Jump to content

Recommended Posts

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ 

Резултат слика за atanasije jevtić
...Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”...

Са наше пак стране, драга Децо, пошто вам овај Васкршњи поздрав упућујемо на Велики Четвртак, дан када је Господ одржао тајну Вечеру са ученицима Својим и преко њих у Цркви установио и предао нама Тајну Свете Литургије = Причешћа, наводимо Свети Канон Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора (Трулски Канон 66) који нам јасно и недвосмислено говори да треба да присуствујемо у Црквама у Литургији и Причешћујемо се целе Васкрсне седмице:
“Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (=Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф.5,19), радујући се Христу /Васкрсломе/ и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом”.


Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”, јер то није ни Христов, ни Апостолски, ни Светоотачаки наук и предање, како то посведочује и Свети Јован Златоусти у својој Ускршњој Речи, која се чита у Цркви на Васкрс, којом нас Света Црква позива да сви приступимо и учествујемо у Царској Гозби за Трпезом Великодаровитога Јагњета Божијега, наше Нове и вечно Нове Пасхе – Христа Господа, Богочовека и СПАСИТЕЉА СВИХ ЉУДИ И СВЕГА СВЕТА. Јер Св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речу Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Наравно, после Светле Седмице треба постити Среде и Петке, као и остале од Цркве назначене Постове (осим Суботе и Недеље, кад се не пости), али се исто тако треба и чешће причешћивати, а не само у време четири поста. Поготову се треба причешћивати Недељом, јер свака Недеља је Васкрсење. А Ускрс је Недеља над недељама, Празник над Празницима. То је “Дан који створи Господ” – вечно Први и вечно Један незалазни Дан Царства Христовог – обрадујмо се и веселимо се њему, и у њему – Христу Васкрсломе и нас Васкрсавајућем!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, ana čarnojević рече

meni jednom u rakovickoj crkvi nisu dali da se pricestim drugi dan Vaskrsa. ja prisla i kao ne moze. kad se nisam onesvestila. tri dana mi nije bilo dobro.

Treba i takva iskustva da prođeš. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, ana čarnojević рече

meni jednom u rakovickoj crkvi nisu dali da se pricestim drugi dan Vaskrsa. ja prisla i kao ne moze. kad se nisam onesvestila. tri dana mi nije bilo dobro.

Пре десетак година, у једном селу у току Литургије на ВАСКРС, кад сам пришла  да се исповедим (а пре тога се, истина, нисам причешћивала годинама), пита мене свештеник јесам ли постила цео пост. Рекох, нисам, само ову последњу недељу. А он каже да на Васкрс причешћује само оне који су постили цео пост, као награду, али пошто ја нисам знала, нисам из тог места, ајде овај пут може. Иначе, може било која друга недеља у посту, само не на Васкрс, ако се не пости цео пост. И тако... А ви како те? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Док, данас, у мојој парохијској цркви, прота се увек пред Васкрс позива на речи св. Јована Златоустог-да на тај велики дан треба да дођу да се причесте СВИ, и који су постили, и који нису- толико је велики Васкрс. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, ana čarnojević рече

meni jednom u rakovickoj crkvi nisu dali da se pricestim drugi dan Vaskrsa. ja prisla i kao ne moze. kad se nisam onesvestila. tri dana mi nije bilo dobro.

...

пре 28 минута, AnaLaz рече

Пре десетак година, у једном селу у току Литургије на ВАСКРС, кад сам пришла  да се исповедим (а пре тога се, истина, нисам причешћивала годинама), пита мене свештеник јесам ли постила цео пост. Рекох, нисам, само ову последњу недељу. А он каже да на Васкрс причешћује само оне који су постили цео пост, као награду, али пошто ја нисам знала, нисам из тог места, ајде овај пут може. Иначе, може било која друга недеља у посту, само не на Васкрс, ако се не пости цео пост. И тако... А ви како те? 

...

Bestidni uzurpatori i lopine! Tesko takvima, jer, "sami u Carstvo ne ulaze, a ne daju onima koji hoce da udju"...

