Jump to content

Горазд: „Смути“ теологија интернет смути(лаца)

Оцени ову тему


Препоручена порука

З. Ђ. НАПОМЕНА: Добих текст од мени познате особе, али која неће да се експонира, која је интелектуалац, али којој се не допада „интелектуализам“ екипе са Теологијанет, чију научност разобличисмо. Назваћу аутора Горазд.

 

Горазд: „Смути“ теологија интернет смути(лаца)

Нећу бити лицемеран/на (иако ми је баш то прво пало на памет!) и рећи како последњу, страдалну седмицу Часног поста проводим у смиравању, те сећању на крсни пут Господа нашег Исуса Христа. Има присећања, истина, магловито је и поражавајуће неубедљиво. Океј, то је то за овај пост. Даћу себи форе до Великог Четвртка, па ћу се онда невољно помирити са својим пијетистичким и кукавичким вапајем за Богом живим, са својим пригушеним „Христос васкрсе“ уз кнедлу у грлу. Појешћу које јаје, радоваће ме умакање у со, знам! Па тако – док заправо маштам о јајима и првомајском (авај, првомајском!) роштиљу на обронцима Фрушке горе – гледам и прегледавам текстове који би ме надахнули на нешто живо. То је сад модерно, трагати. Правим очекивану грешку – буљим у екран и тражим такво што на интернет небу, поред попрашњавелих полица у близини. Лењост духа, нема шта!

Елем, свакако да је прво на шта наилазим сајт Теологија.нет. (Овај коментар неће бити дуг, нити манифестација мојих интелектуалних домета, јер их немам!). Сад ће из мене нахрупити горчина, или неће... Заправо, губим вољу овим да се бавим... Но, учинићу то, дуго ме једе чемер кад сагледам размере интелектуалне еротоманије међу теолозима. Просто, толико се разљутим да не знам шта је посреди: завист или гађење. Ко ће знати, слаб је човек животињка...

72715400.jpg

Текстови су ту. Лак је напрскан, слике обећавају, имена се нижу. Нису ми сва позната, па се набрајањем брукати нећу. Фузија науке, филма, књиге, библистике, левичарства, национализма, црквене политике – фразе се множе, реторска питања, патоси, цитатност на кило (ко умије, може и два!). Ту су и покојни, ту су и живи, па и они које нико није питао желе ли се овде наћи. Сви су део неoлибералног теолошког неба, смештени у удобне широке полице, у више примерака, спремни да их прождру пожудна уста потрошача. Теологији је слуга самопослуга – изволите! Ако љубите ијекавицу, само напријед! Ћутите дах левичарства у црквеним редовима – право мисто за вас! Падате у ватру пред поменом Косова и рода, има и за вас пића јуначкога! Навалите, само отварајте, кликћите, кликћите, скролујте! Мућ, мућ – ради нутрибулет! Ето нам смутија! Здраво је, освежавајуће, маме они листићи менте, а има и јогурта, иако је пост!

Да ли је ово крај коментара?! Могао би бити. Већ ми се препунила чаша, надолази ми гађење на себе самог/у. Ипак, дужан/а сам да појасним с мање цинизма.  Шта је посреди? У ком је грму зец? У оном који крије најдавнији и најстрашнији грех, који се умом најбоље храни – у гордости. Ево нас, прозиремо све – стваралаштво, сарадњу науке и богословља, парохије и Цркве, појединца и Бога. Говори се о тајни, а тајна рашчеречена на ганглијама хиперинтелектуализма. Говори се о одговорности пред свим и свачим, а у целовитом прегледу садржаја нигде јасног „да“ и „не“, све је смућкано јер све пролази. Говори се о Богу и човеку, а није ли сусрет тај у драми понора без речи? Много је тема. Признајем – повремено уживам у текстовима надахнутим библистиком, у њима чујем пулс човека, рвање с Богом. У њима није све зеленкасти смути бљутав од премало и превише свега. Издвајам састојке који вреде док их машина не издроби. Али, на крају, разочаран/а сам, био/ла сам у само још једном супермаркету. Свет је тако досадан. Све је тако банално... А Христос баш ове недеље све новим чини... Бљак. Оштећено ми је чуло укуса. Присећам се. Слане су сузе. Горка је спознаја. Слатко је причешће. Изем ти све! Идем назад у цркву детињства, у којој поп лупета, бабе наричу, тамјан је јефтин, а реч је тешка. Епитрахиљ је преко главе, уздах излази из груди... Прекид. Доста је, дођи Животе!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 152
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Поражавајуће је добити овако уметнички текст на глупости које чиниш. Срећом, кад ослепиш, ништа ти не пада тешко. Узнели се теологаши до 7 неба, па се стропоштали. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, ana čarnojević рече

@Zoran Đurović 

ne želim da polemišem sa smislom teksta, nije mi to cilj, samo nam još objasnite šta tačno je umetnost u njemu...

