Jump to content

Ваш Бог је овде забрањен

Оцени ову тему


Препоручена порука

Седим на аеродрому у Истанбулу, и чекам лет ка Тамо. Касни. На крају је каснио 8 сати. „Да ли си ти нормална?” Врти ми се по глави питање које су ми једни поставили, а другима сам видела у очима кад сам им саопштила где се селим.

Поред мене су моје будуће колегинице које видим први пут у животу, а јасно ми је да ће ми оне тамо бити све. Тамо немаш никог свог. Сам си. Преласком прве границе, из Србије у Турску, схватила сам да сам започела померање сопствених, унутрашњих граница.

Већ на том терминалу било је јасно да сам једном ногом закорачила у неки други свет. Готово да сам могла да видим ту линију испред себе. Линију између нас и њих. Између хришћанства и ислама. Европе и Азије. Потпуне слободе и строгих правила. После сати чекања, наставак путовања ка Тамо.

Како сам се приближавала шалтеру, боје су се око мене мењале, све ми је постајало црње, прљавије, ружније. Сад сам линију прешла, закорачила и другом ногом у тај други свет. Већ тада ми је било јасно да ја Тамо нећу моћи. Точкићи кофера се не окрећу. Сваки разговор је утихнуо, а траке за кофере стале. Успорени снимак.

Гледамо се. Они у нас. Ми у њих. Арапи у Европљанке. Православке у муслимане. Њихове абаје у наше мајице. Очи Саудијки вире из уског отвора у наша непокривена лица.

Шок. Шок за нас. Шок за њих. Судар два света. Добродошли у Саудијску Арабију. Пазите. Шта говорите. Једете. У ког Бога верујете. Где се крећете. Са ким.

Правило број један

У ову земљу не можете да уђете лако.

Прве туристичке визе су врло скромно, тек крајем 2018. почеле да се издају. Неудате жене не могу да је добију. Ни ако имају рођака овде код којег би у посету. Ако сте неудати, једини начин да уђете је радна виза. Ако у пасошу имате израелску визу, нећете ући никад.

Правило број два

За унос алкохола и дроге у земљу, прети вам смртна казна. Да сам тога свесна, потписала сам изјаву приликом добијања визе.

Једини изузетак су амбасаде које могу добити дозволу за алкохол. Тај пакет алкохолних пића ће освештати хоџа приликом уласка у земљу.

Нигде званично у продаји не постоје алкохол и свињетина. Те две речи, не изговарајте пред њима.

Правило број три

Постоји само један Бог. Алах. Склоните са себе и око себе свако обележје друге вере. Крстић око врата? Забрањено је. Буда на мајици? Не играјте се.

Бројаница око ретровизора? Не изазивајте. Иконица на вашем радном столу? Не, не и не.

Ово је света земља. У њој је настао ислам. У њој је пророк Мухамед рођен. У њој почива. У њу муслимани из целог света долазе на, за њих најсветије - хаџилук у Меку. Ваш Бог је овде забрањен. Буквално.

Правило број четири

Овај народ живи ислам. Читав је њихов свет. Њему је све подређено. Живе по његовим правилима. Њихов дан се око њега окреће. Питаће вас да ли сте муслиман. Има ли у вашој земљи муслимана. Зашто не бисте прочитали Куран. Покушаће да вас преобрате.

Пет молитви дневно. У време њих, забрањен је рад. Све се затвара. Тад ништа од њих не очекујте.

Ако се нађете у том моменту у продавници, остаћете закључани до краја молитве. Или ће вам пред почетак рећи да изађете. Научите кад су молитве, олакшајте себи живот тамо, и уштедите време.

Моле се свуда. Где год се у том моменту налазе. На поду тржног центра. Ресторана. Изаћи ће из кола, и молити се на тротоару поред њих. У канцеларији. На аеродрому. Улици. Поред вас. Тад за њих све стаје, и не постоји ништа друго.

Не гледајте их, и ни случајно у томе не прекидајте.

Правило број пет

Свети месец Рамазан. Тад су посебно осетљиви. Тад сва правила помножите са два.

Нико вас не тера да постите, али док они не једу и не пију, не смете ни ви пред њима. Не држите ни флашицу воде у руци. Не пушите. Утолите жеђ и глад сакривени од њихових очију. Од изласка до заласка Сунца.

