Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Преминуо је наш друг и колега Суад Хамзић, пуковник авијације у пензији.

59649795_10206175846112314_1723547741407

Рођен је у Сарајеву 16. јула 1945. године од оца Узеира и мајке Адиле.

Након завршене основне школе у родном граду, ступа у Припремну школу ВВА у Мостару, а потом завршава ВВА у Задру.

Прво место службовања ће му бити на аеродрому Церкље. Потом прелази на Плесо, да би након завршене преобуке за авион Миг-21 на аеродрому Батајница прешао у гарнизон Бихаћ у 352. извиђачку авијацијску ескадрилу.

Завршио је КША РВ и ПВО, као и КША РВ Велике Британије.

Летео је на ТВ-2, Ф-84, Ф-86, Миг-21. Током школовања у Великој Британији, летео је на Мк-6, а у САД је као пробни пилот вршио евалуацију Ф-5.

У Команди РВ и ПВО је обављао дужност Начелника одсека, а био је и насатвник у Командно штабној академији РВ и ПВО.

Обављао је дужност војног изасланика ОС СФРЈ у Турској.

Пензионисан је у чину пуковника авијације 1993. године.

Био је ожењен Адом, која је преминула 2005. године, са којом је имао синове Дејана и Давора.

За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

Суаде, нека ти је мирно и плаво небо и Бог нека ти души опрости...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Večeras je u Mostaru u svojoj 74. godini iznenada preminuo pilot izviđač, pukovnik Jugoslovenske narodne armije, Suad Hamzić.

Tango-6-iza-scene-035-850x350.jpg

Tužnu vest mi je nakon nekoliko objava na društvenim mrežama potvrdio njegov sin. Mesto i vreme sahrane biće blagovremeno objavljeno.

I Jugoslavija?

Zvučaće patetično ali prve dve stvari koje su mi pale na pamet su trijumf i Jugoslavija. Trijumf svođenja iznad crte, možda jednog od najispunjenijih života koje smo ikada mogli da vidimo i možda to da je večeras sa Suadom umrla i Jugoslavija. Njegova verzija, njegovog shvatanja, njegove specifične strasti.

Dokaz tome je i njegova jučerašnja prepiska na Fejsbuku – o Titu. Suad je branio svoju sudbinu i svoju mladost elokventnije, emotivnije i ozbiljnije nego što ćemo mi ovu našu. A znamo da nećemo imati ni zrnce emocije prema njoj, ni blizu onoliko koliko je on voleo svoj život, svoju profesiju, porodicu i prijatelje.

Večeras i sutra svedočićete jednom fenomenu. Nešto što siguran sam nećete videti verovatno nikada. Obratite pažnju na količinu komentara, postova i tagovanja Suadovog imena na njegovoj omiljenoj društvenoj mreži. Broj će vas zaprepastiti. To je bio Suad. Cenjen i voljen od neverovatnog broja ljudi, od kojih ga većina nikada nije ni upoznala. Kao što nećemo više živeti u onakvoj zemlji tako nećemo više ni upoznati čoveka koji će toliko zaokupiti maštu. Hiljada.

Čast, ponos, legenda

Zaista ne postoji mirnijia i adekvatnija rečenica koja bi opisala Suada Hamzića od prethodne. Nisam upoznao veću facu, časnijeg čoveka, ponosnijeg pilota od njega.

Kada pričamo o terminu „faca“ to je sve ono što ni jedan, mlađi, vojni pilot sa ovih prostora neće nikada doživeti. Od propelera do najintrigatnijeg istočnog, pa najintrigantnijeg zapadnog mlaznog šarenila i to, kako je uvek voleo da istakne – kao izviđač. Jer lovci su lovci. Izviđači su…čitali ste.

Kada pričamo o časti, čitali ste, njegove dileme o raspadu njegove Jugoslavije. Kada se kao vojni ataše u Turskoj dvoumio, zatim javio, zatim pokajao što je javio ono što je pretpostavljao da će se dogoditi. Kada se to zaista dogodilo nastupila je izdaja polusveta i epilog koji je Suad jednostavno presekao kao – neću pominjati ni jedno ime, neću pisati o tome. Jer obaveštajac, starog kova, svoje tajne nosi u grob.

Nikada nije govorio loše o svojim kolegama. Iako je jedan od njih pre nekoliko meseci isključivo zbog Suada, pun zavisti prema njemu, njegovoj pažnji i popularnosti odlučio da, veoma neuspelo, napiše memoare. Kada smo pitali Suada u poverenju šta misli o čoveku, Suad je rekao sve najbolje. Ništa negativno. Bio je kulturan. Pun poštovanja prema svom kolegi. Takav je bio Suad. To je bio razlog zbog čega drugi deo „Letačkih priča“ (Turska i Raspad SFRJ) nije napisan. Zato što nije želeo da imenuje, opisuje i karakteriše „grla“ sa kojima je radio.

