Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Иво Голдштајн: Право помирење мора почети у Јасеновцу (ВИДЕО)

Recommended Posts

На годишњицу пробоја јасеновачких логораша, 22. априла, РТС је емитовао разговор са Ивом Голдштајном, аутором књиге "Јасеновац", до сада најкомплетнијег скупа чињеница и анализа о највећем стратишту на простору некадашње Југославије. О књизи и разговору са аутором пише уредник на РТС-у Ненад Милошевић.

Сећања на познанства с Голдштајнима и Ивинима

Са Славком Голдштајном сам се упознао 2011. године када сам снимао саговорнике за серију Анисемитизам. Тада ми је Славко причао о два система усташких логора: госпићки и јасеновачки. Обично људи мисле да логор Јасеновац налазио на једном локалитету, али он се заправо, као логорски сиситем, састојао од пет логора.

Главни улаз у логор Стара Градишка
Главни улаз у логор Стара Градишка

У то време Славков син Иво Голдштајн био је на дужности амбасадора Републике Хрватске у Паризу.

Остала ми је у сећању Славкова прича о слушању Хитлеровог говора на радију, мислим из 1936. када су се Славков отац и његов стриц по први пут уплашили Хитлера. Наиме, многи Јевреји у европским државама сматрали су да је Хитлер пролазна појава и да ће као и неколико немачких канцелара пре њега брзо отићи.

У мојој серији о Миловану Ђиласу учествовали су и Иво Голдштајн и његов стриц Данијел Ивин. Сва тројица су историчари, са мноштвом објављених књига и чланака. Славко и Иво Голдштајн објавили су обимну монографију о Титу, а Славкова књига 1941. година која се враћа била је веома запажена међу историчарима у региону а и на ширем простору.

Сећам се да сам са великим уживањем слушао Славка Голдштајна јер је имао великог говорничког дара. Теме је захватао пажљиво, аналитички и излагао их сталожено, не журећи, што ми сви људи новог доба, на штету нашу и наших слушалаца, чинимо.

Бедем око логора Стара Градишка
Бедем око логора Стара Градишка

С друге стране, његов рођени брат Даниел Данко Ивин, којем је др Фрањо Туђман био ментор за његов никада неодбрањени докторат, и који је хапшен заједно с Михајлом Михајловим, Шејком, Пеђом Исусом и другима, један је од најузбудљивијих саговорника које сам срео. Он у излагању крене на неколико страна, али после неког времена све се те стране стопе у један ток, и то његовим анегдотама даје посебну драж. Прошлост само што не замирише иза његових речи.

Професору Иви Глодштајну вероватно су чињенице да су му отац и стриц историографи олакшале у неку руку његова истраживања, али с друге стране је то, претпостављам могло бити и бреме, да се као истраживач бавите прошлошћу после стрица и оца, који су у историји и учествовали и који су о њој писали.

И књигу "Јасеновац", као и неколико претходних, Иво је започео у четири руке с оцем. Нажалост, Славко је брзо због болести морао да одустане и није дочекао њен излазак из штампе.

Мој Јасеновац

Моје занимање за логор Јасеновац датира из дечачких дана када ми је у руке доспела књига Случај Андрије Хебранга Мила Милатовића, чији се највећи део односи заправо на страдање логораша у Јасеновцу.

Јасеновац је у многима од нас истовремено потискиван и обнављан, као нека траума из детињства. А у неком животном добу дође време да покушамо да се с тим траумама суочимо, отворено и храбро.

Књигу "Јасеновац" Иве Голдштајна прочитао сам с великом страшћу. Једноставно, то је добро написана књига на коју мислите док правите неминовне паузе у читању, која у вама, без обзира на тему изазива бартовско задовољство у тексту.

 Главни улаз у логор Циглана у Јасеновцу, мај 1945.
Главни улаз у логор Циглана у Јасеновцу, мај 1945.

Шта ме је у тој књизи тако привукло и узбудило. Ми са жудњом за сазнавањем прошлости приступамо историографским делима. Она, ако су убедљива и добро написана мењају наше представе и о садашњости и о могућим правцима куда свет а и наш живот у њему могу да крену. Оно за чиме трагамо јесте смисао и континуитет од тачке А у прошлости, до тренутка у којем читамо о тој прошлости, или гледамо, слушамо. Озарујемо се када нам неко реконструишући, оживи прошлост, ма каква она била, када јој да смисао.

Ја заправо следим две линије: једна је хронолошка а друга је проблематска, рекао ми је у разговору професор Голдштајн. После сам помислио како је то најбољи начин да се једна тако сложена материја, деценијама прекривана и прашином и премазивана лаком, приближи данашњем читаоцу.

Дакле, тим логорашким судбинама, о чијим сам смртима и мучењима и раније читао, Голдштајн приступа отворено, не одвраћајући поглед од људи и када губе достојанство и здравље, када постају бледе сенке а не хероји, од људи од којих би неки, по сведочењима, пристали да умру одмах пошто се добро наједу.

Иво Голдштајн не скреће поглед ни са најтамнијих и најтрагичнијих места јасеновачког пакла пишући истовремено и о местима, малим оазама наде, преостале људскости и ретког хумора, тако неопхдног човеку.

"Ни истраживачи ни читаоци не воле да виде слике у којима се људско биће спусти испод неког прага достојанства, и одвраћају поглед од слика у којима човек губи атрибуте људског бића. После неколико седмица проведених у логору човек губи памћење", пише Голдштајн.

