Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Milica Bajic

    Milica Bajic

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније.
       
      ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ

      Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.
      У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).
      У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.
      За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.
      На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.
      Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.
      У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.
       
      ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН
      У Име Оца, и Сина и Светога Духа, 
       
      Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.
       
      Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.
       
      Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.
       
      Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. 
       
      Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. 
       
      Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.
       
      Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.
       
      Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.
       
      Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. 
       
      Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.
       
      Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.
       
      Љубим те Господе Крепости моја 
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. 
       
      Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.
       
      Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.
       
      Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 
       
      Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.
       
      А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.
       
      Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
       
       
      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
    • Од Логос,
      Светописамска чтенија:
      Рим. 93 зач. (VI, 18-23).
      Браћо, ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем. 
      Мт. 25 зач. (VIII, 5-13).
      У време оно, кад уђе Исус у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час.
       
      Беседа Владике Николаја у недељу четврту по Педесетници
      Ако се човек не испуни дубоким смирењем, кротошћу, понизношћу и послушношћу пред Богом, како ће се спасти? Како ће се спасти безбожник и грешник, кад се једва спасава праведник (I Петр. 4, 18)? Не задржава се вода на високим литицама планинским, него на ниским, равним и удубљеним местима. Ни благодат Божја не задржава се на охолим људима, који се узвисују и пркосе Богу, него на смиреним и кротким, који су удубили душу своју смирењем и кротошћу, понизношћу према величанству Божјем и послушношћу вољи Божјој.
      Кад питому лозу, коју домаћин брижно и дуго негује, сасуши болест, онда је домаћин чупа и баца у огањ, и на место њено пресађује и калеми дивљу лозу.

      Кад синови забораве сву љубав очеву и збунтују се против оца, шта чини тада отац? Изгони синове из куће, и на место њихово усиновљава најамнике своје.

      Тако бива у природи, тако и мећу људима. И неверници говоре: то тако бива по природним законима и по људским законима. Но верни тако не говоре. Они, који су раскрилили завесе природних и људских закона, и загледали се у пламене очи тајни вечите слободе, они друкчије говоре. Они веле: то тако бива по вољи Божјој а ради наше поуке. То Бог пише прстом Својим, и они, који знају да читају рукопис Божји, написан огњем и Духом по стварима и догађајима у природи и по стварима и догађајима међу људима, они једини разумеју смисао свега. Они пак, пред чијим очима, трепери природа и живот људски као једна велика гомила слова, без духа и смисла, - они говоре о случајности, и веле: све што се догађа нама и око нас догађа се по случајности. Тиме хоће да кажу, као да се сва та велика гомила слова сама собом креће и меша, и од те безумне мешавине испадају час овакви час онакви догађаји. Да Бог није Бог милости и сажаљења, Он би се насмејао оваквој лудости земаљских тумача света и живота. Но има неко ко се овој лудости злурадо смеје: то је зли дух, враг људског рода, који је без милости и сажаљења према људима. Када гуска тапка по шареном ћилиму, простртом на трави, она може да помисли, да су све шаре и боје на ћилиму неким случајем натрпане ту, као да је и ћилим случајно никао из земље, као што и трава - по гушчијој памети - случајно ниче из земље. Али ткаља, која је ткала и шарала ћилим, зна, да ћилим није никао однекуд случајно, као што зна, шта свака шара и боја значи, и зашто су све шаре и боје тим редом једна поред друге поређане. Само ткаља зна, да чита и тумачи ћилим, њеном руком изаткан, и знају они, којима она каже. Тако узалуд тапкају неверни по пречудном ћилиму овога света и говоре о случајностима. Само Бог, који је и изаткао овај свет, зна шта значи сваки конац у светскоме ткиву; и зна онај, ко се удостоји, да му Бог каже. Видовити Исаија пише: овако говори Високи и Узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: на висини и у светињи станује, и (станујем) с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених (Ис. 57, 15). Бог је на земљи, дакле, само с онима, који су скрушена срца и смерна духа. А с којима Бог станује, онима и открива тајне света и живота и духовне дубине свеколиког Свог писања кроз ствари и догађаје. Скрушена срца и смерна духа били су Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид, зато је Бог био с њима и обећао бити и с њиховим потомством, док ово буде било скрушена срца и смерна духа. Но кад се људи погорде својим честим општењем с Богом, онда они падају у гору пропаст него ли они, који немају никаква познања ни општења с истинитим Богом, Најочитији пример зато даје нам народ Израиљски, то јест потомство великих и богоугодних праотаца, које споменусмо. Погорђен општењем с истинитим Богом, овај народ је почео презирати све остале народе као плеву на гумну Божјем. Но тим је сам себе упропастио, јер га је његова охолост толико заслепила, да од свега, што му је Бог икада открио преко својих пророка и угодника, он је запамтио и задржао само једно, а то је, да је он Богом изабрани народ. Дух и смисао старога откровења Божјега за њега је потпуно ишчезао, и Свето писмо играло је пред очима тога народа као гомила неразумљивих речи. И кад се Господ Исус појавио у свету са новим откровењем, народ јеврејски не само да се био спустио својим слепилом и незнањем воље Божје на степен незнабожачких народа, него је потамњеношћу духовног вида и окорелошћу срца у многоме стајао и ниже од ових последњих. Данашње јеванђеље казује нам суд самога Спаситеља о томе. Оно нам описује један догађај, који је открио здравље у болесних и болест у здравих, веру у незнабожаца и неверство у оних, који су себе хвалисаво називали избраним и правоверним. И ово јеванђеље је написано за поуку свима вековима и свима покољењима, па и за наш век и наше покољење. Као херувимски мач ова је поука оштра, као сунце јасна и као планинско цвеће свежа и изненађујућа. Да нас застраши својом оштрином; да нас просвети својом јасноћом, и да нас изненади у нашој садашњој духовној небрижљивости и немарности. И још нарочито да опомене нас хришћане, да се не заборавимо и не погордимо тиме, што ми у цркву долазимо, Богу се молимо и Христа исповедамо, те да се пред судом Божјим не нађу они, који су ван цркве са више искрене вере и више добрих дела.

