Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

grigorije22

Neurobiologija i moderna psihologija negiraju postojanje besmrtne duse

Recommended Posts

Neuroscience and psychology have rendered it basically unnecessary to have a soul

By George PaxinosSeptember 23, 2016rainbow.jpg?quality=75&strip=all&w=410&h

Visiting Professor of Psychology and Medical Sciences, University of New South Wales

 

Many people today believe they possess a soul. While conceptions of the soul differ, many would describe it as an “invisible force that appears to animate us.”

It’s often believed the soul can survive death and is intimately associated with a person’s memories, passions and values. Some argue the soul has no mass, takes no space and is localized nowhere.

But as a neuroscientist and psychologist, I have no use for the soul. On the contrary, all functions attributable to this kind of soul can be explained by the workings of the brain.

Psychology is the study of behavior. To carry out their work of modifying behavior, such as in treating addiction, phobia, anxiety and depression, psychologists do not need to assume people have souls. For the psychologists, it is not so much that souls do not exist, it is that there is no need for them.

It is said psychology lost its soul in the 1930s. By this time, the discipline fully became a science, relying on experimentation and control rather than introspection.

What is the soul?

It is not only religious thinkers who have proposed that we possess a soul. Some of the most notable proponents have been philosophers, such as Plato (424-348 BCE) and René Descartes in the 17th century.

 

Plato believed we do not learn new things but recall things we knew before birth. For this to be so, he concluded, we must have a soul.

Centuries later, Descartes wrote his thesis Passions of the Soul, where he argued there was a distinction between the mind, which he described as a “thinking substance”, and the body, “the extended substance”. He wrote:

… because we have no conception of the body as thinking in any way, we have reason to believe that every kind of thought which exists in us belongs to the soul.

One of the many arguments Descartes advanced for the existence of the soul was that the brain, which is a part of the body, is mortal and divisible—meaning it has different parts—and the soul is eternal and indivisible—meaning it is an inseparable whole. Therefore, he concluded they must be different things.

 

But advances in neuroscience have shown these arguments to be false.

Stripping humans of the soul

In the 1960s, Nobel laureate Roger Sperry showed that the mind and our consciousness are divisible, therefore disproving that aspect of Descartes’ theory.

Sperry studied patients whose corpus callosum, the superhighway connecting the right and left hemispheres, had been severed by surgery aiming to control the spread of epileptic seizures. The surgery blocked or reduced the transfer of perceptual, sensory, motor and cognitive information between the two hemispheres.

In his effort to prove the existence of the soul in humans, Descartes actually provided an argument against it.

Sperry showed each hemisphere could be trained to perform a task, but this experience was not available to the untrained hemisphere. That is, each hemisphere could process information outside the awareness of the other. In essence, this meant the operation produced a double consciousness.

 

Thus, Descartes cannot be correct in his assertion the brain is divisible but the soul, which can be read as the mind or consciousness, is not. In his effort to prove the existence of the soul in humans, Descartes actually provided an argument against it.

Rather than investigating rats with souls, psychologists stripped humans of theirs. In 1949, psychologist D.O. Hebb claimed the mind is the integration of the activity of the brain.

Many neurophilosophers have come to the same conclusion as the psychologists, with Patricia Churchland more recently claiming there is no ghost in the machine.

The brain does it all

If the soul is where emotion and motivation reside, where mental activity occurs, sensations are perceived, memories are stored, reasoning takes place and decisions are taken, then there is no need to hypothesize its existence. There is an organ that already performs these functions: the brain.

This idea goes back to the ancient physician Hippocrates (460-377 BCE) who said:

Men ought to know that from nothing else but the brain come joys, delights, laughter and sports, and sorrows, griefs, despondency and lamentations. And by this … we acquire wisdom and knowledge, and see and hear, and know what are foul and what are fair, what are bad and what are good, what are sweet and what are unsavoury…

Consider one of the functions supposedly—if we listen to Plato—carried out by the soul: memory. A major knock on the head can make you lose your memories of the past several years. If the soul is an immaterial substance separate from our physical being, it should not be injured by the knock. If memory were stored in the soul, it should not have been lost.The brain is the organ with a map of our body, the outside world and our experience. Damage to the brain, as in accidents, dementias or congenital malformations, produces a commensurate damage to personality.

