Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Коме звоне неродимска звона

Оцени ову тему

Recommended Posts

Страх је пресудио, због њега десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај

Untitled-1-5cc5ec057726b.jpg

Од српског дома остао је само овај праг

Преко остатака капије улази се у густо растиње, у сигурну заштиту од сваког погледа. Управо је то прва брига: избећи сваки поглед, сакрити се. Испод тог крова од бршљана, багрема и колутова купине не види се ништа, а остаци гробова на стрмој падини вире из земље, поломљени и изврнути. Ни они се више не могу видети. Само понеко име и много пужева на изданцима дрвећа, на гробљу у Неродимљу. Среда, пред Васкрс. Овде дуго није долазио нико, нема ни остатака свећа. Чују се гласови на албанском.

„Овде је сигурно, је ли неко почео да се окупља око вас? Идите ви, направите један круг око села, па се вратите”, шапућем у телефон Синиши Живићу, најбољем познаваоцу путева на Косову и Метохији. Остаје се међу неродимским именима, сунце је иза брда и смањено је светло. Са поломљених плоча чита се Велизар, Милутин, Тројан, Манаска... Шабић Наћа је једини имао среће, његова хумка је читава. Имају ли ови људи потомке и јесу ли заборављени? Изнад некадашњег комплекса био је велики бор што га је, према народном предању, засадио цар Душан. Одмах је спаљен 1999. године, али су усред ове шикаре израсла два нова стабла бора. Остатке Цркве Светих арханђела није могуће наћи, можда је под отпадом и смећем или је на крају, поред новог пута и нових албанских кућа. У прах су претворени различити слојеви фресака од 14. века до 1700. године. Од свега је остао звоник, из њега штрче нагореле греде. Лекар Иван Радић из Урошевца, радећи у неким страним и хуманитарним организацијама, чуо је да Албанци говоре како после разарања свих светиња овог краја ноћу звоне звона са срушених неродимских цркава или са минираног манастира Светог цара Уроша Нејаког Немањића, који се налази изнад села. Крећемо даље у потрагу за фрагментима уништеног српског живота између лепих албанских домова. Професор географије Драган Кукурековић из Доње Гуштерице код Липљана показује остатке бетонских греда на месту где му је живела тетка. Знао је сваку воденицу на реци Неродимки: „Овде је била воденица Калуђерка, имала је четири камена”.

Ту је стара школа, амбуланта, оронули соцреалистички дом културе. „Овде су живели Парлићи”, препознаје свештеник Саво Шмигић остатке кућа и завичаја своје супруге у крају који се зове Доње Неродимље. Остатке цркве овде нисмо успели да пронађемо, као што десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај. Страх је пресудио.

Њихов земљак Златан Крстић одселио се одавде пре 40 година, долазио је повремено код мајке, чешће након очеве смрти, па је и 14. априла дошао до Урошевца да узме нека документа. У рату није учествовао, није ни био ту, али га је Башким Нуха „препознао”, показао прстом на њега и оптужио га за ратне злочине. Спроведен је у посебно чувани затвор код Подујева. Башким се састајао са Златаном протеклих неколико година, јер су завршавали документацију за превод земље коју је породица Крстић продала породици Нуха још осамдесетих година прошлог века.

„О исходу поступка заиста не бринем и сигуран сам да ће Златан бити ослобођен. Једино забрињава његово здравствено стање. У протеклих шест месеци пет пута је оперисан”, каже његов адвокат Дејан А. Васић. Човек је невин и страх који је произвело његово хапшење једнако је разоран као систематско уништавање српског Неродимља.

У ранијим ропствима, ратовима, окупацијама и међусобним обрачунима овде су, ипак, преживљавали људи. Од летњих двораца Петрича, неутврђених српских престоница, отворених и лепих места остало је локално становништво, снажно предање, свет приче и легенде, писани извори и догађаји који су месту дали снажну особеност и положај у историји. Овде је испустио душу највећи градитељ цркава и покровитељ уметности код Срба Милутин Немањић, а десет година касније, 1331, ту су се сукобили његов син Стефан Дечански и ојачали краљевић Душан, потоњи српски цар. Одатле је Дечански краљ одведен у Звечан и погубљен. Несигурна времена распада државе, несрећни и фатални пораз Мрњавчевића на Марици 1371, а потом, неколико месеци касније, и смрт цара Уроша, последњег великог Немањића, дали су много повода да се око Неродимља исплете легенда. Као у витешком роману, смењују се пријатељства и издаје, властољубље и смерност, светост и Божја казна. Одговоре на питање због чега се догодила пропаст делимично је давало предање, а патријарси после обнове Пећке патријаршије под Соколовићима, Мехмед-пашом и Макаријем постају чувари државности и наследници Немањића. Тако ће, двеста година по Урошевој смрти, запустело Неродимље наново извести на историјску позорницу патријарх Пајсије Јањевац у „Житију Светог цара Уроша”. Неуморног путника, брижног чувара књига, обновитеља цркава, писца и дипломату тргао је из сна последњи Немањић реченицом: „Зашто ме забораву предадосте?” Та реченица је повод за настанак драме у Неродимљу, а у њој Вукашин убија Уроша, који се потом јавља као светитељ и обновитељ места. За њега патријарх Пајсије те 1594. године каже „да је и црквено кубе коначно пало, и пребивалиште постаде разбојницима и зверима, и пуно смећа беше, јер се нико није бринуо о томе”.