Ексхумација лешева на локалитету Међустругови 1946.
Ексхумација лешева на локалитету Међустругови 1946.

Читалац непрекидно жели да прочита како су се заточеници спасили, побегли, или убили крвника. У Јасеновцу је то био случај један од хиљаду или један од више хиљада. Има и херојских примера: као што је случај с Милом Бошковићем, секретаром КПЈ у Јасеновцу који свом крвнику Ивици Матковићу, једном од Четири М, који му на наступу командује да легне потрбушке како би га устрелио каже да жели да крвнику гледа у очи док умире.

Од двадесет и два логора смрти, пописаних у Јад Вашему у Јерусалиму само два нису била под нацистичком надлежношћу, а један од њих је био Јасеновац.

Систем логора Јасеновац се мењао током свог четворогодишњег постојања, и стога се не може само са једне или неколико страна прићи ономе што се стварно догађало. Постојала је наводно и такозвана мирна година, крај 1942. до краја 1943. када је у логору убијено или умрло „само‟ 8.000 људи.

Извори

Разни су извори које наводи и укршта Иво Глодштајн у књизи, од сведочења мемоариста: Илије Јаковљевића, Николе Николића, Ервина Милера, Милка Рифера, Николе Николића, Егона Бергера, Анте Цилиге и других, преко радова Антуна Милетића, исказа логораша које је још АВНОЈ 1942. објавио, исказа сведока и оптужених са суђења окупаторима и домаћим издајницима после Другог светског рата и других примарних и секундарних извора. Сам аутор био је сведок на суђењу Динку Шакићу.

О логору Јасеновац је објављено преко 1.100 књига од краја Другог светског рата до данас.

Иво Голдштајн је покушао да прикаже историју Јасеновца изнутра, укрштајући исказе и сведочанства сведока о истом догађају, остављајући читаоцу да сам процени који је ближи истини. Користећи такву методу успева да неке догађаје осветли скоро у потпуности.

Ова књига је, како њен аутор каже, написана за оне који се чуде над јасеновачким злочином, а међу такве спада и аутор овог текста.

Голдштајн нам открива и унутрашњу организацију логора, поделу рада и одговорности као и одступања од правила понашања, како логораша и логорника (старешина из редова логораша), тако и усташа и чувара.

С друге стране анализира и позицију логора Јасеновац у правном и политичком систему НДХ, као и парадржавне активности и везе оличене пре свега у односу Павелића и Макса Лубурића, заповедника логора, алфе и омеге логора током читавог његовог трајања, без обзира на смену са командног места и интернацију у коју је отеран под притиском Немаца.

Одвођење српског станвништва с Козаре у логоре. Снимљено у лето 1942.
Одвођење српског станвништва с Козаре у логоре. Снимљено у лето 1942.

Наиме, Немци су дошли до закључка у једном тренутку, крајем 1942. да се терором над Србима и другима у логору и уопште у НДХ, само регрутује све већи број партизана. Треба на овом месту рећи како је и Хитлер пред крај рата, када је тотални немачки пораз био само питање дана, рекао како је бар успео да уништи европске Јевреје. И Лубурић је био опседнут уништавањем Срба, комуниста и Јевреја, који су за њега, као и за његове учитеље у немачком логору Заксенхаузен-Оренијенбург где је био на обуци, представљали нижу расу, а сами Јевреји антирасу.

Велики део депортованих у логор, а процењује се да је у њега ушло између 120.000-130.000 људи, није преживео.

Велики број жртава није евидентиран јер је пре самог уласка у логор већ био мртав од исцрпљености, батина и успутних ликвидација у транспортима, или је одмах пред улазом у логор вођен на Градину, стратиште на другој обали Саве и ту ликвидиран.

Логор Јасеновац III могао је да прими највише 3.000 логораша, све преко тог броја је ликвидирано након повремених селекционисања у којем су болесни, стари и неподобни одвајани за ликвидацију, а они који су остајали у животу су изнуривани слабом исхраном и радовима на насипу или у логорским економијама.

После неколико месеци, најчешће су такође постајали кандидати за Градину, или убијани за пример на самом наступу, или негде успут на некој економији у кругу или ван логорског круга где су их усташе одводиле на рад.

Сама логорска управа је била против евидентирања логораша. Усташе су једноставно имале намеру да затру и логораше и сваки траг о њима.

Усташтво као идеологија

Поред нових сазнања о систему логора Јасеновац ова књига је веома важна и због чињеница, сада организованих у нови поредак, о самом усташком режиму и његовим особеностима и карактеристикама.

Дакле, усташтво је било, као идеологија, еклектички поглед на реалитет, каже Голдштајн, засновано на искривљавању идеолошких поставки Анте Старчевића а са елементима нацистичке и фашистичке идеологије. С друге стране, то је био тоталитарни и терористички режим који је систематски користио терор за остваривање својих циљева, па и тамо где се он није видео, као сенка је стајао над људима.

Законска одредба од 17. априла 1942. предвиђала је преке судове који као санкцију изричу искључиво смртну казну, где није предвиђен правни лек, а молба за помиловање не одлаже извршење, које се морало спровести три сата од изрицања пресуде.