      А кад уђе Исус у Капернаум, приступи к њему капетан молећи га и говорећи: слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27, 54)! Па онда се помиње капетан Корнилије у граду Кесарији, кога је апостол Петар покрстио (Дела Ап. 10, 1-). И ако су били незнабошци они су прозрели истину и живот у Христу, и поверовали у Њега пре целе хорде преучених, али заслепљених, књижевника јеврејских.

      Слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Не баш слуга, него момак или послушник, према грчкој речи у јеванђељу; а вероватно да је тај момак био војник, пошто је молилац официр. Болест је била страшна: узетост,и момак је већ био на умору, како јеванђелист Лука прича. А он беше капетану мио, Зато се капетан потрудио, чим је дочуо, да је Христос ушао у Капернаум, да лично изађе пред Њега и замоли Га за помоћ своме омиљеном момку.
      Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке, учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и поручио Му да не улази у дом његов, пошто он - капетан - није тога достојан, него само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење. Јер да су сви догађаји истоветно описани код свих јеванђелиста, по речима Златоуста, рекло би се, да су јеванђелисти један од другога преписивали. Нашто би требало онда четири јеванђелиста и четири јеванђеља? На сваком земаљском суду потребна су два сведока да посведоче, па да се верује у неку ствар, а Бог је нама дао два пута по два сведока у лицу четири јеванђелиста, да би они, који хоће спасење, могли што лакше и што брже поверовати, и да они који пропадају немају изговора. И још нам је Бог дао четири јеванђелиста - премда је Он могао сву мудрост нашега спасења изручити кроз једног јединог - да би се ми угледали на њихово узајамно допуњавање, те да би се тиме поучили, да смо и ми одређени да се узајамно допуњујемо у овом животу, према различитим духовним даровима, од Бога примљеним (I Кор. 12, 1) као чланови једнога тела, који један другог помаже свак по својој мери и чини да расте тело (Ефес. 4, 16).

