМСКОЈ БИБЛИОГРАФИЈИ (!!!) под називом "Ecclesiological provincialism compared to the Chruch's concrete unity" и слични урадци. Можете и сами погледати ту "академску" публикацију илити "студију" овде: https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf Стварно не желим да звучим заједљиво или претерано саркастично, али не знам како другачије да изразим своје запрепашћење чињеницом да се овакве ствари, као што су писања у епархијском гласнику, листићу, налазе у академској библиографији једног професора на Београдском Универзитету. Волео бих да то нисам видео.

пре 5 часа, Логос рече

Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.

Као да је Епископ Иринеј "директно" нападао Епископа Максима, као да се једно јутро пробудио, устао на леву ногу, и одлучио да "вапи" "тако директно" на Владику Максима. Рекло би се без повода. Као да нема паметнија посла.

пре 5 часа, Логос рече

Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.

А ово је заиста забавно! Већ су изашле врхунски озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepolis-а. А Владика Максим тврди да ће акта, АКО БОГ ДА, тек бити "коначно и званично" објављена! Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу, нису званична акта критског сабора, онда се питамо шта то очекује Владика да се објави? Испада да потписани документи нису званична акта! Ово је стварно врх! А видели смо не само да постоје ти документи (непотписани) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације као горе наведена које не садрже правилно титулисање, па у томе смислу и на српском језику, где је један од уредника био управо Епископ Максим, који ни у "својој" публикацији није исправио своју титулу иако је то могао да учини.

пре 6 часа, Логос рече

Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.

Занимљиво! Баш је ово нека прилика да се "подсети јавност" на критски сабор. И да им се каже да је тај сабор "примљен" (прихваћен?) од стране СПЦ. 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када "званична акта" тек треба да буду "коначно и званично објављена". Да ли се то Владика Максим са нама шали? Шта ли је то САС СПЦ усвојио кад још нема ништа званично? Па ја бих предложио Сабору, ако није превише претенциозно са моје стране, да баш сачека та "званична акта" која ће наводно бити објављена па да тек онда о њима расправља, ако о томе још ико буде хтео да расправља. Јер очигледно је да су имали посла са неким фалсификатима или неверодостојним и незваничним актима 2017. г. када су наводно "примали" критски сабор. 

пре 6 часа, Логос рече

и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве“.

Да, ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Логос рече

Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном.

Ова преписка двојице владика открива многе детаље који се, ваљда из неких "виших" разлога, скривају од пулноте цркве. Тако је владика бачки, открио фанарске претензије на Будимску епархију, а епископ Максим нас обавјештава да је САСабор 2017. "примио", односно усвојио одлуке, Критског сабора. У званичном саопштењу са тог Сабора, тако, да подсјетим епископа Максима, није речено, него:

"Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године."

Прихватање извештаја о раду није, очигледно, исто што и примање одлука, односно позитивна рецепција Критског сабора од стране СПЦ.

Чак, да је Сабор то хтео да учини, да прогласи критске одлуке обавезујућим за СПЦ (тада би нпр. било званично то in, умјесто (до)садашњег of за епископе у дијаспори), питање је, како је то могло да се уради, кад и сам владика Максим наводи да финални документи Критског сабора нијесу "коначно и званично објављени"!???

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, александар живаљев рече

Чак, да је Сабор то хтео да учини, да прогласи критске одлуке обавезујућим за СПЦ (тада би нпр. било званично то in, умјесто (до)садашњег of за епископе у дијаспори), питање је, како је то могло да се уради, кад и сам владика Максим наводи да финални документи Критског сабора нијесу "коначно и званично објављени"!???

Ма и теби се причиња, ко и мени.

12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ведран* рече

Ма и теби се причиња, ко и мени.

12:smeha:

Писали смо у исто вријеме:) Но, можда владика Максим под  објављивањем "коначних и званичних документа", мисли на њихово српско издање. Постоји незванична верзија у преводу др Гаје Гајића, а за званичан превод је, у име Синода, задужен епископ бачки Иринеј. Можда, владика Максим овдје протестује због оклијевања, очито намјерног, Синода, да ти документи буду објављени. Зато и инсистира на прихватању Крита на САСбору 2017. Дакле, ето нама још једне полемике. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Логос рече

Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.

Још једна ситничица... Да ли е. Максим сматра да је та еклисиологија исправна али (тренутно) није спреман и вољан да је усвоји (тј. спроводи у дело) или сматра да је та еклисиологија погрешна (чиме постаје сувишно да уопште и говори о спремности и вољи да је усвоји)?
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, александар живаљев рече

Писали смо у исто вријеме:) Но, можда владика Максим под  објављивањем "коначних и званичних документа", мисли на њихово српско издање. Постоји незванична верзија у преводу др Гаје Гајића, а за званичан превод је, у име Синода, задужен епископ бачки Иринеј. Можда, владика Максим овдје протестује због оклијевања, очито намјерног, Синода, да ти документи буду објављени. Зато и инсистира на прихватању Крита на САСбору 2017. Дакле, ето нама још једне полемике. 