Nasuprot opisanim bili su oni drugi. Drugovi, vitezovi neba, njegovi klasići. Ćurguz, Kantar, Šušić i desetine likova koje smo upoznali i zavoleli kroz njegove priče. Njegova sećanja čitali su i oni koji se nisu interesovali za avione. „Kupila“ ih je emocija drugarstva, ljubavi prema profesiji koju ni jedan jedini pilot RV i PVO (uključujući i mini-državice nastale kasnije) do sada nije uspeo da napiše. Ni jedan.

Od kad smo počeli da objavljujemo Suadove priče na portalu i kada smo ih kasnije pretočili u knjigu, sretao sam dosta vojnih pilota koji su pričali o Suadu. Mali, zaista mali, procenat je imao neke zamerke. Jedan je rekao „preteruje“, drugi je rekao „nisu oni kao ekipa bili baš tako sjajni“. Svakakvih komentara je bilo. Ali svaki od njih, bukvalno do jednog, je rekao varijaciju nečega što će mi zauvek ostati urezano u sećanje: „…ali matori je bio faca“. I gotovo svaki od njih je završavao svoje komentare sa: „…nebitno, bitno je da  je on to napisao, da vidim da neko drugi pokuša da napiše nešto slično. Onako.“. I nije.

Tango-6-iza-scene-055.jpg
Na jednom od mnogobrojnih snimanja u Muzeju vazduhoplovstva / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six

Prijateljstvo, vitalnost i kraj

Suad je vladao Fejsbukom kao retko koji mlad čovek. Tako smo se i upoznali. Tako se „upoznao“ sa sigurno stotinama virtuelnih prijatelja. Način na koji se ophodio prema njima ih je oduševljavao. Njegovi postovi, stavovi, ljubav prema Jugoslaviji.

Tako smo se upoznali, družili. Molio sam ga, tada kao neznanac, klinac koji ima svoj blog, da što pre krenem sa objavljivanjem njegovih priča. Poklonio mi je poverenje i pisao ih je. Zatim nas je ponovo pokrenuo kada smo kao Tango Six, zbog njega, krenuli u avanturu izdavaštva. Suad je jedini razlog zbog kojeg je nastao Tango Six Publishing i čovek čiju je knjigu kupilo zaista dosta ljudi. Želeo je da svima potpiše primerak ali je to fizički bilo nemoguće.

Suad je bio najvitalniji čovek kojeg sam ikada upoznao. Živahan, kompjuterske memorije, raspoložen. Drugar. Voleo je samo jednu ženu, jednu zemlju i jednu profesiju.

Ja lično, iz nekog razloga, nisam tužan što Suad više nije sa nama. Biću tužan zbog drugih ljudi koji smrću ne dožive, ne ispune, ne opravdaju. Za Suada ne mogu biti tužan jer će mi zauvek biti primer i definicija potpuno i do kraja proživljenog života.

Mirno ti nebo gospodine pukovniče.

IMG_20170426_184139.jpg
IMG_20170426_145119.jpg IMG_20170426_093923.jpg P_20170430_115038.jpg image.jpeg 18670836_10155489502084171_9065278954492 %D0%97%D0%B0-%D0%A2%D0%90%D0%9D%D0%93%D0 18119154_10209217751102041_5224397559640 received_10155259992901100.jpeg 20170426_143828.jpg 20170426_164200.jpg

Petar VOJINOVIĆ

tango-six.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Суад је своје пензионерске дане проводио у четвороуглу Београда, Сарајева, Мостара и Котора... Већи део године је проводио у Београду и дружили смо се и повремено сретали у Удружењу пензионисаних војних пилота и приватно. 

Његове приче смо преносили на нашем сајту у посебној теми...

Након што је на иницијативу Петра Војиновића са Танго Сикса Суад објавио збирку својих летачких прича, Суад је у промотивном снимку за најаву књиге одао признање и нашем сајту. Судо, нека ти је плаво и мирно небо...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      У Београду је 15. августа након краће болести преминуо пуковник авијације у пензији, Милош Мидо Миликић.