Правило број шест

Развијте шесто чуло, и добро га ослушкујте. Ова земља је кроз године доживела промене.

До пре коју годину, верска полиција је имала апсолутну моћ. Ишли су улицама и контролисали. По потреби и ударали. Да ли се моле у време молитве. Да ли женама вири коса. Шта су једно другом мушкарац и жена који су заједно.

Верска полиција и даље постоји, али више немају право да вам тек тако прилазе.

Укидањем њихове моћи, одређене стеге су полако почеле да попуштају. Дашак слободе почиње да провејава.

Не заборавите. У сваком тренутку имајте на уму да је ово ипак Саудијска Арабија. Можда је неко правило укинуто на папиру, али у главама овог традиционалног народа није. Оно што може, некад не може. Оно што не може, некад може. Научите то да препознате. Кад треба да укочите. Чиме можете да их увредите. Изазовете.

На танком сте леду. Пазите добро да не пропаднете.

Правило број седам

Даме, закон прописује, морате да носите абају. Избегавајте нападну шминку. Избегавајте отворену обућу на јавним местима. Део вашег тела на који ни не помишљате, за њих може бити вулгаран.

Господо, то што је ова земља мушки свет, не значи да за вас нема правила. Овде ни мушкарци не показују тело. Не скрећите пажњу бермудама, мајицама без рукава, предугом косом за једног мушкарца или необичним фризурама. Да, ни оне нису дозвољене.

Правило број осам

Више него игде другде, овде је важно да ли сте мушкарац или жена. Редови за чекање и улази су подељени на мушке и женске. Ресторани на део за породице и самце. Уколико је друштво само женско, седа у породични део. Искључиво мушко, у део за самце.

Можете наићи и на ресторане у којима нема тих правила.

Правило број девет

Физички контакт у јавности са супротним полом је најстроже забрањен. Не грлите се, не држите се за руке, не љубите. Ни у образ, ни у руку, нигде. Не додирујте се на било који начин.

То вам је превише строго? До пре коју годину, нисте смели ни да стојите једно поред другог. Мушкарци не би улазили ни у лифт ако је већ у њему жена. Признавале су се само две врсте веза - брачна и родбинска. Ништа треће није било дозвољено.

Након укидања верске полиције, и досељења многих странаца, ствари су се помериле с те тачке. Сада вам нико неће забранити да седите са било ким.

Али имајте на уму да трагови тога и даље постоје, па немојте ничим да изазивате пажњу. Може да се деси да вас неко обезбеђење или полиција питају шта сте ви једно другом. Ретко, али све зависи на кога ћете налетети.

Правило број 10

Забрањено је јавно играње уз музику. На улазницама за концерте, ова забрана је јасно назначена. Овде се на концертима седи. У кафићима се не плеше. Клубови не постоје.

Ако вам је до тога, радите то у своја четири зида.

Једини направљен изузетак, био је долазак светских звезда 2018. у главни град. Дозволили су јер су знали да ће та слика обићи свет. На том концерту су многи Саудијци и Саудијке играли јавно по први пут у животу.

Након вишедеценијске забране, први биоскоп, и то само у главном граду, отворен је у 2018.

Позоришта не постоје. Само на приватним плажама намењеним странцима, можете се купати, али не опуштајте се превише. Без топлеса и непристојних купаћих костима.

Правило број 11

Не смете баш све да чујете и видите. Медији су под потпуном цензуром.

Гледање филмова и серија је посебан доживљај. Многе сцене су исечене. Сваки додир, пољубац, непристојна реч. И најмањи откривен део тела глумаца блурован. Нећете чути ″Божић″ или било коју реч која се односи на религију која није ислам. И то се избацује из сцене.

Друштвене мреже су им прозор у свет. Ипак, морате бити лудо храбри да под својим именом јавно пишете о свему оном што у овој земљи не сме да се доводи у питање. Ризикујете да вас поједе мрак.

Правило број 12

″Кад си у Риму, понашај се као Римљанин″. Поштујте их. Не сликајте их. Не упирите прстом. Не додирујте их. Нарочито не супротни пол. Без коментара о исламу. Ни речи о краљевској породици. О овој земљи можете да мислите шта хоћете, држите то за себе. Њихова је, а ви сте само један странац у њој.

