Jump to content

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован у интервјуу за "Новости": Папи дочек, а српском патријарху забрана!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила.

 

Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године:


- Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани.

* Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару?

- Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији.

* Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим?

 

* Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ?

- Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио.

* Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању?

- По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година.

* Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ?

- МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол.

* Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије?

- Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено.

 

Извор: Новости


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Народ каже: ко лаже, тај и...  Значи, папа не долази у Скопље на позив Православне цркве, него на позив државе. А држава је пуно пута и у више наврата позивала, и патријарха Павла, и патријарха Иринеја, али они никад нису прихватили позив.

И како то за архиепископа Јована ништа и вези са доласком папе Фрање у Скопљу није спорно, када долази на канонску територију Српске православне цркве и то без њене сугласности?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, milos50 рече

Народ каже: ко лаже, тај и...  Значи, папа не долази у Скопље на позив Православне цркве, него на позив државе. А држава је пуно пута и у више наврата позивала, и патријарха Павла, и патријарха Иринеја, али они никад нису прихватили позив.

И како то за архиепископа Јована ништа и вези са доласком папе Фрање у Скопљу није спорно, када долази на канонску територију Српске православне цркве и то без њене сугласности?

А како то Мађарска нема море а има морнарицу?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, вођен за прву емисију из серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина):

       
      Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију.
      Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност.
       
      *Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима. Молим вас, Владико, да и са нама подијелите своја сјећања на тај први сусрет са Авом.
       
      Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском.
       
      *Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама?
       
      И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати…
       
      *Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза…
       
      Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник.
       
      *Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина?
       
      Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга.
       
      *Владико, реците нам да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина. Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани?
       
      Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће.
       
      *За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест?
       
      Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут…
       
      О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“
       
      *Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест?
       
      То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне.
      Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну.
       