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, AnaLaz рече

Пре десетак година, у једном селу у току Литургије на ВАСКРС, кад сам пришла  да се исповедим (а пре тога се, истина, нисам причешћивала годинама), пита мене свештеник јесам ли постила цео пост. Рекох, нисам, само ову последњу недељу. А он каже да на Васкрс причешћује само оне који су постили цео пост, као награду, али пошто ја нисам знала, нисам из тог места, ајде овај пут може. Иначе, може било која друга недеља у посту, само не на Васкрс, ако се не пости цео пост. И тако... А ви како те? 

0703_reada ma, popovska posla!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, obi-wan рече

Bestidni uzurpatori i lopine! Tesko takvima, jer, "sami u Carstvo ne ulaze, a ne daju onima koji hoce da udju"...

Da ne bude zabune - ova rec se odnosi na vrle popove, i njihovu "teologiju", posto vidim da se neki cudite.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, AnaLaz рече

прота се увек пред Васкрс позива на речи св. Јована Златоустог-да на тај велики дан треба да дођу да се причесте СВИ, и који су постили, и који нису- толико је велики Васкрс. 

BESEDA NA VASKRS

 Sveti Jovan Zlatoust

Beseda-na-Vaskrs_small.jpgAko je ko pobožan i bogoljubiv, neka se naslađuje ovim divnim i svetlim slavljem. Ako je ko blagorazuman sluga, neka radujući se uđe u radost Gospoda svoga. Ako se ko namučio posteći se, neka sada primi platu. Ako je ko od prvog časa radio, neka danas primi pravedni dug. Ako je ko došao posle trećega časa, neka praznuje sa zahvalnošću. Ako je ko stigao posle šestoga časa, neka nimalo ne sumnja, jer ničim neće biti oštećen. Ako je ko propustio i deveti čas, neka pristupi ne kolebajući se ni malo. Ako je ko stigao tek u jedanaesti čas, neka se ne plaši zakašnjenja: jer ovaj divni Gospodar prima poslednjeg kao i prvog, odmara onoga koji je došao u jedanaesti čas, kao i onoga koji je radio od prvoga časa. I poslednjeg miluje i prvoga dvori; i onome daje, i ovome daruje; i dela prima, i nameru celiva; i delanje ceni, i prinos hvali. Stoga dakle, uđite svi u radost Gospoda svoga; i prvi i drugi, platu primite; bogati i ubogi, jedni s drugima likujte; uzdržljivci i lenjivci, dan poštujte; vi koji ste postili i vi koji niste postili, veselite se danas! Trpeza je prepuna, naslađujte se bogato svi! Tele je ugojeno; neka niko ne izađe gladan; svi uživajte u bogatstvu dobrote! Neka niko ne oplakuje siromaštinu, jer se javi opšte Carstvo. Neka niko ne tuguje zbog grehova, jer oproštaj zasija iz groba. Neka se niko ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasova smrt: ugasi je Onaj koga je ona držala, zapleni ad Onaj koji siđe u ad, ugorča se ad okusivši telo Njegovo. I predviđajući to, Isaija zaklikta: ad se ugorča susrevši Te dole! Ugorča se, jer opusti; ugorča se, jer bi ismejan; ugorča se, jer se umrtvi; ugorča se, jer bi srušen; ugorča se, jer bi okovan; primi telo Hristovo, a naiđe na Boga; primi zemlju, a srete nebo; primi ono što vide, a pade u ono što ne vide. Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda.

Vaskrse Hristos, i ad se stropošta!

Vaskrse Hristos, i padoše demoni!

Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli!

Vaskrse Hristos, i život živuje!

Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu!

Jer Hristos, ustavši iz mrtvih, postade prvina preminulih. Njemu slava i vlast kroza sve vekove. Amin!

Hristos vaskrse!

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka19-L.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, obi-wan рече

Da ne bude zabune - ova rec se odnosi na vrle popove, i njihovu "teologiju", posto vidim da se neki cudite.

