Jump to content
  1. Биљана, два

    Биљана, два

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 19. aприла/2. маја 2021. године, са почетком у 18 часова, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свечано Пасхално вечерње у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Светогеоргијевског храма, јерођакона Јустина (Живанића) и ђакона Милована Крстића.

       
      Током празничног вечерњег богослужења, по устаљеном типику Саборног храма у Новом Саду, прочитан је одељак из светог Јеванђеља по Јовану на седам језика.
      На крају вечерњег богослужења, верни народ Божји приступио је целивању Часног Крста, светог Јеванђеља и иконе Васкрсења Христова, добивши том приликом благослов Божји преко руку Епископа, поздрављајући се сверадосним васкршњим поздравом:
      ХРИСТОС  ВАСКРСЕ!  ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован.

       
      Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека:
      1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе.
      2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж.
      3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна.
      4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао.
      5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова.
      6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти.
      7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога.
      8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио?
      9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу.
      10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити.
      11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру.
      12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање…
      13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога…
      14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони.
      15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности?
      16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.”
       
      Старац Пајсије Светогорац: 
      “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу”
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Највеће стратиште српског народа у 21. веку, концентрациони логор Јасеновац, добија свој виртуелни музеј. Реч је о порталу на коме је синтетизована историјска грађа о стравичним злочинима, али и апликацији која доноси исповести жртава на до сада на овим просторима невиђен начин. Музеј ће бити представљен изложбом у галерији “Прогрес” у Београду.

       
      Аутори музеја су теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, који се успешно бави дигиталним представљањем музејских експоната у свету.
      „Портал је једна врста хрестоматије, читанке о Јасеновцу у којој смо покушали да саберемо релевантну историјску грађу и да је систематизујемо. Што се тиче апликације, иновација је приступ у коме ангажујемо гледаоца путем звука, специјалног звучног дизајна. Када се каже виртуелно, мисли се на стварност креирану путем рачунара и софтвера, музеј је условно речено виртуелан, користимо софтвер, али слике које стварамо су звучне. Веома су пажљиво дизајниране“, објашњава Шпањевић.
       
      Јасеновац – Земља живих
       
      Музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“ даје слику о томе шта се заправо у Јасеновцу догодило, због чега, односно, шта је претходило убијању на најсвирепији начин, али и шта се десило по престанку рата. Објашњава какав је био однос власти према стравичном злочину, какав је данас и какав би требало да буде.
      Међутим, главна вредност пројекта је нови поглед на смрт у стравичном систему логора, перспектива за коју, као теолог Николић сматра да је једина могућа – новозаветна, јер је она и темељ наше културе.
      Прича о Јасеновцу подељена је у десет великих поглавља, првих девет алудира на кругове пакла, а због последњег су се аутори и упустили у овај сложени подухват.
      „У последњем поглављу, које смо назвали „Земља живих“, заправо свему дајемо јеванђељски тон, то што се догодило посматрамо из есхатолошке перспективе Царства Божијег, када све почиње да добија другу димензију. Ти догађаји одједном се доживаљавају у потпуно новом светлу, у светлу васкршње радости. Осећа се да све то, колико год да је било страшно, почиње да има потпуно нови смисао за свакога од нас“, каже Николић.
       
      Сведочанства жртава
       
      Да би се то постигло, пред посетиоцима музеја су сведочанства жртава представљена на до сада код нас невиђен начин. Шпањевић каже да је користио низ искустава оваквих пројеката који су реализовани по свету. Суштина је у томе да посетоци оно што музеј представи доживе на што личнији начин.
      „Покушали смо да повежемо наше, са животима људи који су нестали у Јасеновцу, да пронађемо те везе и осетимо њих као људе, као личности, као непоновљиве феномене на Земљи, као што је то свако од нас. То је управо супротно перцепцији тих људи као бројева, као сумарних статистика којима калкулишемо у тој математици злочина, да ли их је било оволико или онолико. Заправо, када доживите једног човека као непоновљиви свемир који се родио на земљи, осетите њега, његов живот, његова осећања – он за вас постаје брат или сестра, он постаје неко заиста ваш“, каже овај сценариста.
      Историјски материјал пажљиво је распоређен у више целина, па тако посетиоци сајта по први пут на једном месту могу да виде и топографију логора смрти и на тај начин осете размере устачког злочина.
       
