Jump to content

Recommended Posts

На данашњи дан 1980. године умро је доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Када чујете реч ТИТО, шта вам је прва асоцијација? СФРЈ, благостање, друг-господин, комунизам, маршал, понос или злочинац. Одговори зависе пре свега од животног доба и сећања на време у коме се живело или о коме је причано.

1228915_228815-tito01profimediaprofimedi

Они који га памте по добру сећају се приче о свињској глави и санкања у дрвеној карлици, слета и штафета за Дан младости, покрета Несвртаних, социјализма и радничке класе, братства и јединства, ОРА...

Тито кува кафу
 
Цитат

 

Где је Тито научио клавир

Разне вештине које су приписиване Титу обавијене су велом тајни. Заговорници 'теорија завера' тврдили су да је реч о шпијуну који је узео идентитет Јосипа Броза  каплара аустро-угарске војске који је погинуо током Првог светског рата.

Други пак мисле да је био племићког порекла. Другови комунисти су тврдили да је клавир научио да свира у затвору у Лепоглави.

Сам Јосип Броз волео је да сведочи о себи, на шаљив начин. Тако је у једном од разговора за телевизију сам одгонетнуо како је савладао клавир.

"Близу места где сам одрастао, учитељ је имао кућу. Имао је две кћери, због чега сам волео свраћати. Ту сам мало научио свират клавир", објаснио је Тито.

 

За њих је Тито био љубимац света, највећи син народа и народности за чијег доба су имали безбрижно детињство и младост, сигуран посао и плату, плави дрес и црвени пасош у џепу са којим су могли свуда у свет, а враћали су се увек у Југу.

Са друге стране за неке је асоцијација на Тита - Голи оток, Устав из 1974., црвени револуционар, убица и анархиста, човек украденог идентитета, шпијун и затвор због вица испричаног у кафани у коме се и не спомиње друг Стари.

Ако изузмемо екстреме од оних који су Тита сматрали "другим оцем" и оне који су у њему видели "највћег зликовца" данас га носталгично памте само они који су одрастали у златном добу југословенског социјализма '60-'80 година прошлог века.

Заобишле су их гладне послератне године, труманова јаја, национализација и чистке после Инфорбироа. А заправо то је било златно доба модерног човечанства и... јефтиних кредита. После је све дошло на наплату.

Мали нештаслуци великих људи

У духу једнаких могућности за све, у време социјализма брижно су неговане приче о скромном али лепом детињству великог вође.

Садашњи педесетогодишњаци тако памте пре свега причу о малом Јожи и свињској глави. Прича тече овако...

Јосип Броз одрастао је у сиромашној породици са пуно деце. Печеница (меса) била је загарантована само за Божић. У кући Брозових то је била свињска глава која се обешена суши на тавану. Клати се и чека Божић. Нестрпљиви су само мали укућани.

Једнога дана родитељи су отишли подаље, у родбину, и оставили децу саму код куће. Деца су после неког времена огладнела а мали Јоже је решио да ствар узме у своје руке и нахрани браћу и сестре.

Попео се на таван и скунуо свињску главу. Уследио је чувени рецепт од три састојка: свињска глава, вода и брашно.

Мали Јоже је у кључалу воду убацио свињску главу, мало брашна и кувао тако око два сата. Остало је легенда, која каже да су се деца најела "да је све пуцало". Али како је јело било масно, за ненавикнуте дечје стомаке, сви су се толико превијали и јаукали, укључујући и Јожета да га мајка по повратку кући није истукла.

Обавезна школска литература
 

Причу је први пласирао Владимир Дедијер у књизи "Јосип Броз Тито, прилози за биографију" а у обавезну школску лектиру стиже посредством "Прича о Титу" Франце Бевка. Оно чега се још сећају о малом Јожи је и санкање у наћви, дрвеној карлици овалног облика у којој се месио хлеб.

Тако су генерације деце стасале у време социјализма на зимском распусту, одлазећи код својих бака и дека на село, обавезно испробавале спуст у дрвеној хлебари.

Соба 275

Титови савременици волели су да кажу како је највише волео власт, жене и добар залогај. Тврде да је за те три ствари био рођени таленат.

На питање колико се пута Тито женио већина се не би досетила.

