Jump to content
  1. Trifke

    Trifke

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан.   Звучни запис беседе   "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем."  Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје.   На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Поуке.орг - инфо
      Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед.     У име Оца и Сина и Светога Духа!   Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију.   Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна...   Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини.   Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут.   Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род.   А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину.   Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега.   Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност.   Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи.     Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин.     Извор: Православие.ру
    • By Поуке.орг - инфо
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј богослужи овог јутра, на празник Светог Василија Острошког, у Храму посвећеном овом светоме на Бежанијској коси.   Звучни запис беседе   По благослову Патријарха Иринеја, празничну беседу произнео је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Нишу. Говорећи о значају данашњег празника прота Милутин је рекао да је "св. Василије живео у можда најтежем времену за српски народ. И када се св. Василије са српским народом нашао у безизлазу, завапио је Господу једином спаситељу, који нас позива на покајање, али нам га не намеће јер нам је даровао слободу". "Оно што Господ од нас очекује јесте да му ми сами приђемо", рекао је прота Милутин.   У беседи после освећења славских дарова, жита и колача, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је подсетио да се "Бог особито осећа и Своју милост показује у Својим храмовима,тамо где се Црква моли". "Када су дошли људи да откопају мошти светога Василија Острошког чудотворца, нашли су да су целе, а лице му је било боје воска" рекао је Патријарх и наставио: "он је велики дар Божији нашем народу и нашој Цркви. Али не само нашој Цркви већ и целоме свету, јер се милост Божија се пројављује чак и иновернима". "Људи данас траже и питају се да ли има Бога. А ко хоће да види Бога нека погледа свете наше цркве кроз које се Бог открива и показује, кроз које је Бог присутан у животу народа и свакога појединца".   Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори Милутин Тимотијевић, Радич Радичевић и Бранислав Цинцаревић, протођакон Стеван Рапаић и ђакон Владимир Руименић. Кумови овогодишње славе су Драган и Виолета Ташковић, док суи се за следећу годину јавили Зоран и Татјана Бојовић.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Поуке.орг - инфо
      Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.     Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења.   У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.   Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.   Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.   Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.   У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.   Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.   Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.   Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.   У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“   Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.   Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења.     Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!     Извор: Православие.ру
    • By Поуке.орг - инфо
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца.   “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу.   “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика.   Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове..   “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он.   Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом.   “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије.   Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама.   “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након Литургије благосиљан је славски колач.   Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту.   “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...