      Милош Миликић је рођен у селу Бјелојевићи код Мојковца на Аранђеловдан,21. новембра 1927. године, од оца Вујице и мајке Зорке, који су поред њега изродили још и Дару, Драгицу, Милорада и Вука.
      У Мојковцу је завршио четири разреда основне школе и гимназију. Почетак рата је прекинуо даље школовање, а након рата је завршио и Ваздухопловно војно училиште (ВВУ), Ваздухопловну официрску школу (ВОШ) и Вишу ваздухопловну војну академију (ВВВА). Поред тога, у цивилству је завршио и две године права и две године психологије.
      Био је један од најмлађих учесника Народно ослободилачког рата (НОР) којем се прикључио са 13 година, одмах након подизања устанка у Црној Гори. Као борац и пушкомитраљезац у Трећој пролетерској бригади, са том јединицом је учествовао у свим борбама, између осталог и у пробоју на Сутјесци где је два пута био рањен. 
      Након рата, у чину капетана је једно време провео као члан УСАОЈ-а и СКОЈ-а у Албанији, где је са колегама помагао организовање Народне армије ове државе. По повратку се одлучује да пређе у Ратно ваздухопловство и постаје питомац Ваздухопловног војног училишта у Панчеву. Ту започиње и његова блистава каријера летача и пилота нашег РВ.

      У нашем РВ је као пилот провео пуне 22 године и обављао је низ одговорних дужности. Био је комесар пука, командант пука (83. ловачки пук у Пули, 111. јуришни пук у Брежицама, 198. ловачко-бомбардерски пук у Скопљу), Начелник штаба 44. ваздухопловне дивизије, Командант Прве ваздухопловне команде у Батајници, помоћник Начелника одсека за летачке послове у ВаК-у и Команди РВ и ПВО, Начелник катедре тактике на ВВВА и заменик начелника ВВВА.
      Током каријере је више пута похваљиван и награђиван и један је од најмлађих носилаца Партизанске споменице 1941. године. Био је најмлађи носилац чина мајора и пуковника у нашем РВ. Пензионисан је у чину пуковника авијације на лични захтев са 40 година живота и 42 године стажа. Након тога још пуних 20 година лети у цивилној авијацији. У Алжиру је био шеф пилотског одсека у Националној пилотској школи, а дуго година је летео и у авиокомпанијама у Јемену. Пред крај летачке каријере је летео у пољопривредној авијацији ЈАТ-а и „Утве“.За 42 године летачке каријере, летео је на преко 40 типова авиона, између осталог и на МиГ-21 на којем је био и инструктор. У 26600 летова током каријере, у ваздуху је провео више од 10000 сати.

      Након завршетка летачке каријере, бавио се историјом и ваздухопловном публицистиком. Објавио је аутобиографско дело „Бржи од звука“,монографију Прве класе ШАОА, као и дело „Ратним стазама Милована Ђиласа“. Био је члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) од самог оснивања.Из два брака, имао је троје деце. Живео је у Земуну.

      Сахрана Милоша Мида Миликића ће бити на Новом бежанисјком гробљу у суботу, 20. августа 2016. године у 13:45 сати.
      Нека му је вечна слава и хвала!
       
       
       
    • Од Милан Ракић,
      У небеску ескадрилу се преселио још један великан наше авијације. Иако није волео да прича пуно о себи и свом радном опусу, био је један од људи који су изградили наше војно ваздухопловство и чији је допринос био немерљив. Био је и остао господин до свог овоземаљског краја. Професор др Владимир Милошевић, дипл. маш. инж, пуковник авијације и опитни пилот у пензији....

      Владимир Милошевић је рођен 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Мајка, Анка Тричковић, била је професор француског језика, а отац Драгутин-мајор Југословенског краљевског ваздухопловства, свршени електромашински инжењер, конструктор авиона и пилот. Пре рата је конструисао школски авиона МИМА-2, који је био први авион у потпуности израђен у Југославији. Од почетне идеје, па до реализације.

      Након априлског рата је допао у немачко заробљеништво; три пута је покушао да побегне, али су га нацисти сваки пута хватали и враћали у офлаг. Нажалост, није успео да дочека ослобођење и преминуо је у логору Оснабрик.

      Иначе, Драгутин је био Земунац родом, али је службовао у Новом Саду. Тамо је Начелник ваздухопловнотехничке радионице (као инжењер) и уједно пилот у 204. ескарили првог ваздухопловног пука. Отуда се и Владимир родио у Новом Саду. Мајка је децу дакле сама подизала, као и многе мајке које су у рату осатле без мужева. Кћерку Гордану и сина Владимира, који се није много двоумио око избора будућег занимања. 
      Владимир је основно и средње образовање завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије.
      У Француској је 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. Чувени ЕПНЕР (École du personnel navigant d'essais et de réception). Дакле једна од осам врхунских ваздухопловних школа (у САД једна "обичне" и једна морнаричке авијације, те једна за цивилне тест-пилоте. Једна у Канади, једна у Великој Британији, једна у Индији, једна у Русији и ова у Француској) у којој се обучавају тест пилоти, али што је много значајније, ОПИТНИ ИНЖЕЊЕРИ ПИЛОТИ. 
      То читаву методологију тестирања и евалуације ваздухоплова, било у процесу истраживања и развоја, или пак у процесу пројектовања и производње, диже на један виши ниво. И покојни чика Влада је мислим био једини у нашем РВ и ПВО који је завршио ЕПНЕР-а
      Ксниј је на Машинском факултету у Београду магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, а 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.
      Иначе, ова његова дисертација се и даље цитира и користи...
      Радио је од почетка,тј. од како се након завршене Школе резервних официра активирао, у Ваздухопловном опитном центру, прво као референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би касније радио као инжењер пилот, а средином 80-их је постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.