То је исто као када данас неко пита да набројите индустријске револуције. Сви ће се сетити прве и последње - четврте индустријске револиције, познатије као дигитална. Тако и код Тита.

Сви знају за прву Пелагију "Полку" Белоусову која му је родила сина Жарка. Готово нико не памти име Ане Коенин, немачке комунисткиње која је после хапшења мужа, такође високог комунистичког функционера, склоњена у Москву. У чувени "Лукс" хотел Коминтерне.

Тито је у том хотелу живео годинама у соби 275 на четвртом спрату. Кажу да су се многе комшије из хотела тискале у заједничкој кухињи на крају ходника када "друг Валтер кува".

Ана је у Москву стигла као Елза Кениг а како су у хотелу сви имали лажна имена упознавши Јосипа Броза као Фридриха Валтера удала се за њега под псеудонимом Луција Бауер.

Њихов брак (чија је легалност упитна због лажних имена) потрајао је мање него први јер је Тито враћен "на илегални рад" у Југослвију а Луцију су Совјети годину дана касније стрељали у јеку Велике чистке коју је осмислио и њоме руководио Јосиф Стаљин.

Трећу жену Херту Хас Тито је упознао 1937. у Паризу у регрутном центру за шпанске добровољце. Херта му је донела лажне исправе.

Љубав се расплансала две године касније у Истанбулу, по повратку из Москве, где му је Херта поново донела пасош са којим је могао да се врати у Краљевину Југославију.

У браку су добили сина Мишу а њихов брак је замро 1943. на заседању АВНОЈ-а у Јајцу где је затекла Даворјанку Пауновић. После краја Другог светског рата и смрти Даворјанке Тито је тражио да му се Херта врати али је она то одбила. Наводно му је на писмо од 16 страна кратко одговорила: 'Херта Хас клечи пред мушкарцем само једном у животу', након чега је уследио и званично развод. Касније се поново удала и имала још двоје деце. Остала је по страни, уздржана до смрти 2010. године.

Најпознатија жена у животу Јосипа Броза била је ипак Јованка. Венчали су се 1952. и остали у браку до Титове смрти 28 година касније, иако су је последње три године комунистички функционери одстранили из Титовог окружења.

Тито у кухињи са Јованком
Цитат

 

Трст

После Титове смрти на телевизији су данима емитовани снимци сећања и сведочења о Титу. Низали су се разговори са Титом, разговори са савременицима али и играни филмови и позоришне представа чији је главни јунак био Тито.

Тако је једном емитован разговор у коме Тито описује свој први боравак у Трсту.

"Прије рата отишао сам једаред у Трст, да тражим френт. Свидјео ми се град и нисам одмах хтео тражит посао него сам се шетао и хранио у синдикалном прихватилишту", рекао је Тито.

Непосредно после снимка разговора уследио је снимак представе "Прича о другу Титу" у којој глумац изговара 'Друг Тито стиже у Трст где се одмах повезује са тршћанским синдикатом'. 

 

Из периода са Јованком остали су упамћени банкети за стране државнике, гламурозне прославе Нових година, путовања по свету и прегршт фотографија. Неретко су фотографије прављене у неформалном окружењу резиденција, парка, пријатеља и кухиње.

Као велики хедониста уз омиљени одлежали Чивас и кубанске цигаре Тито је уживао у храни. Пре свега мешавини кухиња хрватског загорја са примесама словеначке и аустријске кухиње.

Волео је загорске штрукле из родног краја, кафу без шећера а од вина, кажу да је највише волео Цвичек. Вино прављено у подједнакој мери од црвеног и белог грожђа, киселкастог укуса (неки би рекли да када је недовољно балансирано вуче на винско сирће), мање концентрације алкохола али и шећера због чега је погодно и за дијабетичаре.

Омиљено Титово вино Цвичек
Омиљено Титово вино Цвичек

Иако су га Словенци у међувремену брендирали кажу да је оно налик штајерском "шилхеру". Иван Ивањи у књизи "Титов преводилац" наводи анегдоту у којој Титу тадашњи аустријски амбасадор у СФРЈ Карл Хартл каже да 'шилхер није вино, шилхер је поглед на свет!' 

Службена биографија

Највећи син народа и народности рођен је највероватније 7. маја 1892. али како су деца уписивана касније под датум рођења подведен је 25. мај.

