Jump to content

Recommended Posts

„Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.“
свети Владика Николај

Strah-od-smrti-1-990x556.jpg

Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван.

martin_heidegger.jpg

Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао. Дог год на свету постоји сведочанство о човеку, он није мртав, била то породична фотографија у соби, књига у библиотеци или слика у музеју, кућа или зграда остављена наредним поколењима, или просуто мало ракије током неке приче из прошлости „за покој душе“...

shade-on-the-beach.jpg?fit=1920,1440

Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо.

chora-church-tour-3.jpeg

Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном.

1.jpg

Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“

1280x0_nemackogrobljepantelej.jpg

Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек.

0*vx15Zl2_jL1IaY2A.jpg

У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.

11.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Милан Ракић рече

Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена.

kako divna i istinita recenica....:ok:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Heb 2:14 Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome, da smrću satre onog koji ima državu smrti, to jest djavola;
Heb 2:15 I da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi.
Heb 2:16 Jer se zaista ne primaju andjeli, nego se prima seme Avraamovo.
Heb 2:17 Zato beše dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički pred Bogom, da očisti grehe narodne.
Heb 2:18 Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.
 

1Cor 15:12 A ako se Hristos propoveda da ustade iz mrtvih, kako govore neki medju vama da nema vaskrsenja mrtvih?
1Cor 15:13 I ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta.
1Cor 15:14 A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša.
1Cor 15:15 A nalazimo se i lažni svedoci Božiji što svedočimo na Boga da vaskrse Hrista, kog ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju.
1Cor 15:16 Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta.
1Cor 15:17 A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.
1Cor 15:18 Dakle, i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše.
1Cor 15:19 I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od svih ljudi.
1Cor 15:20 Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umreše.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Неколико америчких православних архијереја изразило је жаљење поводом трагичне смрти Џорџа Флојда  25. маја у Минеаполису. Свети Архијерејски Синод Православне Цркве у Америци издао је саопштење у којем се вели: „Ми чланови Светог архијерејског Синода Православне Цркве у Америци жалимо због трагичне смрти Џорџа Флојда 25. маја 2020. године ... и осуђујемо бруталне радње које су довеле до насилне смрти...“      Даље се вели да „категорички одбацују расизам у било ком облику“ и подсећају да су сви људи створени по слици и прилици Божјој, „јер смо сви ми једно у Исусу Христу (Галатима 3,28). Због тога не треба да постоји мржња, омраза, нити непријатељство између нас, него помирење.“     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи   Христос Васкрсе!     Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци!   Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних!   Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима.   Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота.   Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство.   А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте?   А зашто се сликају попови?   Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима.   Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији.   А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све?   Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза?   Ваистину Васкрсе!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Вјера у васкрсење Христово и његова славна побједа над смрћу је она основа на којој је све саграђено, вјера је највеће чудо и она се стално изнова обнавља“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питајте свештеника“ протојереј-ставорофор Жељко Ћалић парох даниловградски, тумачећи Свето Јеванђеље на Томину недјељу.     Звучни запис емисије   Говорећи нашим слушаоцима о “блаженом невјеровању“ Светог апостола Томе отац Жељко је поучио слушаоце наше емисије о томе како да побиједимо маловјерје, и објаснио зашто су нам и данас потребна чуда да би повјеровали у Господа.   „Вирус страха од смрти је много опаснији од вируса корона. Превише је страха у нама а премало страха Божијег“-каже отац Жељко, одговарајући на питање слушалаца, како да искористимо на духовну корист вријеме изолације изазване корона вирусом.   