Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Суд одбио рехабилитацију Милана Недића

Оцени ову тему

Recommended Posts

Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права.

milan-nedic-foto-dokum-politike-ffff.jpg

Апелациони суд у Београду правоснажно је одлучио да српски премијер за време окупације у Другом светском рату Милан Недић не може да буде рехабилитован, тако да он остаје „ратни злочинац”, а његовим наследницима неће моћи да буде враћена конфискована имовина.

Овом одлуком Апелациони суд је као неосновану одбио жалбу пуномоћника Недићевих потомака и потврдио првостепено решење Вишег суда у Београду из јула прошле године ком је одбијен захтев за рехабилитацију Милана Недића.

Првостепеним решењем Вишег суда од 11. јула 2018. године као неоснован је одбијен захтев предлагача за рехабилитацију покојног Недића.

Крајем августа жалбу на ово решење поднео је пуномоћник подносилаца захтева за рехабилитацију, адвокат Зоран Живановић.

Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права.

Апелаицони суд у детаљном образложењу је одлуке, која је објављена његовом сајту, навео да је првостепени суд правилно закључио да се нису стекли услови за рехабилитацију Милана Недића - председника Владе, коју је поставио окупатор Србије, након капитулације Краљевине Југославије и њеног распада које је уследило услед непријатељског напада Немачке оружаном силом, а у међународним оквирима признату Владу окупатор је нагнао у изгнанство заједно са владајућим монархом.

„Дакле, лице чија се рехабилитација тражи је од стране окупатора постављена за председника Владе која је за време манадата помагала окупатору, не само у експлоатацији добара државе и радне снаге, већ у прогону свих оних грађана Србије који се нису сврставали на страну окупатора или нису делили његова политичка или идеолошка убеђења или се нису придржавали окупационих прописа, а о чему сведочи низ докумената”, подсећа Апелациони суд.

Напомињући да је Недић лишен је слободе од стране Треће америчке армије, Апелациони суд наглашава да „не може бити говора да је лишење слободе Милана Недића извршено из политичких или идеолошких разлога”.

Предлагачи рехабилитације су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништаво решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31. јануара 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице.

У одлуци Апелационог суда се наводи да је у току поступка за рехабилитацију између осталог, утврђено да је Недић рођен у Гроцкој, да је био ожењен и да је имао петоро деце, али да му је син са супругом и ћерком погинуо на железничкој станици у Смедереву 1941. године.

Војну службу је обављао учествовавши у Српско – Турском рату 1912 године, Српко – Бугарском рату 1913 и Првом светком рату. У марту 1935. године именован је у Војни савет.

Пред само избијање рата Недић је ушао као министар у Владу Цветковић – Мачек. Након капитулације генерал Недић није спроведен у заробљеништво већ је био у кућном притвору у Београду.

У другој половини августа 1941. године, суд констатује да је Недић прихватио понуду да стане на чело Владе Србије, чије му је задатке детаљно образложио окупатор приликом постављења за председника Владе.

У потврђеној одлуци суда, наводи се да су се Немци одлучили за Недића јер су „агенти Гестапоа пронашли 'оригинални меморандум' који је 1. новембра 1940. године Недић упутио кнезу Павлу заступајући оправданост пријатељства и сарадњу са Немачком”.

У току свог рада Недић је, као председник Владе, а од 1943. године и као министар унутрашњих послова и председник Владе, истовремено доносио бројне уредбе, наредбе и прогласе чији је циљ био подршка окупаторском режиму, спречавање и кажњавање свих оних који су устали у борбу против окупационих власти.

Држао је говоре у којима је, како пише у пресуди, величао Немачку, Хитлера, тражећи за Србију место у новом поретку на челу са Хитлером, позивао становништво на послушност окупатору, на одустанак од сваке борбе против окупатора, наводи се у судској одлуци.

Чврсто је био опредељен за борбу против комуниста и свих оних који нису били његове присталице, било да се ради о припадницима Народног ослободилачког покрета или заговорницима неке друге идеологије са којом се он није слагао, сматрајући их својим противницима, закључио је суд и додао да је Недић сарађивао са окупатором на свим пољима свог рада.

Суд подсећа и да је за време његовог рада, окупатор масовно стрељао цивилно становништво и повећавао економске експлоатације Србије.

Генерал Милан Недић је био председник Владе до 4. октобра 1944. године, када је добровољно напустио Београд у пратњи шефа државне безбедности и представника Немаца који су му дали пратњу и борбено возило као обезбеђење.