      И тако, дакле, имајући пред собом два описа, ми можемо представити себи јасно слику догађаја, о коме је реч. Чувши о слави и моћи Господа Исуса а осећајући своју људску грешност и недостојност, капетан је прво умолио старешине јеврејске, да оду ка Господу и позову Га. Он није ни мало био сигуран, да ће Господ хтети доћи. Он је могао помислити у себи: гле, ја сам идолопоклоник и грешник; Он је видовит и Он ће прозрети моју грешност, чим чује моје име, те ко зна, хоће ли се хтети сагласити да уђе у мој дом? Боље да пошаљем Јевреје пред Њега, па ако одбије, нека одбије њих, а ако се сагласи доћи... видећу. А када је сазнао да се Господ сагласио, он се сав узбудио и збунио. Он шаље сада своје пријатеље, да кажу Христу, да не улази у дом њему грешноме и недостојноме, него само нека рекне реч, и момак ће оздравити. Но тек што су пријатељи изашли пред Господа и саопштили Му поруку капетанову, ево долази и сам капетан. У великом узбуђењу он није могао остати код куће. Гле, Он долази под његов кров! Не, не; пријатељи његови не знају још ко је Он, и неће Му умети рећи што треба. А за старешине јеврејске могао је капетан већ знати, да они не воле Христа нити имају вере у Њега. Зато мора и он лично похитати у сусрет Њему, тим пре пошто сад зна, да му неће отказати и тиме га унизити пред народом. А он је официр.

      Истина, Јевреји су рекли добру реч Христу о капетану: достојан је, да му то учиниш, јер љуби народ наш и начини нам зборницу. Но све то што су они рекли не додирује суштину ствари. Они цене капетанову доброту по својој личној користи, коју су имали од њега. Љуби народ наш. Остали римски официри и чиновници презирали су Јевреје. А овај их је волео. И начини нам зборницу. Хоће да кажу: потроши свој новац а уштеди наш. Сагради нам потребну богомољу, коју би иначе ми сами морали градити и платити. Све говоре као да говоре Кајафи а не Христу. На све ово Христос им ништа не рече, него само ћутке иђаше с њима. Потом излазе пред Христа пријатељи капетанови, и најзад и сам капетан.

      Сретнувши се с Христом лицем у лице, наравно, капетан је морао поновити целу ствар, која је Господу већ била саопштена. А Исус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га. Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита, као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити? пошто већ види срце капетаново и зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио говорити: ја ћу доћи и исцелићу га. А овако одлучно и јасно Господ је намерно рекао, да би изазвао следећи одговор капетанов пред Јеврејима.

      Јер кад Бог ради неки посао, Он га ради тако, да од тога посла не буде само једна корист но многа. Христос је хтео, да овај догађај многоструко искористи: и да излечи болесника, и да открије велику веру капетанову, и да укори Јевреје због неверовања, и да искаже једно крупно пророчанство о царству: о онима, који мисле за себе поуздано да ће ући у то царство, но неће ући, и о онима, који не мисле ући а ући ће.

      И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч и оздравиће слуга мој. Каква огромна разлика између ове пламене вере срца и хладних законских веровања фарисејских! Разлика не мања него што је разлика између огња што гори и огња насликаног на хартији. Кад је један фарисеј позвао Христа у дом на вечеру, мислио је у својој законичкој охолости, да он тиме чини част Господу, што Га позива у свој дом, а не Господ њему и његову дому, што улази под његов кров. И у тој охолости и надмености фарисеј је пренебрегао чак и уобичајене изразе гостољубља: нити је донео своме Госту воде за прање ногу, нити Га је предусрео са целивањем, нити Му је главу помазао мирисним уљем (Лк. 7, 44-46). А гле, какав је скрушен и смирен пред Господом овај "незнабожац", коме није дато било да зна Мојсеја и Пророке, и који је имао свој природни ум као једину светлост у распознавању истине и лажи, добра и зла! Он зна, да је за сваког другог човека у Капернауму част да уђе у његов дом, али он у Христу не види обична човека но самога Бога. Зато и говори: нисам достојан да под кров мој уђеш. И како силна вера у Христа и Његову моћ! Само реци реч, и болест ће побећи, и слуга ће мој устати! Ни сам апостол Петар дуго и дуго није могао имати овакву силну веру. Капетан осећа у Христовом присуству присуство самога неба, небеског огња и небеске светлости. Нашто толики огањ да улази под његов кров, кад је довољна једна искра? Нашто цело сунце уносити у кућу, кад је један зрак довољан? Да је капетан знао Свето писмо, као што га ми данас знамо, он би рекао Христу: Ти, који си речју створио свет и човека, Ти можеш речју и болеснога подићи! Једна најмања речца Твоја довољна је; јер је она јача од огња и светлија од зрака сунчанога, Само реци реч! О, како ова силна вера једнога незнабошца мора да застиди данас и многе од нас,који сто пута боље знају Свето писмо али и сто пута мању веру имају!