      Слободанка Грдинић
      Часопис “Светигора” бр. 256
    • Од JESSY,
      Кондак 1.
      Теби, изабраном страдалцу Христовом, који си незлобиво као
      јагње на заклање злом бугарском краљу пошао, похвални песмопој
      сада узносимо, а ти, пошто си стекао велику слободу пред
      Господом, помоли се за спасење наше, да би могли са радошћу да
      ти кличемо: Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго
      владике Христа!
      Икос 1.
      Господ који у Светој Тројици пребива, стварајући анђеле на
      Небу, стварао је и анђеле на Земљи, међу којима и ти бејаше, свети
      мучениче Владимире, јер си сав живот свој анђелски поживео и због
      тога си се као анђео на Небеса узнео после страдања свога. Зато
      прими од нас ове анђелске похвале:
      Радуј се, јер си од царства свога желео да начиниш Христово
      Царство!
      Радуј се, јер беше кротак и побожан као мало који земаљски
      владалац!
      Радуј се, јер си народ Србски учио да правилно исповеда
      Свету Тројицу!
      Радуј се, јер те je више красила вера Божија, него царско
      порекло твоје!
      Радуј се, јер живот твој беше истинска служба Богу!
      Радуј се, јер се славно у Господу прослави!
      Радуј се, јер си јеретике обраћао истинској побожности!
      Радуј се, јер непрестано жуђаше за царством које није од овога
      света!
      Радуј се, незлобиво јагње Божије!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 2.
      И деда твој и отац, свети Владимире, били су краљеви Србски
      у Зети и Захумљу, али беху веома Богобојажљиви, па су и тебе од
      малена учили свакој побожности и непрестаном клицању Богу:
      Алилуја!
      Икос 2.
      Ти, блажени Владимире, од детињства би испуњен даровима
      духовним, јер беше кротак, смирен, Богобојажљив и чист животом,
      презирућу све земаљске насладе, а ревнујући за све оно што је
      узвишено и Божанско. Зато почуј ове похвале наше:
      Радуј се, јер ти преци беху благочестиви владари Србски!
      Радуј се, јер беше чист и душом и телом као извор планински
      од младости своје!
      Радуј се, јер од детињства твога живљаше анђелски и
      целомудрено!
      Радуј се, јер си Богомудро изучио сав Закон Божији!
      Радуј се, јер никада ниси ишао на веће безбожничко!
      Радуј се, јер од младости живљаше по заповестима Божијим!
      Радуј се, јер се ниси оскрнавио саблазнима овога света!
      Радуј се, јер у животу твоме све беше Богодолично!
      Радуј се, јер гораше као буктиња вере хришћанске!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 3.
      Још у раној младости тебе дадоше, свети Владимире, да се
      учиш ратним вештинама, које ти добро научи, али си се још више
      трудио да будеш добар војник Господа Христа и да Њему
      непрестано појеш: Алилуја!
      Икос 3.
      Због свега тога ти, свети Владимире, стече у себи и витештво,
      а још више и побожност, јер си даноноћно изучавао Свето Писмо,
      примењујући све заповести његове у животу своме. Посебно си био
      милосрдан према беднима и сиромашнима, који те необично
      љубљаше. Нека ове речи наше буду похвала доброти твојој:
      Радуј се, јер си од младости ревновао за узвишеним и
      Божанским стварима!
      Радуј се, јер марљиво изучи Божанско Свето Писмо!
      Радуј се, јер и телом, а још више духом беше истински
      украшен од Бога!
      Радуј се, јер си и војне вештине изучио на удивљење многих!
      Радуј се, јер љубављу и кротошћу владаше земљама Србским!
      Радуј се, јер имаше срце болећиво према убогима и
      сиромашнима!
      Радуј се, јер беше правичан и мирољубив према свакоме!
      Радуј се, јер у бојевима показиваше истинско витештво!
      Радуј се, јер беше владалац кога народ силно љубљаше!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 4.
      Пошто у Србским земљама где ти владаше, свети Владимире,
      беше доста богумила и других јеретика, ти их знањем Светог Писма,
      а поготово љубављу и незлобивошћу својом поврати истинитој Вери
      Христовој, па сви од радости запевасте: Алилуја!
      Икос 4.
      У животу и владању своме, ти, свети Владимире, све чињаше
      Богомудро, због чега би вољен од свију. У народ си слао учитеље
      да га учи науци Христовој, подизао си цркве и манастире, болнице и
      странопримнице, стварајући од земаљског царства свога Царство
      Божије, због чега ти кличемо овако:
      Радуј се, јер си подизао многе цркве и манастире!
      Радуј се, јер је кроз тебе вера Христова утврђена у роду
      нашем!
      Радуј се, јер Богомудро управљаше поданицима својим!
      Радуј се, јер си за путнике намернике странопримнице градио!
      Радуј се, јер си многе болнице за болеснике саградио!
      Радуј се, изобиље оскудних!
      Радуј се, заштитниче сиротих!
      Радуј се, храниоче удовица!
      Радуј се, верни слуго Сведржитеља Бога!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 5.
      Сејач кукоља на њиви Господњој ни теби није дао мира, свети
      Владимире, него је подизао и унутрашње и спољне непријатеље на
      тебе, како би те још више Богу приволео и како би још више ка
      Њему руке уздизао, појући: Алилуја!
      Икос 5.
      На тебе, свети Владимире, и земљу твоју, стално нападаше
      грчки цар Василије и бугарски Самуило. И када Самуило једном
      крену са силном војском на државу твоју, ти, не желећи да се узалуд
      лије крв људска, побеже са народом на гору Косогор, чекајући да
      непријатељ оде из тих крајева. Прими због тога ове усклике наше:
      Радуј се, јер си све непријатеље своје побеђивао силом Крста
      Господњег!
      Радуј се, јер неустрашиво чуваше државу од непријатеља!
      Радуј се, јер владаше земљом Србском по законима Божијим!
