Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Ромејац

Коме звоне неродимска звона

Оцени ову тему

Recommended Posts

Страх је пресудио, због њега десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај

Untitled-1-5cc5ec057726b.jpg

Од српског дома остао је само овај праг

Преко остатака капије улази се у густо растиње, у сигурну заштиту од сваког погледа. Управо је то прва брига: избећи сваки поглед, сакрити се. Испод тог крова од бршљана, багрема и колутова купине не види се ништа, а остаци гробова на стрмој падини вире из земље, поломљени и изврнути. Ни они се више не могу видети. Само понеко име и много пужева на изданцима дрвећа, на гробљу у Неродимљу. Среда, пред Васкрс. Овде дуго није долазио нико, нема ни остатака свећа. Чују се гласови на албанском.

„Овде је сигурно, је ли неко почео да се окупља око вас? Идите ви, направите један круг око села, па се вратите”, шапућем у телефон Синиши Живићу, најбољем познаваоцу путева на Косову и Метохији. Остаје се међу неродимским именима, сунце је иза брда и смањено је светло. Са поломљених плоча чита се Велизар, Милутин, Тројан, Манаска... Шабић Наћа је једини имао среће, његова хумка је читава. Имају ли ови људи потомке и јесу ли заборављени? Изнад некадашњег комплекса био је велики бор што га је, према народном предању, засадио цар Душан. Одмах је спаљен 1999. године, али су усред ове шикаре израсла два нова стабла бора. Остатке Цркве Светих арханђела није могуће наћи, можда је под отпадом и смећем или је на крају, поред новог пута и нових албанских кућа. У прах су претворени различити слојеви фресака од 14. века до 1700. године. Од свега је остао звоник, из њега штрче нагореле греде. Лекар Иван Радић из Урошевца, радећи у неким страним и хуманитарним организацијама, чуо је да Албанци говоре како после разарања свих светиња овог краја ноћу звоне звона са срушених неродимских цркава или са минираног манастира Светог цара Уроша Нејаког Немањића, који се налази изнад села. Крећемо даље у потрагу за фрагментима уништеног српског живота између лепих албанских домова. Професор географије Драган Кукурековић из Доње Гуштерице код Липљана показује остатке бетонских греда на месту где му је живела тетка. Знао је сваку воденицу на реци Неродимки: „Овде је била воденица Калуђерка, имала је четири камена”.

Ту је стара школа, амбуланта, оронули соцреалистички дом културе. „Овде су живели Парлићи”, препознаје свештеник Саво Шмигић остатке кућа и завичаја своје супруге у крају који се зове Доње Неродимље. Остатке цркве овде нисмо успели да пронађемо, као што десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај. Страх је пресудио.

Њихов земљак Златан Крстић одселио се одавде пре 40 година, долазио је повремено код мајке, чешће након очеве смрти, па је и 14. априла дошао до Урошевца да узме нека документа. У рату није учествовао, није ни био ту, али га је Башким Нуха „препознао”, показао прстом на њега и оптужио га за ратне злочине. Спроведен је у посебно чувани затвор код Подујева. Башким се састајао са Златаном протеклих неколико година, јер су завршавали документацију за превод земље коју је породица Крстић продала породици Нуха још осамдесетих година прошлог века.

„О исходу поступка заиста не бринем и сигуран сам да ће Златан бити ослобођен. Једино забрињава његово здравствено стање. У протеклих шест месеци пет пута је оперисан”, каже његов адвокат Дејан А. Васић. Човек је невин и страх који је произвело његово хапшење једнако је разоран као систематско уништавање српског Неродимља.