Срби, Јевреји и комунисти су и законски проглашени највећим непријатељима хрватског народа. Циљ такве политике био је стварање чистог хрватског животног простора. Све то, наравно, звучало је познато још у то време. НДХ је прилагодио нацистичке расне законе, преузевши антисемитске мотиве нациста и фашиста, прикључујући им и тежњу ка уништењу Срба.

Сувереност НДХ

У коликој су мери Немци у НДХ надгледали и контролисали власт? Ниједан покрет војних јединица није се смео извести без немачког допуштења. Италијани су у другој половини 1941. реокупирали Јадранску обалу и Лику. Логори су у негативном и трагичном смислу били место слободе за усташе. Ту су, под изговором да спроводе у дело и политику Рајха убили десетине хиљада људи на најсвирепији начин какав није виђен у модерном добу, или двадесетом веку.

Једноставно, НДХ је буквално била држава у којој су владали теорористи обучени у униформе, држећи се само привидно општих правних и законских начела. Таква држава је после ангажовања немачких војних јединица у акцијама чишћења у НДХ морала сносити и немачке војне издатке или бар њихов велики део.

Треба рећи да су власти НДХ биле дужне да шаљу, како се рат разбуктавао, све више људи на такозвани добровољни рад у Немачку. У почетку, на рад су се људи јављали добровољно, а касније под присилом. У једном тренутку то је значило спас, нарочито за Србе у НДХ. Тако је 1942. у Немачку отишло на рад 20.000 Срба депортованих у Јасеновац после акција "подизања села" на Козари.

После реокупације италијанске сфере утицаја у НДХ и логори из госпићког система логора: два логора на Велебиту и два логора на острву Пагу морали су бити затворени. Они су такође били логори смрти. У њима је било заточено 30.000 људи. Преживело је свега неколико хиљада које су усташе после италијанске реокупације депортовали у јасеновачке логоре. Први заробљеници Јасеновца били су заправо логораши из госпићког система логора, око 3.000 Срба и Јевреја.

Систем логора Јасеновац

Систем логора Јасеновац састојао се од пет логора: Јасеновац И Крапје, 12 километара низводно од Јасеновца; Јасеновац II Брочице у селу на два километра од места Јасеновац; Јасеновац III Циглана смештен у самом истоименом месту, главни и највећи логор; Јасеновац IV Кожара, радни логор смештен у кожарском погону Јасеновца III и логор Јасеновац В Стара Градишка, у предратном затвору удаљеном тридесетак километара низводно Савом од Јасеновца.

Стара Градишка је испрва био замишљен као логор за Хрвате али је временом постао копија у малом, како каже аутор књиге, Јасеновца III Циглане. Градишка је била резервисана пре свега за – антифашисте, комунисте, скојевце, партизане и партизанске симпатизере, а после "чишћења" Козаре 1942. и логор за децу са Козаре.

Усташка и логорска организација власти

Иако су формално изнад Лубурића били министар полиције, Дидо Кватерник и сам Павелић, заповедник Лубурић имао је директне контакте са Павелићем чију је наклоност несумњиво уживао и којем је, изгледа једином полагао рачуне.

Унутрашњу управу су чинили – логорник, заменик логорника, заповедник рада, вођа рада, групник (пословођа), затим стотник, десетар и писарница.

Зграда из које је учињен пробој последњих јасеновачких заточеника 22. априла 1945.
Зграда из које је учињен пробој последњих јасеновачких заточеника 22. априла 1945.

Логор је запошљавао у просеку 3.000 логораша. Једна од највећих радних група били су гробари чији је животни век био два месеца.

У логору су се временом формирале разне заједнице - масони, партијска организација, економске, разне земљачке организације. Без заједнице логораша које су некада бројале само неколико чланова, појединац се није могао надати да ће преживети. У заједницама су људи испољавали солидарност, често на високом нивоу.

Јеси ли комуниста или четник?

Критеријуми за депортацију у Јасеновац често су били потпуно арбитрарни. Најдужа затворска казна износила је три године, али ју је мало ко дочекао, па и ако јесте задржаван је и даље у логору.

Од ухапшених Срба су тражили да се изјасне – да ли су комунисти или четници, а када би им ухапшеници одговорили да нису ни једно ни друго, усташе су онда млађе људе сврставали у комунисте а старије у четнике. Обе групе су имале пођеднако мале шансе да преживе. Новопридошли у логор су ретко пописивани.

Као и у другим логорима смрти логораши су убијани током самог транспорта у логор, јер су трпани у великом броју у вагоне, проводећи дане без воде и хране. Оне које не би успели да сместе у вагоне често су убијали на лицу места.

На уласку у логор предавали су све драгоцености, у које су по усташама спадале и наочаре које су се сматрале господском ствари. Када су побијени или депортовани српски сељаци у селима око логора њихова стока и покућство такође су постајали плен усташа.

У логору је било забрањено читање књига док се слушање страних радио-станица кажњавало смрћу.

Усташке власти су колико год су могле биле неосетљиве на приговоре Немаца, Италије и Цркве па су се међународне комисије које су обилазиле Јасеновац показале као чиста фарса.

Иако је у логору било заточено 46 лекара од којих је логор преживело само њих осам, лекарске неге скоро да није ни било, осим када су пред разним комисијама које су долазиле у логор показивани наводни болесници, заправо најздравији логораши које су усташе стављале у чисту постељину, док би оне иоле болесне и слабе пре тога побили.