Годинама касније тог датума цела југословенска нација слетовима и штафетама прослављала је Титов рођендан односно Дан младости.

Врховни командант и први и једини доживотни председник СФРЈ био је поштован и радо виђен гост у целом свету. Након што је Јосифу Стаљину рекао одлучно "Не" 1948. године уследила је помоћ са Запада.

У послератним гладним годинама остаће упамћена "труманова јаја" слата у праху, "тачкице" за храну и одећу али и мучне године чистки оних који су остали верни савезу са Стаљином и Совјетима.

60-те и 70-те године прошлог века памте се пре свега по покрету Несвртаних чији су Тито и Југославија били оснивачи.

Управо тај период, све до његове смрти, био је период највећег препорода и благостања земље из које су сви могли да путују, иду на море, школују се и нађу посао.

Када је умро 4. маја 1980. године испратила га је цела Југославија а у Београд се на сахрану сјатила светска политичка елита.

На његовој сахрани били су представници из 127 земаља света. Међу њима је било монарха, диктатора и председника а због броја и значаја присутних сматрана је највећом сахраном једног државника.

Наташа ЈОВАНОВИЋ, РТС

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сећам се да су мама и комшиница плакале када се  Тито преселио    и имале  су нека жалосна и тегобна лица,  а ја и ћерка од комшинице то нисмо могле никако да укапирамо  и све смо се нешто кријући смејале, док нас ове две нису укебале и опоменуле  са тако  јасним педагошким тоном да би се и најхладније и најбезобразније дете постидело...а ми се уопште нисмо могле постидети и ни дан данас ми није јасно зашто, а није да нисмо волели Тита. Дечија посла.  

Да, и сећам се да сам на једном слету, морала да будем црвени део заставе а то ми је тако нешто тешко падало, не знам зашто.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сјећам се да смо се брат и ја играли, ушли у кућу и екран је поцрнио, водитељ је једва прочитао објаву о Титовој смрти. Родитеељи су се сашаптавали, јер је је владала психоза да ће кад Тито умре све сусједне земље напасти СФРЈ, у канцеларији у Дому културе су још од новембра 1979. дежурали припадници резервног састава милиције. Опоменули су ме да не галамим по школи и да се не смијем. Изгледа да су сва дјеца добила исти савјет па смо се у учионици скупили кад да су нам све лађе потонуле. Наставници су нам причали оне уобичајене ствари, није било предавања и испитивања до сахране, него смо нешто читали и ишли да се упишемо у књигу жалости.

После се морало стати на улици кад засвира ситена 04.маја у 15.05.  То смо одлучили да прекинемо у Београду 87 или 88 кад су и Словенци сконтали да не треба носити штафету мртвом човјеку.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нисам ја тада био рођен, али сећам се највише професора у школи који су га помињали и имали неке идеалистичке коментаре по том питању... Суштински од њих сам стекао тај осећај да је Тито умро, али није стигао до краја да објасни нешто што је током целог живота покушавао да им објасни. Значи прихватио сам у школи, то сећање мешавине осећаја разочарења и туге код људи. Притом већина професора је била чудна, неки алкохоличари, неки насилни, сећам се љубавне афере једног професора и професорице која је завршила батинама професорице... Мени је то све укупно помешано са сећањем на Тита. Синоним за анархију, Парови и Задруга ми буде исти осећај ако се наговорим да одгледам неких 10 минута...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тог дана сам била у мамином стомаку. Е, док сам стигла да порастем остало ми у сећању неко радовање што је слет, марама и заклетва у првом основне. После цврц, нешто се не сећам да сам и у другом везала мараму.

Заклетва ми била као нека брзалица са овом говорном маном, била катастрофа.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нисам доживео ни његов долазак ни одлазак, али зато, баш као и сви Срби, берем горке плодове његове мрачне епохе, и добро знам да ми није "друг".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, Хаеул рече

Нисам доживео ни његов долазак ни одлазак, али зато, баш као и сви Срби, берем горке плодове његове мрачне епохе, и добро знам да ми није "друг".

*да нам није био "друг".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим да је био викенд или недеља увече, пријатна породична атмосфера, и одједном та вест и све се прекида и иде мрак и језа јер се десило нешто страшно. Знам да ми је било криво што су прекинули уобичајене програме на тв-у и исто тако се наставило и не знам колико наредних дана...
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Милан Ракић  Уз сво дужно поштовање према теби,  заиста не разумем овај плач над Југославијом и гробаром Брозом.

