Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама:

одсутна мајка и вечно недорасле ћерке

Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање  „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу.

Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’.

Tomos

Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона.

Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“.

Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други.

Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о  много дубљем проблему.

Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже:

  1. Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“
  2. Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“
  3. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела
  4. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“.
  5. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат„у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6]
  6. Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата
  7. „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере

Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица!

Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности.

bart1

У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Тронкао што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи»

Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…».

porosenko i tomos

Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију!

Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!),  да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример,  често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…»,  «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне.  И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу.

Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна.  На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година.  И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса.

И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину.

Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне.

У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да:

«Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8]

backi

Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице.

  • Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9]
    • «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …»
  • Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10]
    • «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…»
  • Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11]
    • «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…»
  • Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12]
    • «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…»
  • Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13]
    • «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама»

У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…».

Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо:

«Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14]

sinod

На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу)  овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве.

hram

Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не  Црква) добија аутокефалију!

maks

Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? 

Цео текст:

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Ведран* рече

Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама:

одсутна мајка и вечно недорасле ћерке

...Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. ...

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/

 


Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Preciznosti radi, Carigrad nije zakucao na vrata "svoje kceri" u Ukrajini, nego na deo Moskovske Patrijarsije koja nikada od Carigrada nije dobila Tomos.

 

"Carigradska kcer" u Ukrajini su ukrajinski unijati, koji su sa zakasnjenjem prihvatili Firentinsku uniju u Brestu. Ali njima Fanar nije dao autokefaliju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Ведран* Супер си одрадио анализу око мајке цркве и око државних аутокефалија и како је то идеолошки повезано као и да испод свега леже перфидне терминолошке манипулације и (отворене) лажи. Изгледа да они буквално иду линијом: што је лаж већа мања је шанса да у њу неко посумња (и провери је)...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Ведран је вредан и отвара очи.

Свако јутро кад се пробудим прво очи отворим. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ведран* рече

Свако јутро кад се пробудим прво очи отворим. :D

Јак ти тај подвиг....

Мени за то треба пола сата, а деси се и да се вратим кући из града а још нисам будан... Ево, јутрос сам тек кући видео како ме фризер ошиш'о... joooj:)) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ведран* рече

Ако нађете неку грешку јавите ми да убацим наводнике. 

:))

Немој само наводнике, тако ти Алаха, онај затрави са тиме!:))12:smeha::))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Ваде ретро наводници!:pop:

Јел ово служиш некоме парастос? :D

ц.ц.ц. - не служи се парастос у току "страшне" седмице :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Ваде ретро наводници!:pop:

пре 7 минута, Ведран* рече

у току "страшне" седмице :D

Вас двојица сте решили да посаблажњавате све форумаше на сајту...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Ведран* рече

Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’

Da, vrlo jasna i ocigledna analogija,... na primer, kao kada neko dobije na 'poklon' neki auto (RPC) od nekog svog dobrog prijatelja (VP) koji trenutno nije bas u najboljem stanju i ovaj ga onda lepo restaurira i opravi,....  doda jos neke delove i ofarba u lepu boju, sredi enterijer i poboljsa motor, zameni stare u nove gume i poboljsa karoseriju  i na taj nacin dobije mnogo bolji i lepsi auto (osnivanje novih eparhija, crkava, manastira i svetinja, propovedanje jevandjelja, utvrdjivanje vere i poboznosti medju vernicima...) od onog koji je dobijen na poklon... i na kraju posle nekog vremena, seti se ovaj prvi svog 'starog' auta (VP) i dodje i trazi nazad auto od svog prijatelja (RPC) ,  uopste se ne obazirujuci u kakvom je stanju sada auto u odnosu na to kakav je bio kada ga je dao svome prijatelju i uopste ne uvazavajuci trud i napor i ljubav koju je ovaj prijatelj ulozio u ocuvanju i dodatnom poboljsanju auta...

I, umesto da ovaj prvi (VP) bude srecan sto mu je auto ocuvan, cak je sada i u boljem stanju,  umesto da zajedno sa svojim prijateljem (RPC) koristi auto,....  za potrebe i na korist svima (PC).... on ga uzima samo za sebe da se koristi samo on njime...