      Топографија злочина
       
      „Јако је важно да се упознамо са географијом и топографијом овог ужаса, са сваким местом страдања, али с друге стране, она није само то, то је географија светости. То је земља живих, то је за нас Света Земља. Када се упознате са њом, упознате простор светости у коме би човек могао да осети потпуно нову димензију живота, потпуно нови дух који је у стању да човека мења“, каже Николић.
      Виртуелни музеј Јасеновца биће представљем и интерактивном изложбом која ће бити отворена вечерас, 21. априла, у 19 часова у галерији „Прогрес“ у Београду.
       
      “Гвоздена књига” стигла из Јасеновца
       
      Посетиоци ће имати прилику да додирну једину скулптуру коју овај пројекат има, реч је о „Гвозденој књизи”, која је поред портала и апликације трећа компонента вирутелног музеја о страдању у НДХ.
      Неопходно је да са собом понесу мобилни телефон, јер ће, док прегледају “Гвоздену књигу”, слушати сведочанства логораша. Експонат је специјално за ову прилику допремљен из Јасеновца.
      „Не желимо да откривамо друге детаље, посетиоци ће се осетити гануто, али ће осетити и љубав према животу. Јасеновац нас учи животу, да га волимо, да љубимо једни друге, грлимо једни друге, не упућује нас да будемо загледани у смрт и мржњу. То су лекције које ми покушавамо да научимо из ужаса Јасеновца“, каже Шпањевић.
      „Ми смо се заправо бавили житијем светих. Сви јасеновачки мученици су проглашени светим, ми смо се бавили управо том темом“, додаје Николић.
      Виртуелни музеј Јасеновца има подршку Министарства културе и информисања, Музеја жртава геноцида и Епархије пакрачко – славонске, односно владике Јованa Ћулибрка који је ауторима као стручњак за питање геноцида дао оквир у коме ће прича бити испричана.
       
      Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју јереја Дејана Трипковића за часопис „Путокази“, лист Казнено-поправног завода за малолетнике Ваљево