Па отац Зоран @Zoran Đurović је на једној од тема управо наводио српско издање у којем је у уређивачком тиму био Епископ Максим. Зато сам поменуо ово да је могао ту да исправи своју титулу, а то није учинио. Изашло је већ нешто. Ја нисам памтио детаље, али може да се провери. Мислим да је било на теми са латинским називом "о вечитој врлини Еп Максима".

Ово је све завођење за Голеш планину. На жалост.

А Епископи не би смели да дозволе и то завођење за Голеш планину па да сад почну расправу још и о Криту.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Vladan :::. рече

Још једна ситничица... Да ли е. Максим сматра да је та еклисиологија исправна али (тренутно) није спреман и вољан да је усвоји (тј. спроводи у дело) или сматра да је та еклисиологија погрешна (чиме постаје сувишно да уопште и говори о спремности и вољи да је усвоји)?
 

То када откријеш јави нам. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, александар живаљев рече

Писали смо у исто вријеме:) 

Рећи ће да смо имали колективну халуцинацију. :))

Али нисмо заједно, и нисмо ништа пушили, а исто нам се "јавило", према томе. ....

:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Ведран* рече

То када откријеш јави нам. :))

Мислиш да идем на Голеш планину и да се молим док читам Максимову реченицу?
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”.
      Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”.

      Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача.
      “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије.
      Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју.
      “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности.
      “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања:
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене?
      Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот.
      Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја.
      Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала.
      “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.”
      Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву.
      “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам.
      Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали.
      Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.
      Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао:
      “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници.
      И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост.
      У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка:
      Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.
      Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира:
      “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света.
      Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу.
      Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје:
      “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме.
      Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити.
      “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика.
      Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Господо хришћанска, eво нас у Тајни празника Св. Педесетнице. Ево прилике да уђемо у тајну језика Цркве и да откријемо себи и свету, опет и изнова, сву лепоту празничног доживљаја. Време празника открива нам прво јављањe свештеног времена. 