The neuronal activity in the brain is responsible for the cognitive and emotional dysfunctions in people with autism; it would be cruel and unethical to blame their hypothetical souls.

Manipulation of the brain is sufficient to alter emotion and mood. The soul is totally superfluous to this process.

The ability of psychotherapeutic drugs to alter mood provides another line of evidence against the presence of the soul. If you produce a chemical imbalance in the brain, such as by depleting dopamine, noradrenaline and serotonin with tetrabenazine, you can induce depression in some people.

Correspondingly, many depressed people can be helped by drugs that increase the function of these neurotransmitters in the brain.

The brain is where thinking takes place, love and hatred reside, sensations become perceptions, personality is formed, memories and beliefs are held, and where decisions are made. As D.K. Johnson said: “There is nothing left for the soul to do.”

https://qz.com/789780/neuroscience-and-psychology-have-rendered-it-basically-unnecessary-to-have-a-soul/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, grigorije22 рече

 It is said psychology lost its soul in the 1930s. By this time, the discipline fully became a science, relying on experimentation and control rather than introspection.

12:smeha:12:smeha:12:smeha:12:smeha:12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када се чита Библија и оци јако је тешко, можда и немогуће, распетљати разлику између духа, душе, ума, разума, свести, савести, бића, живота... Има разних подела и често се различити појмови користе за исту ствар. Што се мене тиче одувек ми се свиђало наглашавање у теологији да је прављење тих разлика у текстовима имало разне (поучне, практичне, теолошке) сврхе али не и да стварно подели човека на (независне) делове и елементе тј. да је човек увек једно, недељиво и јединствено биће а све оно што (у њему и око њега) називамо разним именима произилази из тог једног бића које не можемо да сецкамо.

Рецимо, када Бог каже Адаму "јер си прах и у прах ћеш се вратити" не каже му "јер је твоје тело прах и у прах ће се вратити" негу му каже да је он (цео) прах и да се у прах враћа, иако му је у нос дунут дах животни (након чега је постао "душа жива" тј. живо биће (буквално преведено)). И даље где год се спомиње душа углавном се мисли на целе људе (седамдесет душа људксих) или на њихову личност када хоће да изразе своје дубоке емоције.

Када се у Откривењу помиње трговање (телима (или робовима) и) душама људским то би било немогуће да је душа бесмртна и (потпуно одвојена и) независна од тела.

Када Христос каже: "Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?" за мене то нема значење да је могуће узети засебно душу и бринути се само о њој (као да то нема везе са телом) или узети само тело и бринути се само о њему а да то не утиче на душу. Сам текст каже да је могуће бринути се и душом и телом око нечега а то за мене шаље поруку да су та два једно.

Или пре тога: "И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?". Да ли бесмртна и бестелесна душа почива једе пије? Да ли се може човеку узети његова душа од њега а да он остане он тј. човек? Пре ће бити да се у ова два стиха мисли на специфичан, уједињен начин и на савест и на личност и на сам живот.

Апостол Павле чак и када говори о одвајању личности (или душе) од тела то ради у контексту облачења (овог тела) у небеско, нетрулежно, али опет, тело.

"Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима.
Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан,
Тако да се и обучени, не нађемо наги.
Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно.
А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа.
Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа;
Јер вјером ходимо а не гледањем;
И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа."

 

Места где би по мени можда могла да се прави битна разлика су она где се говори о Духу Светоме и духу у нама. Рецимо:

- "Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је."

- "Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба."

- "И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских." ... "Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује."

- "Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни."

- "Зато је и мртвима проповиједано јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу духом."

- "Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама."

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako prihvatimo ovo znaci da se mi zabadava molimo za upokojene. Znaci da su svetitelji mrtvi i da ce da ozive tek nakon Parusije. Naravno postoji i ona teorija koja nije prihvacena u Crkvi o putovanju svetih iz Eshatona kroz vreme. Tako je sveti Serafim Sarovski mogao sam sebi da se javi. Boze me sacuvaj i sakloni. :krstix:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, grigorije22 рече