      Радуј се, јер у себи ниси гајио мржњу ни према
      непријатељима!
      Радуј се, јер као Аврам гостољубив беше!
      Радуј се, јер те и Небо и Земља чесно прослављају!
      Радуј се, благослове домова хришћанских!
      Радуј се, утврђење и правило вере Христове!
      Радуј се, верни слуго Господњи!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 6.
      Цар Самуило, сазнавши где се налазите, свети Владимире,
      опколи ту планину. Међутим, тада се још веће зло подиже на вас,
      јер почеше да вас уједају отровне змије, па ти, са свим народом
      подиже руке ка Богу да вас спасе од те напасти, вапијући: Алилуја!
      Икос 6.
      И Бог на молитве твоје, свети Владимире, умири змије, али те
      тада једна друга змија, кнез места где бејасте, издаде цару
      Самуилу, и ти допаде у ропство његово. Схвативши то као вољу
      Божију, ти рече да је боље да сам страдаш, него сав народ, и да као
      пастир добри сам положиш душу за овце своје. Због те жртве твоје
      ми ти кличемо:
      Радуј се, јер ниси желео да ти народ узалудно у ратовима
      гине!
      Радуј се, јер си и змије отровнице које ти војску уједаше
      молитвом Богу учинио благим!
      Радуј се, јер беше пастир добри Пастира Христа!
      Радуј се, изворе Божанске благодати!
      Радуј се, дубино смирења!
      Радуј се, радости побожних царева!
      Радуј се, утврђење Христових догмата!
      Радуј се, похвало Србске Цркве!
      Радуј се, заштитниче убогих и сиротих!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 7.
      И ти, свети Владимире, би заточен у град Преспу крај Охрида,
      где се у тамници даноноћно мољаше Богу. Тада ти се јави анђео
      Господњи, који те укрепи, рекавши ти да ћеш ускоро бити
      ослобођен, али и да ћеш мученички пострадати, нашта ти заједно са
      њим заблагодари Богу песмом: Алилуја!
      Икос 7
      А цар бугарски Самуило имађаше кћер Косару, чије срце беше
      веома милостиво према убогима и сужњима и које често
      посећиваше тамницама. И тако једном сишавши међу сужње да им
      ноге опере, она угледа и тебе, свети Владимире, и заволе те једном
      вишом љубављу, па пожеле да те ослободи. Прими због тога ове
      похвале наше:
      Радуј се, јер ради народа свога и сужањство претрпе!
      Радуј се, јер ти се у тамници јави анђео Господњи!
      Радуј се, јер ти је тај анђео благовестио мученичку кончину
      твоју!
      Радуј се, јер те је царева ћерка посећивала у тамници и
      тешила!
      Радуј се, похвало Васељене!
      Радуј се, украсу Цркве Христове!
      Радуј се, поборниче Крста Господњег!
      Радуј се, храбри борче за Истину Божију!
      Радуј се, непобедиво оружје царева и војника Христових!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 8.
      Кћи царева одмах похита ка оцу, молећи га да јој тебе, свети
      Владимире, пода за мужа. А он, неизмерно волећи своју кћер, а и
      знајући да си краљевске крви, благослови ваш брак, па ви од
      радости запевасте: Алилуја!
      Икос 8.
      И ти, свети Владимире, са супругом својом, поврати се из
      ропства дому своме, где би дочекан са великом радошћу. Тада ти,
      будући Богобојажљив, замоли супругу да у браку живите као
      девственици и да не прљате брачну постељу, већ да Богу узносите
      молитве дан и ноћ, што она смерно прихвати. И тако, ти владаше
      народом Србским са страхом Божијим, љубављу и сваком правдом.
      Нека те стога обрадују ове похвале наше:
      Радуј се, јер силног цара Самуила преобрати у љубав према
      теби!
      Радуј се, јер се из сужањства поврати у краљевину своју са
      верном супругом Косаром!
      Радуј се, јер иако у браку беше, девственик остаде!
      Радуј се, јер беше осветник страдалника!
      Радуј се, јер си диван у Светима Христовим!
      Радуј се, јер брзо услишаваш молитве наше!
      Радуј се, брзи исцелитељу од свих недуга!
      Радуј се, пастиру стада словесног!
      Радуј се, огњени мачу против јеретика!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 9.
      Када на власт у Бугарској дође злочестиви цар Владислав, он,
      завидећи незлобивости твојој, свети Владимире, смишљаше како да
      те домами себи и да те убије, не знајући да је од свега најлепше
      певати Богу: Алилуја!
      Икос 9.
      Да ли би и најречитија уста могла да опишу чудо које се потом
      догодило. Јер када ти, свети Владимире, пође једном у шуму, показа
      ти се орао, на чијим леђима као сунце блисташе сјајни Крст. Он тај
      Крст спусти на земљу и постаде невидљив. А ти се смерно поклони
      Крсту, па нареди да се у знак знамења тога на томе месту сагради
      црква, у коју би и тај Крст положен. Удивљени због чуда које се
      догодило ми ти певамо:
      Радуј се, јер ти Господ као знак страдања твога посла Часни
      Крст као знак страдања свога!
      Радуј се, јер и теби, као и цару Константину, беше од Бога
      показан Часни и Животворни Крст Господњи!
      Радуј се, јер си у виду орла видео Божанског анђела!
      Радуј се, јер ти је орао са небеса Часни Крст донео!
      Радуј се, јер си на том месту подигао цркву Божију!
      Радуј се, јер си у тој цркви многе сузе пролио, ишчекујући
      блиску кончину своју!
      Радуј се, блажени, јер благујеш у Царству Христовом!
      Радуј се, милостиви, јер милостињу делише на све стране!
      Радуј се, жалостиви, јер све уцвељене и сиротне сажаљеваше!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 10.
      У томе храму, ти, свети Владимире, провођаше дане и ноћи на
      молитви и свеноћним бдењима, јер осети да се приближава
      проречено време страдања твога, благодарећи Богу на свему
      песмом: Алилуја!
      Икос 10.
      Тада те, свети Владимире, краљ Владислав позва себи, као на