       
      Н.С. Оче Дејане, помаже Бог!
      О.Д.Т. Бог Вам помогао!
      Н.С. Како сте у себи препознали позив којим се данас бавите?
      О.Д.Т.  Моја генерација је рођена у време комунизма и сви смо били васпитавани у том духу. Кроз шкoловање смо учени вредностима које су негирале неке претходне, хришћанске вредности. Нисам имао могућност да у својој кући чујем о овоме што ја проповедам данас и чему и коме служим, а у друштву је на неки недиректан начин било проказивано занимање свештеника или одлазак у цркву, значи није било баш прихватљиво. Током периода одрастања када сам сам дошао до одређених религијских књига, најпре Библије, јавила ми се жеља за све већим упознавањем са тим стварима за које сам у том периоду био ускраћен. Услед нових сазнања јавила ми се жеља и да редовно идем у цркву и да посећујем богослужења као и да се са другим људима молим Богу. По доласку из војске, нагло сам пресекао и редовно почео да постим среду и петак и да одлазим сваке недеље у цркву и да читам свето писмо. Једноставно речено, то је постао мој начин живота. Почео сам да прилагођавам своје понашање јеванђељу јер сам заиста поверовао у оно што пише у Светом писму, посебно у Новом завету, а то је да је Исус Христос спаситељ света, да је он тај који је дошао на земљу да служи људима и да је разапет због нас и наших грехова, и да је васкрсао. Жеља да упознам ово још дубље изродило је идеју да упишем Богословски факултет.
      Н.С.  У Ваљевском Казнено-поправном заводу сте духовник од 2013. године. Шта заправо значи бити духовник и која су његова задужења?
      О.Д.Т.  Појам духовника је широк појам. Сваки свештеник је духовник. То је неко ко духовно руководи људима тј. онима који исто верују као и он. Сваки свештеник је рукоположен од стране епископа који је постављен на парохију и он је самим тим и духовник тим људима у парохији. Духовник се бави духовним питањима људи, тј. оним темама које се тичу духовног живота. Проповеда јеванђеље, покајање, промену начина живота, љубав. Када држава препозна важност тога, онда свештеник долази у болницу, затворе, у школе, како би се позитивно утицало на људе. Веронаука је увек на овај или онај начин била присутна међу људима. У време слабије писмености, тада је била у манастирима, па је дошла и до нивоа редовних часова у школама. Са благословом владике Лаврентија 2005. године у КПЗ у Ваљеву је отворена капела посвећена Светом Сави и од тада је постављен свештеник који се у сарадњи са службеницима завода бави осуђеним лицима. Свештеник у затвору исто ради као и у својој парохији. Причешћује људе, проповеда, упознаје их са људским судбинама из Старог и Новог завета кроз примере, исповеда их, крштава ако има некршених и све то спада у тај оквир духовног руководства. Увек је добар савет осуђеним лицима, да када изађу из затвора, да наставе са даљим практиковањем хришћанске праксе и да разговарају са својим духовником по повратку кући. Са благословом владике Милутина 2013. године, сплетом околности и Божијим благословом, постављен сам ту где сам данас. Поред тога, увек ме је занимала малолетничка делинквенција, зашто млади људи крену странпутицом, зашто неко почне да се дрогира или да краде и како им помоћи да се врате на прави пут.
      Н.С.   Када сте добили то послушање, које искуство сте очекивали и да ли се јављао страх од доласка у затвор?
      О.Д.Т.   Пре него што сам почео да долазим у затвор, ја сам био секретар код владике Милутина и долазио сам са њим неколико пута у посете, тако да сам имао неко искуство. Једно од јачих искустава које сам имао са владиком Милутином и његовим посетама разним људима, од болесних, сиромашних и других, била ми је та посета затвору. Једном приликом сам изјавио, када су ме питали шта ми је било најлепше док сам ишао са владиком Милутином, да ми је било најлепше у затвору. Ослободио сам се страха и од почетка сам био свестан зашто сам ја ту и моја жеља је да, уз Божију помоћ, помогнем младим људима који се ту налазе.
      Н.С.: Шта заправо значи „послушање“ и да ли се могу наћи сличности са послушањем у затвору која имају осуђена лица?
      О.Д.Т.   Послушање у цркви је заправо послушање Јеванђељу Христовом и заповестима Божијим. Појам послушања је највише везан за монашки и манастирски живот где монах који је дао завете безбрачности, сиромаштва и послушности је најпре послушан свом старцу, игуману у манастиру и преко игумана и епископу. Послушање је заправо остварење Божијих заповести у свом животу а у томе му помаже неко ко руководи тим човеком тј. духовни отац. Може се упоредити са послушањем у затвору кроз поштовање ауторитета јер је монаху духовни отац ауторитет који се мора поштовати и бити послушан али из љубави, не из неког хира или садизма. Такође, тај ауторитет мора бити заснован на љубави. И у другим институцијама које се баве васпитањем деце, као што су школе, вртићи, где су наставници, професори, постоје ауторитети. Сви се сећамо неких ауторитета које смо морали да поштујемо и којима смо били послушни зато што су били самом функцијом изнад нас а у себи смо се кидали, псовали, мрзели и слично и послушали нешто само што морамо, као и у војсци. Тако и у затвору, неко ће послушати командира или васпитача зато што мора да га слуша јер казна следи ако га не слуша а може и тај васпитач да стекне ауторитет љубави код њега тј. поштовања и да онда он када на такав начин доживи тај ауторитет онда ће он бити послушан њему на прави начин. Не да влада над њима него да има поштовања. Наравно да у затвору, као било где, треба да се поштују правила, закон али да такав ауторитет не буде само на основу функције него на основу љубави и жеље да се помогне другом човеку и чим он осети да је то искрено, нико неће одбити да послуша. Без обзира што у затвор нико није дошао својом вољом као у манастир, може да се постигне да се оствари такав, инстински однос између васпитача и осуђених лица.
