Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Сања Т.

    Сања Т.

  2. Талични Том

    Талични Том

  3. Milan Nikolic

    Milan Nikolic

  4. александар живаљев
  5. Vladan :::.

    Vladan :::.

  6. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  • Сличан садржај

    • Од Милан Лазић,
      Задњих пар месеци били смо сведоци нових подела у СПЦ. Имали смо преписку између Епископа Иринеја Буловића и Максима Васиљевића. Касније неколико текстова на рачун Митрополита Амфилохија Радовића, који га оптужују за шуровање са Милом Ђукановићем на оснивању ЦПЦ.
      Када су преписку водили Епископи, Иринеј и Максим, било је неколико коментара, углавном типа: „Па то тако треба, тако су Свети Оци радили!“ Тачно је да нам је остало сачувано неколико препирки међу Оцима Цркве, од којих најчувенија она између Светих Василија Великог и Григорија Богослова. Е сад ако уопште и треба да оправдавамо онакву преписку (која би се по мом мишљењу могла окарактерисати свакако, само не као отачка), онда сигурно не треба да оправдавамо онакво пецање теолога, међу њима махом великих стручњака, који се сада деле, и опредељују као навијачи Црвене Звезде и Партизана. Да не постоји просторна баријера између њих, која је пробијена друштвеним форумом (јако корисним), верујем да би исход „дијалога“ био гори него уочи вечитог дербија.
      Зашто пишем ово? Преписке између наших Епископа тичу се углавном око новонасталих ситуација у Украјини и Црној Гори (др Зоран Ђуровић често спомиње и дијаспору СПЦ). Оно што брине јесте да не постоје конкретни предлози решавања новонасталих ситуација (изузев текстова које су објавили Дејан Мачковић и Дарко Ђого). Наравно у решавање проблема не рачунам скидање главе појединим епископима због ове или оне изјаве. Проблем имамо и са и без тих изјава. 
      Дијалог је суштина хришћанства. Али здрав дијалог без пуно анимозитета. А нису наши Епископи највећи проблем. Они то постану, ако ми то направимо од њих. А ако направимо ситуацију у којој само причамо о пар Епископа, као о носиоцима СПЦ, тако ће нам и бити, односно они ће се само повиновати нашој жељи. 
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.
      Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".
      У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .
      Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.
      Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић
      Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.
      Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".
      У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .
      Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.
      Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић
      Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4

      View full Странице
    • Од Логос,
      Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона.
       
      Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже).
      Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“.
      Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа.
      Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019.
      У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере.
      Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. 
      Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ.
      Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света.
      Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14).
      „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари
×
×
  • Create New...