      Написао је и неколико уџбеника, од којих најпознатији је свакако "Практична аеродинамика". Поред војне професуре на академији у Жаркову и у цивилству је имао плодну предавачку каријеру. На Машинском факултету је изабран био у звање ванредног професора на предмету „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама на предмету „Испитивање авиона у лету“.  Након пензионисања у војсци, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. И тамо ради до 2003. године.
      Не бих лицитирао са бројкама, али рачунајући питомце на Ваздухопловној и Полицијској академији, те студенте Машинског факултета, којима је проф. Влада предавао, мислим да их има на стотине који ће га се сећати по великом знању и ерудицији и на моменте магупском понашању и спремности на шалу, када наравно обавезе допусте...
      Имао сам привилегију да познајем професора Владу. И да се са њиме повремено дружим, иако је разлика у годинама била велика. Није био много причљив, али сам успео по неки пут да измамим по неко сећање, нарочито на школовање у ЕПНЕР-у... Њега је са друге стране, по неки пута занимало нешто из богословља, тако да смо се лако разумевали
      Бог нека му души опрости
       
    • Од Милан Ракић,
      У Београду је након болести преминула Људмила Јовановић, саобраћајни пилот у пензији и жена са највише летачког стажа у нашој авијацији

      Људмила Јовановић (девојачко Островски) је рођена 16. септембра 1931. године у Зрењанину, где је и 1948. почела своју каријеру ваздухопловца. Падобранка, једриличарка и пилот моторних авиона, инструктор летења са завршеном Вишом Пилотском школом и стеченим звањем дипломираног инжењера аеронаутике. Стуб мале породице летача (мужа Михајла проф. пилота-инструктора и ћерке Јасмине, пилота једрилице и моторног авиона). Завршила је 8. класу пилотске школе у Руми. За оно време када жене нису баш много могле да ураде у ваздухопловству, Људмила је урадила и превише....
      Државна рекордерка у једриличарству и освојена златна „Ц“ значка, поставља и рекорд „слободни прелет“ 126 км, и рекорд у дужини лета од 11 сати и једног минута; 1955. године у Вршцу у двоседу са колегиницом Цетком Кланчник, постаје инструктор моторног летења. Налетела 1200 сати на преко 13 типова авиона и преко 20 типова једрилица. Почела је на аеродрому Багљаш код Зрењанина, а завршила летачку каријеру на аеродрому Лисичји Јарак код Београда где је неколико сезона била и управник... На њему је проводила сво своје слободно време ....Волела је спортско летење, успешно је као национални судија радила на многим такмичењима у једриличарству и моторном летењу....
      Помагала је својим радом као секретар аероклубова у Зрењанину и Смедереву. Била је активан је члан Аероклуба "Београд" и једно време је водила Ваздухопловну школу Београда. Активна је била на месту генералног секретара обновљеног предратног Аероклуба „Наша крила“. Добитник је безброј признања и диплома и међу њима и "Златне значке" Ваздухопловног савеза...
      Волела је ваздухопловство, уживала у њему и користила сваку прилику да подучи младе ваздухопловце, а обучила их је доста. 
       
      Почетком марта 1999. године (10. март), са колегиницама оснива Удружење жена летача Србије и својим радом помаже Удружење од првог дана. Активно учествује у свим акцијама, а 2003. године постаје Почасна Председница тог престижног Удружења које окупља жене летаче из наше земље. 

      Вредно је радила неколико година на својој, јединственој књизи на овим просторима, ЖЕНЕ ЛЕТАЧИ ЈУГОСЛАВИЈЕ коју је објавила 2009. године која је историјско дело за наше ваздухопловство, у коме су биографије свих жена летача велике Југославије до тог периода...
      Од првог сусрета са летелицом, па до последњег јануарског дана када се представила у Господу, Људмила је читаву себе давала авијацији и летењу. У српском ваздухопловству је оставила неизбрисив траг...
      Нека јој је вечна слава и хвала и мирно и плаво небо!
      Бог да јој души опрости.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...