Крвници, криминалци, цинкароши и конфиденти

Јасеновац је био предвиђен и за усташе који би се огрешили о дисциплину. Неки су и убијени а неки су постали заповедници и највећи крвници као на пример Љубо Милош или Мирослав Филиповић Мајсторовић.

Занимљив је случај Владимира Сингера, покрштеног Јеврејина који је био истакнути усташа између два рата, чак водечи идеолог, али који је заједно са фамилијом страдао у Јасеновцу под неразјашњеним околностима.

Вешала у логору Циглана у Јасеновцу
Вешала у логору Циглана у Јасеновцу

Поједини заповедници и усташки официри, иначе највечи крвници, били су људи који су волели уметност, волели да разговарају о књижевности, док су други били полуписмени или неписмени сељаци. Трећи су заправо били окорели криминалци, којих је било и међу логорашима. Они су најчешће постајали цинкароши и конфиденти, а неки од њих су, како каже Голдштајн, обукли и усташке униформе. Криминалци су уживали велику наклонсот усташа.

Поједини логораши су постајали мезимци усташа а неки од њих су чак и учествовали у ликвидацијама. Занимљиво је да су их усташе, све њих, пре или касније ликвидирале.

Храна

Логораши су у просеку у Јасеновцу добијали сто грама кукурузног брашна на дан. Борба за храну била је непрекидна, крађа хране, па чак и једног кромпира, кажњавала се смрћу. Месо су логораши јели најчешће када нека животиња на економији угине. У Старој Градишки је у једном тренутку сва трава била поједена. Тифус је покосио велики број логораша али и један број усташа.

Наступ

Наступ, постројавање логораша пред усташама било је нешто најзлокобније: тада су људи издвајани под оптужбом или не, понекад су убијани на лицу места а понекад одвођени на Градину на клање, иако би дан-два раније усташе са дотичним логорашем или групом њих збијали шале. Усташа је, без обзира на чин, могао премлатити или убити било којег заточеника без икаквог разлога.

Индустрија смрти

Усташе су, што су били веће убице и монструознији кољачи, имали веће шансе за бржи напредак у хијерархији.

Инжењер Хинко Пичили је почетком 1942. дошао на идеју да направи пећ за кремацију лешева у самом логору. Прве жртве те пећи-крематоријума три пута четири метра, били су сами њени градитељи. Жртве су довођене ноћу и убијане маљевима и након тога бацане у пећ. Постоје сведочења и да су живи људи бацани у крематоријум. Пећ је престала с радом у мају 1942. када је преуређена.

Од свих многобројних стратишта логорског комплекса Јасеновац највеће је било оно у селу Доња Градина на босанској обали Саве, где су после Козарачке офанзиве прво поклани локални Срби, њих две стотине. Те гробнице су снимљене из савезничких авиона и однедавно су те фотографије доступне истраживачима.

На Градини су убијани маљевима и ножевима над јамама. Роми су били у јамама и слагали лешеве, на крају их посипајући кречом и земљом.

Усташе су готово све познате начине на које су људи убијани и мучени током векова на Балкану примењивали и у Јасеновцу. Постојао је култ убијања, нарочито клања.

Дрвени маљ који је служио за ликвидацију заточеника
Дрвени маљ који је служио за ликвидацију заточеника

Логорске усташе регрутоване су из реда лумпенпролетаријата, најчешће од сиромашних херцеговачких младића. У убиствима у Јасеновцу су учествовали готово сви чланови усташке посаде. Највећи покољи одвијали су се за велике празнике, Ускрс и Божић, као и када је из Загреба у логор долазио Макс Лубурић, а један од највећих је свакако био када су испраћали Лубурића из Јасеновца, уочи "мирне године" када је убијено између 800 и 1.500 људи у једном дану.

Иако наводно Немци нису знали за злочине свакодневно чињене у Јасеновцу, немачки војници и официри смештени у немачким војним постајама су учествовали у силовањима жена које су најчешће после тога убијане.

У кругу фамилије

Колико је блиска веза између Павелића и Лубурића била, и поред инсистирања Немаца да се Лубурић уклони и казни, говори и чињеница да га је Павелић пред сам крај рата промовисао у генерала и врховог заповедника свих оружаних снага НДХ.

Занимљиве су и рођачке везе међу заповедницима Јасеновца. Вјекослав Лубурић био је блиски рођак Љубе Милоша. Динко Шакић оженио се полусестром Лубурићевом, као и Јаков Џал, пуковник усташке војске који је повремено долазио у логор. Сви заповедници логора Јасеновац били су емигранти, а сам Лубурић је провео седам година на Липарима у Италији у интернацији, што је иначе и језгро предратног усташког покрета.

Међу јасеновачким зликовцима истакнуто место има и неколико жена, већ споменута Нада Шакић, полусестра Макса Лубурића, затим Божица Обрадовић, која је још са Маријом Мајом Буџон чинила "црну тројку" која је учестовала у бројним ликвидацијама.

Жртве

У најмањем проценту Јасеновац су преживели Роми, затим Јевреји и Срби. Занимљиво је да су у логору страдали и истакнути интелектуалци под оптужбом да су масони.