      Н.С.: С обзиром да је недавно прошао Божићни пост, можете ли штићеницима, у најважнијим цртама, објаснити сврху и важност поста, како га треба спроводити без обзира што су у затвору, који је значај исповедања као и важност причешћа?
      О.Д.Т.   Знамо да су услови живота специфични у затвору па тако и пост у затвору има свој специфичан облик. Једноставно, не може се постити у таквој установи као што се пости напољу. Морам напоменути две димензије поста. Једна је духовна а друга је телесна димензија. Телесну димензију поста можда човек не може увек да испуни у смислу одрицања од хране животињског порекла али духовни пост је увек могућ и свуда чинити. Хришћанство учи људе да буду скромни цео живот. Има једна изрека: „Мера у чему-мера у свему“, значи мера је увек потребна, било да мрсиш било да постиш. Ако људи немају приступ одређеној храни као у затвору, они могу да посте тако што ће ускратити себи нешто, на пример, тај дан, да ли у количини хране или да смање узимање цигарета. Телесни пост је заправо само помагач духовном посту а са циљем усавршавања у врлинама, да од лошег човека постане бољи. Људи треба да схвате да није све у ономе што једемо зато што човек има и душу, зато треба уносити и храну за тело и храну за душу. Човек због свега што наводим, треба да научи да буде уздржан, да се научи умерености а затвор је место где то може идеално да се практикује, а посебно јер време тамо проведено не треба траћити и чекати да прође казна, већ дати себе у вежбање, како тела тако и духа. Као што људи проводе време вежбајући у теретани, треба да проводе време и читајући књиге и у размишљању о животу. С обзиром да ту казну издржавају људи који су први пут кажњени, они треба да се потруде да им то буде и последњи пут. Због тога предлажем да што више посте, тј. да што више раде на себи и учењу уздржавања и проналажења мере у свим стварима. Предлажем и да када устану прво што помисле, не буде псовка овог до њега, него да пита себе шта може да уради а да му живот буде бољи. Не треба да се, на пример, хвали да пости и колико пости, или да прича колики је он верник него да пост искористи да олакша живот себи и другом поред њега. Такође, ако неко пали цигарете, нека се тада потруди да смањи паљење, да ограничи себе на мање цигарета или у потпуности да остави пушење. Да заправо направи неки подвиг, неку жртву од себе. Ако иначе практикује молитву једном дневно, нека у посту начини десет молитви и да се потруди у томе. Човек треба да схвати да у тој борби није сам већ да има Бога поред себе као помоћника, јер човек може да упозна Бога у затвору а може и да га не упозна напољу. Заправо, роб је онај човек који је роб греха роб зла, зато црква никад не осуђује грешнике већ грех. Та борба је непрестана и она је на „крв и нож“. Ако неко жели врхунске резултате у спорту он мора и врхунски и да тренира, да пружи себе 100%, тако и неко ко жели да се врати на прави пут и одмота то клупко криминала, дроге и слично, мора да, тако кажемо, „ресетује“ себе, да поново „подигне систем“ али мора да прође време и много труда да би се вратио. Данас је велики проблем то што су људи затворени у себе, зато је исповедање је много битно како бисмо се пре свега психички и емотивно растеретили, а затим и признали своје учињене грехе. Исповест је везана за покајање и осећање грешности и неопходно је схватити да не треба ићи у очајање ако се греши већ треба ићи до искрености и решити се старог начина живота и ићи даље. Исповест је повезана са покајањем и веома је битно да се покају и да верују да им је Бог опростио и да крену напред. Причешће као сједињење са Богом настаје после покајања зато што је Он Бог љубави и заправо се кроз покајање долази до сједињења са Богом а то је света тајна причешћа.
      Н.С.: Од почетка послушања, извршили сте преко 50 крштења. Које је значење свете тајне крштења?
      О.Д.Т.   Период отуђења од Бога је довео до тога да многи млади људи у својим двадесетим, тридесетим годинама и старији, буду некрштени а таквих има и у затвору. Крштење има огроман значај за човека. Исповест и крштење, посебно у зрелом добу, када се осети потреба за тим, треба да значи да та особа жели да раскрсти са својом прошлошћу и онда је идеално у таквим условима, схватајући значај крштења да крштење није само чин који ће се обавити тај дан и томе предстоји, као и за исповест, покајање тј. жеља за преумљењем, жеља за променом начина живота и са жељом да се упозна једна другачија стварност и један другачији начин живота кроз хришћанство и да човек прихвати хришћанске вредности када се крсти и да схвати то да му је Бог опростио, да се са крштених спирају сви греси, ако се човек искрено каје. Крштење у тим годинама значи да човек у то улази свестан, зато често дајем да пре крштења човек прочита књиге о томе како би се мало припремио, да зна због чега се крсти и шта му крштење заправо доноси. А доноси му много. Постаје члан једне заједнице чији је оснивач Исус Христос, чије су учење и поглед на свет другачији од другог светског размишљања и да та личност која постаје члан те заједнице треба да буде саобразна томе. Црква је једина заједница која побеђује смрт, у којој је зло побеђено, јер онај који је и основао Цркву, дао је живот за њу, разапет је на крсту за грехе света иако греха није учинио и због тога треба да буде свестан у какву заједницу улази. Може овај поп да буде овакав или онај вероучитељ онакав, то је њихов проблем, али онај ко улази у ту заједницу, улази у заједницу са светима, и са Светим Николом, Светим Петром, Светим Павлом и свим светим Апостолима а они су били људи који су сведочили Истину. Најважније је да знају да је та заједница, заједница Љубави и заједница Праштања. Ако човек на тај начин приступи крштењу, онда оно има велики значај што је уједно и позив младим људима у затвору да се крсте и промене свој начин живота.