Ви само вичете амин а ја сам ово освештао, то је моје, дајем коме ја хоћу, ја сам поп и морам да се причестим иако сам грешан, има неки ред, није ово супа, ви и не знате шта ја изговарам у олтару, а немам кад ни да вам објашњавам... дођите за нафору...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да се однос према причешћу мења,да се повећава број оних који се причешћују чешће,не само у току поста.Међутим,причешће увек некако треба да буде израз заједнице и потврда заједнице.Неретко имам осећај да је то више индивидуална ствар,па имамо негде да се дефинише број оних који су се причестили,па се коментарише зашто се неко није причестио,а ето неко се причестио.Свакако чланови Цркве треба да причешћују и у време поста,и ван поста,али и да се причешћују добрим делима,да пројаве себе овом свету као заједницу љубави,јер то некако иде једно с другим.Читам ових дана једну књигу где пише да се хришћани некада нису разликовали по спољашњим манифестацијама своје побожности,у смислу неког посебног изгледа,гардеробе и сл.него по наглашеној пројави практичне љубави,милосрђа,бриге за другог.Мислим да нам то недостаје.Имамо неке етикетиране хришћане,па имамо и оне који су  се карактеришу као литургијски хришћани,који се дакле причешћују,али у неком другом контексту не пројављују себе по својим делима као хришћане,али  веома наглашавају  да се ПРИЧЕШЋУЈУ,при том не мислим на то неко погреши у нечему,свако ће да погреши,него по стилу живота.

Ја носим нека лепа искуства из Грчке, па из капеле на ПБФ ,из времена када је нпр.о.Макарије из Јерусалимске цркве служио ,и где сам имала снажан осећај да сам део заједнице,да ми је све некако било природн,,и када искусиш то,после чезнеш за таквим богослужбеним амбијентом и  контекстом.Неки имају само лепу причу,понеко и лепа дела.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Нифада рече

Мислим да се однос према причешћу мења,да се повећава број оних који се причешћују чешће,не само у току поста.Међутим,причешће увек некако треба да буде израз заједнице и потврда заједнице.Неретко имам осећај да је то више индивидуална ствар,па имамо негде да се дефинише број оних који су се причестили,па се коментарише зашто се неко није причестио,а ето неко се причестио.Свакако чланови Цркве треба да причешћују и у време поста,и ван поста,али и да се причешћују добрим делима,да пројаве себе овом свету као заједницу љубави,јер то некако иде једно с другим.Читам ових дана једну књигу где пише да се хришћани некада нису разликовали по спољашњим манифестацијама своје побожности,у смислу неког посебног изгледа,гардеробе и сл.него по наглашеној пројави практичне љубави,милосрђа,бриге за другог.Мислим да нам то недостаје.Имамо неке етикетиране хришћане,па имамо и оне који су  се карактеришу као литургијски хришћани,који се дакле причешћују,али у неком другом контексту не пројављују себе по својим делима као хришћане,али  веома наглашавају  да се ПРИЧЕШЋУЈУ,при том не мислим на то неко погреши у нечему,свако ће да погреши,него по стилу живота.

Ја носим нека лепа искуства из Грчке, па из капеле на ПБФ ,из времена када је нпр.о.Макарије из Јерусалимске цркве служио ,и где сам имала снажан осећај да сам део заједнице,да ми је све некако било природо,,и када искусиш то,после чезнеш за таквим богослужбеним амбијентом и  контекстом.Неки имају само лепу причу.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Нифада рече

Мислим да се однос према причешћу мења,да се повећава број оних који се причешћују чешће,не само у току поста.Међутим,причешће увек некако треба да буде израз заједнице и потврда заједнице.Неретко имам осећај да је то више индивидуална ствар,па имамо негде да се дефинише број оних који су се причестили,па се коментарише зашто се неко није причестио,а ето неко се причестио.Свакако чланови Цркве треба да причешћују и у време поста,и ван поста,али и да се причешћују добрим делима,да пројаве себе овом свету као заједницу љубави,јер то некако иде једно с другим.Читам ових дана једну књигу где пише да се хришћани некада нису разликовали по спољашњим манифестацијама своје побожности,у смислу неког посебног изгледа,гардеробе и сл.него по наглашеној пројави практичне љубави,милосрђа,бриге за другог.Мислим да нам то недостаје.Имамо неке етикетиране хришћане,па имамо и оне који су  се карактеришу као литургијски хришћани,који се дакле причешћују,али у неком другом контексту не пројављују себе по својим делима као хришћане,али  веома наглашавају  да се ПРИЧЕШЋУЈУ,при том не мислим на то неко погреши у нечему,свако ће да погреши,него по стилу живота.