Не капирам српску опсесију за овим крволоком Титом? 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Вилер Текс Како не разумете? Па Србима је деценијама испиран мозак, како би били убеђени да су им они који су их клали заправо браћа, да је све антисрпско напредно, а све српско назадно, и да је време у коме су били поробљени било време слободе, снаге и напретка.

Титови испљувци, да не кажем испрдци, висе нам о врату као камен, и из дана у дан све се више повампирују. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Вилер Текс рече

@Милан Ракић  Уз сво дужно поштовање према теби,  заиста не разумем овај плач над Југославијом и гробаром Брозом.

Не капирам српску опсесију за овим крволоком Титом? 

 

Ti si nešto pomešao očito

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”.     “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор,  учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо,  ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић.   Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома.   “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви,  цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов   Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог.   Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се.   «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског.   “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан.   Гдје код крене Бог му направи прелаз.     Извор: Црквена Општина Котор
    • Од Ćiriličar,
      Драгослав Бокан:     
      ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА?
      уторак, 14 април 2020
       
           Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа).  + + +
      Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена).
      Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?!
      Као да је Бог, а не само један од лекара.
      Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса?
      Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)?
      Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?!
      Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа).
      Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници.
      А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава.
      P. S.
      Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања!
      Дај Боже!
       
      Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана
    • Од Ромејац,
      Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске

      Врховни штаб у Дрвару
      ШТА је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да "стојимо на раменима" оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост.
      Свих тих деценија написано је мноштво чланака, објављено прегршт књига и студија да је први човек југословенских комуниста Јосип Броз Тито до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешавало у јасеновачком логору, већ и о масовним покољима усташа над Србима у НДХ. Па, кад је тако, вратимо се у 1942. годину. Други светски рат је у пуном јеку, ратно решење се не назире. Силе Осовине не попуштају ни на једном фронту. Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда налази се на територији Павелићеве државе. Јасеновачка фабрика смрти је на врхунцу. Кажу да је то била ледена година, посебно последњи месец, децембар. И тог децембра појављује се последњи број "Пролетера" - органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, пошто је у Бихаћу склопљен костур будуће нове револуционарне власти.
      НА ПРВОЈ страни текст - "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", а потписује га Тито.
      Присећа се он у том подужем тексту свих предратних намера да се "србизују Хрвати и Словенци", па пише: "Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за србизацију која се била потпуно разоткрила у време Шестојануарске војне диктатуре краља Александра и Пере Живковића 1929."
      Бави се и актуелном ситуацијом: "Перспектива која се указује народима Југославије од стране лондонских избеглица врло је црна и представља страшну опасност за све оне народе који су били угњетавани од постанка Југославије. Жандарски кундак и четничка кама било би главно средство те лондонске избегличке владе за уједињавање народа Југославије, када би се она којом несрећом поново докопала власти у Југославији... Македонци, Арнаути, Хрвати, муслимани итд. са стрепњом се питају - па шта ће бити са нама ако се поврати оно старо? Лондонска избегличка влада већ прети, четници већ кољу где могу уз помоћ окупатора и брусе каме за још страшније покоље - то је оно чега се сви народи боје. Али, ми довикујемо свима, нека се не боје, спас од свега тога је могућ и то једино на тај начин, ако се већ сада, одмах, без оклевања, узме пушка у руке и пође у свети бој кога бије наша јуначка народноослободилачка војска против окупатора, за слободу и равноправност свих народа Југославије."
      ]
      Тито, Стаљин и Молотов
       