      договор, али супруга твоја Косара, не поверова речима његовим,
      него она оде на разговор са њим, јер му беше рођака. Тада он и њу
      обману, пославши ти по посланицима златан Крст, као доказ
      пријатељства свога. А ти затражи од њега не златни, него дрвени
      Крст на каквом је и Господ био разапет, што он притворно и учини,
      не би ли те примамио себи. Гледајући незлобивост твоју, ми ти
      кличемо:
      Радуј се, јер си попут највећих молитвеника истрајно на
      молитви у храму стајао!
      Радуј се, јер си веровао да онај који се Крстом куне, неће
      преварити!
      Радуј се, јер се ниси уплашио неправедне смрти која ти је
      спремана!
      Радуј се, јер чудесну смрт прими која задиви и непријатеље
      твоје!
      Радуј се, Богомудри учениче и следбениче Свете Тројице!
      Радуј се, јер беше кротак и смеран срцем!
      Радуј се, кротки слуго Небеског Цара!
      Радуј се, одбрано заробљених!
      Радуј се, заклоне нападнутих!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 11.
      Пошавши са добијеним Крстом на крсни пут свој, ти, свети
      Владимире, мољаше се целим путем Богу, свративши на крају у
      једну цркву, где се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим,
      запевавши: Алилуја!
      Икос 11.
      Када ти, свети Владимире, дође у град Преспу, краљ
      Владислав, чим те угледа, удари те мачем, у жељи да те убије, али
      те нимало не повреди. Тада му ти, јагње Божије, даде свој мач, и он,
      помрачен умом, узе га у руке своје и одсече ти главу. А ти узе главу
      своју рукама, па усевши на коња, одјури цркви где си се причестио,
      и у њој рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! Задивљени
      необичним чудом, ми ти кличемо:
      Радуј се, јер си као јагње на заклање злочестивом бугарском
      краљу пошао!
      Радуј се, јер си се пре смрти исповедио и причестио пречистим
      Тајнама Христовим!
      Радуј се, јер нека невидљива сила не дозволи бугарском
      краљу да те усмрти мачем својим!
      Радуј се, јер му ти тада незлобиво даде свој мач да будеш
      убијен њиме!
      Радуј се, јер си Господу на дар рукама својим чудесно главу
      принео!
      Радуј се, јер си чудесно испустио душу своју у храму Божијем у
      којем си се последњи пут причестио!
      Радуј се, јер се наслађујеш светлошћу Тросунчаног Божанства!
      Радуј се, јер си венац мучеништва од Господа задобио!
      Радуј се, јер си хору мученика на Небесима прибројан!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 12.
      Чесно тело твоје, свети мучениче Владимире, епископи и
      свештеници са славопојем погребоше у тој цркви, уз неутешан плач
      супруге твоје Косаре. И већ прве ноћи на гробу твоме се указа
      чудесна светлост, и анђелско појање: Алилуја!
      Икос 12.
      То чудо силно уплаши злочестивог цара, па он тело твоје,
      свети мучениче Владимире, предаде супрузи твојој, која га пренесе
      у Србску земљу и положи у храм Мајке Божије. И Господ кроз векове
      до данашњег сачува тело твоје нетрулежним, из кога се осећаше
      предиван миомир, и од кога се догађаху многа чудеса, да сведоче о
      великој светости твојој. Прими због тога ове усклике наше:
      Радуј се, јер си си принео у чисту и непорочну жртву на
      Небеску трпезу!
      Радуј се, јер се Богољубива супруга твоја замонаши при храму
      где ти мошти почиваху!
      Радуј се, јер демони устрашено беже од светих моштију твојих!
      Радуј се, јер и после смрти твоје теби долазе убоги и немоћни
      тражећи помоћи!
      Радуј се, јер је кивот са моштима твојим рекама суза орошен!
      Радуј се, јер се на празник прослављања твога скупљају реке
      народа у храм где почивају свете мошти твоје!
      Радуј се, јер си смерно цео живот проживео!
      Радуј се, јер сабеседниче ангела и архангела!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 13.
      О, свети мучениче Владимире, Богобојажљиви краљу Србски,
      немој презрети ове молитве наше, него се помоли Господу да се
      смилује на нас и приброји стаду своме, како би и ми могли да кроз
      сву вечност појемо: Алилуја!
      (Овај кондак се чита три пута, па затим поново: Икос 1. и
      кондак 1. и онда молитва, на крају.)
      Молитва
      О, свети Јоване Владимире, Богобјажљиви и благочестиви
      мучениче Србски, ти, иако владар беше, свима си слуга био, а
      највише Господу Богу. Животом својим ишао си уском стазом на
      чијем крају су била узана врата која у Живот Вечни воде, која си
      мученичком смрћу својом отворио, и постао причасник неисказане
      благодати Божије. Стога те ми, као таквог, молимо да и нама
      помогнеш, као што си многима до сада помогао, и да нас заступаш
      пред престолом Божијим, како би и ми нашли милост код Господа за 
      сва сагрешења наша. Молимо те, подигни још једном руке своје ка
      Творцу и твоме и нашем, и кажи Му: „Господе, Ти си сам рекао да
      ниси дошао да зовеш праведнике, него грешнике на покајање, па и
      ове слуге, које ме моле, призови к Себи. Прими их, као што си
      блудног сина примио, као цариника, као крвоточиву, као Савла, и
      безбројне грешнике, Теби само знане, и опрости им. Опрости им, и
      подари им покајнички лик до краја живота, како би се и они
      удостојили вечне награде у Царству Твоме.“ А на ове речи наше
      додај и ти још неке своје, за које знаш да ће Господа умилостивити,
      и ми ћемо ти бити благодарни довека.
      Јер ми, блатом греха укаљани, никада се очистити нећемо, ако
      нас ви, свеци Божији, не будете, као ближи Богу, заступали, и
      Господа преклињали да нам опрости.
      Стога, свети Јоване Владимире, моли Бога за нас, како би се и
      ми једном нашли у збору спашених, и како би и ми, са свима вама,