      Свештено време - то је време Цркве, и за његов извор може се сматрати дан Св. Педесетнице. На тај начин религиозан и побожан човек, за разлику од оног који у потпуности живи световним, секуларним начином живота, он живи у свештеној садашњости, која би се могла упоредити са есхатолошком стварношћу. Нерелигиозном човеку је неприступачно ово тајанствено осећање литургијског времена, па су услед тога за њега неприступачне и више пројаве духовне културе. Појава Педесетнице неоспорно сведочи да је храм место освештања, доживљаја свештенога времена. Зато је Црква Саборна, односно васељенска, а не национална Црква. Од чуда гласолалије започиње Црква, чиме ће се окончати њен ход кроз историју - носећи универзалну поруку и поуку. У земаљском шаренилу и разноликости, сва човечанска историја сведочи о богатству културе. Можемо слободно поновити речи Господње "да Дух дише где хоће", стварајући велика дела културе и уметности.
      Силазак Светога Духа има свекосмички значај, и светодуховска и хришћанска култура надахнута је тајном Педесетнице. Речи Оца Јустина уводе нас у суштински однос богослужења и иконе, те теме која говори о основи црквене културе. Ево речи оца Јустина: "У богослужењу Цркве сви догмати - све истине Откривења, изражени су у молитви, преображени у молитвена искања - да би добили с Неба благодат за остварење..." И заиста, ове речи о. Јустина, у тајни данашњега празника непрекидне Педесетнице - сведоче "да је све у Св. Тајне и богослужења обучено." Извор богослужбеног надахнућа је у овоме празнику, који траје у току читаве црквене године. У центру свих молитава је Св. Служба - та тајна "Заједнице Светога Духа", док све стихире, тропари, кондаци и целокупно богослужбено правило сведочи о доживљеном, препеваном Јеванђељу, што је у ствари, живи благодатни живот Цркве. Све се преображава молитвом у душе наше, у живот наше Вере. Истинска методика изграђивања духовности и њенe законитости, за сва времена предата је од Апостола и Светих Отаца. Овај опит указује на јединствени Пут који води у Живот Вечни. Празник Педесетнице је празник Св. Тројице и празник Духа Светога, који је говорио кроз пророке и чини изузетна дела Божија. Овај празник нам показује и указује на наше учешће у светотројичној тајни живота, у тајни Јединства - која је утемељена на једномислију и љубави, која је начин Тројичнога постојања. Дан Педесетнице је дан када је рођена Црква - почетак непрекидног силаска Духа Божијега у хришћанској димензији људске историје. Од тога времена па све до данас, силаском и силом Духа Божијег ствара се и преображава свеколика култура... Дух Свети који је учествовао у првобитном стварању, сада актуализује у центру новог стварања, довршавајући тајну Домостроја спасења. Крајњи циљ је спасење и обожење. Овде се ради о васељенском догађају унутарњег преображења све творевине. Празник Педесетнице и његова икона нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој.
      Икона Педесетнице из перспективе вечности, позива на превазилажење хоризонтале и свих историјских принципа. Сви они који су уградили себе у вечни план тајне Цркве и њенога постојања, они чине тајну иконе Педесетнице. То су богоносни Апостоли и Оци Цркве као "трубе Духа Светога." Сви они су нам открили и благовестили пуноћу благодатних дарова Духа Светога. Зато икона сведочи свештено смирење и свечано испуњење завршнога тренутка стварања Цркве. То унутарње значење празника ми смо дужни да чувамо, негујемо и откривамо народу Божијем и свету.
      Снага унутарњег јединства различитих дарова у заједничком облику и ритму црквенога живота не потврђује се у једнообразности, већ напротив, то одсуство унифицираности и њихове различитости одговара унутарњем смислу празника. Зато у нашој Цркви ни један дар не искључује други дар, нити пак поклапа или доминира. Све ово нам указује на тајну повезаности живота и учења. У том смислу желимо нагласити сав значај личног дара у свим даровима које Црква баштини, а који су основа Јединства Цркве. Бити јак у православном Јединству значи да можемо да сведочимо пред светом који жели само економско уједињење.
      Ово је значајно за мисију Цркве међу народима и свету према коме смо окренути и где увек има изазова и нове јеванђелизације, јер "свет који у злу лежи," тражи спасење и трага невидљиво за Богом. Поготову нисмо далеко од искушења да постанемо "захвални гостопримци" секуларизованом друштву, које аплаудира људима Цркве када се служе аршином ћесара и световним тенденцијама унутар православног света.
      На крају, хоћу још једанпут да нагласим садржај иконе Педесетнице с једне стране, и с друге стране богослужбених речи, чија је подударност очигледна. То смо видели у овом скромном излагању. И ево тих речи, речи светодуховског молитвеног богословља, којим се надахњујемо у ново-старим околностима наше мисије у новој регионализацији економске заједнице Европе и чувању свога идентитета и православне културе у тим интеграцијама.
      ..."Све даје Дух Свети:
      Точи пророштва,
      производи свештенике,
      неуке учи мудрости,
      рибаре преображава у богослове,
      саставља законску установу Цркве...
      Видесмо Светлост Истиниту,
      примисмо Духа Небескога,
      нађосмо веру истиниту...
      У пророцима си нам објавио пут спасења,
      и у Апостолима нам засија благодат Духа Твога, Спасе наш.
      Певамо Пресветога Духа, који просвећује и освећује душе наше.
      Свети бесмртни Утешитељу Душе, који од Оца исходиш
      и у Сину обитаваш..."

      *Беседа изговорена на дан Свете Педесетнице, 2009. лета Господњег.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву.

      Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.
      Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле.
      Као Епископ жички, блаженопочивши  владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску  службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).
      У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Има један рођендан који је веома значајан за спасење рода људског. То је Духовдан – рођендан Цркве Христове, који се слави у 50. дан по Васкрсењу Христовом (отуда Педесетница). На тај дан, Дух Свети је сишао на апостоле у облику огњених језика. Док су апостоли били сабрани на молитви у Јерусалиму, налет силовитог ветра је ушао у кућу и Свети Дух је испунио сваког од њих, дајући им моћ да говоре на свим језицима света и да их разумеју сви људи. Јер, као што у људском телу ништа не бива без душе што је у њему, тако ни у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      У ствари, Црква је непрекидни Духовдан, Дух Свети је стално у њој као бескрајна животворна сила. И он непрекидно силази кроз сваку Свету Тајну, кроз сваку свету врлину, кроз свако Богослужење, кроз свако „Господе помилуј“, кроз сваки христочежњиви уздах.
      У суботу 15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму у Крагујевцу са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле.
      На сам дан празника Силаска Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године, свештенство и верни народ дочекали су Преосвећеног владику Јована испред владичанског двора и у литији су ушли у храм, где је служена Света Архијерејска Литургија, у којој је Преосвећени Владика у својим арипастирским молитвама, призвао благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ. У наставку Литургије служено је вечерње Недеље Педесетнице, приликом којег је Епископ изговорио три молитве пред сабрањем верних који клече. То су молитве које узносимо Богу са покајањем, у којем ћемо живети до следеће Пасхе. Приликом читања тих молитава верни народ и свештенство су плели венце од траве и цвећа.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...