Ako prihvatimo ovo znaci da se mi zabadava molimo za upokojene. Znaci da su svetitelji mrtvi i da ce da ozive tek nakon Parusije. Naravno postoji i ona teorija koja nije prihvacena u Crkvi o putovanju svetih iz Eshatona kroz vreme. Tako je sveti Serafim Sarovski mogao sam sebi da se javi. Boze me sacuvaj i sakloni. :krstix:

"Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих."
"Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате."
"А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи."
"који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће"

Ја сад избацујем цитате као неки секташ али сами по себи су довољни и без неког филозофирања :) 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vladan :::. рече

"Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих."
"Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате."
"А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи."
"који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће"

Ја сад избацујем цитате као неки секташ али сами по себи су довољни и без неког филозофирања :) 
 

Da, ovo znaci da nakon telesne smrti covek nastavlja da zivi i bude delatan. Covek nakon smrti bolje i vidi i cuje nego dok je u telu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, grigorije22 рече

Ako prihvatimo ovo znaci da se mi zabadava molimo za upokojene. Znaci da su svetitelji mrtvi i da ce da ozive tek nakon Parusije. Naravno postoji i ona teorija koja nije prihvacena u Crkvi o putovanju svetih iz Eshatona kroz vreme. Tako je sveti Serafim Sarovski mogao sam sebi da se javi. Boze me sacuvaj i sakloni. :krstix:

Naravno da svetitelji i sada postoje tj. imaju i vode odredjeni nacin zivota posle smrti tela, imaju odredjeni nacin postojanja koji se u nasoj veri definise i odrazava kroz pojam duse i sledstveno tome postojanje duhovnog zivota kojom dusa zivi na odredjeni nacin i na mestu koje je i ustrojeno za takav dusevni i duhovni zivot, ...... kao nebo, Raj, Carstvo nebesko i slicno.

Evo, bas danas nas Isus Hrist je svojim telom u grobu i svojom dusom je sosao i ad i propoveda dusam i duhovima u tamnici. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Duša je arhaični, mitološko-poetski termin za - epifenomen fiziologije i strukture mozga.

Kao što biohemijski procesi u bubregu proizvode mokraću tako biohemijski procesi u mozgu proizvode psihu (gr. duša).

Svaka psihička funkcija (inteligencija, volja, memorija, percepcija..), afektivna stanja, karakter, savest, sve to u potpunosti zavisi od fiziologije i strukture mozga. Endokrini sistem je takođe od uticaja.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 57 минута, Tumaralo. рече

Duša je arhaični, mitološko-poetski termin za - epifenomen fiziologije i strukture mozga.

Kao što biohemijski procesi u bubregu proizvode mokraću tako biohemijski procesi u mozgu proizvode psihu (gr. duša).

Svaka psihička funkcija (inteligencija, volja, memorija, percepcija..), afektivna stanja, karakter, savest, sve to u potpunosti zavisi od fiziologije i strukture mozga. Endokrini sistem je takođe od uticaja.

To znaci kad covek pandrkne fiderzen. Svi svetitelji kojima se molimo su zapravo mrtvi i ne postoje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

.

Лука:1:42-43

Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! 
И откуда мени то да дође и мени мати Господа мога? 

 

U trenutku susreta o kome piše Luka, Jelisaveta pozdravlja Mariju gore navedenim rečima. Jelisaveta prinosi slavoslovlje plodu starom svega nekoliko dana i Mariju naziva majkom. 

Pravoslavna Crkva smatra da plod ima dušu od momenta začeća. 

Videti i Ps. 139, 16.

.

Share this post


Link to post
Share on other sites

.

Mislim da je tekst iz prvog posta ove teme tendenciozan iako već u naslovu ima 'ublažavanje' (dakle ne jasnu negaciju, već možda i neku vrstu mamca) kroz reči 'it basically unnecessary to have a soul'. Tekst je kratkak sa pozivanjem na nekoliko autoriteta, od kojih je jedan, možda, ne namerno i pogrešio. Tekst se poziva na sekvencijalne iskaze par starih mislioca, jednog nobelovca i generalno na neourologe i psihijatre. Takođe i na hemiju mozga: 

... The ability of psychotherapeutic drugs to alter mood provides another line of evidence against the presence of the soul. If you produce a chemical imbalance in the brain, such as by depleting dopamine, noradrenaline and serotonin with tetrabenazine, you can induce depression in some people. ...

