Jump to content
.............

Ваш Бог је овде забрањен

Rate this topic

Recommended Posts

пре 9 минута, Рапсоди рече

Hillary Rodham Clinton, Michelle Obama i Samar Badawi

Samar Badawi je 2012. dobila nagradu za ljudska prava američkog Ministarstva spoljnih poslova

https://www.dw.com/bs/hladna-proračunatost-saudijska-arabija-uhapsila-aktivistkinje-za-prava-žena/a-44943639

мени се уопште не свиђа слика ове жене у средини између ове две друге жене. 

Боље да се ништа не измени у С.Арабији, неко да за неких двадесетак година буде друга Америка. Мислим да средина напросто није могућа. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Рапсоди рече

мени се уопште не свиђа слика ове жене у средини између ове две друге жене. 

Боље да се ништа не измени у С.Арабији, неко да за неких двадесетак година буде друга Америка. Мислим да средина напросто није могућа. 

Postoje dve krajnosti za koje neznam koje su gore od koje. Ponešto i nij tako loše u SA ali nekako mi je to suviše veštački i nasilno nametnuto.  Ne sviđa mi se ni USA društvo u kome su žene odavno zaboravile na ulogu koji im je Bog dao. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, Trifke рече

Nisam ja ni pričao orazlikama u jeziku i naciji već u religiji. Bog je dopustio i da Satana postoji pa to ne znači da je to dobro. 

Zašto đavo ne zavidi đavolu nego čoveku, zato što sličan sličnom zavidi... Čovek je sličan đavolu, kad mu sve pružiš odma se nadima...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Trifke рече

U najvećem broju slučajeva, oni su tolerantni samo kada su u manjini. Kada su u većini tolerancija ne postoji, ni ovde kod nas ni u inostranstvu. Ako budeš imala priliku da sa njima pričaš  o veri videćeš koliko su slepi i tvrdoglavi. Vrlo često će se vrteti u krug. Ono što hoće da vide videće a ono što neće neče bez obzira koliko se to sukobilo sa bilo kakvom logikom. Fanatični su do maksimuma. Imas ovde neke razgovore koji su vođeni sa njima pa pročitaj. Bili su tu , svojevremeno , dva njihova teočoga. Interesantno je da im je Bog koji je ljubav stran pojam i da u Kuranu o ljubavi nema ništa. Ako ih pitaš o tome citiraće ti telstove koji ne govore o Bogu kao ljubavi već o ljubavi u međuljutskim odnosima. Sami ti tekstovi će biti vrlo površni u opisu ljubavi. 

Nedavno sam čuo da su pobijedili na izborima u lokalnoj samoupravi u Briselu u jednom briselskom kvartu gdje su većina, tamo su postali vlast u nekoj mjesnoj zajednici. A pogodite koja im je bila prva odluka poslije izbora! Zabranili su odmah isti dan kad su stupili na vlast kićenje božićne jelke na trgu u tom kvartu jer navodno to diskriminira njih kao muslimane!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Ana B. рече

Zašto đavo ne zavidi đavolu nego čoveku, zato što sličan sličnom zavidi... Čovek je sličan đavolu, kad mu sve pružiš odma se nadima...

Đavo zavidi svima i Bogu i anđelima i svojim kolegama.  Opet te ne razuem kakve ovo ima veze sa onim o čemu smo pričali. ne_shvata

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Trifke рече

Đavo zavidi svima i Bogu i anđelima i svojim kolegama.  Opet te ne razuem kakve ovo ima veze sa onim o čemu smo pričali. ne_shvata

Nismo ni mi anđeli...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Ana B. рече

U kontaktu sam s nekim Muslimanima i imam baš pozitivno mišljenje o njima

Ништа спроно с тим, ако не поистовећујете муслимане и ислам, и појединачне познанике са муслиманима уопште.

Ја имам муслимане међу пријатељима. То не мења мој негативан став о исламу.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja ne podnosim ni nase poturice ni ostale muslimane. Vecina su licemerni, i lazno ti se smeju, pogotovo ako su u manjini. Kad su u vecini, onda ti ne smes da pisnes.

Moze da mi se smeje ko Mona Liza, nikad im necu verovati, a u muslimansku zemlju ne bih otisla ni leba da nemam. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не треба поистовећивати муслимане, и ислам. Сретао сам међу муслиманима и оне који су истински честити и побожни људи, али и оне који свакога петка висе у џамији, и важе за велике муслимане, а заправо су моралне наказе. 