И поред тога што су на католичку веру током рата прелазили и Срби а као муслимани се изјашњавали и босански Роми, то им најчешће није било од помоћи при одлучивању ко ће бити депортован у Јасеновац. У Јасеновцу је страдала, у првој години постојања готово сва ромска популација, њих 16.170. За смрт Рома није одговарао ни логораш а камоли усташа, пише, на једном месту Голдштајн.

Лешеви заточеника на обали Саве у Јасеновцу
Лешеви заточеника на обали Саве у Јасеновцу

Нарочито је била трагична судбина козарачке деце која су у логору Стара Градишка остављена јер су им родитељи који су остали у животу после "редарствене акције" на Козари отишли на рад у Немачку. Половина те деце умрла је од последица глади, болести и физички је ликвидирана. Претпоставља се да је половина спасена, око 6.000, а велику заслугу за то има Диана Будисављевић, Аустријанка која је имала добре врезе са Немцима у Загребу. Нажалост, деца су настављала умирати и када су извучена из логора тако да је од 12.000 деце преживело од 3.000 до 3.500 деце.

Занимљиво је да је неколико дечака учествовало у самом пробоју 22. априла 1945.

Размене

Логораши, нарочито чланови КПЈ, служили су и усташама и Немцима за размену заробљеника којих је како је рат одмицао било све више и више.

Усташе су и када је за неког стигла молба да буде пуштен или када је неко из врха власти интервенисао знале да кажу да је дотични мртав, а његова права смрт уследила би након дан-два. Истовремено је издаван налог да се неко пусти и тајни налог да буде ликвидиран.

Зашто партизани нису ослободили Јасеновац?

За логор Јасеновац је релативно рано сазнала и избегличка влада у Лондону. Неколико логораша је у марту 1942. сведочило пред Недићевом комисијом у Београду. Поједини немачки официри и редставници у НДХ знали су а неки од њих и покушавали да зауставе масовне злочине јер им је било стало и до добрих односа са квислиншком Недићевом владом.

Најчешћа питања везана за Јасеновац су била – зашто га партизани нису ослободили и зашто логораши нису дигли устанак, као на пример Јевреји у Варшавском гету.

Логор је био смештен на таквом месту које је евентуалне нападаче својим карактеристикама одвраћало од напада: природним препрекама, рекама Уном и Савом, затим мочварним пределом на северу. Логораши су непрекидно радили на учвршћивању одбрамбеног појаса, зидани су бункери у Градини и на другим местима око логора.

Јасеновачки логор Циглана био је са свих страна опасан дрвеним и зиданим осматрачницама
Јасеновачки логор Циглана био је са свих страна опасан дрвеним и зиданим осматрачницама

Јасеновац је чувало око 3.000 усташких војника, дакле било их је подједнако као и логораша. Немцима је било веома стало да се сачува пруга Београд‒Загреб. Знало се да ће у случају напада усташе прво побити логораше тако да су партизанима јављали да их не нападају. У таквим ситуацијама неблаговремене акције показују се кобним.

Партизани су то желели, и славонски али и сам Тито, који је чак и наредио "да се испитају могућности да се логор ослободи".

Међутим, сами логораши и партијска организација у логору су били против тога јер су знали каква ће рекација усташа бити у случају напада на логор. Нада у ослобађање или у бег из логора никада није нестала код логораша. Чекао се повољан тренутак а он је дошао тек када је постало извесно да се крај рата и самог логора ближи а да усташе не желе да оставе сведоке у животу. Логораши су се одлучили на пробој у најнеповољнијем тренутку. Зато је и број преживелих био тако мали.

Пре пробоја 22. априла 1945, усташе су дан раније поубијале 500 до 600 затвореница. У пробој је кренуло око 1.000 логораша из Јасновца III Циглане, 90 је преживело. Логораши смештени у Кожари преживели су пробој у још мањем броју јер су се тек после подне одлучили на пробој, слично је било и у Старој Градишки. Усташе су минирале и палиле објекте у логору и уништавале документацију.

Грађевински материјал за којим је одмах после рата владала велика тражња брзо су разграбили локални сељаци, као и машине преостале у логору. После неколико година логор је био рашчишћен.

Због чега је у култури сећања Јасеновац потискиван?

Непосредно после рата једном броју јасеновачких зликоваца је суђено и неки од њих су дали вредна сведочанства пре него што су осуђени на смрт, нарочито Љубо Милош, Филиповић Мајсторовић, Анте Врбан и други. Нажалост, један немали број није стигла казна.

Поглед из воза на логор Циглана у Јасеновцу
Поглед из воза на логор Циглана у Јасеновцу

Сама социјалистичка влада после рата, пише Голдштајн, желела је да прикаже нацисте и фашисте као главне злочинце а домаће квислинге као секундарне актере, што је као резултат имало стални дефицит истине о злочинима квислинга. То се по речима аутора показало кобним у осамдесетим годинама двадесетог века. У деведесетим се све на неки начин, у мањој мери, али са великим подударностима поновило и није случајно Славко своју књигу насловио: 1941. година која се враћа.