Ја носим нека лепа искуства из Грчке, па из капеле на ПБФ ,из времена када је нпр.о.Макарије из Јерусалимске цркве служио ,и где сам имала снажан осећај да сам део заједнице,да ми је све некако било природн,,и када искусиш то,после чезнеш за таквим богослужбеним амбијентом и  контекстом.Неки имају само лепу причу,понеко и лепа дела.

 

Pričešćivanje na ličnom nivou je povezano sa pokajanjem. To ne znači da moraš da se isovediš pre nego da se pričestiš nego da imaš punu svest o tome šta je to što jedeš i piješ i da se tome prilazi ne kao i svakoj drugoj hrani nego pokajanog srca.  To je najlepše opisao apostol Pavle: 

1Cor 11:17 Ali ovo zapovedajući ne hvalim da se ne na bolje nego na gore sabirate.
1Cor 11:18 Prvo dakle kad se sabirate u crkvu, čujem da imaju raspre medju vama, i nešto verujem od ovog.
1Cor 11:19 Jer treba i jeresi da budu medju vama, da se pokažu pošteni koji su medju vama.
1Cor 11:20 A kad se skupite na jedno mesto, ne jede se večera Gospodnja.
1Cor 11:21 Jer svaki svoju večeru uzme najpre i jede, i tako jedan gladuje a drugi se opija.
1Cor 11:22 Eda li dakle nemate kuća da jedete i pijete? Ili ne marite za crkvu Božiju, i sramotite one koji nemaju? Šta ću vam reći? Hoću li vas pohvaliti za to? Neću.
1Cor 11:23 Jer ja primih od Gospoda šta vam i predadoh, da Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hleb.
1Cor 11:24 I zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi; ovo činite meni za spomen.
1Cor 11:25 Tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen.
1Cor 11:26 Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dodje.
1Cor 11:27 Tako koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj.
1Cor 11:28 Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije;
1Cor 11:29 Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjeg.
1Cor 11:30 Zato su medju vama mnogi slabi i bolesni, i dovoljno ih spavaju.
1Cor 11:31 Jer kad bismo sebe rasudjivali, ne bismo osudjeni bili.
1Cor 11:32 Ali kad smo sudjeni, nakazuje nas Gospod, da se ne osudimo sa svetom.
1Cor 11:33 Zato, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugog.
1Cor 11:34 Ako li je ko gladan, neka jede kod kuće, da se na greh ne sastajete. A za ostalo urediću kad dodjem.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Portparol SPC negira medijske spekulacije o navodnom teškom zdravstvenom stanju patrijarha Irineja Vladika Irinej: Patrijarhovo zdravlje je odlično
      Zdravstveno stanje Njegove Svetosti Patrijarha je odlično, na žalost nekih krugova, ali na veliku radost vernika naše Crkve i ogromne većine pristojnih građana naše zemlje, kao i civilizovanih građana susednih zemalja.
      Piše: Jelena Tasić 19. oktobra 2019. 08.01      Foto: FoNet/ SPC On redovno i bez ikakvih teškoća vrši sveta bogosluženja i obavlja sve svoje redovne dužnosti. Kad god i gde god je potrebno, prisutan je i na raznim javnim manifestacijama, što je lako videti iz naših medija.
      Sledstveno, zlonamerno i zlurado pisanje nekih zagrebačkih, sarajevskih i beogradskih medija na tu temu je potpuno neistinito i proizvoljno – izjavio je Danas episkop bački Irinej (Bulović), član Svetog arhijerejskog sinoda i portparol SPC.
      Vladika Irinej smatra da je, iako je neprilično pričati o zdravstvenom stanju bilo koje ličnosti nakon što je ona prebolela bilo šta – od običnog gripa pa do neke opasne boljke, istinita vest, koja zatvara vrata sejanju svake smutnje, jedino opravdanje za njegov odgovor na pitanje Danasa o patrijarhovom zdravlju, jer je reč o javnoj ličnosti.
      Vest o ugroženom zdravlju poglavara SPC zbog teške maligne bolesti, kao i o mogućem scenariju borbe među srpskim vladikama za patrijarhovog naslednika na tronu Svetog Save najpre je stigla iz medija u Hrvatskoj i BiH, koji se pozivaju i na analize pojedinih ruskih medijskih krugova.
      Priče o navodno lošem patrijarhovom zdravstvenom stanju poslednjih dana šire i pojedini crkveni i politički krugovi u Srbiji. Sve vidnija neslaganja među srpskim arhijerejima, koja su kulminirala odlukom Svetog arhijerejskog sinoda da odlikuje najvećim crkvenim priznanjem predsednika Srbije Aleksandra Vučića, počinju da se posmatraju i kroz prizmu svepravoslavne krize izazvane sporom Carigrada i Moskve oko ukrajinskog crkvenog pitanja.
      Dok bosanski mediji tvrde da je mitropolit dabrobosanski Hrisostom (Jević) jedini član aktuelnog Sinoda SPC koji je bio protiv Vučićevog odlikovanja, jer navodno odbija da bude samo paravan u srpskoj „crkvenoj vladi“, kao i da pojedini arhijereji – pre svih vladika bački Irinej i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić), stvaraju svoj „borački lobi u Saboru“, mediji u Crnoj Gori bave se posetom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića) Grčkoj.
      Prema njihovom pisanju, mitropolit Amfilohije ovog vikenda bi trebalo da bude gost svog pirejskog „kolege“ po činu Serafima (Mendzelopulosa), koji javno kritikuje prošlonedeljnu odluku grčkog Sinoda da prizna spornu „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“.
      Pozivajući se na grčku štampu, crnogorski mediji odlazak mitropolita Amfilohija u Pirej ocenjuju kao pokušaj „Ruske pravoslavne crkve da izazove raskol među grčkim arhijerejima“.
      U Mitropoliji crnogorsko-primorskoj Danasu je nezvanično rečeno da mitropolit Amfilohije putuje u Grčku, a da su sve medijske spekulacije s tim u vezi besmislice.
      Crkveni izvori nezvanično tvrde da razlozi mitropolitovog putovanja nemaju veze sa Pirejom, odakle je poziv za posetu dobio mnogo pre odluke crkvene Atine da prizna novu crkvenu organizaciju u Kijevu, koju je uspostavila Carigradska patrijaršija uprkos protivljenju Ruske i drugih pravoslavnih crkvi.
      Sinod SPC u martu je doneo preporuku srpskim arhijerejima i sveštenicima da ne treba da služe da predstavnicima nove ukrajinske crkve i onima koji je priznaju
    • Од Volim_Sina_Bozjeg,
      https://www.standard.rs/2019/10/10/tramp-cestitao-800-godina-autokefalnosti-spc/
    • Од Милан Ракић,
      Radni deo majskog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC u manastiru Žiča, kako Danas nezvanično saznaje u visokim crkvenim krugovima, počeo je žestoko – raspravom srpskih arhijereja zbog poziva koji je patrijarh Irinej uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da u ponedeljak prisustvuje saborskoj sednici.