Нажалост, иако је @Sofija_ помало нахопака и нехотесана ханума (:ani_biggrin:), и ово што говори може да нам звучи грубо, има у томе доста истине. Мухамед - или пак један од његових следбеника, јер процес настанка Курана није баш јасан - поделио је свет на dar al-islam ("дом ислама", познат и као "дом мира") и dar al-harb ("дом рата"). Постоји и прелазни "дом повеље", који се односи на оне који су потписали примирје с исламским светом, али та категорија је тек прелазна, јер пре или касније, сви морају ући у оквире исламског света - били као муслимани, или вечно подређени грађани другог реда (ово друго је та фамозна куранска "толеранција", која се у средњем веку чинила као још напредна, а данас нам је јасно неприхватљива).

Штавише, Мухамед јасно заповеда својим следбеницима да у свом односи с немуслиманима буди неискрени и дволични. Тога сви хришћани морају бити свесни.

Зато, да, међу муслиманима има на претек људи који су савршено честити - на крају крајева, нико од нас није само припадник ове или оне религије, већ и много тога друго - али то не мења природу самог ислама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali zato gdje god dodju u Europu, nije ih sramota da traze svoja prava, i sire svoju religiju, i prave dzamije, i oblace se kako zele, a mi kod njih imamo nula tolerancije.

Posteno bi bilo koliko oni prava daju tamo krscanima, ili ti, Europljanima, isto toliko mogu da dobiju ovdje u EU, bar kaj se tice sirenja religije. Ali se iz jasne prakse vidi da oni nisu religija postenja, ravnopravnosti i mira. 

Svaka cast pojedincima, znam da ima puno postenih pojedinaca, ali kao i svugdje, takvi se izgube u bučnoj masi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako si religiozan covek , a temelj tvoje religije cini netrpeljivost prema svima koji ne spadaju u tvoj tabor, jedan Musliman moze samo manje ili vishe da zmuri na ono sto je u njegovom temelju, otuda i vise ili manje dobri Muslimani.

Ta religija je zasnovana na strahu i odmazdi, uostalim keo i istocnjacke religije . 

Samo pojedinci uspevaju kroz tu debelu zavesu da nazru svetlost i tada cine podvige dostojne pravog hriscana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U Belgiji su se Muslimani inkorporisali u drzavni i drustveni zivot. Ako su procene da ce za 50 godina biti u vecini u odnosu na Belgijance, taj proces kosovizacije tece mirno i onako kako je zamisljeno...........