Можда да прочиташ текст још 2-3 пута? Не треба да ти цртам. Не пишу сви као Ава брутално. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, ana čarnojević рече

pitala sam šta tačno može biti okarakterisano kao umetnost u samom tekstu a ne da mi se objasni smisao teksta. koji je očigledan i jednoznačan.:)

Нећу ти цртати. Сликам икону сада, не бих да губим време.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović 

Ne znam sta se ovaj Gorazd tol`ko nagrcio (= ogorcio), meni bre sve nesto lepo ovi` dana. Doduse, ja ne citam teologija.net (nisam do sad nista otud procit`o, da priznam), pa moz` da bude da mi zbog toga nista nije zamuceno k`o njemu. Sad, jedino jos ne znam `el musko u pitanju, i ima li zenu... jeri, ako je musko, a nema je - ondak tu nastaju vrlo gadni problemi. I obrnuto isto u zenskom slucaju.

Uglavnom, evo jednog proverenog leka protiv gorcine duse. Ima ih jos dosta, al` i ovaj ce da prija... :coolio:

Motika-nasadjena.thumb.jpg.e370edff27b7c1edb6753307fea92a15.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, obi-wan рече

Motika-nasadjena.thumb.jpg.e370edff27b7c1edb6753307fea92a15.jpg

Ти навикао са ђецом да радиш... зато ти овакви текстови не долазе у главу. Треба да се потрудиш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Ти навикао са ђецом да радиш... зато ти овакви текстови не долазе у главу. Треба да се потрудиш.

Ma tekst mi je odlicno leg`o, najozbiljnije, nego ne mogu da pravdam tol`ku gorcinu. Gorazd dobro misli, ali lose kleci na `kuruzima. :smeh1:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, obi-wan рече

Ma tekst mi je odlicno leg`o, najozbiljnije, nego ne mogu da pravdam tol`ku gorcinu. Gorazd dobro misli, ali lose kleci na `kuruzima. :smeh1:

Па можда је та горчина оправдана? - Мен се чини пророчког карактера...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Zoran Đurović рече

Па можда је та горчина оправдана? - Мен се чини пророчког карактера...

Moz` da bude, to ne sporim. Nego, ja gledam to samo na tom licnom nivou - nije bas zdravo za co`eka da se gorci toliko. A s druge strane, nesto sumljam da ce tamo neko da se potrese sto se on potres`o, znas vec i sam kako to ide kod nas.

Nego dobro, mozda neko s teolozije i procita, npr. Djogo, pa malo i porazmisli o tome svemu. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

На мом зиду један: Po meni je text ponudio bas sve. Sunovrat savremenog coveka koji senzacinalisticki trazi u intelektualnim fantazmagorijama sustinu i gubi spontanu radost zivljenja, postaje prezasicen ravnodusan... jer ono sta trazi se tamo ne moze naci. Prepoznaje svoju nemoc i shvata da se Gospod nalazi u tom ocajnickom vapaju iznurenog - Zivote dodji.
( i zakljucak - da ako neko pretenciozno naziva svoj sajt Teologija.net onda i treba da ljudima pomogne u svojim pisanijima da pronadju Onoga - kome treba da je okrenuta sva teologija i radi koga je - Hrista, a ne intelektualnu masturbaciju po citaocima - mesanjem svega i svacega )

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мене овај текст на рачун теологаша подсети (да се не заносе па да сам помислио на Далијеву генијалност, коју би себи радо приписали) на чувену Салвадорову слику, Велики мастурбатор.

Il-grande-masturbatore-Salvador-Dali.jpg   

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dobro, kao sto mi na forumu kazemo bitan je kontekst, a kontekst teksta koji je postavio o.Zoki mislim da je jasan (bar meni,... nema veze sto sam mozda gordeljivac... :smeh1: ... i sto sam procitao zaista mnoge tekstove sa teologija.net i ne pricam napamet) i on moze da se svede na (po meni) :

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

а у целовитом прегледу садржаја нигде јасног „да“ и „не“, све је смућкано јер све пролази

Ali, u svakom slucaju postoje tekstovi na teologija.net koji i :

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Много је тема. Признајем – повремено уживам у текстовима надахнутим библистиком, у њима чујем пулс човека, рвање с Богом. У њима није све зеленкасти смути бљутав од премало и превише свега. Издвајам састојке који вреде док их машина не издроби

Ali, opet, ko ce da smogne snage da,....izdvaja sastojke,.... iz zemlje kojom je prozeta teologija.net,......mozda nam je u tom slucaju i potrebna neka, .....Obijeva motika,....(:smeh1:) ..... teoloska i intelektualna, ali, gde da nadjemo takvu motiku' ... :))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, obi-wan рече

Moz` da bude, to ne sporim. Nego, ja gledam to samo na tom licnom nivou - nije bas zdravo za co`eka da se gorci toliko. A s druge strane, nesto sumljam da ce tamo neko da se potrese sto se on potres`o, znas vec i sam kako to ide kod nas.

