Иво Голдштајн: Право помирење мора почети у Јасеновцу (ВИДЕО)
Од
Милан Ракић, in Историја
-
Чланови који сада читају 0 чланова
Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
-
Сличан садржај
-
Од Поуке.орг - инфо,
Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу. Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу 1934. Извор: Епархија жичка -
Од Жељко,
«Сваки је човек лаж...» Колико пута је свако од нас читао, слушао или изговарао ове речи псалмопојца! Међутим, на колико различитих начина оне могу одјекнути у срцу...
Једна је ствар кад човек једноставно чита правило пред Причешће, у којем се садржи и 115. псалам који започиње овим речима. Чак може да задржи пажњу на њему. А друга је кад схваташ да си сам – лаж. Овде човек још може да нађе и неку утеху: да, ти си несрећан, лажљив, несталан, али ниси само ти, већ су сви уопште «сваки човек». Али, ако те је неко издао, преварио, напустио и оставио без помоћи управо онда кад ти је била најпотребнија... Управо тада схваташ сву снагу, сву тужну дубину ове констатације пророка. Зато је човеку веома тешко – не просто да схвати да је сам, да је сам са својом несрећом и болом, већ и да изненада схвати да сви они у које се надао, које је сматрао верним другом, братом, сестром, у ствари нису то осећали према њему. Или су осећали и престали да осећају. Овакво откриће може не само да рани душу, већ је понекад у стању да је практично убије, да уништи у њој нешто врло важно, што је потребно, не за постојање, већ за живот.
И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не.
Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање.
Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно.
И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе...
Игуман Нектарије (Морозов)
Превод Марина Тодић
Извор: Русија.рс
This post has been promoted to an article
-
Од Поуке.орг инфо,
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије рекао је вечерас пред подгоричким саборним храмом, након крсног входа улицама Подгорице да је од њега и протојереја Мирчете Шљиванчанина полиција тражила да „разагнају народ са храма“.
„Да ли је отац Мирчета то могао да прихвати? Црква Божија је да сабира све људе и земаљске народе, да их мири, призива на слогу, љубав и помирење. Отац Мирчета је позван у полицију. Ја сам рекао инспектору да једини који треба да одговара сам ја“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
Додао је да је тај инспектор са Косова, из Пећи.
“Рекао сам му да ми овдје бранимо светиње и на Косову и Мтохији, а онда и у Црној Гори”, нагласио је Владика.
Владика Амфилохије је подсјетио да се властодршци кажу да је црквена имовима прије 1918. године припадала држави Црној Гори, али и да је краљ Никола био крштени владар а ова Црква државна.
“Тако да је однос краља Николе према Цркви био однос кршенога владара, крштене државе”, нагласио је он.
Подсјетио је да ми данас имамо секуларну државу и некрштене владаре.
“Откуд им право, некрштеним владарима, да узимају светиње”, упитао је Митрополит Амфилохије.
Подсјетио је да су Дечани, Пећка Патријаршија и Метохија припадали Краљевини Црној Гори.
“Ови наши садашњи, они су признали непостојећу државу Косово, одрекавши се срца Црне Горе за времена краља Николе. Зашто се онда чуде отпору овога народа”, казао је он.
Митрополит Амфилохије је подсјетио, такође, да Бока Которска није припадала краљевини Црној Гори.
“Како ће они онда примијенити тај закон на Боку Которску? А сјевер је први пут у историји 1913. припао Црној Гори. Тамо Црна Гора краља Николе ништа није саградила, јер су били балкански ратови… Какав је то закон, како је то безумље да се такав закон проглашава пред зору уз избацивање посланика из Скупштине који су били против тога. Зар се тако доносе закони у демократским државама”, запитао је он.
Осврнуо се и на оптужбе да је Црква против државе због тога што брани светиње.
“То није против државе него против те и такве власти, против властодржаца који такве безумне законе доносе”, прецизирао је Митрополит Амфилохије.