      Н.С. Шта најчешће посаветујете младе након крштења?
      О.Д.Т.   Треба да сачувају благодат крштења, а не да својим страстима терају од себе ту бесплатно добијену благодат, као и да наставе да живе по Јеванђељу. Грех је увек старомодан а Љубав је модерна, значи, зло никад не може бити модерно иако се тако намеће. Међутим, опростити и покајати се, то је највећа мера људског достојанства. Опростити некоме и тражити опроштај је највећа животна радост. Прихватити хришћанске вредности, опростити, загрлити другог човека је најлепше искуство. Христова личност је најмодернија личност па и данас у 21. веку. Лако је украсти, лако је отети али треба бити човек па опростити и стиснути зубе кад ти неко учини неправду и опростити му и са тим остајеш човек, да не мрзиш. Мржња је највећи проблем данашњице а све то иде из самољубља, среброљубља а Црква је таква заједница где људи једни са другима учествују у патњи и болу другога и да нема тог страха, зато треба да буду храбри, одважни и одговорни према себи и другоме, јер треба да постоји само страх од Бога, али то значи да ћеш све друго да поштујеш
      Н.С.  Зашто се каже да је суштина хришћанства – преображај?
      О.Д.Т.   Које објашење можете дати људима који издржавају своју казну у Ваљеву, о трпљењу, стрпљењу и ношењу „свога крста“?
      Трпљење је све оно што задеси човека. Свети апостој Јаков у својој посланици каже да Бог не куша човека у злу већ то сами себе окушавамо. Не можемо рећи да смо у искушењу а ми сами радимо свесно нешто што не треба. Бог нас не доводи до искушења већ наше страсти а искушења у којима се нађемо граде трпљење, а трпљење гради наду а нада гради љубав. То значи да трпљење у животу само добро доноси али трпљење са смислом, не да непрестано неког трпимо који нас кињи и малтретира и да мазохистички приступамо томе. И Христос је питао, ако ме удариш, реци ми зашто ме удари. Није то одсуство свести. Трпљење у затвору може да створи огромно искуство које може да се искористи да се помогне другоме, да други не дође у такву ситуацију, да све што смо научили у том трпљењу буде за помоћ другима. Много је ситуација где су људи након затвора остварили себе као родитеље и то успешне родитеље и где су искористили стечена знања да науче своју децу да не дођу до истих проблема као и они.
      Н.С.     Шта говорите себи када се нађете у тешким животним ситуацијама а што вам помаже да их пребродите?
      О.Д.Т.   Нема човека који није доживео неку тешку животну ситуацију и искушења. Ми на пример нисмо бирали да имамо хиперинфлацију деведесетих година када сам ја имао 17 година. Нисмо бирали ратове у Босни и Хрватској где смо сви индиректно учествовали. Нисмо ни 1999. године бирали бомбардовање када сам имао 23 године. Све те ситуације су се директно одражавале на нас и наше породице и наше животе и свакоме је то било тешко пребродити. Ја као средњошколац у Техничкој школи ишао сам у поцепаним патикама. Нисам имао новац да купим лењир, шестар, а морам да радим графички рад који треба да предам. Радим га под свећама јер редовно нестаје струје, па кане свећа на рад и слично. Није се имало да се оде са друштвом на пиће или тако нешто али кроз све те тренутке и када сам био свестан Бога и када нисам, нека тежња ка добром и да ће увек добро победити и да мора да буде боље ме вукло као и позитиван начин размишљања. Као што се каже, човек када види чашу са водом, може да каже ова чаша је до пола пуна или је до пола празна. Онај који позитивно размишља може да каже да је чаша до пола пуна. Без обзира на тешкоће, човек мора позитивно да размишља а посебно када човек упозна Бога и када дође до зида да иза има нешто, да није крај. Ако је неко неког оставио, ако је неко некога преварио, ако је остао без игде ичега, или, не дај Боже, поплава или рат, треба да зна да после тога има сутра и да ће осванути дан. Тада човек треба себе позитивно да храбри, али Богом, не собом. Каже се да после крста долази васкрсење. Христос је разапет на крсту али се ту не завршава прича већ долази васкрсење и победа. После страдања долази васкрсење, што је најбитнија порука. Ово ме подсетило на време када сам уписао факултет, моји родитељи су живели од плата из Крушика и Кожаре а у то време инфлације, плате су биле никакве. Нису имали да ми дају за основне ствари а камоли да отпутујем до Београда али ја нисам хтео да одустанем и хтео сам да идем тим путем за који сам осетио да ме је Бог позвао. Па сам одлазио у Београд и сналазио се како сам знао и умео и добио сам помоћ на најневероватније начине, од људи које нисам познавао и који су ми помогли да завршим факулет и захваљујући којима сам данас ту где сам. Да није