Правило свих правила:

Свих правила ове земље ћете се без поговора придржавати. Тачка.

Ана Ђорђевић

ИЗВОР: ПОЛИТИКА

medina-saudi-arabija-f-pixa-nnnn.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, ............. рече

Седим на аеродрому у Истанбулу, и чекам лет ка Тамо. Касни. На крају је каснио 8 сати. „Да ли си ти нормална?” Врти ми се по глави питање које су ми једни поставили, а другима сам видела у очима кад сам им саопштила где се селим.

Поред мене су моје будуће колегинице које видим први пут у животу, а јасно ми је да ће ми оне тамо бити све. Тамо немаш никог свог. Сам си. Преласком прве границе, из Србије у Турску, схватила сам да сам започела померање сопствених, унутрашњих граница.

Већ на том терминалу било је јасно да сам једном ногом закорачила у неки други свет. Готово да сам могла да видим ту линију испред себе. Линију између нас и њих. Између хришћанства и ислама. Европе и Азије. Потпуне слободе и строгих правила. После сати чекања, наставак путовања ка Тамо.

Како сам се приближавала шалтеру, боје су се око мене мењале, све ми је постајало црње, прљавије, ружније. Сад сам линију прешла, закорачила и другом ногом у тај други свет. Већ тада ми је било јасно да ја Тамо нећу моћи. Точкићи кофера се не окрећу. Сваки разговор је утихнуо, а траке за кофере стале. Успорени снимак.

Гледамо се. Они у нас. Ми у њих. Арапи у Европљанке. Православке у муслимане. Њихове абаје у наше мајице. Очи Саудијки вире из уског отвора у наша непокривена лица.

Шок. Шок за нас. Шок за њих. Судар два света. Добродошли у Саудијску Арабију. Пазите. Шта говорите. Једете. У ког Бога верујете. Где се крећете. Са ким.

Правило број један

У ову земљу не можете да уђете лако.

Прве туристичке визе су врло скромно, тек крајем 2018. почеле да се издају. Неудате жене не могу да је добију. Ни ако имају рођака овде код којег би у посету. Ако сте неудати, једини начин да уђете је радна виза. Ако у пасошу имате израелску визу, нећете ући никад.

Правило број два

За унос алкохола и дроге у земљу, прети вам смртна казна. Да сам тога свесна, потписала сам изјаву приликом добијања визе.

Једини изузетак су амбасаде које могу добити дозволу за алкохол. Тај пакет алкохолних пића ће освештати хоџа приликом уласка у земљу.

Нигде званично у продаји не постоје алкохол и свињетина. Те две речи, не изговарајте пред њима.

Правило број три

Постоји само један Бог. Алах. Склоните са себе и око себе свако обележје друге вере. Крстић око врата? Забрањено је. Буда на мајици? Не играјте се.

Бројаница око ретровизора? Не изазивајте. Иконица на вашем радном столу? Не, не и не.

Ово је света земља. У њој је настао ислам. У њој је пророк Мухамед рођен. У њој почива. У њу муслимани из целог света долазе на, за њих најсветије - хаџилук у Меку. Ваш Бог је овде забрањен. Буквално.

Правило број четири

Овај народ живи ислам. Читав је њихов свет. Њему је све подређено. Живе по његовим правилима. Њихов дан се око њега окреће. Питаће вас да ли сте муслиман. Има ли у вашој земљи муслимана. Зашто не бисте прочитали Куран. Покушаће да вас преобрате.

Пет молитви дневно. У време њих, забрањен је рад. Све се затвара. Тад ништа од њих не очекујте.

Ако се нађете у том моменту у продавници, остаћете закључани до краја молитве. Или ће вам пред почетак рећи да изађете. Научите кад су молитве, олакшајте себи живот тамо, и уштедите време.

Моле се свуда. Где год се у том моменту налазе. На поду тржног центра. Ресторана. Изаћи ће из кола, и молити се на тротоару поред њих. У канцеларији. На аеродрому. Улици. Поред вас. Тад за њих све стаје, и не постоји ништа друго.