У ранијим ропствима, ратовима, окупацијама и међусобним обрачунима овде су, ипак, преживљавали људи. Од летњих двораца Петрича, неутврђених српских престоница, отворених и лепих места остало је локално становништво, снажно предање, свет приче и легенде, писани извори и догађаји који су месту дали снажну особеност и положај у историји. Овде је испустио душу највећи градитељ цркава и покровитељ уметности код Срба Милутин Немањић, а десет година касније, 1331, ту су се сукобили његов син Стефан Дечански и ојачали краљевић Душан, потоњи српски цар. Одатле је Дечански краљ одведен у Звечан и погубљен. Несигурна времена распада државе, несрећни и фатални пораз Мрњавчевића на Марици 1371, а потом, неколико месеци касније, и смрт цара Уроша, последњег великог Немањића, дали су много повода да се око Неродимља исплете легенда. Као у витешком роману, смењују се пријатељства и издаје, властољубље и смерност, светост и Божја казна. Одговоре на питање због чега се догодила пропаст делимично је давало предање, а патријарси после обнове Пећке патријаршије под Соколовићима, Мехмед-пашом и Макаријем постају чувари државности и наследници Немањића. Тако ће, двеста година по Урошевој смрти, запустело Неродимље наново извести на историјску позорницу патријарх Пајсије Јањевац у „Житију Светог цара Уроша”. Неуморног путника, брижног чувара књига, обновитеља цркава, писца и дипломату тргао је из сна последњи Немањић реченицом: „Зашто ме забораву предадосте?” Та реченица је повод за настанак драме у Неродимљу, а у њој Вукашин убија Уроша, који се потом јавља као светитељ и обновитељ места. За њега патријарх Пајсије те 1594. године каже „да је и црквено кубе коначно пало, и пребивалиште постаде разбојницима и зверима, и пуно смећа беше, јер се нико није бринуо о томе”.

Где су данас цркве Неродимља, где су данас људи Неродимља и да ли смо их предали забораву? Ко се брине о њима, ко склања ово смеће са њих? Никола Лукић је имао пет месеци када су га однели из Неродимља ратне 1999. године. Данас, осмехнут, с пијуком у руци ради на обнови манастира Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Копа пажљиво између старих зидина и новог конака. Тројан Парлић, из старе породице учитеља и међуратних песника, дочекује госте у манастиру Грачаница, тумачи ликове и композиције фресака, говори на неколико језика шта је то толико важно и вредно у последњој задужбини краља Милутина. У завичај није отишао деценијама, не може ни уочи овог Васкрса, има нека унутрашња сила која га зауставља. Исто је и са Славком, он се на помен свога краја само мало замислио и одговорио: „Не могу у Неродимље”. Златан Крстић је сада невин у затвору. Он је на врху пирамиде страха, раздвајања и разарања која је овде вековима начин живота. Опис патријарха Пајсија који говори о запустелом Неродимљу после двеста година од пропасти државе сличан је разарању и стању које се затиче данас, двадесет година после рата, у двадесет првом веку. У турском ропству преживели су људи, данас је овде тешко пронаћи трагове српског присуства.

Хоће ли страх, уочи овог Васкрса, предати забораву Неродимље и хоће ли му следећег пролећа неко доћи да запали свећу, поред кућа од којих су остале греде што личе на костуре, поред рушевина цркава, поред старих школских зграда, поред поломљених гробова утонулих земљу и шикару. Крвави сукоби у којима су страдали и Албанци 1999. године, послужили су за коначни обрачун са Србима. Зато никад нећемо знати у којем се правцу окреће циклично зло и страдање. Време је такво да никад нећемо знати коме звоне звона Неродимља која повремено чују локални Албанци.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/428450/Kome-zvone-nerodimska-zvona

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу четврту по Васкрсу – Раслабљеног, 10. маја 2020. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У литургијској проповједи Преосвећени Епископ је бесједио о јеванђељској причи о чуду исцјељења раслабљеног у Бањи Витезди.