Iako sve navedeno pojedinačno nije, ili ne mora biti, netačno skupa možda ne gađa na pravo mesto. 

.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Flojd,
      Nadjoh zanimljiv tekst, mozda ce biti mnogima od koristi:
      Ljubavni opsesivci smatraju da previše vole i imaju neverovatan „talenat“ da ih zainteresuje emocionalno nedostupni partner bez kapaciteta za bliskost, a nemir u stomaku pripisuju
      zaljubljenosti umesto znaku upozorenja. Integrisana osoba sa kapacitetom za bliskost im je nezanimljiva, previše mirna jer nema fatalnosti i dramatike. Nalaze partnera sa greškom jer žele da su potrebnin, esvesno očekujući da kao takvi neće biti ostavljeni. Nakon početnog trijumfa što su osvojili partnera, pokušavaju da ga menjaju (pokušavajući da mu suzbiju loše navike) i spašavaju (u bajkama opisan fenomen magičnog poljupca sa terapijskim efektom promene: lepotica i zver, princeza ljubi žabu). Pogrešno veruju da će snagom ljubavi promeniti partnera, čime nesvesno pokušavaju da poprave loše obrasce iz detinjstva (pored emocionalno nedostupnog roditelja razvijena je težnja da se za ljubav opsesivno bore i to na pogrešnom mestu, od osobe koja to ne može da pruži, a za to krive sebe). Kako u tome ne uspevaju (čak i ako se partner promeni postaje im kao takav nezanimljiv, pa uleću u drugu disfunkcionalnu vezu), iznova potvrđuju lošu sliku o sebi kao nekom ko ne zaslužuje ljubav, čime pojačavaju doživljaj inferiornosti. Preporučuje se psihoterapija u cilju podizanja samosvesti, preispitivanja disfunkcionalnih obrazaca i jačanja zdravih kapaciteta.
      Kada ljudi osećaju prihvaćenost lakše se zaljube i zavole, ali ako očekuju da će intenzitet razmene osećanja biti uvek isti, ako su „gladni ljubavi“ pre svega zbog nezadovoljenih potreba u detinjstvu, normalne svakodnevne oscilacije u vezi doživljavaju kao potencijalno ugrožavajuće, kao početak kraja, što vodi osećanju zanemarenosti i napuštenosti. Ko ne veruje u sopstvene potencijale sklon je ljubomori, zavisti, u svakome vidi opasnost po vezu, pa preovlađuje ljubavna opsesivnost.
      U savremenom svetu je često Facebook špijuniranje i u skladu sa tim tzv. opsesivno-kompulzivni fejsbuk poremećaj koji karakteriše stalno proveravanje profila partnera (sadašnjeg ili bivšeg), skupljanje „dokaza“ za neverstvo, okupiranost istim. Oni smatraju da ih samo određena osoba može usrećiti (dok se ne pojavi novi izvor fiksacije) i ne mogu prihvatiti da objekat požude bude srećan sa nekim drugim, dok oni pate. Kod integrisanih, normalnih osoba prekid veze prouzrokuje tugu, povlačenje, žalost za značajnim drugim, prihvatanje realnosti da bivši partner ima izbor, da je za vezu potrebno dvoje, dok kod neintegrisanih koje odlikuje tzv. cepanje (ili nekoga vole ili mrze, ništa između) dolazi do narcističkog besa, osvete i potrebe za dramatizacijom.
      Opsednutost nije zaljubljenost, mada se često izjednačava. Osoba gladna ljubavi opsesivce na početku tumači pogrešno, npr. na posesivnost i ljubomoru gleda kao na izraze ljubavi. Koriste se racionalizacije „toliko me voli da ne može bez mene“, preko mnogih oblika posesivnog ponašanja se prelazi i tone u destruktivnu vezu. Ljubomora je strah od gubitka ljubavi, predstavlja izraz nesigurnosti i i/ili projekciju sopstvenih nedozvoljenih težnji, a posesivnost se javlja kod osoba difuznih granica, koji drugog doživljavaju kao sopstveno vlasništvo. Na početku obično ne pokazuju pravo lice već socijalnu masku, iza zainteresovanosti za detalje, upoznavanja i brzog zbližavanja sa svima, sačekivanja, pokušaja menjanja najčešće se krije pokušaj kontrole. Ne tragaju za istinom, već traže dokaze nevere koje najčešće nema, ali to im nije bitno jer „znaju“ pravu istinu.