Не гледајте их, и ни случајно у томе не прекидајте.

Правило број пет

Свети месец Рамазан. Тад су посебно осетљиви. Тад сва правила помножите са два.

Нико вас не тера да постите, али док они не једу и не пију, не смете ни ви пред њима. Не држите ни флашицу воде у руци. Не пушите. Утолите жеђ и глад сакривени од њихових очију. Од изласка до заласка Сунца.

Правило број шест

Развијте шесто чуло, и добро га ослушкујте. Ова земља је кроз године доживела промене.

До пре коју годину, верска полиција је имала апсолутну моћ. Ишли су улицама и контролисали. По потреби и ударали. Да ли се моле у време молитве. Да ли женама вири коса. Шта су једно другом мушкарац и жена који су заједно.

Верска полиција и даље постоји, али више немају право да вам тек тако прилазе.

Укидањем њихове моћи, одређене стеге су полако почеле да попуштају. Дашак слободе почиње да провејава.

Не заборавите. У сваком тренутку имајте на уму да је ово ипак Саудијска Арабија. Можда је неко правило укинуто на папиру, али у главама овог традиционалног народа није. Оно што може, некад не може. Оно што не може, некад може. Научите то да препознате. Кад треба да укочите. Чиме можете да их увредите. Изазовете.

На танком сте леду. Пазите добро да не пропаднете.

Правило број седам

Даме, закон прописује, морате да носите абају. Избегавајте нападну шминку. Избегавајте отворену обућу на јавним местима. Део вашег тела на који ни не помишљате, за њих може бити вулгаран.

Господо, то што је ова земља мушки свет, не значи да за вас нема правила. Овде ни мушкарци не показују тело. Не скрећите пажњу бермудама, мајицама без рукава, предугом косом за једног мушкарца или необичним фризурама. Да, ни оне нису дозвољене.

Правило број осам

Више него игде другде, овде је важно да ли сте мушкарац или жена. Редови за чекање и улази су подељени на мушке и женске. Ресторани на део за породице и самце. Уколико је друштво само женско, седа у породични део. Искључиво мушко, у део за самце.

Можете наићи и на ресторане у којима нема тих правила.

Правило број девет

Физички контакт у јавности са супротним полом је најстроже забрањен. Не грлите се, не држите се за руке, не љубите. Ни у образ, ни у руку, нигде. Не додирујте се на било који начин.

То вам је превише строго? До пре коју годину, нисте смели ни да стојите једно поред другог. Мушкарци не би улазили ни у лифт ако је већ у њему жена. Признавале су се само две врсте веза - брачна и родбинска. Ништа треће није било дозвољено.

Након укидања верске полиције, и досељења многих странаца, ствари су се помериле с те тачке. Сада вам нико неће забранити да седите са било ким.

Али имајте на уму да трагови тога и даље постоје, па немојте ничим да изазивате пажњу. Може да се деси да вас неко обезбеђење или полиција питају шта сте ви једно другом. Ретко, али све зависи на кога ћете налетети.

Правило број 10

Забрањено је јавно играње уз музику. На улазницама за концерте, ова забрана је јасно назначена. Овде се на концертима седи. У кафићима се не плеше. Клубови не постоје.

Ако вам је до тога, радите то у своја четири зида.

Једини направљен изузетак, био је долазак светских звезда 2018. у главни град. Дозволили су јер су знали да ће та слика обићи свет. На том концерту су многи Саудијци и Саудијке играли јавно по први пут у животу.

Након вишедеценијске забране, први биоскоп, и то само у главном граду, отворен је у 2018.

Позоришта не постоје. Само на приватним плажама намењеним странцима, можете се купати, али не опуштајте се превише. Без топлеса и непристојних купаћих костима.

Правило број 11

Не смете баш све да чујете и видите. Медији су под потпуном цензуром.

Гледање филмова и серија је посебан доживљај. Многе сцене су исечене. Сваки додир, пољубац, непристојна реч. И најмањи откривен део тела глумаца блурован. Нећете чути ″Божић″ или било коју реч која се односи на религију која није ислам. И то се избацује из сцене.

Друштвене мреже су им прозор у свет. Ипак, морате бити лудо храбри да под својим именом јавно пишете о свему оном што у овој земљи не сме да се доводи у питање. Ризикујете да вас поједе мрак.