      Звучни запис беседе     “Господ је дао здравље овом човјеку, не преко неког вештаства, него га је исцијелио својом ријечју Божанском, силном. Било је важно и то што му се обратио као човјеку, јер га је тиме уздигао у његово право, истинско, људско достојанство, али Божја сила је подјествовала преко Његове ријечи те се он исцијелио и душевно и тјелесно“.   “Ово није само један примјер, Господ је исцијелио многе, али, што је за нас посебно важно, Господ је ту силу дао својим ученицима, апостолима и многим својим ученицима после апостола. И ми имамо такве примјере овдје, у нашем мјесту – Свети Василије Острошки је један од Господњих ученика коме је Господ дао ту силу да исцјељује душевне и тјелесне болести“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије.   То је нарочито важно поменути истакао је Његово Преосвештенство, у овим временима када се предузимају толике мјере против заразе која дјелује у свијету, али, у исто вријеме, по његовом мишљењу, има, такође и много манипулација.     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Ктиторска слава у свештеној обитељи манастира у Лелићу-   Недеља Светих жена мироносица и празник Преноса моштију Светог Владике Николаја литуријском свечаношћу обележени су у манастиру Лелић, задужбини Лелићког Златоуста и његовог оца Драгомира Велимировића. Светом Литургијом началствовао је старешина манастира, игуман Георгије, уз саслуживање свештенства из Ваљева и архимандрита Филимона, игумана манастира Каона.      По Светој Литургији одслужен је помен блаженоуснулом Епископу ваљевском Г. Милутину и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су обитељ манастира Каона, браћа и сестре парохије у Цириху и Савез српских студената из овог швајцарског града. Будући да је ктиторска слава ове године услед ванредног стања знатно скромније прослављена, они ће имати част домаћина и за наредну годину.   Свете жене мироносице, које су пратиле Господа Христа, предано Му служиле и биле крај Њега у тренуцима распећа на Голготи, Црква у данашњем дану посебно прославља. Оне нас позивају да и ми нашу душу,ум и срце пренесемо на Голготу – на Велики петак, да будемо крај крста Христовог. Ако то будемо чинили, непомјаник који нас лажима обмањује одступиће од нас. Учешћем у Светој Литургији и Светој тајни причешћа, бићемо заједно са мироносицама, а Христос ће бити у нама, казао је у празничној проповеди архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић.   Данашње прослављање жена мироносица поклопило се са празником духовног горостаса Светог Владике Николаја, који је током читавог земаљског века народ приводио Христу, а данас то чине његове свете мошти и дела саткана од непролазне мудрости и љубави Божје. Данас би нам Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, појаснио зашто је тешко бити Србин у овим тешким и страхом обавијеним временима.   Српски национализам је рам у коме је икона Христова, дом у коме је Христос домаћин, брак у коме је Христос благословитељ, село и град у којима је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност, школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. Српски национализам је, каже Свети Владика Николај, борба у којој је Христос војсковођа, страдање у коме је Он главни страдалник. То је мука у којој се Христос мучи кроз невину децу. Мрак, у коме је Христос једина свећа. То је робовање, које је издрживо једино са Христом. Српски национализам је устанак против неправде с барјаком Христовим. То је победа са певањем „Христос воскресе“ – поучавао је отац Филип Јаковљевић на темељу мудрих речи Владике Николаја.   Српски национализам је молитва до последње сузе и последње капи зноја, жртвовање свог имања и себе сама, верност и чистота Христа ради. Срећа у браку и друштву, у колиби и на престолу. Срећа у оба света у име Христа Бога. Ове речи Светог Владике Николаја данас су насушно потребне свугде где Срби живе и служи се Света Литургија. Данас њоме началствује Свети Владика Николај и подсећа нас на то да је тешко бити Србин, али Србин који је са Христом ничега се ни на једном путу не плаши, закључио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, позвавши све Србе да ове речи пројављују уз помоћ молитава Светих жена мироносица и свих светих у Царству небеском.   Наш живот у Богу и спасење зависи од наших могућности да Богу благодаримо, јер све што смо од Бога добили велики је дар. Суштина нашег живота јесте да дар прихватимо и Богу благодаримо. Зато је свака наша Света Литургија управо благодарење, део је поздравног слова архијерејског намесника првог ваљевског, протонамесника Дарка Ђурђевића.   Посебно то треба да буде овај свети дан у коме треба да оставимо по страни све наше проблеме, недоумице и страхове, наше грехе и нас саме. Јер, постоје празници који наткриљују и надилазе нас саме и све око нас. Дани, у којима је центар у Богу и са Богом. Такав је дан Васкрсења Христовог, такав је и данашњи дан у коме благодаримо Господу и Владики Николају који су нас сабрали данас овде – рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић. По благослову лелићког игумана Георгија, он је упутио речи благодарја Епископу шабачком и администратору Епарије ваљевске Г. Лаврентију, са чијим благословом Црква у Ваљеву живи и узраста. Благодарност, истакао је отац Дарко Ђурђевић, припада и нашем блаженоупокојеном Владики Милутину, који нас је увек учио да идемо стопама Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. У име свештенства, отац Дарко Ђурђевић заблагодарио је игуману Георгију и његовој братији, чуварима моштију и завета Светог Владике Николаја, што браћу свештенике и све намернике раширених руку и отвореног срца увек дочекују. Такође, благодарје је упућено и архимандриту Филимону, игуману манастира Каона, којим је, али и Лелићем као некадашњим метохом каонским, управљао драги нам Владика Милутин, затим свештенослужитељима, и верном народу, који се са љубављу и вером окупио око кивота Светог Владике Николаја.