Jasenovac%20omot.jpg

Кад би били само Срби и Хрвати у игри ствар би била мање комплициране, каже негде на крају наших разговора Иво Голдштајн. Ту није само у питању 41‒45, него и 91‒95, наставља он, процес помирења који се мора догодити мора се догодити преко Јасеновца.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3501931/goldstajn-pravo-pomirenje-mora-poceti-u-jasenovcu.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када се погледају ове слике, сада у дане слављења Васкрсења... Шта се паметно може рећи? Ко је кадар да носи смрт у себи и не љути се, пита Рилке. Ове слике то јесу. Христос то јесте. Зато помирење мора почети ту. У вађењу смртног семена. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      На празник рођења Светог Јована Крститеља, пророка и претече Господњег, у народу познатијег као Ивањдан, Светом службом Божијом у Храму Благовештења у Дубровнику началствовао је Епископ захумско-херцеговачки Димитрије уз саслужење Епископа диселдорфско-немачког Григорија, свештенства епархије и бројног народа, који су се сабрали око престола Божијег да заједно заблагодаре Господу и принесу Свете дарове.
      ТВ Храм Владика Григорије у Дубровнику У току Литургијe у чин свештеника рукоположен је дубровачки ђакон Мирослав Бошковић, који ће своју свештеничку службу наставити у Дубровнику, а у чин ђакона рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Епархији немачкој.
      Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседом се обратио Владика Григорије.
      "Данас као што сте чули у Светом Јеванђељу, благи спаситељ нас подсећа на ону наизглед једноставну али за испуњење врло сложену заповест и задатак – а то је да не можемо два Господара служити. Или ћемо служити Богу или мамону. Можда се неки од вас питају и кажу у себи: „Знамо ко је Бог. Али ко је мамон?!“
      По неким тумачењима, а мени се чини да су ти тумачи баш близу истине: мамон је новац, паре, сребро, оно што је материјално, оно што нас привлачи и што нас повлачи да се не можемо уздићи да служимо Господу сведржитељу као свом Господару. Неко је од Светих Отаца рекао да је тај мамон, тј. то среброљубље, узрок свих зала" - истакао је Владика Григорије и сабраном народу пренео једно од својх Светогорских искустава:
      ТВ Храм Владика Григорије у Дубровнику
      "Када сам био млад монах, питао сам једног светог човека у Светој Гори, старца Јосифа, чега највише треба да се чува неки свештеник који ступа тек у службу Божију. Био је тада самном присутан и отац Сава, игуман Манастира Тврдоша који је и данас овде са нама. И старац Јосиф нам је рекао да се требамо чувати три ствари, а да је једна од тих ствари свакако среброљубље. Свакако тај новац. То не значи браћо и сестре, то вам је свима познато и сви смо толико разумни па чак и ја, да не треба да имамо новца за живот, да не треба да га стичемо да би смо омогућили себи и људима око нас живот – али ми никако не смемо постати његове слуге, он не сме постати циљ нашег живота. Новац је само средство. А средство никада не може бити Господар, оно може само да служи, а ономе што је стављено да служи не можемо ми бити слуге нити му служити" - поручио је Владика Григорије.
      Владика је рекао да на данашњи дан, врло прикладно прочитаном недељном Јеванђељу, славимо једног Светитеља Божијег који је прави симбол неслужења нечему материјалном, ничему и никоме осим Богу:
      ТВ Храм Литургија на Ивдањдан у Дубровнику
      "Славимо Светог Јована Крститеља, славимо његово рођење, славимо Ивањдан. Као што видите у прошлости, нашим народима није било толико битно дал се неко зове Јован или Иван, па ми данас Јованово рођење славимо тако што кажемо Ивањдан. Дакле, у новија времена уместо да постанемо бољи ми смо све гори и гори у том погледу што замерамо зашто се неко зове Иван или зашто се неко зове Јован и тако даље" - истакао је Владика и додао:
      "Свети Јован Крститељ мало је рећи да је славан, мало је рећи да је страшан. Свети Јован Крститељ је богонадахнути светитељ који сав, не само његова душа, не само његово срце, не само његов ум, пламти огњем духа светога. Он сав гори у својој вери. Он гори тако као што треба да гори и да служи сваки хришћанин. Он гори и служи као свећа, као она купина коју је видео Мојсије - гори а не сагорева, доноси и светлост и топлоту. Свети Јован Крститељ нас поучава да не можемо баш да се спасимо од оног од чега сви по мало бежимо а то је аскеза, то је подвиг, то је жртва, то је одрицање. И Свети Јован Крститељ нас учи да требамо да отворимо своје срце, своју душу, свој ум за Бога. Да Бог буде надахнитељ наших живота и његов гнев на људску лаж, на људско лицемерје, на све оно што не ваља код људи се не скрива. Он говори онима који су пошли код њега из Јудеје, али не са добрим намерама и не са искреним срцем:„Зашто сте дошли да видите сламку“ то јест њега. Толико је смирен. А онда кад њему долази онај кога су сви очекивали као Спаситеља, његова горућа љубав се претвара у благе, неизрециве, тихе и органске воде, воде освећења, и он каже: „Гле јагње Божије које узима грехе за живот света, грех света за живот света“. То је браћо и сестре Свети Јован чије рођење данас славимо" - поучио је верни народ Владка Григорије.
      ТВ Храм Владика Григорије у Дубровнику
      Преосвећени Владика је истакао да би за свештенике али и све Хришћане, Свети Јован Крститељ требало да буде образац и узор "да увек горимо ватром која не пристаје на лаж":