било њих, не би било ни мене данас. Њих сам упознао само захваљујући Богу. Према томе, човек мора да буде активан а не да седи кући и да кука и да каже, нисам се оженио, нисам нашао посао, јер мора човек да гребе и рукама и ногама на поштен и богомблагословен начин. У Светом писму, а ми често прелазимо преко тих речи, пише: „Погледајте траву у пољу, данас јесте, а сутра се у пећ баца“. Каже се, исто, не брини за сутра, сутра ће се бринути за себе и доста је сваком дану зла свога. Човек не треба да намеће себи нешто што се још није ни догодило као проблем. Ми морамо да будемо храбри у овом тренутку сада, ако смо остали без посла, па морамо наћи други посао или било шта слично томе. Ми морамо да идемо напред и са вером без посустајања. Имамо један пример за митрополита Амфилохија. Он је дошао у Црну Гору кад је све било порушено и када су свештници били прогнани и где је затекао десет свештеника а данас имате 200 монаха, монахиња и свештеника, где је обновио цркве и манастире, основао радио и телевизијску станицу, обновио веронауку, а све то захваљујући његовој вери. Значи захваљујући вери једног човека пробудила се вера у многим људима. То важи и за нас. Нема посустајања. Имамо најважнију молитву на свету „Оче наш“ а имамо и Христову молитву која гласи „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешног“ и када човек крене да уради неко зло треба да се заустави и да у себи понавља ту молитву и да се непрестано труди да победи то зло молитвом. То је највеће оружје за било какво искушење у коме се човек нађе.
      Н.С.     У Заводу редовно служите Свету литургију у капели посвећеној Светом Сави. Који је заправо значај Св. Литургије и зашто је важно да се она редовно служи?
      О.Д.Т.   Могу само да наведем кратак пример Јована охридског који је био 6 година у затвору у Идризову у Македонији, написао је књигу са називом „Слобода у затвору“ и кроз ту књигу је навео да људи могу бити слободни у затвору а робови напољу, и да је он, као неправедно осуђен, тамо упознао многе људе и људи у таквим условима су га поштовали и од њега су тражили помоћ. Он је говорио да је од свега најважније да се служи литургија. То је место где се ми заједно молимо и где се заједно сједињујемо са Богом. Сам Исус је рекао,“ где су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам и ја“. Та атмосфера са литургије, неминовно се преноси даље као када бациш камен у воду па се појаве циклични кругови, тако се атмосфера са литургије шири на понашање и ван литургије. То човек уноси у себе па преноси у своју собу па на свог брата, ближњега свог, другог осуђеног. Старац Серафим Саровски је говорио, „Стекни смирење и спасићеш хиљаду људи око себе“ а то се добија на литургији. Како се позитивна атмосфера преноси, тако се и негативна исто преноси на друге.
      Н.С.     Да ли постоји одређена прича из Светог Јеванђеља која вас посебно инспирише и коју говорите младима на странпутици? Или нека друга прича, можда нека „животнија“?
      О.Д.Т.   Постоји. Кажу Свети оци, када би цело Свето Писмо нестало а остала само прича о блудном сину, та прича би била довољна да опише суштину хришћанства. То је она прича када је отац имао два сина и старији син тражи да му отац да пола имања, након чега одлази у далеку земљу где добијено прокоцка и пропије. Након извесног времена чувајући свиње код једног богатог човека, син се покаје и враћа се свом оцу. Суштина је да смо сви заблудели синови који се враћају оцу који нас дочекује раширених руку али ми морамо да осетимо покајање због ствари које смо починили и што смо се одвојили од Оца. Осим ове приче, постоји прича о Светом Апостолу Павлу, тј. младићу Савлу који је гонио хришћане и учествовао у страдању многих хришћана. Јавља му се Бог на путу за Дамаск из Јерусалима, речима: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“, а он му поставља питање „Ко си ти?“, Бог одговара „Ја сам Христос кога ти гониш.“ Та ситуација мења тог човека за 180 степени. Наш, сада, покојни, академик Владета Јеротић, често је описивао ову причу на тај начин да ни савремена наука не може да објасни шта се заправо десило са тим човеком, како од највећег прогонитеља хришћанства постаје највећи проповедник хришћанства, чијих 14 књига је ушло у Свето Писмо Новог завета.
      Н.С. КПЗ годинама одржава добре везе са Епархијом Ваљевском кроз разне узајамне активности. Током последњих година, велики број осуђених је помагао у изградњи, уређењу и другим пословима потребних Епархији. Са друге стране, ваша мисија, осим крштења, литургија, исповести и причешћа, одвија се и кроз предавања, трибине и разна гостовања људи из света науке, уметности али и монашког живота. На ког госта сте посебно поноснис  обзиром на утицај који је произвео на преображај осуђених?