      Opsednutost nije ljubav. Kad neko voli, želi toj osobi dobro ali ne nametanjem stavova, menjanjem njenog izgleda, osobina i ponašanja. Teško mu je kad voljena osoba pati, pomaže maksimalno, raduje se kad je srećna, pruža užitak. Ljubavni opsesivci žele da menjaju nečiji izgled (boju kose, frizuru, način oblačenja, šminku, čak predlažu plastične operacije), porodicu, profesiju, prijatelje, hobije, veroispovest, način ishrane i sl., sve što predstavlja stub identiteta, doživljaja sebe, pod izgovorom „bolje od tebe znam šta je za tebe dobro“.
      Mnogi se opsesivno vežu za prvu vezu ili simpatiju i pored raskida, neopravdano veličaju njen značaj kao čiste, jedine prave, pa se emocionalno zatvaraju za naredne veze. Ne uviđaju da je njihovo ponašanje u toj vezi najverovatnije bilo ispravno jer je bilo iskreno, samo sa pogrešnom osobom. Tako se stvara začarani krug kojim se potvrđuje teza da je prva veza nešto posebno („samo jednom se ljubi“), a u stvari se izgubila nada da će opet voleti, pa se menja ponašanje. Mnogi se prerano vežu, što je u redu ako rade na vezi i zajedno psihološki rastu, što u životu nije toliko često. Kada se radi na sopstvenim potencijalima, ljubav u zrelijem dobu je često adekvatnija, sklonija kompromisima. Prava ljubav ne zna za godine, važno je na vezi raditi, napredovati zajedno.
      Da bi ljubavna veza funkcionisala adekvatno, potrebno je da oba partnera budu integrisana, tj.u dobroj komunikaciji sa samim sobom. Zato je upoznavanje sebe kroz psihoterapiju najbolji put koji vodi ljubavi. Uviđanjem sopstvenih mana i vrlina stiče se tolerancija, prihvatanjem sebe proširuju se kapaciteti za ljubav. Za razliku od opsednutosti u kojoj je dominantan doživljaj opterećenja i gušenja, ljubav ne guši, čak i kada se povremeno pojavljuju loši trenuci, najveći deo vremena je osoba srećna i ispunjena, pa ljubav predstavlja podsticaj za proširenje sopstvenih potencijala.
      Jedna od meta ljubavnog opsesivca može biti i integrisana osoba koja je u skladnoj vezi i koja jasno stavlja do znanja da ne želi da budu zajedno, a čija se uobičajna ljubaznost u početku pogrešno tumači. Ona se već dokazala kao neko ko ume da formira zdravu vezu i predstavlja ideal koji želi ljubavni opsesivac ali za to nema kapaciteta, pa teži da to ostvari zamenom sa partnerom integrisane osobe. Što ih integrisana osoba više odbija ne želeći da daje lažnu nadu, to se oni više prilepljuju i progone, jer njihova potreba nije da formiraju vezu punu bliskosti sa nekim ko je dostupan već da projektuju želje na nekoga sa kime ne mogu biti. Time se njihova misija puna patnje ispunjava jer veruju da prava ljubav mora da boli, da što je više prepreka i veća bol, veća je očekivana nagrada u vidu večite ljubavi. Pravi način komunikacije sa ovakvim osobama je diskretno prikazivanje sebe u socijalno manje poželjnom svetlu upravo u preuveličanim osobinama, a prekid komunikacije je najbolje izvesti tako da ljubavni opsesivci misle da su oni prekinuli komunikaciju.
      Ljubavni opsesivci kao izvor fiksacije najčešće biraju ili osobu socijalnu uspešnu baš po aspektu koji im lično manjka (fizička privlačnost, obrazovanje, društveni uticaj, situiranost), pokušavajući da preko nje kompenzuju sopstveni nedostatak ili submisivnu osobu koja ponavlja patološki obrazac dominacija-podređenost iz sopstvene primarne porodice (sa istorijom alkoholozma, zanemarivanja, fizičkih i/ili psihičkih zlostavljanja).