      Свецима Божијим, славили Надсуштаствену Тројицу, Оца и Сина и
      Светога Духа, и сада и увек и у све векове векова. Амин.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.     Прилог Радија Светигора  
      Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Milan Nikolic,
      Владика Јоаникије: Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, пројавио је и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве, Молите се Богу за јединство Цркве, молите се за Светејшег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу.
      У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког и изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, у Недељу Самарјанке, 30. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелској обитељи у Раковици служили су Преосвећена господа Епископи милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило.
      Саслуживали су протојереји-ставрофори Ђорђе Трајковић и Обрен Јовановић, протојереј Симо Кличковић, јереј Михаило Вукчевић, протођакон Иван Савић и ђакон Горан Нухановић.
      Говорећи о јуче завршеном заседању Светог Архијерејског Сабора, у својој првој беседи после избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао: „Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве. Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа. То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је изабрани митрополит Јоаникије.
      „Једино кроз Цркву ми разумијемо и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност. Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божја љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже да љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, патријарх Павле, који је и даље са нама и све ће више бити. Много је важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви. Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.”
      У свом обраћању, изабрани Митрополит црногорско-приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена:
      „Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо - сви ви имате мобилне телефоне - да се чувате”, поручио је владика Јоаникије и посаветовао верне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње.
      „Оно што се догађа на светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на свете Дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи и оскрнавили”, оценио је владика Јоаникије.
      Говорећи о Јеванђељу о Самарјанки, изабрани митрополит Јоаникије је указао: „Послије сусрета са васкрслим Христом Самарјанка је постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу и сумњу. Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио светом вјером и она је касније постала проповједник Ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, беседио је изабрани митрополит Јоаникије, подсетивши да Црква данас прославља и Светог апостола Андроника, који је по предању први проповедао у овим крајевима.
      У архипастирској бесједи Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије је, тумачећи свето Јеванђеље о сусрету Дародавца Воде живе и жене Самарјанке, што је било веома необично за оно вријеме „јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе.
      „Његови дарови су доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намењено је свима. Речима Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вечни. Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над грехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вечно здравље и вечно блаженство Царства небескога”.
      „Христове речи Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело говоре нам да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско. Жеља моја и браће архијереја, изабраног митрополита Јоаникија и епископа Кирила, била је да дођемо на ово свето место где је присутна та Вода жива коју Господ даје својим верним следбеницима, служитељима, ученицима. И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето место код наших свјатјејших патријарха, где је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана Вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије.
      Преосвећени Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило је у својој беседи нагласио: „Овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег патријарха Павла је бунар из којег истиче Вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати Воду живу благодати Божје живота вјечнога”.
      Владика Кирило је упознао сабране са мисијом коју Српска Православна Црква врши у Јужној Америци: „Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве и Светог Василија Острошкога они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов Светитељи чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега. У Епархији буеносајреској и јужно-центалноамеричкој поред људи нашег поријекла има и домородаца, Еквадораца, Аргентинаца, Бразилаца и других, што је новина у нашој Цркви. Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи, поручио је епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за Митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих епископских столица свете Српске Цркве.
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
      http://www.spc.rs/sr/izabrani_mitropolit_joanikije_sabor_projavio_utvrdio_jedinstvo_srpske_pravoslavne_crkve
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Њихова преосвештенства господа епископи: милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-центалноамерички Кирило, уз молитвено учешће Високопреосвећеног изабраног Митрополита црногорско – приморског г. Јоаникија, служили су данас, 30. маја, у пету недјељу по Васкрсењу – Недјељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Светог архангела Михаила у београдском насељу Раковица.