Правило број 12

″Кад си у Риму, понашај се као Римљанин″. Поштујте их. Не сликајте их. Не упирите прстом. Не додирујте их. Нарочито не супротни пол. Без коментара о исламу. Ни речи о краљевској породици. О овој земљи можете да мислите шта хоћете, држите то за себе. Њихова је, а ви сте само један странац у њој.

Правило свих правила:

Свих правила ове земље ћете се без поговора придржавати. Тачка.

Ана Ђорђевић

ИЗВОР: ПОЛИТИКА

medina-saudi-arabija-f-pixa-nnnn.jpg

U kontaktu sam s nekim Muslimanima i imam baš pozitivno mišljenje o njima

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, ana čarnojević рече

meni je sve okej dok pričamo o cveću, životu, krofnama...dobri ljudi, ta kultura navodno počiva na merhametu, milosrdju. kada se dodje u polje religije hvala lepo dovidjenja. ne želim da razgovaram niti me zanima. možda grešim...

nikada nigde na internetu, a bila sam u prilici hiljade puta, nisam napisala ime njihovog boga. čak ni u šali. za mene je to tabu.

U najvećem broju slučajeva, oni su tolerantni samo kada su u manjini. Kada su u većini tolerancija ne postoji, ni ovde kod nas ni u inostranstvu. Ako budeš imala priliku da sa njima pričaš  o veri videćeš koliko su slepi i tvrdoglavi. Vrlo često će se vrteti u krug. Ono što hoće da vide videće a ono što neće neče bez obzira koliko se to sukobilo sa bilo kakvom logikom. Fanatični su do maksimuma. Imas ovde neke razgovore koji su vođeni sa njima pa pročitaj. Bili su tu , svojevremeno , dva njihova teočoga. Interesantno je da im je Bog koji je ljubav stran pojam i da u Kuranu o ljubavi nema ništa. Ako ih pitaš o tome citiraće ti telstove koji ne govore o Bogu kao ljubavi već o ljubavi u međuljutskim odnosima. Sami ti tekstovi će biti vrlo površni u opisu ljubavi. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Ana B. рече

Treba gledati šta valja..

Pa vidiš, kod lažnih proroka nije da sve ne valja ali nam Gospod kaže: 

Matt 7:15 Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi.
Matt 7:16 Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere s trnja groždje, ili s čička smokve?
Matt 7:17 Tako svako drvo dobro rodove dobre radja, a zlo drvo rodove zle radja.
Matt 7:18 Ne može drvo dobro rodova zlih radjati, ni drvo zlo rodova dobrih radjati.
Matt 7:19 Svako dakle drvo koje ne radja rod dobar, seku i u oganj bacaju.
Matt 7:20 I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih.
Matt 7:21 Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima.
Matt 7:22 Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom djavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili?
Matt 7:23 I tada ću im ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje.

a i apostoli 

Phil 3:2 Čuvajte se od pasa, čuvajte se od zlih poslenika, čuvajte se od sečenja.
 

i td i td Da ne navodim sva upozorenja , koja mogu biti jako oštra. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, ana čarnojević рече

i uopste mi izgledaju da imaju samo taj kolektivni oblik svesti, sve je na nivou plemenskog. mi se kao narod jos nismo oslobodili toga, nismo prevazisli plemensko, nas nacionalizam ima koren u primitivnim formama svesti, ali kod njih je to sve.

kakva licnost, kakvi bakraci.

mada, stvarno ne poznajem tu religiju a i ne zanima me. ono sto znam da se na Zapadu ona tako siri zato sto je mnogo prirodnija i laksa od nase. kao malo postis preko dana i onda uvece sve po redu. okej. 