      О.Д.Т.   Наша сарадња је велика и дуготрајна и не односи се само на мој долазак већ и на многе друге активности. Важан сегмент других активности јесу и трибине са гостима који долазе у Ваљево и који се бирају на тај начин да одговарају младим људима, с обзиром да су саме трибине насловљене „Православље и млади“ и који имају шта да кажу младима. То су све људи успешни у својим професијама али пре свега, то су добри људи и који се труде да живе по хришћанским принципима. Када гостују у Ваљеву, трудио сам се да посете и затвор како би исту причу поделили и младим људима који ту бораве. Између осталих, били су ту и Цане из Партиберјкерса, човек из народа, урбан, музичар, који сам има своју борбу и коју је људима описивао, затим глумац Небојша Дугалић, који је на изузетан начин одиграо монодраму Димитрија Карамазова и кад сам, на неки начин, био уплашен како ће млади људи то разумети али увидео сам да су драму пажљиво гледали и схватили и која је на њих оставила позитиван утицај. Затим Алекандар Гајшек, аутор телевизијске емисије „Агапе“, затим проф. др Жарко Требјешанин, наш познати психолог. Музичар Слободан Тркуља који је одржао мини концерт. Изузетан утисак је оставио и монах Алексеј Богићевић игуман манастира Бошњанин код Варварина где је посета и на њега оставила позитиван утисак након које у сваком свом предавању помиње Казнено-поравни завод у Ваљеву. Снажан утисак оставио је и свештеник Гојко Перовић, ректор Центињске богословије.
      Н.С.     Може се рећи да је затвор место које на свако лице оставља неки утисак па верујем да је оставио и оставља на вас. Може ли се најупечатљивије издвојити?
      О.Д.Т.   Од како сам добио благослов за ово послушање нисам имао недоумица нити страха када долазим у завод. Оно што је запазио и архијереј охридски Јован, у затвору је велика количина греха али је такође и велика количина покајања. Никада нисам испитивао шта је ко починио од кривичних дела али неминовно је било да сам пуно тога чуо у неформалним разговорима са њима и понекад сам био у прилици да се запрепастим од количине зла која пребива у људима као и спремност људи шта могу све да ураде из неких себичних разлога према другоме човеку. Без обзира на то, увек ме у добру учврсти када видим нечије одушевљење вером и оним што је чуо а што је набоље утицало на њега и његово размишљање. То ме увек подсети на оно што је владика Милутин често цитирао владику Николаја Велимировића који је говорио „Изађи у свет и научићеш се свему…оно што је добро, прихвати а оно што је лоше, одбаци.“ Тако и у затвору, можеш да видиш и добро и лоше, шта је оно што је довело некога ту али можеш да видиш и дубину покајања али и смисао за даљи живот
      Н.С.     С обзиром да учите младе науци Христовој у затвору, да ли сте и Ви научили нешто од њих. Можете ли да издвојите оно најбитније за Вас и Ваш развој?
      О.Д.Т.   На почетку сам се мало нашалио, када сам рекао шта ми је са владиком најлепше било и где сам био, када сам рекао када сам био у затвору. Јер у затвору човек који ради и борави може много да извуче користи, јер може да види количину зла али може да види и количину покајања и зато сваки мој улазак у затвор колико год био набијен унутрашњом напетошћу, ја сам излазио растерећен јер сам видео да семе посађено на добром тлу може да да добре плодове. Христос је сејао а да ли се то примало, сам Бог је сведок. Ја се трудим да то семе колико могу, посејем у затвору, али сам и ја добијао заузврат што су ми се неки момци јављали по истеку казне тражећи да се видимо и попричамо. И ми свештеници се често срећемо са површношћу односа према нашој вери, да ми Срби често нисмо свесни колико благо имамо. То вам је као кад човек умире гладан а има у кући сандук злата, а ми умиремо духовно гладни, идемо у неке правце филозофске, тражимо неке гуруе, лајфкоучеве а имамо извор ту код нас. Умиремо жедни ту код извора. Српски народ често сведе веру на традицију, која и јесте заиста лепа, али она без суштине је ништа. Али у затвору може да се види та суштина наше вере и шта заправо вера представља за конкретног човека и кад он усвоји ту веру колико он постаје бољи човек, племенитији, бољи члан друштва. Има једна књижица коју често делим после крштења, а то је дело Митрополита Амфилохија „Нема лепше вере од хришћанске“, коју је писао са Владиком Данилом Крстићем, која говори о лепоти наше вере. Често заборављамо да смо имали ту радост и тај дар Божији да преко Светог Саве и Немањића добијемо ту веру бесплатно и без присиле и да је прихватимо и да са њом осмишљавамо живот. Често у затвору научим када видим колико се кају за оно што су починили што ме подсећа на свој живот и да и ја непрестано треба исто да радим.
      Н.С.     У јануару 2019. године сте награђени од Завода уздарјем „Од злата беседа“  за 2018. годину, за ваш петогодишњи труд и рад. Како се та награда одразила на Вас и Ваш рад?
      О.Д.Т.   Најблаже речено, био сам истински затечен. Нисам очекивао такву награду нити сам размишљао у том правцу. Сматрао сам ту награду искреном и мислим да је она због данашње деградације свега, једна од ретких награда која има одређену тежину, посебно јер се даје људима који су то заслужили. Себе нисам видео у томе, што за мене није лажна скромност и ти људи који су то добијали су заиста за мене били људи који су урадили нешто велико за Ваш затвор, почевши од Владике Милутина, па наших локалних институција, матичне библиотеке, Радована Белог Марковића, писаца, песника, који су добијали те награде и који су за мене били ауторитети. Ово доживљавам као заједничко дело и као значај присуства цркве у затвору а то је најважније од свега. Свакако ме то још више мотивише јер човеку као и детету треба похвала како би схватио да је то што ради добро и да тако настави. Тако сам и ја доживео чиме сам стекао нови елан за даљи рад. Чиме сам се и до сада водио јесте да ако се и један спасе, значи да смо на добром путу и ја сам срећан и задовољан.
      Н.С.     Оче, да ли би додали још нешто на крају интервјуа?
      О.Д.Т. Једна ствар коју треба сви да схватимо то је да је кључ свега да је Бог љубав. Нека вам Бог помогне као и Вашим штићеницима! На здравље и спасење!
       