(al' sam ga dobro 'izanalogirao' ....0508_music :smeh1: .. )

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Bokisd рече

(al' sam ga dobro 'izanalogirao' ....0508_music :smeh1: .. )

:D

:aplauz:

Погодио си право у контекст. 

:))

 

П.С. Кад је ушао у гаражу видео је још три ферарија и узео и њих (све оне митрополије и епархије које нису "Кијевска митрополија")

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Ђукановић: СПЦ чувар Велике Србије
      В. К. | 19. јун 2019. Председник Црне Горе се поново обрушио на цркву и митрополита црногороско-приморског Амфилохија
      Председник Црне Горе Мило Ђукановић је саопштио да је улога митрополита Амфилохија онаква каква може бити човека на високом нивоу у Српској православној цркви, „која је мање верска, а више политичка организација''. Он је гостујући на Н1 телевизији рекао да „СПЦ чува инфраструктуру Велике Србије и то кроз четири епархије у Црној Гори, од који су три прекограничне“.
      - Амфилохијево поступање је у складу са мисијом СПЦ и уврењем да је Црна Гора стицајем несрећних околности постала независна држава и да ће ту грешку црква исправити. Митрополит Амфилохије је неко ко има рејтинг унутар СПЦ и у православном свету уопште. По мени било је и светлих тренутака у његовом политичком деловању – када је подржао отклон од Милошевићеве политике и када је био суздржан уочи референдума, казао је Ђукановић.
       
      http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:801617-Ђукановић-СПЦ-чувар-Велике-Србије
    • Од Милан Ракић,
      Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.

      Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило.
      Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи.
      "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило.
      Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава.
      "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом.
      У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ.
      Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму.
      Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине.
      "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он.
      Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама.
      "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада.
      Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.

    • Од Логос,
      "Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост"
       
      У вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских заједница, са циљем одузимања већине црквених добара, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења одржава се Тројичиндански сабор, за заштиту вјере и божијих светиња. На крају литургије вјерницима, црногорским властима, међународној заједници и широј јавности упутиће се позив за одбрану вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. С тим у вези, члан Одбора за међународне послове Думе, Сергеј Железњак, изразио је солидарност и упутио подршку православним вјерницима у Црној Гори.
      „Ми у Русији дубоко жалимо због повреда вјерских и националних осјећања братског једновјерног народа Црне Горе. Изражавамо солидарност и подршку нашој црногорској браћи и сестрама, Српској православној цркви и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у одбрани православних светиња, борби за вјеру и очување традиције“, рекао је Железњак за РИА Новости.
      Такође, истакао је да се закон који је у мају усвојила Влада Црне Горе доживљава не само у црногорском друштву, већ и у Русији и у многим земљама свијета као антихршћански, антицрногорски и аморалан.
      „Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост. Криминалној групи Ђукановића и маргиналним идеолозима лажног црногорског идентитета Митрополија црногорско-приморска и опозиција једине су препреке за успостављање тоталитарне полицијске диктатуре и спровођење политички монтираних репресија над непослушним, уз помоћ подмићених правосудних органа“, оцијенио је.
      Осим тога, Железњак је истакао да Црну Гору и Русију спајају дубоке историјске и духовне везе.
       
      „Црногорски митрополит Св. Петар Цетињски је канонизован од стране Руске Православне Цркве, а вјерници га поштују и у Русији. Владика Василије Петровић Његош је сахрањен у манастиру Александра Невског у Санкт Петербургу. Митрополија црногорско-приморска брижно чува духовност, нацију и црногорски идентитет, у чијој основи се налази српска православна традиција, обогаћена културно-историјским насљеђем Црне Горе. Прогон који се сада спроводи уједно представља и безумно насиље над историјским памћењем и скрнављење насљеђа братских односа Русије и Црне Горе“, закључио је.
       
      Извор: ria.ru
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

      Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017.
      Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво).
      Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори?
      Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. 
      Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.
      Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. 
      Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх.
      Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума.
      А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви.
      Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе…  и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи.
       
      https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/
    • Од Поуке.орг инфо,
      Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

      Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017.
      Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво).
      Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори?
      Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. 
      Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.
      Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. 
      Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх.
      Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума.
      А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви.
      Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе…  и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи.
       
      https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/

      View full Странице
×
×
  • Create New...