      Veliki deo episkopata se, navodno, tome usprotivio, tvrdeći da je reč o pritisku države na rad i samostalno odlučivanje Sabora. Kako se spekuliše, Vučića bi u ponedeljak najverovatnije u nekom od salona Patrijaršijskog dvora u Beogradu, trebalo da prime poglavar SPC i one srpske vladike koje budu želele da se sretnu sa predsednikom Srbije, mada se navodno patrijarhu Irineju ova varijanta nikako ne dopada.
      Kako je našem listu pojašnjeno, episkopi koji su protiv Vučićevog prisustva na sednici Sabora nisu protiv toga da se sa njim razgovara, ali posle Sabora. U crkvenim krugovima priča se da je patrijarh Irinej šokirao većinu braće arhijereja kad je na počeku zasedanja saopštio da će na njegov poziv Sabor posetiti Aleksandar Vučić. Većina vladika se tome usprotivila, ukazujući da bi to bio presedan, jer do sada saborskim sednicama nisu prisustvovali najviši državni službenici. Neki sumnjaju da je incijativa zapravo Vučićeva.
      On je kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, na lični zahetv, primljen u Sabor krajem maja 2013. i to, kako se tada spekulisalo, u aranžmanu episkopa bačkog Irineja (Bulovića), ali nije bio na sednici. Vučić je tada želeo da pojasni Saboru Prvi briselski sporazum, što nije prošlo bez sporenja sa pojedinim arhijerejima koji se protive njegovoj politici na KiM, a u Patrijaršiji se priča da je Vučić sebi tom prilikom dozvolio da podigne ton na neke od vladika.
      Sabor SPC se na oba zasedanja u 2018. – u maju i novembru javno izjasnio protiv podele i priznavanja nezavisnosti KiM. Patrijarh Irinej je posle prošlogodišnjeg prolećnog Sabora jedno vreme bio u nemilosti predsednika Srbije i njegovih saradnika. Sad je u Žiči veći deo Sabora kritikovao patrijarha što je uoči početka Velikog posta 10. aprila u cik zore primio Vučića, Anu Brnabić i Ivicu Dačića. Mnoge vladike su i prisustvo Vučićevog generalnog sekretara Nikole Selakovića u petak na Žiči na svečanom otvaranju majskog Sabora ocenile kao uvod u predsednikov pritisak na Crkvu, tvrde izvori Danasa.
      U crkvenim krugovima spekuliše se da su se pojedini episkopi bunili i zbog prisustva razrešenog episkopa kanadskog Georgija (Đokića) na zasedanju u Žiči, ali je patrijarh Irinej odobrio da ostane na Saboru. Za sada se ne zna da li će i druge vladike, smenjene u kanonski spornim procesima od dolaska patrijarha Irineja na čelo SPC, doći na ovo majsko zasedanje Sabora.
      Jelena TASIĆ