      Извор: Епархија ваљевска / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу Часног Поста, када се наша Српска Православна Црква молитвено сјећа Свете Марије Египћанке, богослужио је наш Преосвећени Епископ Фотије у храму Воздвижења Часног Крста у Лончарима, архијерејско намјесништво брчанско. 
       

      Ово је прва канонска посјета Епископа Фотија од како је у парохију лончарско-вучиловачку дошао нови парох, протојереј ставрофор Никола Пекић, али истине ради, треба нагласити да су Лончарци увијек са великом радошћу дочекивали свог Епископа.
      У Христовој оданости и братској љубави Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Ћирковић; архијерејски намјесник брачански, протојереј-ставрофор Илија Филиповић -  свештеник који је 26 година службовао на овој парохији прије оца Николе, а сада је, по потреби службе, на парохији у брчанском насељу Српска Варош - и протођакон Богдан Стјепановић.
      ''Житије свете Марије Египатске, којој је посвећена ова 5. Недеља Часног поста је заиста чудесно.Треба га читати и учити се из њега. Поготово, рекао бих, наше генерације би могле много да науче. Људи смо. Слаби смо. Грешни смо. Несавршени смо. И што се човек више пење на лествици духовног живота, он себе види мање савршеним, јер се огледа у Богу а ми други се огледамо у људима. Зато су свети људи смирени. Смирени су јер они непрестано имају пред собом Божија савршенства – колико је Бог добар, милостив, свемоћан, свеправедан и свесвети. Загледани у лице Божије они виде своје несавршености.''
      Својим благољепијем уљепшали су ово свето сабрање и наше гошће Хилда и Ивана, које су појале на Светој Литургији, а иначе су дио етно пјевачке скупине ''Дар'' из Бањалуке коју води управо Хилда Хрекес, иначе родом из Алепа, Сирија.
      Захваљује се вјерни народ Лончара, на челу са протом Николом, свом духовном оцу, Епископу Фотију, што нас у ова смутна времена не заборавља и што је својом посјетом и молитвама које је узнио Свеблагом Господу окријепио народ овог краја – На многаја љета Преосвећни Владико!
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...