      "И кад се нађемо пред истином да се увек пред њом смирено поклонимо и да кажемо као Јован: „Нисам достојан да одрешим ремена на твојим ципелама“. Тако треба пред Богом. А пред људима, пред онима који су неискрени треба да будемо ватреног духа, да их се не плашимо, али исто тако да се увек сећамо да у сваком човеку обитава Бог, и да у сваком човеку може бити јагње Божије и да се сваком човеку можемо поклонити као Јован ономе који долази да узме грех света за живот света, као што се Јован поклонио Христу тако да и ми видимо да је сваки човек Боголико биће" - истакао је Владика Григорије.
      Преосвећени Владика Григорије казао је да по благослову Владике Димитрија и по благослову Божијем на дан рођења Светог Јована Крститеља у дубровачком храму Светог Преображења имамо и рођење нових службеника Божијих, за службу Божију, за наставак пута Јовановог.
      ТВ Храм Рукоположење у Дубровнику
      "Наш отац Мирослав треба да постане свештеник, да стоји крај олтара Божијег, да стоји пред престолом његове славе овде на земљи, да би смо ми и он заједно молитвама Светог Јована и свих светих дошли пред онај чудесни и вечни престо Свете Тројице. Данас за ђакона рукополажемо Ненада Живковића. Он ће бити ђакон, а врло брзо на Петровдан и свештеник у Немачкој, у граду Аузбургу. Ту је данас са нама и његова супруга која је Немица, она на жалост још увек не разуме шта ми то причамо ал има велико срце и велику душу, а овај човек који пева (дете које се чује у цркви) је његов син Дамјан. Ред је да подсетимо наше будуће службенике на службу Божију. Овим речима Светог Амвросија обраћамо се Мирославу и Ненаду са жељом да се ове речи дубоко укорене у њиховим срцима" - рекао је Владика Григорије и подсетио на текст Светог Амвросија Миланског који много добро подсећа једним делом на то шта би хришћани а поготово свештеници требали да пазе и на шта да обрате пажњу ако хоће да буду у Служби Божијој:
      „Држимо се с тога чедности и онога што читав живот наш украшава – скромност. Јер није безначајно у свакој ствари чувати веру и поштовати поредак из чега истински исијава оно што се доличним назива а што је са часним повезано тако да се одвојити не може. Јер оно што је долично то је и часно. А оно што је часно то је и долично. То је разлика више у речи него у самој вредности ствари. Разумемо да између њих има разлике али се она не може лако објаснити.
      У покушају да дочарамо разлику међу њима можемо да кажемо да се часно може упоредити са добрим здрављем и крепкошћу тела, а долично са љупкошћу и лепотом његовом. Као што лепота наизглед превазилази значај крепкости и здравља а без њих не може постојати нити се на било који начин од њих одвојити, јер уколико здравље није добро не може бити лепоте - тако исто и оно што је часно у себи садржи оно што је долично, које без њега не може напредовати ни постојати.
      Оно што је часно – часно је, дакле, као здравље у сваком нашем делу и поступку, а оно што је прилично је као лепота која се са тиме измешта и може се разликовати само у мишљењу.
      Уколико долично наизглед у нечему превасходи ипак му је корен оно што је часно. Цвет без њега вене а на њему процветава. Шта је дакле часно ако не оно што од срамног као од смрсти бежи?! И шта је нечасно ако не оно што доноси пустош и смрт?! Уколико је снажна основа часног – прилично цвета као цвет чији је корен здрав, а уколико је корен наших намера искварен - ништа не цвета.
      Ово је у нашим писмима другачије објашњено, каже наиме Давид: „Господ се зацари и у лепоту се обуче“. А апостол каже да ходимо поштено, да ходимо часно, као по дану.
      Кад Грци кажу "ЕСХИМОНОС" то значи лепо обучен, лепе спољашности. Бог дакле стварајући првога човека обликовао га је лепом спољашности. Добар распоред удова створивши му и давши му најбољи изглед. Није му још био дао опроштај грехова јер пошто га је обновио духом и удахнуо му благодат дошавши у обличју слуге човечијег рода узе на себе достојанство човековог искупљења. Исто је рекао пророк: „Господ се зацари, у лепоту се обуче“. И поново је рекао: „Теби приличи песма Боже на Сиону“.
      Што хоће рећи: „Часно је Тебе бојати се, Тебе љубити, Теби се молити, Тебе поштовати“.
      Наиме написано је „А све нека бива благообразно и уредно“. Него ми се можемо бојати људи, љубити и молити и чествовати, песма међутим је само усмерена Богу. Ми Богу приносимо оно што сматрамо да је приличније од свега осталог“.
      То је браћо и сестре његова порука и наша порука вама Хришћанима данас у овај свети и светли дан и порука новим свештенослужитељима: Да певамо и славимо Бога" - нагласио је Владика Григорије и на крају испричао:
      "Кад сам срео једног Епископа из Африке. Питао сам га какви су ти људи тамо у Африци, ти црнци којима је он Епископ. А он је дуго времена био монах на Светој Гори. Каже: „То су много добри људи. Чак су бољи и од Светогорских монаха“. Упитах га ја на основу чега то тако суди? А он каже: „Не постоји код тих људи ни једна песма, ни једна игра, која није усмерена Богу“. 
      Тако свака наша песма и свака наша служба кад смо свештенослужитељи и кад смо Хришћани треба да буде усмерена Богу. Амин, Боже дај" - завршио је своју празничну беседу Епископ диселдорфско-немачки Григорије.
      Извор:http://www.tvhram.rs/vesti/aktuelnosti/1008/vladika-grigorije-hriscanin-uvek-mora-goreti-vatrom-koja-pristaje-laz
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вјерује да ће политичко руководство Републике Српске, као и представници српског народа у Федерацији БиХ и заједничким органима власти у БиХ истрајати у политици непристајања на војно укључивање у НАТО.