Прво је боравио у Бечу, а потом са делом Владе се преселио у тадашњу Немачку, Кицбил – Тирол. У Кицбилу је одржао неколико седница своје Владе надајући се да ће Србија још увек пронаћи место у оквиру Немачке.

Кретао се слободно све до доласка Треће америчке армије која је хотел у коме је живео изабрала за свој боравак. Милан Недић је ухапшен од стране Треће америчке армије 6. јула 1945. године у Кицбилу а интерниран је за Србију 5. јануара 1946. године.

Краљевска Влада у избеглиштву у Лондону, у децембру 1941. године, лишила га је чина генерала и прогласила га сарадником окупатора, као и савезници који су га такође квалификовали као сарадника окупатора и изручили Југословенским властима.

У одсуству Милана Недића, Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем.

Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача донела је 5. јула 1945. године одлуку за злочин чија је жртва Леонтина Краус која је одведена на логор у Бањици о чијој се судбини од тада не зна ништа.

Решењем Народног Среског суда за трећи рејон града Београда од 31. јануара 1946. године Милану Недићу конфискована је и у својину Федеративне народне Републике Југославије пренета покретна и непокретна имовина.

По изручењу југословенским властима против Милана Недића вођен је истражни поступак, на околност поступања и деловања односно вршења функције председника Владе у време окупације Србије.

Милан Недић је преминуо 4. фебруара 1946. године извршивши самоубиство. Против њега није вођен судски поступак, тако да није донета ни судска одлука којом би био осуђен и лишен живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији, пише у пресуди.

Према ставу Апелационог суда, супротно жалбеним наводима подносилаца захтева за рехабилитацију, „одлука првостепеног суда је правилна”.

Задатак првостепеног суда је био да утврди да ли је лице чија се рехабилитација тражи, услед политичких или идеолошких разлога било лишено слободе, а потом да ли је из тих разлога лишено и других права, те да ли су се стекли услови за утврђење ништавости судских или административних одлука, а ција ништавост је последица рехабилитације лица, навео је Апелациони суд.

Поред горе наведених закључака овог суда, додаје се да се саслушање Милана Недића, након његове интернације југословенским властима, све до извршеног самоубиства не може сматрати да је учињено из политичких или идеолошких разлога.

Ово стога, јер је како оцењује суд, „циљ овог саслушања био да му се омогући одбрана ради утврђивања његове невиности или кривица за злочине који су му били стављени на терет у вези са обављањем функције председника Владе”.

„Чињеница да је делу становништва помагао у ратним условима и многе спасао од смрти не може бити једина, довољна и пресудна за другачије пресуђење имајући у виду остале активности Милана Недића током трајања мандата председника Владе, коју је поставио окупатор, и током вршења функције министра унутрашњих послова”, наводи се у образложењу одлуке.

 

Када је у питању решење о конфискацији имовине, Апелациони суд сматра да су неосновани жалбени наводи и да је то решење донето у складу са Законом о конфискацији и Уредбом о Војним судовима и устројству и надлежности Војних судова.

Апелацони суд је такође закључио да су жалбени наводи да се државна Комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача није позивала у својим одлукама ни на један пропис без утицаја на другачију одлуку суда.

„Та Комисија није орган који је доносио одлуке у кривичној или другој одговорности, већ је имала задатак да прибави доказе поводом деловања одређених лица, што је био предуслов за спровођење кривичног поступка, односно одлуке комисије су органима тужилаштва служиле као основ за отварање истраге и нису прејудицирале одлуку”, навео је суд.

Због тога, задатак првостепеног суда у поступку рехабилитације није оцена правилности и законитости донетих одлука које се односе на лице чија се рехабилитација тражи, наводи се у образложењу одлуке Апелационог суда.

Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију, преноси Танјуг.

извор

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Теолог Милана Ивковић била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса.
      ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!

    • Од Логос,
      Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.
       
      Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?
      Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.
      У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?
      Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
      Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.
      Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?
      Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
      О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.
      Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?
      Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Тумачећи јеванђељско зачало о страшном суду, прочитано у недељу месопусну у храмовима ннаше Свете Цркве, свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда указује да ћемо се само служењем ближњима приближити Господу. "Наше немилосрђе нам се враћа у дан страшнога суда" каже о. Арсеније и додаје да "не можемо очекивати да нас сви воле, али зато ми треба да се трудимо да волимо све". Зашто заборављамо да су сведочења из Јеванђеља истинити, историјски догађаји, зашто Господ спомиње овце и јариће и шта је то у нама што нас вуче на дно?

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од александар живаљев,
      Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5382212.html


      Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму.
      Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј.
      Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму.
      Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј.
      Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.
×
×
  • Create New...