Отац Жељко је објаснио и значај Побусаног понедјељка (први понедјељак након Томине недјеље), када наша Црква учи да је потребно обићи гробове наших ближњих, однијети васкршње јаје и поздравити се најрадоснијим поздравом наше вјере:   Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!     Свештеник Жељко Ћалић је потом одговарао и на бројна питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију.     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред нама је Томина недјеља. Зашто је она битна у циклусу празновања Васкрса, Христовог васкрсења?     – Сви су чули за израз невјерни Тома, којим се карактерише не само један тип човјека, већ и означава једна страна свечовјечанска којој је потребна потврда вјере, данас би рекли увјерења која можемо живјети као изразе сопствене воље само ако их освједочимо. Црква прославља прву недељу послије Васкрса као недељу апостола Томе или потврду Васкрса, који се увјерио у оно што је вјеровао, али и више од тога. Апостол Тома није само искушавао своју вјеру већ и ишчекивао да се његова љубав у Христоса обнови, која је устрептала у данима од Његове смрти до Васкрсења, па кад се увјерио у ране Христове узвикује као заљубљени човјек из цијелога свога бића који је пронашао поново смисао свога живота:“Господ мој и Бог мој „ а заправо оне значе Љубав моја, Христос мој. Невјерни Тома је увијек за мене значио и заљубљени Тома, друга страна свакога човјека да воли без обзира на све и да је човјек биће које зна да воли.   Колико се о питању вјере може причати из свјетовне визуре, па тако и научне – медицинске? Јер, питање причешћа и његовог значаја за вјерујућег, а притом и питања слободне воље, слободне одлуке вјерујућег да се причести, на тај начин се, чини се, измјештају из контекста и вјере и религије као праксе?    – Питања вјере су и медицинска питања јер је у основи живот који требамо да бисмо оздравили а не обољели у сваком смислу, посебно у оном у којем наука нема ни један одговор а то су питања смрти и живота. Овај Васкрс је посебан за нас у Црној Гори, јер је он заправо и потврда наших Литија, једно Томино овјеравање Литија. У Опроштајној вечери Христоса са својим ученицима пред страдање, Он каже њима односно Томи:“ И куда ја идем знате, и пут знате“. На то му апостол Тома одговара питањем: „Господе не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“. Али ако свети Тома није знао тајну која се пред њим одвијала, ми знамо из искуства Цркве да је пут Литија заправо Via Dolorosa (пут суза), односно стаза сваког хришћанина којом мора проћи свако ко се пропутио. И пандемија вируса је прилика да види сваки хришћанин какав би живот био уколико смо дуже и трајније одвојени од Онога кога волимо и Који даје смисао нашем животу. Причешће није само органски чин узимања вина и хљеба и симболике коју му дајемо, већ потврда Томине љубави „Господ мој и Бог мој“. Али то не може разумјети ни медицина, ни наука већ само човјек који воли а он може бити и епидемиолог, и вирусолог и политичар било који човјек који трага.   Када говоримо о слободи, слободном избору који је дат човјеку, колико је ово вријеме пандемије вријеме да човјек уопште, не само вјерујући, избори – докаже могућност постојања слободе – мисли, воље, дјелања… етц? (Да ли смо у „практиковању” вјере заиста слободни данас, или се све своди на демагогију?)   –   Ја мислим, да је прави одговор већ дјелимично садржан у Вашем питању, да слобода није дата већ се она увијек мора освојити и нико Вам је неће поклонити, а то смо видјели из наших Литија. Видимо из искуства ових дана и рада нашег Национално кординационог тима да сваки облик слободе за њих је из њихове идеологизоване визуре непожељан под изговором бриге за добро човјека. Само који је то човјек за кога је то добро и који има право на такву слободу то је право питање и чини ми се да грађевински радник у Црној Гори може бити слободан а вјерник не може. И овдје није у питању тај радник, јер он и нема избора и није слободан већ се бори да прехрани своју породицу, и заслужује свако поштовање већ је идеја једне наметнуте и неслободне заједнице коју промовише политика која има све облике богоборства и братомржње. Ми немамо избора, стављени смо пред мојсијевску дилему изласка кроз Црвено море, само што је овога пута оно идеолошки црвено и црно.   Не тако давно, најавио си да би требало да изађе твоја збирка прича. Докле је стигла та „прича”? О каквим причама је ријеч, које су најчешће теме? Да ли ће се наћи и неки „опис” не тако нам давних литија?    – Читав сам скоро живот записивао оно што сам искушавао, а најчешће су те приче о људима које сам сретао и који су мој пут одређивали на различите начине. Неке сам приче већ објавио као приче о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију, оцу Јустину Тасићу, мајци, брату а сада сам додао и Литијске приче, саме су се избориле и наметнуле. Такав ће и наслов књиге бити Литијске приче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...