      Но с овим речима капетан не завршује, но продужује, да објасни, како он верује у моћ Христову: јер ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди и иде; и другоме: дођи, и дође; слузи својему: учини то, и учини. Шта је један капетан? Он је власт над стотином људи, а стотина других власт су над њим. Но они који су под њим морају њега слушати. Па кад он, као човек под вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који је сам по себи врховна власт над природом и људима. И кад се толики људи покоравају слабој речи капетановој, како ли се све ствари неће покоравати речи Божјој, која је јака као живот, оштра као мач и страшна као бич (V Мојсеј, 32, 47; Јов. 12, 50; Еф. 6, 17; Приче 2, 5; Јов. 5, 21)? Који су то војници Христови и слуге Његове? Није ли живот у свима бићима војска Христова? Нису ли ангели са светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у природи и смрти и болести - нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се ангелске војске као пламен од јаког ветра. Он рече и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс. 33, 9). Нико не може Његовој сили одолети, нити се што сме Његовој речи противити. Никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Јер Он није говорио као потчињен него као господар, као онај који власт има (Мат. 7, 29). Као таквога Њега је капетан и замолио: само реци реч и оздравиће слуга мој! Отерати болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа.

      А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим; заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох. Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти небеској, коју Он познаје, Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном збору ангела на небу, који је Он гледао од створења света. Кад су се други дивили лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на земљи. Јер кроз веру роб постаје слободан, аргатин постаје син Божји, и смртан човек постаје бесмртан. Кад је праведни Јов лежао у гноју и ранама на пепелу целог свог богатства и све своје деце, његова вера у Бога остала је непоколебана. Из сред гноја и рана он је узвикивао: и ако се ова кожа моја и распадне, опет ћу у телу свом видети Бога; ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га (Јов. 19, 26-27).

      Коме то изрече Господ Исус Своје дивљење? Онима што иду за Њим. То су Његови свети апостоли. Ради поуке њима Он се и удиви. Наравно, и остали Јевреји, што су били пошли с Њим кући капетановој, чули су ове речи, којима Господ изрази Своје дивљење: заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох. Наиме: ни у народу јеврејском, који би требао да има веру јачу него ма који други народ на земљи, пошто је томе народу од почетка Господ Бог открио Своју силу и моћ, и старање и љубав, кроз безбројна чуда и знаке, и кроз пламене речи Својих пророка. Но у Израиљу је вера била безмало са свим пресушила, и избрани синови збунтовали се против Оца и оделили од Оца и умом и срцем тако, да су имали ум заслепљен и срце окамењено. Чак ни Његови апостоли у почетку - па ни Петар, да и не говоримо о Јуди -нису имали такву веру у Христа, какву је имао овај римски официр ни сестре Лазареве, чијој је кући Христос често долазио; ни Његови сродници и пријатељи у Назарету, међу којима је Он одрастао.

      Сада Господ Исус, гледајући Својим духом до крајева времена, исказује једно пророчанство, жалосно за Јевреје a радосно за народе незнабожачке:

      И то вам кажем, говори Он, да ће многи од истока и запада доћи и сешће на трпезу с Аврамом и Исаком u Јаковом у царству небеском. A синови царства изгнаће ce у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово ce пророчанство и до сада увелико обистинило, a и дан-данас обистињава. Ha истоку и западу од народа јеврејског живели су народи незнабожачки. (Господ не рече многи незнабошци него само многи од истока и запада премда је јасно, да је Он мислио на незнабошце. Зашто не реченезнабошци? "Да не узбуни Јудејце, зато обазриво рече од истока и запада". Теофилакт). Многи су од њих целином прешли у веру Христову, као: Јермени и Абисинци, Грци и Римљани, и сви народи европски; многи су пак делимично постали хришћани; као: Араби и Египћани, Индијанци и Персијанци, Китајци и Јапанци, Црнци и Малајци, док су синови царства, то јест Јевреји, којима је царство прво и понуђено било, остали упорни у свом неверовању у Христа до дана данашњега; али зато су, мимо све остале народе, расејани по целоме свету, отерани са свога огњишта, презрени и омрзнути од народа, код којих су ce доселили као дошљаци. Тако, да је њихов живот и овде на земљи постао тама најкрајња плач и шкргут зуба. (Реч најкрајња или кромшњаја у тачном преводу треба да буде спољашња или вњешњаја; "in tenebras exteriores како онај кога Господ изгони ван (foras) као за врата, за двер, губи светлост, то је због тога тама названа вњешњеју (спољашњом)." Јероним. - Ho y суштини ово означава одвојеност и потпуну удаљеност од Бога; битисање у земљи далекој, још удаљенијој од оне, у којој је блудни син гладовао и у глади својој позавидео чак и свињама на њиховој храни.) A y ономе свету нађе ce за бесмртном трпезом и много њихових сопствених праотаца, Аврама, Исака и Јакова више људи са свих страна света, од свих paca и од свих језика, него ли њих Јевреја. И биће у оном свету за неверне синове царства тама, плач и шкргут зуба. Осушени виноград Домаћин чупа и баца у огањ, а на место његово засађује и калеми дивљу лозу. Збунтоване синове Своје Отац небески одељује на вечност од Себе, а на место њихово усињује најамнике Своје. И тако изабрани постају неизабрани, а неизабрани изабрани. И први бивају последњи, а последњи први.

      А капетану рече Исус: иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов тога часа. Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство. Рече, и слуга оздрави. Као год што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада при Новом Стварању Господ само рече реч - и би тако. Узет човек, кога цела царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже: доћи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, - према мањој или већој вери болесника. Нити има лека иодкакве болести у целом пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе Божје, без присуства Божјег, без речи Божје.
      Слава нека је Живоме Богу за Његова безбројна исцељења верних Својом моћном речју, и у прошлости и у садашњости. Поклонимо се Његовој светој и свемоћној речи, којим Он ствара ново, лечи болне, уздиже пале, прославља презрене, утврђује верне и обраћа неверне, а све кроз Исуса Христа, Сина Свог Јединородног, Господа и Спаса нашег а силом Духа Светог. Поклонимо се заједно са војскама ангелским и светитељским Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
       
      Прилог ТВ Храм:
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Рођење Светог Јована Претече - Ивањдан
      Када је Незалазно Сунце Правде - Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница - свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа.
      Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију.
      У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43).
      Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин.
      Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66).
      И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом!
      И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.
      Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову.
      Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало.
      Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад  Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански.
       
      Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих:
      „Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“
      Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим.
      „Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“
      Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика.
      „Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“
      Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога.
      „А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика.
      Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“.
      Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце….
      На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Ону­фри­ја Ве­ли­ког и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази:
      „Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године.
       
      Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани.
      Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна –  то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим.
      Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ.
      – Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије.
      Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали.
      Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила.
      – То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом.
      У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”.
      Бли­ске ве­зе две цр­кве 
      Из­ме­ђу два свет­ска ра­та пра­во­слав­ну ми­си­ју у Че­шкој и Сло­вач­кој вр­ши­ла је упра­во Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква. Ве­ли­ки број по­кр­ште­них гр­ко­ка­то­ли­ка из­ра­зио је же­љу да се вра­ти у пра­во­сла­вље по­сле фор­ми­ра­ња Че­хо­сло­вач­ке, а при­зна­та је би­ла је­ди­но ју­рис­дик­ци­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве на овој те­ри­то­ри­ји. Та­ко је и мла­ди Ста­ни­слав На­са­ди­ло, уз дру­ге сво­је су­на­род­ни­ке, пра­во­сла­вље по­но­во при­мио пре­ко СПЦ и до­шао у на­шу зе­мљу, а ка­сни­је и слу­жбо­вао у срп­ској цр­кви.
      – Не чу­ди што је вла­ди­ка ми­ха­лов­ско-ко­шиц­ки Ге­ор­ги­је, ко­ји је ини­ци­рао ка­но­ни­за­ци­ју све­ште­но­му­че­ни­ка Ста­ни­сла­ва, у свом го­во­ру СПЦ на­звао и мај­ком цр­квом – ис­ти­че вла­ди­ка Иси­хи­је.
       
      Извор: Политика
×
×
  • Create New...