    • Од Miljan123,
      U poslednjih desetak godina, srpski sveštenici u Južnoj i Sjevernoj Americi, Kanadi i Južnoafričkoj Republici, preveli su iz katoličke u srpsku pravoslavnu vjeru na desetine hiljada ljudi. Samo u Gvatemali u pravoslavlje je prešlo na hiljade ljudi. Veliki doprinos tome dao je episkop Andrej Vujisić – stajalo je prije tri godine u saopštenja Sabora pravoslavne crkve Meksika, koja pokriva 22 zemlje sa preko 330 hramova.
      No, vladika Andrej je nedavno odlučio da sa čitavom svojom pastvom pređe u katolicizam. Njegovim prelaskom je osnovana prva Istočno-Katolička parohija u Porto Riku. Parohija Svetog Spiridona Porto Rika je primljena u potpuno opštenje sa Papom Franjom, tokom liturgije koju je služio Alberto Morales, vikar Rimokatoličke dijeceze San Huana.

      Andrej Vujisić je svojevremeno bio član Mitropolije crnogorsko-primorske. Potiče iz Morače, gde je rođen 1957. godine kao Zoran u porodici Vojislava i Sofije Vujisić. Iz Jugoslavije se odselio 1969. u Njemačku, odakle prelazi u Australiju i SAD. Završio je studije teologije u Ukrajinskoj bogosloviji, diplomirao lingvistiku na Univerzitetu u Finiksu i doktorirao praktičnu teologiju na Univerzitetu Južna Afrika.
      Zahvaljujući njegovom misionarstvu u katoličkoj Srednjoj i Južnoj Americi, pravoslavci su postali Gvatemalci i Meksikanci, koji vode porijeklo od Asteka i južnoameričkih Indijanaca, ali i mnogi Crnci iz JAR, Bocvane i Zambije. Kao rektor Pravoslavnog instituta svetog Đorđa Nazarenskog, sproveo je program stipendiranja mladih u 17 zemalja Južne Amerike, koji su potom postali pravoslavci.
      Jedan je od najobrazovanijih Srba u dijaspori. Autor je mnogih naučnih studija iz lingvistike, psihologije i teologije. Kao doktor nauka istražuje ulogu ekumenizma u hrišćanskom svijetu, a kao Srbin iz Crne Gore proučava ličnost vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša i njegov srpski identitet.
      Izvor: Sedmica
    • Од Милан Ракић,
      U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA
      U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem."
      Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem.
      U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu?
      Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka.
      O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači.
      U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija."
      Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal...
      Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu.
      Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor.
      Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna.
      O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore.
      Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini.
      Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu.
      Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo.
      Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi.
      Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije."
      O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno.
      Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega.
      Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč.
      Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore.
      O strani na kojoj je Vučić
      Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada.
      Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna."
      Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila.
      Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast."
      Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti.
      Jelena JORGAČEVIĆ, VREME

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...