Pa privlačna je telesnom čoveku jer se zasniva na biznisu. Ja tebi Bože ispunim pet pravila a ti meni raj. Uz put, budi rečeno, žena može u raj samo ako je muž tamo uvede. ;)

A muž će tamo imati 12 devica koje će gausluživati pilavom. :suncanje:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, ana čarnojević рече

to za device je poznato. hit! stvarno vredi da se razneseš, i sebe i njih 300.

nisam znala ovo za pilav. baš pilav??

i za raj i muža. a šta mi koje nemamo muža?1324_womens

Pa čekate ako naiđe koji da vam se smiluje. :smeh2:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 39 минута, Trifke рече

Pa vidiš, kod lažnih proroka nije da sve ne valja ali nam Gospod kaže: 

Matt 7:15 Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi.
Matt 7:16 Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere s trnja groždje, ili s čička smokve?
Matt 7:17 Tako svako drvo dobro rodove dobre radja, a zlo drvo rodove zle radja.
Matt 7:18 Ne može drvo dobro rodova zlih radjati, ni drvo zlo rodova dobrih radjati.
Matt 7:19 Svako dakle drvo koje ne radja rod dobar, seku i u oganj bacaju.
Matt 7:20 I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih.
Matt 7:21 Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima.
Matt 7:22 Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom djavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili?
Matt 7:23 I tada ću im ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje.

a i apostoli 

Phil 3:2 Čuvajte se od pasa, čuvajte se od zlih poslenika, čuvajte se od sečenja.
 

i td i td Da ne navodim sva upozorenja , koja mogu biti jako oštra. 

Setimo se Vavilonske kule...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Trifke рече

Šta sa njom?

"Posle potopa, trojica Nojevih sinova – Sim, Ham i Jafet – nastanili su se na različitim mestima i imali su mnogo dece, i svi ljudi na svetu su njihovi potomci. Vreme je prolazilo i ljudi su zaboravili na Boga. Ljudi su postali gordi i smatrali su da mogu da rade sve što požele. Ali Bog je video kakvi su postali.

A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj i naseliše se onde. Pa rekoše među sobom: „Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo.“ I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča. Posle rekoše: „Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.“ A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: „Gle, narod jedan i jedan jezik u svih i to počeše raditi i neće im smetati ništa da urade što su naumili. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik da ne razumeju jedan drugog šta govore.“ Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Ana B. рече

"Posle potopa, trojica Nojevih sinova – Sim, Ham i Jafet – nastanili su se na različitim mestima i imali su mnogo dece, i svi ljudi na svetu su njihovi potomci. Vreme je prolazilo i ljudi su zaboravili na Boga. Ljudi su postali gordi i smatrali su da mogu da rade sve što požele. Ali Bog je video kakvi su postali.

A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj i naseliše se onde. Pa rekoše među sobom: „Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo.“ I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča. Posle rekoše: „Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.“ A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: „Gle, narod jedan i jedan jezik u svih i to počeše raditi i neće im smetati ništa da urade što su naumili. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik da ne razumeju jedan drugog šta govore.“ Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji."

Još uvek nisam povezao gde ti vidiš vezu ovog dogadjaja sa onim o čemu mi pričamo. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 минута, Ana B. рече

Možda i nema veze, al da to nije dobro da postoje razlike ne bi Bog dopustio... 

Nisam ja ni pričao orazlikama u jeziku i naciji već u religiji. Bog je dopustio i da Satana postoji pa to ne znači da je to dobro. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hillary Rodham Clinton, Michelle Obama i Samar Badawi

Samar Badawi je 2012. dobila nagradu za ljudska prava američkog Ministarstva spoljnih poslova

https://www.dw.com/bs/hladna-proračunatost-saudijska-arabija-uhapsila-aktivistkinje-za-prava-žena/a-44943639

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници.

       
      Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић.
      Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије.
      Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог.  
      Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник  општине Плашки г. Перо Дамјановић.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора овог листа.