Nego dobro, mozda neko s teolozije i procita, npr. Djogo, pa malo i porazmisli o tome svemu. :)

Не могу да те лајкујем јер су тамо осетљиви као лептири. А Ђого ми је другар, као и још неко, и које не бих ставио у исти кош. Али оно што чини окосницу тог интересног друштва је до бола... Јајаре не рекоше ништа о томе како су фалсификовали Максимов текст. Ћуте мушки и не померају се... Ништа роба!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
      Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
      Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
       
      Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
      1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
       
      2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
      3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
      Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
      Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
      Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
      Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
       
      Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
       
      „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
      Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
       
      Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
      „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
      Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
       
       
       
      Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
      Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
      За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
      Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
      Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
       
      Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
      1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
       
      2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
      3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
      Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
      Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
      Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
      Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
       
      Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
       
      „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
      Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
       
      Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
      „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
      Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
       
       
       
      Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
      Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
      За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“
    • Од uomo del Ve.Te.,
      Везано за недавна дешавања "преко баре" ево неки детаљи.... ДонТрам. је блокиран приступ на навећим интерент платформама.... од 6 на 4 је банован привремено или за стално....
      Ево само један детаљ везано за ДонТрам. профил на твитеру где је имао скоро 89 милиона пратилаца.... где су његови гласачи могли тренутно у секундама да прате све шта пише/шта поручује....
      Дакле само неколико невероватних детаља....
      После нереда он је објавио приви видео на твитеру: и у првих 17 минута видео је имао 2.2 милиона прегледа, затим после 30 минута тај исти видео је имао 4.9 милиона прегледа, и после 7 сати видео је имао 28.6 милиона прегледа
      Ово је оно о чему сам писао до сад у неколико наврата...интернет простор постаје једно од главних борбених поља где се свако бори за своје интересе на глобалном нивоу....  ДонТрам је изгубио изборе зато што не ради у интересу војне индустрије, и big tech копанија као што су фејс,твит, гухгле,амахзон... све се врти око новца....
      Trump has now been suspended from four of six most popular social media platforms
      WWW.NEWSWEEK.COM Snapchat has suspended the president's account, joining Twitter, Facebook and Instagram.  
       
       
      By banning Trump and his supporters, Google and Twitter are turning the US into a facsimile of the regimes we once condemned — RT Op-ed
      WWW.RT.COM Tech companies were once the primary tools of US “soft power” used to overthrow authoritarian regimes by exporting ‘digital democracy’. Now they employ the same tactics of suppression as...  
      With unilateral censorship of a sitting US president, Big Tech has proven it’s more powerful than any government — RT Op-ed
      WWW.RT.COM Big Tech’s moves to muscle President Donald Trump off social media have been heralded by some as victory. But a corporate-run state with politicians serving as mere figureheads amounts to the...  
      Tech oligarchs at Apple & Google are ‘major obstacles’ for Trump-friendly platform to arise – liberal studies scholar to RT — RT USA News
      WWW.RT.COM It will be hard for Donald Trump to create his own social media platform if it gets banished from services by Apple and Google who monopolized the market, author and liberal studies professor...  
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима.

       
      1. Метафора губе у раном хришћанству
       
      У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада.
      У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест.
      Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2]
      (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.)
      Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу.
      С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета.
      Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом.
      Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију.
      Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести.
      Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3]
      Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир.
      Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела.
       
      Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски)
       
      Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију.
      Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду.
      Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб:
      А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6]
      Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7:
      Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу.
      […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха.
      Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7]
      Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9]
      Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману:
      И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10]
       
       Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген)
       
      Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона.
      Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије.
      У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити.
      Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију:
      Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13]
       
      Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да
       
      верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14]
      Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење.
      Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16]
      Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека.
      На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења.
      Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17]
       
      Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири)
       
      Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност:
      XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти.
      XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18]
      Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих.
      Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21]
      Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње.
      У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним.

       
      Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час.
      Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести.
       
       Увод
       
      Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.)
      Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте.
      Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест?
      Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת.
      Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу.
      Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα.
      Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа.
      Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест.
      По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће.
      У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је!
       
      Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа
       
      Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at.
      Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2]
      Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест.
      Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3]
      Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5]
      Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7]
      Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије:
      Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8]
      Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују.
      Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре.
      Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима.
      Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9]
      О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу.
      У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други.
       
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...