      – Морално је право српског народа да каже „не“ НАТО-у, јер је НАТО бомбардовао српски народ, како у БиХ, тако исто и још више у Србији и Црној Гори – рекао је митрополит Хризостом за „Руску газету“
      Он је навео да се Црква не бави оваквим питањима и нема „званичну позицију“ о овом питању, али епископи народа у својим епархијама у БиХ, народа који живи трагичне посљедице НАТО бомбардовања, имају право и обавезу да кажу шта мисле о овом питању.
      – С обзиром на то да сам упућен у посљедице гранатирања насеља и села са српским народом и положаја српске војске 1995. године, категорички смо, не само против прикључења у НАТО, већ и против такве приче уопште – рекао је митрополит Хризостом.
      Он је оцијенио да је садашњост и будућност српског народа у Митрополији дабробосанској, па и цијелој БиХ, тешка, али није обесхрабрујућа.
      – Молимо се непрестано – да се сложимо у миру и братској љубави, у Христу Господу, да се обожимо, да постанемо христоносци и богоносци и онда да се умножимо и напунимо земљу своју и владамо њоме. Без овог тројства нема среће, нити будућности ни за један народ, па ни за српски – истакао је митрополит дабробосански.
      Он је подсјетио да је Србија међу гарантима Дејтонског споразума и да
      Република Српска и Србија имају добре специјалне везе и односе, што није мало да би више од тога тражили.
      Говорећи о рјешењу питања Косова и Метохије, митрополит Хризостом је рекао да Црква тренутно види друго рјешење тог питања осим оног које је исказано у Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН.
      – Косово и Метохија су саставни дио Србије, тренутно под међународном управом и тражимо да се поштују одлуке УН и потпуну примјену Резолуције 1244 – навео је митрополит дабробосански, подсјетивши на друге случајеве отимања територија које су, ипак, на крају враћене матичној држави.
      Према његовим ријечима, то како ће тећи рјешавање питања Косова и Метохије умногоме зависи од става Србије и њеног међунароног угледа и положаја.
      – Косово није само територија. То је метафора наших највиших моралних вриједности насталих на тој светој српској земљи. И као што је Света земља – земља отаца и праотаца, света и неотуђива од јеврејског народа, тако је и наше Косово и Метохија наша света српска земља наших светих отаца и праотаца – нагласио је митрополит Хризостом.
      Он је напоменуо да је Српска православна црква /СПЦ/ преко свог највишег органа власти Светог архијерејског сабора ове године потврдила раније опредјељење о Космету – да је оно саставни дио Србије, што је дефинисано Уставом Србије и Резолуцијом 1244.
      – Вјерујем да наша Црква изражава свијест и савјест српског народа по питању Косова и Метохије… Отели сте на начин како сте отели, али да ми дамо сагласност на вашу отимачину то је већ премного и разумије се неприхватљиво. Што је отето – отето је, али не може бити предато – поручио је митрополит дабробосански.
      Он истиче да се јединство српског народа не остварује искључиво јединством територија, а посебно не државних, него се базира на јединству српске цркве, српске националне свијести и културе у најширем значењу те ријечи.
      – Срби као и Руси живе широм свијета и свуда се осјећају Србима, свуда живе своје српство кроз правослано-светосавски и косовски завјет – рекао је митрополит Хризостом.
      Он је истакао да су, тек доласком Владимира Путина на водећу позицију у Руској Федерацији, Срби осјетили исконски дух Русије, у којем се препознаје осјећај за добро, истину и правду у политици, осјећај за слабе и нејаке, угрожене, понижене и презрене.
      – Од саме Русије и њене политике према Балкану и свим балканским земљама зависи и која ће бити даља судбина Русије на Балкану. Треба имати у виду да се управо сада на Балкану одвија велика пресија, па можемо констатовати право насиље над српским народом на Балкану да се приклони НАТО-у и Америци, а против Русије – сматра митрополит дабробосански.
      Он је поручио да Срби никада неће заборавити, не само бол, већ увреду и понижење које су доживјели од САД, Велике Британије, Холандије, а посебно Њемачке и Аустрије трећи пут у 20. вијеку.
      Према његовим ријечима, носиоци пангерманизма су, уз подршку Ватикана и Римокатоличке цркве, успјели да разбију идеју панславизма, што се нарочито испољило у Пољској, Чешкој и Хрватској, у земљама које су, како каже, изгубиле словенски идентитет, словенску културу и претвориле се у оно што данас јесу.
      Говорећи о различитим протестима у земљама региона, он је рекао да протести треба да буду показатељ демократичности једног друштва, али да је историја показала да су стране агенције и службе на овим просторима стварале атмосферу утицаја и владања, те да БиХ није изузетак.
      – Демонстрације би требало да буду у сврху поправљања друштвених односа, али не у служби туђих интереса – сматра митрополит Хризостом.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Снимак Духовданске беседе јеромонаха Петра (Драгојловића) игумана манастира Пиносава.
       
    • Од Логос,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
×
×
  • Create New...