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 3. јуна 2020. године, на празник Светих цара Константина и његове мајке Јелене, свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима.   Звучни запис беседе   -Бог је у срцу цара Константина видио честитост и велики духовни потенцијал, који ће се касније пројавити. Када је цар Константин кренуо на Рим да узме власт, имао је опаког супарника Максенција, који је био паганин, али Светом цару Константину, када се молио Богу, како је знао по свом обичају, јавио се Крст Господњи са неба и обасјала га је Божја свјетлост, као и апостола Павла. Угледао је знак Христов, Крст Господњи на коме је писало, а тако му је и речено, да са тим знаком треба да иде да побиједи свог непријатеља. Наредио је да се одмах на штитове његове војске испише знак крста Господњег, а он је од тада добио обрећење и постао хришћанин“, рекао је Владика, додавши да се цар Константин крстио убрзо након тога, у поодмаклим годинама живота.       Навео је да је постао светитељ и раван апостолима, а оно што, по Владикиним речима, треба посебно нагласити јесте да је Свети цар Константин остао веран овом виђењу у све дане живота.   -Подигао је многе храмове, сазвао Први васељенски сабор, а што се посебно истиче – он је дао слободу хришћанству, забранио да било ко смије бити гоњен због његове вјере. Он није прогласио хришћанство за главну религију, само је забранио гоњење и дао слободу вјере. То је било довољно да вјера, која је до тада била гоњена, узме толико маха да убрзо заузме цијело Римско царство, а касније, полако, један по један народ, тако и словенске народе, међу њима српски народ, беседио је епископ Јоаникије.   -Сви народи Европе постали су хришћански народи и много шире од тога, па је тешко процијенити колика је улога у томе Светог цара Константина. Важно је напоменути да је његова мајка, Света царица Јелена, која је била његов савладар, али њој није било стало до власти, него је затражила одобрење од свог сина да иде у Свету земљу, да тражи Крст Господњи, који се јавио у виђењу цару Константину, казао је Владика, наводећи да је и она подигла многе храмове на местима великих Христових дела, у Витлејему и по Палестини.   -Нашла је Крст Господњи који је пројавио своју силу, зато се цар Константин и његова мајка царица Јелена сликају, најчешће, заједно и то са крстом, како држе Крст Господњи и тако свједоче вјеру, указао је Његово Преосвештенство, поручујући:   -Од цара Константина па надаље, док је било хришћанских царева, идеал правог владара био је владар хришћанин, који се клања Крсту Христовом и који Крст Христов, као знамење вјере, уздиже високо, штити вјеру, штити светиње, штити свој народ, штити завјет. Имамо велику поворку хришћанских царева, а он је корјен хришћанских царева све до цара Николаја мученика, који му је, у много чему, по вјери био подобан. Давањем слободе хришћанству почиње нова ера у хришћанству. Имамо еру гоњења, а онда еру слободе, међутим, то гоњење на Цркву Божју трајало је, и поред тога, у многим периодима касније хришћанске историје, нарочито у 20. вијеку, а, ево, видимо, да се то продужава и у 21. вијеку. Међутим, кад је вјера најјача – када је гоњена, тада је вјера најјача. Када је Црква гоњена, увијек има један број људи, мањи, али су вјерни и непоколебљиви, као што је био Свети великомученик Георгије и многи мученици 20. вијека. Они су посвједочили своју вјеру и из тог мучеништва, из мученичке крви вјера се обнавља.   -Мислите ли да би у Црној Гори била тако сада вјера јака и у успону, да ли би се тако славило име Божје, да није мученичке крви митрополита Јоаникија и преко стотине свештеника и многих других хришћана, који су пострадали за Христа у безбожном 20. вијеку, у вријеме комунистичке владавине. Али, баш онда кад су мислили да ће са вјером бити готово, она је васкрсла, нагласио је Владика.   Јубилеј – 21 годину архипастирске службе епископу Јоаникију, у име свештенства и верног народа, честитао је протојереј-ставрофор Драган Ристић: -Нека Вам је, драги Владико, срећно и благословено, данашњи Свети цар Константин, царица Јелена, Часни Крст Господњи, који часно носите, да Вам буду на помоћи у овом времену у којем живимо. Да Вам Бог да снаге да ова искушења, која су на Цркви и на Вама, стојички поднесете, а ми свештеници и овај вјерни народ смо ту, да будемо од руке. Нека је срећно и благословено. На многаја љета!, казао је прота Драган Ристић.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • By Поуке.орг - инфо