      Zaljubljeni misli stalno na voljenu osobu sa osećanjem ispunjenosti i prijatnosti, dok ljubavni opsesivci osećaju težinu, višak napetosti; zaljubljani ponekad čeka voljenu osobu posle posla da bi što više vremena proveli zajedno, dok opsesivci uhode da vidi sa kime izlazi; zaljubljeni često šalje mailove i sms-ove, dok opsesivci špijuniraju poruke, mailove i facebook profile, prisluškuju pozive; zaljubljeni povremeno zove, shvata da osoba ima i druge aktivnosti sem zajedničkog viđanja; dok ljubavni opsesivci zovu svaki čas uz povremeno isleđivanje zašto je npr. zauzet telefon; zaljubljenom je teško kada je ljubav neuzvraćena, ali to prihvata kao pravo na izbor, dok ljubavni opsesivci to doživljavaju kao veliku narcističku povredu, često iskaljuju bes („kako se usuđuje da raskine samnom“), smišljaju i sprovode osvetu.
      napisala: Jasna Bulajić-Stepanović psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.r
      Ovo je deo teksta, procitajte ceo tekst na ovom linku: https://www.pharmamedica.rs/iz-ugla-psihologa/opsesivna-ljubav/  
    • Од JESSY,
      S vremena na vrijeme se plasira prijedlog da se predmet psihologijauvede u osnovnoškolski kurikulum. Međutim, to uvijek ostane samo na prijedlogu.
      Skoro sve aktivnosti današnjeg društva su bazirane na polju psihologije, počevši od jednostavnih prodajnih vještina i marketinških tehnika do masovne hipnoze i utjecaja propagande na ljude. Ponekad nam se može učiniti kako demokratski sistem prepoznaje vrijednost psihološkoga znanja u smislu bolje organizacije i upravljanja vlastitim životom, kao i u cilju postizanja prosperiteta društva. Ali to je samo privid.
      Učimo djecu misterijama hemije, a samo dvoje od mogućih 500 učenika će iskoristiti to znanje u toku života. Nešto veći broj učenika će u toku života koristiti zakone fizike naučene u školi. Znanja koja učenici stiču iz biologije su možda i jedina najbliža predmetu psihologije, ali se i ta znanja svode na organsku bazu bez uvođenja psihičke komponente.
      Predmet psihologija ne postoji u osnovnim školama. Ne samo da ne postoji u osnovnim školama, već nije prisutan u većini srednjih škola. Predmet psihologije koji sadrži sve važne faktore koji utiču na svjesnu i nesvjesnu komponentu našeg uma biva zanemaren. Pritom su učenici, u cilju boljeg razumjevanja samih sebe i međuljudskih odnosa, prinuđeni da informacije iz područja psihologije traže u magazinima zabavnog karaktera koji imaju samo djelimičan ili čak nikakav naučni kredibilitet.
      Pored boljeg razumjevanja vlastitih psihičkih procesa, psihologija kao predmet u školi bi učenike podučavala nekim važnim životnim aspektima kojima ćemo se detaljnije baviti u nastavku.
    • Од Branko D Tomic,
      Da bas tako upoznavanje srodne duse preko interneta, sta mislite o tome dal je moguce?
      Ja koliko vidim internet je pun prevara od strane svih koji se predstavljaju kao da su od zlata i najvece dobrice
      a u stvari su prevara i cinizam. Hajde malo da pojasnimo sustinu srodne duse i upoznavanja....
       
      P.S Nemam nista protiv kada bih nasao srodnu dusu po pitanju dobrote na internetu. Ako bi bilo sudjeno, voleo bih da upoznam jednu svoju a da je pravoslavna, slobodno moze da mi se javi u privatnoj poruci....
    • Од Rtanj,
      Šta mislte o tzv savremenoj psihologiji: Moć podsvesti, Najveći trgovac na svetu, Moć pozitivnog mišljenja, Sve se dešava s razlogom, Put kojim se ređe ide... U kojoj meri mogu pomoći ljudima da savladaju svoje strahove, probleme i nedoumice? Ako nemate pozitivno mišljenje o toj literaturi, molim vas predložite onu koja po vama može pomoći ljudima u postizanju duhovnog mira. Sveto Pismo se podrazumeva. Post i Molitva takođe.
    • Од Vodavoda,
      ;-)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...