Где су данас цркве Неродимља, где су данас људи Неродимља и да ли смо их предали забораву? Ко се брине о њима, ко склања ово смеће са њих? Никола Лукић је имао пет месеци када су га однели из Неродимља ратне 1999. године. Данас, осмехнут, с пијуком у руци ради на обнови манастира Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Копа пажљиво између старих зидина и новог конака. Тројан Парлић, из старе породице учитеља и међуратних песника, дочекује госте у манастиру Грачаница, тумачи ликове и композиције фресака, говори на неколико језика шта је то толико важно и вредно у последњој задужбини краља Милутина. У завичај није отишао деценијама, не може ни уочи овог Васкрса, има нека унутрашња сила која га зауставља. Исто је и са Славком, он се на помен свога краја само мало замислио и одговорио: „Не могу у Неродимље”. Златан Крстић је сада невин у затвору. Он је на врху пирамиде страха, раздвајања и разарања која је овде вековима начин живота. Опис патријарха Пајсија који говори о запустелом Неродимљу после двеста година од пропасти државе сличан је разарању и стању које се затиче данас, двадесет година после рата, у двадесет првом веку. У турском ропству преживели су људи, данас је овде тешко пронаћи трагове српског присуства.

Хоће ли страх, уочи овог Васкрса, предати забораву Неродимље и хоће ли му следећег пролећа неко доћи да запали свећу, поред кућа од којих су остале греде што личе на костуре, поред рушевина цркава, поред старих школских зграда, поред поломљених гробова утонулих земљу и шикару. Крвави сукоби у којима су страдали и Албанци 1999. године, послужили су за коначни обрачун са Србима. Зато никад нећемо знати у којем се правцу окреће циклично зло и страдање. Време је такво да никад нећемо знати коме звоне звона Неродимља која повремено чују локални Албанци.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/428450/Kome-zvone-nerodimska-zvona

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Звоно са балкона чика Симине зграде огласило је протеклог викенда крај петогодишњег школовања четврте генерације матураната васкрсле призренске Богословије.
       