       
      Говорећи о јуче завршеном засједању Светог архијерејског сабора, у својој првој бесједи послије избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао да је Сабор пројавио и утврдио јединство наше Свете српске православне цркве. Наш Свети архијерејски сабор који се сабрао у име Божје око Христа Бога живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа.
      “То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи, и многе буре се подижу. Али, хвала Богу, брод наше Свете цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је Митрополит Јоаникије.
      Једино кроз Цркву ми разумијемо, како је казао, и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност.
      “Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божија љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, Патријарх Павле”, бесједио је владика и додао да се он упокојио, али да је његове гроб жив те да је он “и даље са нама и све ће више бити”.
      Закључио је да је много важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви: ” Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.”
      У свом обраћању, Митрополит црногорско – приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена.
      “Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо, сви ви имате мобилне телефоне, да се чувате”, поручио је владика Јоаникије.
      Посавјетовао је вјерне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње.
      “Оно што се догађа на Светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на Свете дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи оскрнавили”, оцијенио је Високопреосвећени.
      Говорећи о данашњем Јеванђељу о жени Самарјанки, изабрани Митрополит Јоаникије је указао на то да је послије сусрета са васкрслим Христом она постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу, сумњу:
      “Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио Светом вјером и она је касније постала проповједник ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, бесједио је Митрополит Јоаникије, подсјетивши да данас прослављамо и Светога апостола Андроника, који је по предању први проповједао у овим крајевима.
      У архипастирској бесједи Преосвећени владика Атанасије је, тумачећи Свето јеванђеље о сусрету Дародавца воде живе и жене Самарјанки, што је било веома необично за оно вријеме, “јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе.
      “Доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намијењено је свима”, бесједио је владика, додајући да кроз ријечи: “Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу”, Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вјечни. Преосвећени је истакао да “Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над гријехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вјечно здравље и вјечно блаженство Царства небескога”.
      Подсјећајући на Христове ријечи: “Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело”, владика Атанасије је поучио сабране да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско.
      Даље је казао да је жеља његова и браће архијереја, новоизабраног Митрополита Јоаникија и Епископ Кирила, била да дођу на ово свето мјесто гдје је присутна та вода жива коју Господ даје својим вјерним следбеницима, служитељима, ученицима.
      “И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето мјесто код наших свјатјејших патријарха, гдје је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије.
      Преосвећени владика Кирило је у својој бесједи нагласио да је овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег Патријарха Павла бунар из којег истиче вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати воду живу благодати Божје живота вјечнога.
      Владика Кирило је у наставку упознао сабране са мисијом коју наша Света црква већ 10 година врши у Јужној Америци: “Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве, Светог Василија Острошкога, они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов свети чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега”, казао је први Епископ Епархије буеносајреске и јужно-центалноамеричке.
      Нагласио је да у Епархији поред људи нашег поријекла има и домородаца, Екваторијанаца, Аргентинаца, Бразилијанаца и других, што је новина у нашој Цркви:
      “Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи”, поручио је Епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих столица наше Свете српске цркве.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...