      Светом архи­је­реј­ском Литур­ги­јом на Спа­сов­дан у Хра­му Све­тог Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву, началство­вао је викар Њего­ве Све­то­сти – Њего­во Пре­о­све­штен­ство Епи­скоп реме­зи­јан­ски Г. Г. Стефан. Саслу­жи­ва­ли су му про­то­је­реј-ста­вро­фор Часлав Марин­ко­вић, про­то­је­реј-ста­вро­фор Никола Трај­ко­вић, јереј др Нико­ла Гаврић, јереј Алек­сан­дар Јова­но­вић, про­то­ђа­кон Радо­мир Перчевић и про­то­ђа­кон Мла­ден Кова­че­вић.      Чиње­ни­ца да Спа­сов­дан увек пада у четвр­так (четр­де­се­ти дан по Вас­кр­су) није спре­чи­ла да се на Литур­ги­ји сабе­ре вели­ко мно­штво мешта­на који су дошли да се зајед­но са сво­јим вла­ди­ком и све­ште­ни­ци­ма помо­ле за спа­се­ње све­та и сва­ко добро од Госпо­да које нам је на спа­се­ње.   Након Све­то­га При­че­шћа када се при­че­стио вели­ки број паро­хи­ја­на, усле­ди­ла је и Лити­ја око хра­ма. У Лити­ји су зајед­но са мешта­ни­ма уче­шћа узе­о и Пред­сед­ник Град­ске Општи­не Чука­ри­ца Г. Срђан Кола­рић са сво­јим сарад­ни­ци­ма.   У духу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је сва­ке годи­не се реже и слав­ски колач, а дома­ћин ове годи­не је био углед­ни бизни­смен из Бео­гра­да и осве­до­че­ни при­ја­тељ и добро­твор Хра­ма Све­то­га Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву Г. Милош Цве­тић. За сле­де­ће дома­ћи­не су се при­ја­ви­ли све­ште­ни­ци Небој­ша Мили­ће­вић и Мар­ко Стан­ко­вић.   После реза­ња слав­ског кола­ча све при­сут­не је поздра­вио вла­ди­ка Сте­фан пре­нев­ши бла­го­сло­ве Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Г.Г. Ири­не­ја и рекав­ши да дана­шњи пра­зник не доно­си ништа мање сла­вље и ништа мању радост од оне Вас­кр­шње. Вла­ди­ка је иста­као како је наш Бог једи­ни пра­ви Бог коме је ста­ло до спа­се­ња сва­ко­га чове­ка и Који се због тога родио на земљи као човек, и Који је вас­кр­сао и Који с е ваз­нео на Небе­са и сео са десне стра­не Бога Оца руше­ћи тако сву ово­зе­маљ­ску логи­ку. Вла­ди­ка је позвао народ да се на свим Литур­ги­ја­ма, а наро­чи­то слав­ским саби­ра­мо у што већем бро­ју како бисмо се на тај начин више при­бли­жи­ли Богу јер како је Сам Господ рекао да тамо где се сабе­ру дво­је или тро­је у Име Њего­во да Је и Он Сам ту при­су­тан. Након тога се захва­лио и четво­ро­ма добро­тво­ра, добит­ни­ци­ма Гра­ма­те коју Њего­ва Све­тост доде­љу­је они­ма који су пока­за­ли несе­бич­ну љубав и рев­ност пре­ма Срп­ској Пра­во­слав­ној Цркви.   Текст гра­ма­те је про­чи­тао Архи­је­реј­ски наме­сник бео­град­ско-посав­ски и ста­ре­ши­на хра­ма про­то­је­реј-ста­вро­фор Бран­ко Митро­вић. Ово­го­ди­шњи добит­ни­ци гра­ма­та су Г. Милан Трај­ко­вић, дипло­ми­ра­ни инже­њер елек­тро­тех­ни­ке из Бео­гра­да, Г-ђа Јасми­на Челе­бић, маги­стар еко­ном­ских нау­ка из Бео­гра­да, Г-ђа Све­тла­на Гуџе­вић и Г-ђа Сен­ка Будић. Про­та се захва­лио и свим дру­гим при­ло­жни­ци­ма не ума­њу­ју­ћи нима­ло зна­чај њихо­вих при­ло­га и дона­ци­ја за које је рекао да рав­но­прав­но ути­чу на одр­жа­ва­ње и улеп­ша­ва­ње хра­ма и рекао да ће се уско­ро поче­ти са радо­ви­ма на изград­њи новог паро­хиј­ског дома.     Извор: Световазнесенских храм у Жаркову
    • By Поуке.орг - инфо
      Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан.   Звучни запис беседе   "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем."  Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје.   На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Поуке.орг - инфо
      Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед.     У име Оца и Сина и Светога Духа!   Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију.   Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна...   Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини.   Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут.   Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род.   А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину.   Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега.   Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност.   Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи.     Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин.     Извор: Православие.ру
    • By Поуке.орг - инфо
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј богослужи овог јутра, на празник Светог Василија Острошког, у Храму посвећеном овом светоме на Бежанијској коси.   Звучни запис беседе   По благослову Патријарха Иринеја, празничну беседу произнео је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Нишу. Говорећи о значају данашњег празника прота Милутин је рекао да је "св. Василије живео у можда најтежем времену за српски народ. И када се св. Василије са српским народом нашао у безизлазу, завапио је Господу једином спаситељу, који нас позива на покајање, али нам га не намеће јер нам је даровао слободу". "Оно што Господ од нас очекује јесте да му ми сами приђемо", рекао је прота Милутин.   У беседи после освећења славских дарова, жита и колача, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је подсетио да се "Бог особито осећа и Своју милост показује у Својим храмовима,тамо где се Црква моли". "Када су дошли људи да откопају мошти светога Василија Острошког чудотворца, нашли су да су целе, а лице му је било боје воска" рекао је Патријарх и наставио: "он је велики дар Божији нашем народу и нашој Цркви. Али не само нашој Цркви већ и целоме свету, јер се милост Божија се пројављује чак и иновернима". "Људи данас траже и питају се да ли има Бога. А ко хоће да види Бога нека погледа свете наше цркве кроз које се Бог открива и показује, кроз које је Бог присутан у животу народа и свакога појединца".   Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори Милутин Тимотијевић, Радич Радичевић и Бранислав Цинцаревић, протођакон Стеван Рапаић и ђакон Владимир Руименић. Кумови овогодишње славе су Драган и Виолета Ташковић, док суи се за следећу годину јавили Зоран и Татјана Бојовић.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...