Поручио је да ниједна власт на овој земљи неће дочекати да Црква разгони народ.
“Овај народ је први пут, ја бих рекао послије седамдесет година постао слободни народ. И само неко ко је антинародан може да тражи да се народ одрекне слободе”, рекао је Владика Амфилохије.
Владика је одбацио оптужбе да се Црква у Црној Гори сврстава на страну одређених партија.
“То што се ставови неких од њих поклапају с нама је друго.Ако се ова власт одрекне овог безумља, онда ћемо ми бити за њих. Али ако они и даље буду подржавали тај злочин над Црном Гором, то је онда злочин као кад су признали Косово: Како онда могу да траже да храмови припадају држави Црној Гори? Којој Црној Гори“, рекао је он.
Казао је да је он најодговорнији за оно што се догађа на литијама.
„Нека ме ухапсе и у Спуж нека ме воде, биће ми добро да се одморим. Али није добро за њих, није добро за Црну Гору да наставе са насиљем”, поручио је он.
Рекао је да ће следеће седмице бити настављена ова молитвена сабрања, све док поништења безбожног закона.
“Ови наши крсни входови биће настављени у миру, у братској слози, слободи и призиву на помирење међу браћом. То је смисао ових сабрања”, закључио је Митрополит Амфилохије.
Радосав Рајо Војиновић
-
Од Поуке.орг - инфо,
На дан када славимо рођендан Цркве Божије, силазак Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенствo Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Епископ је служио уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине Светотројичног храма протојереја-ставрофора Јована Ђорема, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоја Санда, протонамесника Марка Петровића, војног свештеника јереја Владимира Благојевића, протонамесника Мирољуба Попадића, јереја Владимира Јовановића, протођаконâ Александра Грујовића и Милутина Балтића. Уз мноштво благоверних Краљевчана био је и градоначелник Краљева г. Предраг Терзић са својим сарадницима, припадници Војске и Полиције, представници многих предузећа и културно-уметничких друштава, као и многи други. Да радост празника буде већа, потрудио се и хор “Свети Архиђакон Стефан“ из Краљева. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља уследила је беседа Владике Јустина, у којој је нагласио да се на данашњи дан извршио домострој Спасења. Господ је ниспослао Духа Светога, у виду огњених језика на своје ученике, апостоле. Данас нас је Дух Свети сабрао у овај храм, да и ми примимо Духа Светога, да се обучемо у силу са висине, јер сви ми смо приликом крштења и миропомазања примили Духа Божијег. У овоме свету је тешко опстати и бити човек. Повремено се удаљимо од Господа Бога. Данас је дан када иштемо Духа Утешитеља, Духа Истине, Духа Мудрости, да нас подржи, да нас оснажи, да нам да оружје духовно кроз Свете Тајне у Цркви Божијој. Оно је опробано. Користили су га светитељи Божији и њиме задобили светост, спасли се. Свако ко се спасао од греха, смрти и ђавола, тамо је где су свети, а ако смо тамо где су свети, онда смо и ми свети. Велика је тајна побожности, велику тајну Господ крије у Цркви Својој и свако ко хоће да проникне у ту тајну мора да буде њен судеоник. То се може само у Цркви где обитава Истинити Бог, Који је Глава Цркве. У Цркви Дух Свети чини све оно што нам је на корист, за спасење наше – поручио је Владика. Током Литургије Епископ Јустин одликовао је јереја Мирољуба Попадића чином протонамесника, а ђакона Милутина Балтића чином протођакона. Након ломљења славског колача уследила је трпеза љубави. Братство Храма Свете Тројице у Краљеву даривало је крст блаженопочившег Патријарха Павла г. Обраду Лазовићу за сав несебичан труд, који је током година учинио и још чини у Старом храму у Краљеву. Извор: Епархија жичка -
Од Поуке.орг - инфо,
Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-