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована.   Звучни запис емисије   Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом.   Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију.   Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман.     “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић.   Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина.     “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове).   Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић     Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем.   Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији.   “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији.   Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве.     У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија.     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс, 19. априла 2020.     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Искрено смо изненађени и разочарани текстом који се данас појавио у косовским медијима под насловом ”Српска црква у Приштини против Ковида-19 бори се непотврђеним руским моделом”.      У тексту се помиње да су грађани у суседству цркве наводно ”узнемирени буком” која долази од звона. Овај садржај објављен је и на другим косовским медијима јавног сервиса РТК и порталима Телеграфи, Бога Сот, Косоварја итд. У тексту се наводи изјава Агима Муслиуа ”безбедносног експерта” који тврди да је реч о ”примитивној и провокативној руској методи”. Муслиу у наставку говори о ”дезинформацијама из Русије”, да се ”људи из српске обавештајне службе крећу у свим црквама” па закључује ”сходно томе где је српска обавештајна служба ту је и руска”, па је зато по Муслиуу реч о хаосу из Москве”.   Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве у ово трагично време пандемије корона вируса са жаљењем прима овај текст који дубоко превазилази најпристојније границе професионалног новинарства и представља пример таргетирања Српске Православне Цркве на Косову и Метохији која овде вековима постоји. Пре свега треба се подсетити да се звона нису појавила у Русији, већ у Италији у Кампањи у 5. веку и да се вековима у хришћанском свету користе не само за оглашавање редовних служби, већ и у тренуцима великог страдања, помора или друге трагедије, како у православном, тако и у римокатоличком и протестантском свету. Свако вече цркве у Амстердаму звоне у звона у знак солидарности у време пандемије. Разлог за то јесте пре свега да се људи подстакну на молитву, на солидарност и да на моменат прекину редовне послове и сете се Бога, без обзира којој вери и конфесији припадали. У прилогу нашег одговора наводимо неколико западних сајтова из којих се види да је иста пракса уведена и у западним хришћанским, пре свега римокатоличким, срединама широм света, од Америке, Канаде, Француске, до Аустралије и Филипина, а не само у православним срединама. Звук звона, уосталом, као и молитва мујезина за минарета 5 пута дневно, има првенствени циљ да позове на молитву и то није спорно за никога ко верује у Бога и поштује друге. Овим показујемо солидарност коју  наша Црква осећа за све грађане Косова без обзира на веру и језик јер сви смо једнако угрожени пандемијом. У време звоњаве звона молимо се за све болесне, не само у нашој средини, већ широм света, за оне који се несебично брину о њима у болницама, и узносимо молитву Богу да епидемија престане и да се живот врати у нормалне оквире.   Звоњава звона, као и позивање на молитву са минарета, регулисано је законодавством Косова у децибелима и сваки добронамерни читалац може сам да закључи да хришћанска звона не стварају нимало већи звучни ефекат него ли молитве са десетина џамија по већим градовима. Звона су део цивилизације европског континента на коме живимо и јако је лоше да са Косова иде глас да она некоме сметају. У сваком случају, Епископ Теодосије је донео одлуку да се у цркви Св. Николе у Приштини престане са чешћим звоњењем иако парох приштинске старе цркве о. Саша Митровић тврди да му се нико од околних комшија није пожалио, а да су неки чак изразили подршку.   Наша Епархија изражава искрено очекивање да у овом времену хуманитарне катастрофе која је задесила цео свет неће бити више оваквих чланака, нити коментара необавештених и очигледно недобронамерних ”експерата”, већ да ће нас све ово најновије страдање подстаћи на солидарност, међусобно разумевање и надилажење свих политичких и међу-националних разлика, којима, није место у време када имамо толико оболелих, посебно старих лица. У невољама увек треба да будемо заједно и покажемо пре свега један комшијски дух и толеранцију јер живимо на простору где вековима постоје различите верске традиције које треба да живе у миру и поштовању.   Из Канцеларије Епархије Рашко-призренске     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
×
×
  • Креирај ново...