      Четници кољу и оштре каме, али за Јосипа Броза у целом овом тексту Јасеновац и крашке јаме препуне закланих српских сељака не постоје. Отуд, ваљда, оним споменутим идеолошким занесењацима уверење да њихов вођа није знао за усташке злочине.
      Да ли је то било баш тако? Ако лаже коза, не лаже рог - каже стара пословица. Перо Симић, новинар, публициста, некадашњи главни уредник "Вечерњих новости", најпознатији Титов биограф, пронашао је у московским архивама депеше које је Броз слао Коминтерни пре децембра 1942. године из којих се види да је и те како био упознат шта се дешавало у Јасеновцу. Тако 4. априла 1942. он јавља Москви да се "најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу". Извештава да је "џелат Павелић у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске". Партизански вођа ниједном речју не помиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. У депеши пише да је од тих 10.000 "најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих", а да су "сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени". На самом крају извештај је допуњен једном реченицом да "саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба"!
      ПЕТ месеци касније, 15. септембра 1942, из Титове депеше "Деди" (Коминтерни), види се да су партизанске јединице из логора Јастребарско, код Загреба, ослободили "600 (српске) дјеце с Козаре". Међутим, врховни командант четири дана касније шаље исправку и додаје да је заправо ослобођено "900 козарачке дјеце, а не 600". Истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасли 272 козарачка детета.

      Александар Ранковић, Тито и Милован Ђилас
       
      У септембру 1942. Броз је лично обавештен шта се дешава у Јасеновцу од Андрије Хебранга, тадашњег секретара КП Хрватске и Младена Ивековића, којег су усташе, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за двојицу усташких функционера.
      Крајем лета, те исте године, и Милован Ђилас је писмено реферисао Титу о усташким злочинима у западној Босни:
      - Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака.
      - Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса - колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак - да ли тог дјетета? - управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање.
      У ТЕКСТУ "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", у "Пролетеру" Тито, такође, пише: "Хрвати као најснажнија национална индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали су и најжешћи отпор против великосрпске националне политике. Но, разуме се, тај отпор није могао дати оне резултате које је хрватски народ очекивао."

      Јасеновачки логор
       
      Неку годину касније, тачније 27. маја 1946, у Москви је боравила прва званична делегација нове Југославије, у којој су поред Тита били Александар Ранковић, Коча Поповић, Благоје Нешковић, Борис Кидрич и Владимир Поповић. На свечаном пријему, после ритуалних руских испијања здравица, Стаљин је најпре наздравио "херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду". Завршавајући говор, Стаљин се окренуо Титу и упитао га што он не спомиње оно главно.
      Сви су занемели незнајући на што то Стаљин мисли.
      - На Јасеновац - рекао је друг Хазјанин.
      Тито је сав скрушен са сузама у очима изговорио: - Стидим се што сам Хрват.
      Његово прећуткивање фабрике смрти и геноцида над српским народом на територији НДХ у тексту у "Пролетеру", никад није разјашњено.
      ШОКИРАО ДАВАЊЕМ ОСТАВКЕ
      ТАЧНО годину дана пре текста у "Пролетеру", 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови, одржана је седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Додуше, није се изјаснио да ли се оставка односи на место команданта Врховног штаба или генералног секретара Комунистичке партије.
      Добрица Ћосић у другој књизи "Пишчеви записи" бележи да је Ранковић био изричит - Коминтерна и Стаљин би оставку схватили као озбиљан раскол у Партији и рекао: "Ако друг Стари поднесе оставку, онда то мора да уради и цео Политбиро". Тито се после овог повукао.
      СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу | Репортаже | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
      Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима.
      - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије.
      ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије?
      СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније!
      ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца?
      СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе.
      ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској?
      СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка.
      ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ?
      СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године.
      ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности?      
      СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо.
      ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији?
      СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима.
       
      Радост Васкрсења
       
      ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса?
      СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње.  Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског.  
       
      Извор:   Глас Српске
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем.
       
      Мирјана Радојевић
      Последњи час Радоша Љушића
      Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике
       
      Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције?

      Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“.

      Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу.

      Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране?

      Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи.
      Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени.

      Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике?

      Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике.

      Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ?

      Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права.
      Милош Ковић
      Хашка интерпретација историје
      На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда
       
      Да ли  можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе?

      С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје.

      Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч?

      Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу.

      Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба?

      У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места.

      Који су ваши захтеви?

      Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити.      
      Небојша Шулетић
      О феномену некомпетентности
      Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“
       
      У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету?

      Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори.

      У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система?

      Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави.
      Маја Николић
      Аутономија као изговор за тиранију
      Како функционише систем насиља на Филозофском факултету?
      Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова?

      Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије.

      Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима?

      Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање.

      Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача.
       
      Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене?

      Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду.
      ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ
      Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета. Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети.
       
      Извор: Печат

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...