      Обновљена Богословија Ћирила и Методија била је 12 година измештена из тог града у Ниш због непријатељског окружења у ком се налазила након рата 1999. године. У мартовском погрому 2004. запаљени су сви објекти Богословије, као и православне цркве у Призрену.
      После скромног повратка у обновљено гнездо на Бистрици, како ово место ђаци називају у химни коју певају својој школи, испраћај четврте генерације орлића који напуштају гнездо велики је разлог за радост.
      Дан после традиционалног звона за крај школовања и бацања бомбона са балкона млађим ђацима, матуранте смо затекли у Македонији, где певају на хуманитарним концертима чији је приход намењен народним кухињама на Косову и Метохији.
      Димитрије Николић из Крушевца каже нам да ће пет интернатских година памтити по дружењу са ђацима, али и по ништа мање важном дружењу са професорима. „Развили смо пријатељски однос који се одразио и на резултат, сви смо одлични или врлодобри, сада планирам да упишем Теолошки факултет у Солуну“, каже Димитрије.
      „Имам четири сестре, једино сам мушко, али родитељи су ме подржали када сам одлучио да упишем Богословију, уопште се нису плашили што је то на Косову, што је Призрен град какав јесте, што живимо као у енклави. Ипак мислим да им је много лакше пала одлука о Солуну него она о Призрену“, каже уз осмех Димитрије.
      Матурант Миленко Срејић из Ниша каже да је, у односу на друга места на Косову, Призрен ипак миран град у коме данас живе Албанци, Турци и нешто Срба. Ипак, све ове године морали смо да размишљамо о безбедности, јер најмлађи ђаци имају само 14 година и долазе из другачијих делова Србије, каже он.
      „Они нису баш навикли на такво стање, па смо из предострожности често излазили у пратњи професора или су млађи ђаци излазили са старијима. Није то било сасвим слободно кретање, било је углавном по центру града“, прича нам Миленко.
      Ипак, каже да ће му царски град остати у најлепшим успоменама, јер је то град-музеј. У сећање му се урезала тврђава Каљаја која стоји храбро над Призреном као сведок векова, али ће у срцу носити наше цркве.
      „Носићу Храм Светог Ђорђа, посебно поглед преко моста када се прилази том храму, буквално је окупан сунцем које излази изнад планине и стоји храбро насред Призрена, пркоси вековима, али и свим догађајима. Сам Призрен је васкрсли град, иако је 2004. било то што је било, трудом владике Теодосија и добрих људи који су изашли у сусрет, и сама Богословија је обновљена и васкрсла из пепела“, каже Миленко за Спутњик.
      На Теолошки факултет у Београд ће, каже, понети и љубав коју је добио од свих људи које је сусретао на Косову и Метохији. Са собом ће понети и најважнију лекцију коју су их професори у Призрену научили — да увек буду ту једни за друге.
      „Прво што су нас научили, око чега су се стално трудили, јесте да будемо као браћа, да никада нема одвајања. Рецимо, ако изађемо, а неко нема пара за кафу, да се нађу, да нико не оскудева ни у чему, да сви имају једнако. То заједничарење се на нас рефлектовало и из литургијског живота, заједничког причешћивања на Светој литургији“, прича Миленко.
      Ови младићи још не знају шта их чека после даљег школовања, али Душан Ковачевић, који је на Косову домаћи, из Штрпца је, има план. Нада се да ће га пратити Богородица Љевишка, такође жели да студира у Грчкој, за шта је добио благослов владике Теодосија.
      „Након студија у Солуну имам велику жељу да се вратим у Призрен и да ту будем свештеник. Надам се да ће се та моја жеља и испунити. Имам брата и сестру, они су старији од мене, породични су људи. Подржали су ме, наравно, као и родитељи, поносни су што сам завршио Богословију у Призрену. Знају за план и подржавају то што сам кренуо овим путем и радују се што имам жељу да се вратим на Косово и да у Призрену живим“, каже Душан.
      После концерата у Куманову и Скопљу, матуранти ће се прво поново врати у царски град на Бистрици да би са професорима и млађим колегама прославили школску славу, Свете Кирила и Методија, али и да би пред комисијом и изаслаником Светог архијерејског синода положили матурски испит зрелости.
      Поред свега што су научили у протеклих пет година, богослови из школе одлазе као једни од најбољих појаца Српске православне цркве. Црквено појање на овом месту се посебно негује захваљујући професору Дејану Ристићу и јеромонаху Никити.
      Објавили су и це-де под насловом „Славни граде“, са песмама са Косова и Метохије, чија је српска промоција одржана у Српском народном позоришту у Новом Саду, а европска у Берлину.
      Млади богослови, а посебно њихови професори свој рад промовишу на друштвеним мрежама. Сматрају то важним, јер показује да је, поред свих недаћа, радост живота увек присутна на овом месту, пре свега у молитви, али и у песми која се готово увек ори из школе, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, основане давне 1871. године.
       
      Извор: Спутњик
    • Од Логос,
      У среду, 27/14. фебруара 2019. године, на празник Светих Авксентија и Кирила Словенског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литурију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница.    Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић, протођакон Иван Гашић и чтец Стефан Радисављевић. Светој Литургији присуствовао је велики број верника Бреснице, а међу њима био је један број верника који славе светог Кирила Словенског, те су након Литургије пресекли славске колаче и на тај начин увећали значај празника светог Кирила као просветитеља словенских народа. Литургијску радост увећали су верници који су се поред свог присуства и причестили благодатним даровима и на тај начин одазвали се Христовом позиву који поучава: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн 6, 53-54).     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу  у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања.
      На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
      Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика.
      По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе.
      „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“
      Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања.
      „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима.
      Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
      Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“.
       
      Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије
       
      Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана.
      Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога.
      А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима.
      И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну.
      И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње.
      У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика.
      По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију.
      Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.
      И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања.
      Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан.
      Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета.
      Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво.
      С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав.
      Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује :
      Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и  мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља.
      И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима.
      Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије.
      Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“.   На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења.   Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина.   Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје!   * * *   Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама!   Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву.   Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој.   По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу.   Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом.   Тијана Лекић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице
×
×
  • Create New...