      Звучни запис разговора
      Извор: Радио Златоусти
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп.     Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике.   Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница.   Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“   Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака.   Прво време   По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова.   Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I.   Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник.   Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип.   Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију…   По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом.   Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут.   Странствовања   Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили.   Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“.   У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“.   Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година.   Света Гора   Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству.   Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха.   Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк.   Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности.   Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију.   На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума.   Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански.   Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“.   Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву.   Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије.   Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона.   Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6).   Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго.   У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону.     Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду, 21. јула 2021. године, када Церква Христова прославља Светог великомученика Прокопија (на хеленском Προϰόπιος – онај који напредује) рођеног Неанија из Јерусалима који је живео у IV веку за време безбожног римског цара Диоклецијана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у крагујевачком насељу Бресница.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон белошевачке Лазарице Немања Стојковић.
      За певницом је појао господин Страхиња Савковић, док су чтецирали господин др Милосав Ђоковић и вероучитељи Стефан Радисављевић и Марко Гаљак.
      Након прочитане јеванђељске перикопе верном лаосу се надахнутом беседом обратио Владика Јован.
      “Одељак из данашњег Јеванђеља који смо данас чули у коме Господ наш Исус Христос каже: “Ко љуби оца или матер више него Мене није Мене достојан, или ко љуби сина или кћер више него Мене није мене достојан”. И додаје још Господ на ово и каже: ”Ко не узме крст свој и не крене за Мном није Мене достојан”. Ово су драга браћо и сестре, крупне речи Господа нашега Исуса Христа. Њих човек не може да схвати и разуме својом логиком. То може да разуме човек који је духовно просвећен, који духовно размишља и који све духовно прихвата што је Господ казао. А све што је казао, казао је, јер Он зна колико човек може да поднесe невоља у свом животу. Када човек верује у Бога њему вера дошаптава “Не бој се, само веруј”. Тако и Господ каже: “Не бој се само веруј”. Када би се удубили у ове речи које је Господ Исус Христос изговорио лакше би поднели и невоље и патње. Бог о сваком размишља и о праведнику и о грешнику. Бог размишља и о црву под кором, а камоли и човеку. Зато Бог од нас тражи веру, али веру јеванђељску, јаку, силну и ону веру, како каже Јеванђеље, која може брда да премешта. Овакву љубав од људи нико није тражио, али Господ тражи, јер Он Бог – постао је човек, да би као Богочовек дао човеку оно што му нико не може дати. А шта то даје? Даје живот вечан али и овоземаљски живот преко родитеља. Јер родитељи не могу да нам дају живот, јер неки и не могу да имају децу. Деца су прво Божија, па деца родитеља. Ако од детета правиш идола онда нисмо достојни Бога. Бог нам даје сва богочовечанска богаства, даје нам живот вечни, истину Божију, правду Божију. Дете не може да испуни човека, колико може да га испуни Божанска љубав. Господ је показао да Он воли више човека него што га чак може волети и дете. Бог из љубави према човеку постаје човек, Он се ради нас рађа и све трпи у овом свету. Ко може да убије Бога? Грех. Човек који нема вере он убија Бога у себи, а када човек убија Бога у себи долази на место Бога. Толико човек оде далеко када уђе у ту духовну прелест. Важно је да човек спозна оно што је изгубио. Бог од нас тражи да на Његову богочовечанску љубав одговоримо човечанском љубављу. Ова љубав о којој Господ говори у данашњем Јеванђељу не искључује љубав према родитељима, и не само према родитељима већ и према ближњима нити противречи. Љубав према родитељима и ближњима ако није проткана љубављу Божјом то није права љубав. То је љубав која је од данас до сутра, данас волим сутра ћу да мрзим. Права љубав је само ако је у Богу и по Богу. Зато човек љубећи Бога и све што је Божје љуби, како кажу Свети Оци “узрочника љубави”, а то је Бог. И још данас у Јеванђељу Господ каже: “Ко не узме крст свој није Мене достојан”. Који је то крст? То је наша свакодневница, невоље, муке и добра све је то наш крст и ми њега треба да узмемо са благодарношћу, да га носимо. Крст распећем постаје сила и моћ, а пре распећа је било срамно оруђе. Када Бог дотакне срамно оруђе, то оруђе постаје сила. Реч “Крст” значи страдање, распињање, али значи и Васкрсење. Јер је Господ преко Крста ушао у Васкрсење. И ми морамо да идемо преко крста, ако хоћемо да васкрсенемо у свеопшти дан. И још Јеванђеље каже: “Ко не мрзи себе није Мене достојан”. Шта то значи? Да не мрзимо себе, већ зло у нама. Кроз цело данашње Јеванђеље прожима се љубав Божија, а ко није спреман да се одрекне себе ради другога, неспособан је да воли, а ко је спреман да се одрекне он је способан да воли”.
       
      Извор: Епархија шумадијска
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“


      Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
×
×
  • Креирај ново...